Poštovani narodni poslanici, pre nego što nastavimo rad, dozvolite da u vaše i svoje ime pozdravim grupu građana koji prate deo današnje sednice sa galerije Velike sale Doma Narodne skupštine.
Prisutni su: Marko Đokić, Ivana Mandić, Milan Bošnjaković, Andrijana Simeunović, Bogdan Marjanović, Tanja Drendarević, Aleksa Petković, Sandra Radojčić, Dragan Petronijević, Ivan Ristović, Ana Petrović, Marija Đuričić, Đorđe Forst, Sofija Rebrenović, Marija Bogićević, Aleksandra Ćorić, Valentina Gaši, Nataša Poledica, Matija Ljubičić, David Marić, Tamara Erić, Tijana Matijević, Darko Vuksanović, Ivan Janković, Ranko Stanković i Dušica Polić. Pozdravimo ih aplauzom. (Aplauz.)
Na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Buha, koji želi reč.

Dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, evo klasičnog primera političkog voluntarizma u organizaciji aktuelne vlasti. Ovim amandmanom, a i drugim amandmanima ukazali smo na protivustavno i protivzakonito usvajanje i predlaganje zakona. Ovo je klasičan primer kako se krši Ustav.
U čemu su odredbe ovog zakona u suprotnosti sa Ustavom? Ustav garantuje ravnopravnost i jednakost pred zakonom, garantuje i obavezuje sve građane da plaćaju poreze, naknade i druge takse prema ekonomskoj, odnosno finansijskoj snazi. Vi ste ovim predlogom zakona predvideli da lokalna samouprava može menjati već, kako vi kažete, predviđene stope poreza na imovinu. Ako lokalna samouprava može menjati te stope, onda će naknade koje se izdvajaju, odnosno porezi po ovom osnovu biti različiti u pojedinim opštinama. Neke opštine će osloboditi, druge će imati određenu stopu, druge veću, manju itd. Time ćemo narušiti ustavni princip jednakosti i ravnopravnosti i obaveze da građani budu izjednačeni u smislu izdvajanja poreskih obaveza. Bez obzira na sve to na šta smo mi ukazali, vi i dalje terate protivustavno delovanje, a to nije samo kod ovog zakona nego i u drugim situacijama.
Gospodine Đeliću, pribeležite to, dobili ste amandman. Ukazali smo na to. Vodite računa.
Građanin u Beogradu će platiti za istu nekretninu 10.000, onaj u Žagubici će platiti 20.000, onaj u Nišu će platiti 5.000 itd. Ustav kaže – za istu vrednost, isti porez. Ali, šta da se radi, tako radite.
Bitno je naglasiti, kada ste preuzeli vlast 2008. godine obećan je potpuni zaokret, sveobuhvatna reforma u oblasti poreskog, fiskalnog sistema. Rekli ste, a posebno je eks ministar Diana Dragutinović naglašavala – evo prilike da pomognemo, da izjednačimo građane u pravima, obavezama. Kako ona reče, važeći poreski sistem nije pravedan, jer štiti bogate; želja nam je da menjamo poreski sistem. U tom smislu, sačinićemo određene inovirane zakonske projekcije, učinićemo sveobuhvatnu poresku reformu, smanjenje poreza na zarade, progresivno poresko oporezivanje itd.
Šta je učinjeno od svega toga? Ništa. Da li je menjan poreski sistem? Nije. Da li je izvršena sveobuhvatna reforma poreskog sistema? Nije. Da li je održiv naš poreski sistem? Nije održiv. Građani ne mogu izmirivati obaveze onako kako to nameće aktuelna vlast. Da li je poreski pravedan? Nije pravedan, jer štiti bogate. Najavili ste progresivno oporezivanje, a ovaj zakon ide sa potpuno suprotnim poreskim stopama.
