Gospođo Čomić, zahvaljujući ovoj vrsti tolerancije, pustili ste raspravu, javnost je imala prilike da sazna mnogo važnih detalja. Prvi detalj je da nešto nije u redu sa vladajućom većinom. Kroz formu poštovanja i primene Poslovnika podnose amandmane i zadiru ne samo u srce, nego u jetru i slepo crevo Vlade. Zamislite, oni napadaju koncept Vlade, koja se transformisala pre nekoliko dana. Sada vidimo da tu neki ljudi iz Demokratske stranke, „otporaški“ deo, napadaju demokratski deo stranke, klasični. Neću da ulazim u to kome gori kesa, zašto gori kesa, to je drugo pitanje.
Važno je da smo iz ove rasprave saznali nekoliko vrlo važnih detalja. Prvo, da u vreme ove svojevrsne tranzicije, kako to vi volite da kažete, mi u stvari pokazujemo... kada kažem mi, Vlada pokazuje Predlogom zakona da ne zna šta su osnove svojinsko-pravnih odnosa. To je prvo što smo mogli da primetimo.
Druga stvar koju smo saznali: zakonodavstvo u Vladi gotovo da ne postoji. Ono je svedeno samo na kategoriju – interes.
Treći detalj koji je vrlo bitan: Vlada, koja dve godine ne poštuje svoj Zakon o finansiranju lokalne samouprave, elegantno prepušta (doduše, u skladu sa zakonom, to mora da se kaže) kompletan sistem oporezivanja imovine lokalnim samoupravama, kako bi nezadovoljni građani jurili u opštinu, u lokalnu samoupravu, a ne da jure više poresku upravu, Vladu, ministre, predsednika Vlade; nikako da se žale ovima sa Dedinja.
Onda smo došli do zaključka da u stvari postoje dve koncepcije. Jedna koncepcija se zasniva na principu „uzmi sve što ti život pruža“, pa ćemo ekonomsku snagu i materijalne mogućnosti građana da cenimo kako kome padne na pamet. Postoji i druga varijanta, koja želi da zaštiti stečene pozicije onih koji su u vreme tranzicije došli do poprilično velikog bogatstva.
Tu se ne biraju sredstva. Pomenuću vam, recimo, primer opštine Raška. Ukrali dva odbornika, zaposlili decu tih odbornika u ministarstvu nekom tamo, dalje. U Raškoj se dele pesme u dvanaestercu. Zašto? Zbog Kopaonika. Zbog lokacije na Kopaoniku. Jer, dok su radikali bili na vlasti nije moglo burazerski, nego je moglo samo putem nadmetanja, pa je za dve-tri lokacije od po deset ari, ili nešto malo više od deset ari, opština uzela milione evra i ulagala u infrastrukturu. Onda su došli novi proevropejci. Kako da završe Kopaonik, da krčme sa svojim bogatašima? Ukradimo dva odbornika, napravimo neku novu većinu i – završen posao. Sve je u skladu sa demokratskim principom „demokratija je tamo gde je većina“. Nije više forma, nije više alternativa, ne, gde je većina. Namerno ne pričam koje su to stranke, prepoznaju se oni. Ako se ne znaju, poneo sam ovu narodnu pesmu u desetercu, šta se dešava u Raškoj. Zbog Kopaonika, ekstra lokacije.
Zašto nije shvaćen amandman koji je podneo naš poslanik Milan Avramović? Zato što se u priču unose poluistine. Dokle god je na gradskom građevinskom zemljištu postojalo pravo korišćenja, građani su plaćali naknadu za korišćenje građevinskog zemljišta. Je li tako? Kada su postali vlasnici stanova plaćali su porez na imovinu za stambenu jedinicu, kuću.
Sada je došlo do te tzv. konverzije, odnosno u najavi je konverzija. Ima i konverzija koje se vrše po osnovu denacionalizacije, o tome ću posebno da vam pričam, u Nišu šta se dešava, kada dođe moj Bole, pošto ne mogu bez Boška Ristića. Videli ste, sve što on radi – katastrofa. Jeste li videli šta se desilo u Nišu sa onom vašom manifestacijom? Bežʼte dalje od Boška Ristića, sve je zabrljao čovek.
Sada dolazimo u situaciju da se na ovom članu pokazuje šta je ekonomska snaga. Adekvatna ekonomska snaga je i onoga koji ima jedan ar u svojini i onoga koji ima hektar u svojini. Zašto bi onaj koji ima devet ari bio oslobođen, a onaj koji ima deset i nešto ari plaćao porez? Po kom osnovu? Je lʼ dokazuje svoju veću ekonomsku snagu time što ima veću količinu nekretnina? Pa, srazmerno su svi oporezovani i srazmerno treba da budu oporezovani za svaki kvadratni centimetar, ako je to koncept koji zastupate. Ali, ne.