Srpska radikalna stranka već godinama ukazuje na to da je postojeći poreski sistem neodrživ. On je regresivan, nepravedan, on je pre svega složen i preskup. Zašto je složen? Zato što danas građani i privreda plaćaju 65 vrsta poreza, doprinosa, naknada, taksi, akciza itd. To je neodrživo. Gotovo da ni kompjuterski sistemi više ne mogu ubaciti toliko kombinacija koliko imamo poreskih i drugih davanja. To je neodrživo. Evo, samo u 2010. godini uvedeno je 17 novih davanja. To je dar ove vlasti građanima i privredi, napaćenoj privredi koja se suočava sa problemima nelikvidnosti.
Šta ste dalje najavljivali? Najavljivali ste dugoročnu i srednjoročnu strategiju u oblasti prihoda itd. Da li je ona napravljena? Nije. Kada će biti napravljena, gospodine Đeliću? To su obećanja. Evo, još šest meseci vlasti, osam meseci, godinu dana itd.
Šta je tragično? Tragično je to što vi ovim zakonskim predlogom omogućavate lokalnoj samoupravi da dobije određena sredstva. To je dobro. Ali, da li ta lokalna samouprava može sa postojećom strukturom radnika... Pre dve godine uveli ste poresku upravu u lokalnoj samoupravi. Da li je lokalna samouprava edukovana? Da li su ti ljudi edukovani? Da li su stručni? Da li oni imaju dovoljan nivo dokumenata, činjenica, podataka za uvođenje ovakvog poreza? Nemaju. Pre dve godine, kad ste uveli i omogućili, niste im omogućili, a ni lokalna samouprava nije mogla...
Zašto nije mogla? Zbog toga što ne izmirujete ono što je predviđeno Zakonom o finansiranju lokalne samouprave. Od 2008. godine, zaključno sa ovim budžetom, uskratili ste lokalnoj samoupravi 66 milijardi dinara, 650.000.000 evra. Sa 650.000.000 evra, što je potrošeno kroz budžet Republike Srbije, svaka lokalna samouprava je mogla imati oko četiri miliona evra. Sa četiri miliona evra svaka lokalna samouprava mogla je napraviti jedan bazen, po dve škole, četiri vrtića itd. Građani Srbije, samo da znate, toliko je ova država vama ukrala, otela. Gospodine Đeliću, ovo je krađa.
Zakonom o finansiranju lokalne samouprave je predviđeno da se 1,7% BDP-a mora usmeriti u pravcu lokalne samouprave. Šezdeset šest milijardi za ove četiri godine, odnosno četiri budžeta koja ste vi predložili, oteto je lokalnoj samoupravi. Kako ta lokalna samouprava može računati na sredstva kad oni, kada planiraju budžet za iduću godinu, računaju ono što je zakonom predviđeno? Vi im uskratite jednu trećinu, pa im uskratite 40%; evo, sada, po budžetu za 2011. godinu, 21 milijarda. Sada vidite u koju poziciju vi dovodite lokalnu samoupravu: pripreme budžet, dobro planiraju, planiraju gde će uložiti i u koje vidove u rashodnom smislu planiraju da izdvoje sredstva, i vi im to uskratite. Šta onda ostaje lokalnoj samoupravi? Ili da se zadužuje ili da napravi rebalans budžeta.
Sada ću vam reći šta čini lokalna samouprava. Oni koji se zadužuju, sada ću vam reći koliko je to: u 2007. godini lokalna samouprava bila je zadužena 27,5 milijardi dinara. U 2008. godini, s obzirom na to da ste im uskratili, te obaveze, kratkoročne i dugoročne, narasle su na 31 milijardu, 2009. godine na 41 milijardu, 2010. godine preko 50 milijardi, a 2011. godine to će najverovatnije narasti na 60, 70, 80 milijardi, ne zna se koliko.
Šta se dešava kod onih opština koje ne ulaze u zaduživanje? Tamo raste deficit budžeta. Deficit budžeta lokalne samouprave u 2008. godini je bio 15 milijardi, sledeće godine 22 milijarde, 31 milijarda i ove godine najverovatnije 45 milijardi, što predstavlja jednu trećinu ukupnih prihoda itd. Ako ovome dodamo ovo zaduživanje, pa, nemaju budžet. Ono što je zaduženo, ono što je deficit itd. Nemaju sredstava.
Vidite, onda vi kao velikodušni njima – evo vama mogućnosti pa kroz ove poreze na imovinu sada napravite iskorak. Kakav iskorak? Nikakvog iskoraka tu nema. Tu nema prihoda. Ne mogu građani Srbije da plaćaju, ne mogu. Od koleginice Jovanović smo čuli da će građani u Kragujevcu plaćati dvadesetak hiljada za stanove od pedesetak kvadrata. Nemoguće je to. Nemoguće je iščupati iz džepa prosečnog građanina Kragujevca, koji je po pravilu nezaposlen, dvadeset hiljada godišnje, nemoguće. Nemoguće je i u drugim gradovima.
Šta je moguće, ono što vi ne činite? Moguće je oporezovati najbogatije, oporezovati tajkune. Kada je predsednik Tadić najavio oporezivanje ofšor kompanija to mu je izletelo, on se ne bavi tom problematikom i ne zna, jer eks ministar finansija, u to vreme ministar finansija, Diana Dragutinović je rekla – nemamo kapaciteta za oporezivanje ofšor kompanija, nemamo kapaciteta. U državnoj administraciji je 500.000 ljudi koji se finansiraju iz budžeta, ali ne možemo naći desetak ljudi koji će se baviti ovim pitanjima, da oporezujemo ono što možemo oporezovati.
Sada ću vam pročitati jedan intervju koji je usledio šest meseci, osam meseci posle te velelepne izjave predsednika Tadića, šta on kaže, jer je doživeo neuspeh, ono što je on rekao nije izvršeno. Po pravilu, svaki predsednik kada nešto kaže, to treba da se izvrši. Kaže on ovako – razgovarajući sa bogatim ljudima jedno sam im rekao, da je veoma teško ući u poreklo njihovog kapitala, ali da postoji način da oni, pre nego što to država ispita, opravdaju taj kapital time što bi nešto ostavili svom narodu. Slušajte ovo – opravdati taj kapital. Pa, opravdava se ne pred predsednikom, nego pred poreskim organima. „Treba ostaviti svom narodu“. Nema šta da ostavi svom narodu, nego se to u redovnom poreskom postupku utvrđuje i naplaćuje odmah.
Čuli smo sada za Miškovića – ista situacija, on treba da ostavi narodu. U normalnom poreskom postupku, u poreskoj naplati se to izvrši; ne da se zadužuje, ne da se blokira itd. Vidite kako se to radi.
Dalje predsednik kaže – kod Obame je to potpuno drugačije, kad on pozove svi trče da daju sredstva. Ovde nema davanja, prebacili su svoje poslovanje na kojekakva egzotična ostrva i tamo vrše promet, ne ovde. Vidite kako radi ova vlast.
Vidite, kroz ovaj primer, primer ovog zakona, pokazali smo koji politički voluntarizam vlada u Srbiji, koja je to proizvoljnost aktuelne vlasti; obeća jedno, pa ne izvrši; ukaže na jedno, a radi potpuno drugačije. Vidi se odsustvo pravednosti i pravičnosti u naplati određenih obaveza i koliko je to, u krajnjem slučaju, neozbiljno. Hvala.

Na član 7. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Nenad Popović i Arsen Đurić. Gospodin Arsen Đurić ima reč.

Poštovano predsedništvo, gospodine potpredsedniče Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, gospodin Nenad Popović i ja smo u ime poslaničke grupe DSS podneli amandman na član 7, u kojem smo predložili da se doda rečenica koja glasi: „Odluka skupštine jedinice lokalne samouprave donosi se na rok ne kraći od deset godina, a njene izmene pre tog roka će se primenjivati samo na poreske obveznike koji su nakon njihovog donošenja stekli određena imovinska prava, sem u slučaju kada se izmenama vrši dodatno smanjivanje poreskih stopa“.