Drugo, u dodatku ovog predloga zakona otvoreno ste napisali da ne postoji evropski propis koji ovo reguliše. Znači, ne postoji obaveza. Ne možete više da se pozivate na MMF. Mi bismo to uradili, ali MMF... Mi bismo to uradili, ali NATO pakt... Mi bismo to uradili, ali EU... Znači, taj izgovor ne postoji. Postoji nešto što se naziva princip i postoji nešto što se zove interes građana. Vi ste sad ovako elegantno... U osnovi ovog zakona se nalazi jedna pričica – poštovani građani, biće sve isto kao prošle godine, samo što smo mi rekli lokalnim samoupravama – ne smete da povećavate više od 60% u odnosu na prošlu godinu. Izvinite, molim vas, to je neozbiljno.
Sad bih ja nešto da vam objasnim o materijalnim mogućnostima i ekonomskoj snazi i srazmeri koja se koristi prilikom oporezivanja i učešća građana u finansiranju državnih funkcija. Druga je stvar kada se radi o ličnim primanjima. Kod ličnih primanja može da se uvede porez koji bi bio progresivan. Mi imamo kod poreza na prihode građana 10% na svaki prihod, lično primanje građana. Pa, imamo na kraju godine onaj sintetički, na ukupna primanja građana. Možemo da uvedemo i proporcionalno oporezivanje, jer je to zaradio čovek svojim radom i pokazao svoju materijalnu mogućnost itd. Ovde imamo tu tzv. statiku. Ovde imamo stanje, imamo nepokretnost koja je definisana na neki način.
Molim vas, moram da vam kažem, za mene je potpuno neprihvatljivo da čovek istovremeno plaća naknadu za korišćenje građevinskog zemljišta i porez na imovinu, ukoliko je to zemljište u svojini. To su kolizijske stvari. To su stvari koji su u suprotnosti sa elementarnim principima rimskog prava. Doduše, ovde može sve. Ovde i predsedavajući može da izrekne profesoru pravnog fakulteta opomenu zato što je rekao nešto ili kritikovao nešto zbog čega bi studenti kod njega pali. Ali, takva je demokratija, ne postoji savršeniji oblik.
Pre svega iznosim primedbu i prigovaram ljudima koji rade u zakonodavstvu u Vladi, ljudima koji rade na poslovima zakonodavstva u Ministarstvu finansija da nisu smeli da dozvole da ovo prođe, jer se sada praktično ovim propisom nastavlja agonija u svojinsko-pravnim odnosima, uz uvažavanje činjenice da je oporezivanje nešto što se vezuje za faktičko stanje. Postoje čitave kategorije plaćanja poreza gde to nije vezano za imovinu itd., već za faktičko stanje, poput, recimo, bespravne gradnje itd. Jednostavno, poreske organe interesuje samo ko će da plati, pa ne mora ni da bude vlasnik. Ali, to je neka druga logika. Osnova za taj princip mora da se zasniva na nečemu što je postulat. Deca se uče na fakultetima tim stvarima. Zašto bi 9,5 ari bilo u jednom pravnom statusu, a 10,5 ari u drugom pravnom statusu?
Ili, što se tiče poljoprivrednog zemljišta, juče sam bio u Subotici, rekli su mi – sto i nešto kilometara sa leve strane nekog puta, sve je vlasništvo jednog čoveka. On je lepo iskoristio tranziciju, gospođo Čomić. Imamo tranzicione gubitnike, verovatno nekih 99% građana Republike Srbije.
Znate, onaj ko ima materijalnu mogućnost, ima ekonomsku snagu, on će svaki porez da plati. Još ako je monopolista ili u poziciji da prihoduje nenormalno u ovoj državi, njega to ništa ne pogađa, u krajnjem slučaju. Ali, ovo je stvarno politički bezobrazluk da se baci vruć krompir lokalnim samoupravama. Verovatno je neko ljut zbog one peticije predsednika 151 opštine, koji su kritikovali zašto se dve godine ne primenjuje Zakon o finansiranju lokalne samouprave. To su sada glavni razlozi zašto se pribeglo ovom pravnotehničkom rešenju.
Moram da kažem da u amandmanu koji su Nataša i Konstantinović napisali ima neke logike, moram da priznam, ali nije rešeno načelno pitanje. Znači, ne vidi se princip koji se ovde primenjuje. Ili je važeći princip samo – daj da se zgrabi? Ako je princip da se zgrabi, izvinite, molim vas, onda ne treba nijedan zakon, onda ne treba niko da se poziva na Ustav, ne treba da se poziva na neke standarde itd. Onda je dovoljno da imamo 126, pa možemo da radimo šta god hoćemo. Valjda smo svi shvatili da taj princip 126, ili podnosim amandman i gledam u broj 126, mora da bude prošlost, jer sve se kasnije vrati kao bumerang i svima se to olupa u glavu.
Siguran sam da je amandman gospodina Avramovića dobar, ali on stvarno otvara načelno pitanje, a ne vidim spremnost da se to pitanje reši. Mi smo i na ovoj sednici imali prvu tačku dnevnog reda koja nije do kraja definisala ovo pitanje, zato što postoji još jedan teret koji ćete morati na neki način da rešite, oko restitucije, ali neću da vam guram prst u oči, znam da je to bolno. Da je to lako, to bi se rešilo još 2001. godine, ali je to u Srbiji nerešiv problem. Na vreme vam samo skrećem pažnju. Hvala, gospođo Čomić.