Smatram da bi prihvatanjem ovog amandmana tekst predloženog zakona svakako bio unapređen, jer u predloženom tekstu jedinice lokalne samouprave nemaju nikakav vremenski ograničen rok na koji donose odluke. Predložili smo da taj rok ne bude kraći od deset godina, osim u slučajevima ako se vrši dodatno smanjivanje poreskih stopa.
Poznato je da je jedna od najznačajnijih odlika dobre odluke ili dobrog zakona njegova stabilnost, koja doprinosi donošenju odluke o ulaganjima, koja su u pogledu imovinskih prava uglavnom dugoročna. Znači, dugoročnost jedne poreske politike je vrlo bitna u svakoj oblasti, kako bi i pravna i fizička lica mogla na valjan način doneti odluku o ulaganjima. Mislim da bi se na taj način stvorio jedan pozitivniji i povoljniji ambijent za investitore koji bi tu osećali dodatnu stabilnost i sigurnost. Zato vas pozivam da još jednom razmotrite ovaj amandman i da ga prihvatite. Hvala.

Na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Pejčić. Da li neko želi reč? (Da.) Gospodin Lapčević ima reč.

Poštovano predsedništvo, poštovani gospodine potpredsedniče Vlade, predloženo je da se u članu 7. doda stav 2, koji glasi: „Skupština jedinice lokalne samouprave svojom odlukom može smanjiti stope poreza na imovinu samo linearno, odnosno u istom procentu za sve poreske obveznike“.
Činjenica da se poreskim obveznicima koji imaju određena imovinska prava u različitim jedinicama lokalne samouprave po različitim stopama obračunavaju visine poreza može imati značaja za donošenje odluka o lokaciji ulaganja u određene oblike imovine. Međutim, promene poreskih stopa na osnovu odluka jedinica lokalnih samouprava koje bi bile nelinearne mogu dovesti do nesrazmernih opterećenja za obveznike koji imaju prava na imovinu različitih vrednosti, što može imati nepredvidive posledice.
Kada se zakonodavac već odlučio da napravi razlike u stopama u određenoj srazmeri, neophodno je da se zakonom obezbedi očuvanje te srazmere i nakon odluka jedinica lokalnih samouprava o smanjivanju stopa. U tom smislu smatramo da nema potrebe da se lokalnim samoupravama prepusti na slobodnu volju odlučivanje o tome kako će smanjivati poreske stope, odnosno da one u određenim slučajevima mogu biti nelinearne, jer bi moglo da dođe i do određenih zloupotreba u smanjivanju tih poreskih stopa, odnosno većeg opterećenja pojedinih kategorija, a manjeg drugih, u skladu sa trenutnim ili dnevnim političkim interesima. To je što se tiče amandmana.
Nešto više bih sada rekao o izmenama zakona, u svojstvu ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe. Dakle, čitava suština ove izmene zakona jeste, u stvari, peglanje štete koju je Vlada Republike Srbije nanela jedinicama lokalne samouprave i na neki način izlaženje u susret svim opštinama i gradovima u Srbiji, s obzirom na to da su tokom dve godine, odnosno prethodne tri godine, od kada funkcioniše ova Vlada Republike Srbije, u značajnoj meri svi gradovi i opštine u Srbiji, a naročito oni koji su najsiromašniji, pretrpeli ogromne štete u smislu umanjenih transfera prema lokalnim samoupravama.
Podsetiću samo da se u toku 2010. godine Stalna konferencija gradova i opština u više navrata obraćala Vladi Republike Srbije, premijeru, ministru finansija, ministru za lokalnu samoupravu, sa željom i ciljem da skrene pažu na neravnopravan položaj lokalnih samouprava i na veliku štetu koju lokalne samouprave trpe po osnovu smanjivanja transfera sa nivoa Republike.
Transfer prema lokalnim samoupravama je zakonom definisan, Zakonom o lokalnoj samoupravi, odnosno o finansiranju lokalne samouprave, na 1,7% BDP-a, što se svih godina računajući od 2000. pa nadalje uglavnom poštovalo, u manjoj ili većoj meri, da li je to bilo 1,7 ili nešto manje od toga, ali se taj procenat, 1,7% BDP-a, poštovao, i u svim budžetima od 2000. do 2009. godine su predviđene sume za transfere prema lokalnim samoupravama upravo u tom iznosu ili približno tom iznosu.
Do drastične razlike u finansiranju i odstupanju od ovog zakona i predviđenog, obavezujućeg procenta u budžetu Republike Srbije je došlo 2009. godine, gde je sa predviđenih 40,8 milijardi dinara, koliko je trebalo da bude namenjeno jedinicama lokalne samouprave, smanjeno na 25,6 ili za čitavih 40%, što nijedan drugi sektor, nijednu javnu instituciju koju pokriva budžetsko finansiranje, nije pogodilo kao lokalne samouprave.
Tada je bio izgovor, pri rebalansu budžeta aprila 2009. godine, da je svetska ekonomska kriza, uprkos našem supermenu predsedniku, koji je govorio da je to šansa za Srbiju, pogodila Srbiju i da zbog toga moraju svi budžetski korisnici da podnesu teret smanjenih prihoda u budžetu RS, pa će po tom osnovu biti smanjeni transferi lokalnim samoupravama sa 40,5 na 25,6 milijardi, što je više od 15 milijardi dinara, kako sam već rekao.
Lokalne samouprave su tada to nevoljno prihvatile i unapred, znajući da će smanjeni transferi dovesti do znatnog poremećaja u funkcionisanju lokalnih samouprava, naročito u onim oblastima koje su osnovne ingerencije lokalnih samouprava, a to je briga o lokalnoj infrastrukturi, vrtićima, školama, finansiranju predškolskih ustanova, ustanova kulture, što se pokazalo istinitim u ove dve godine od kada su ti transferi značajno smanjeni.
Zanimljivo je reći da, bez obzira na to što su tada lokalne samouprave prihvatile takvo obrazloženje, nijedan druga oblast, nijedna druga institucija nema smanjene transfere iz budžeta, sem lokalnih samouprava.
Šta je, u stvari, uradila Vlada Republike Srbije? U prihodima od 2008. do 2011. godine i rashodima u budžetu te cifre su se stalno povećavale – od 640 milijardi koliko je bilo 2008. do predviđenih prihoda za 2011. godinu od 820 milijardi. To je razlika od preko 150 milijardi dinara. S druge strane, smanjivanje transfera za ove tri godine je bilo od 40 milijardi, koliko je bilo 2009. godine, a za 2011. godinu je predviđeno 32 milijarde.
S jedne strane, imate povećanje budžeta Republike Srbije za više od 150.000.000.000 dinara, a s druge strane smanjenje lokalnim samoupravama za više od deset milijardi dinara ili za oko 30%, što je apsolutni apsurd.
Ispada tako da je trebalo da jedino lokalne samouprave u Republici Srbiji podnesu teret krize, jedino su se njima smanjivali transferi i finansiranje iz republičkog budžeta, kao da je samo lokalnu samoupravu pogodila kriza, a da Vlada Republike Srbije nema potrebe da smanjuje sopstvene troškove kako bi bila solidarna sa svim institucijama. Naprotiv, Vlada Republike Srbije ni na koji način, nijednim korakom ni gestom, makar simboličnim, nije učinila ništa da smanji sopstvene troškove i izdatke, nikakvo smanjivanje ministarstva, ne računajući ovo sada, pro forme rekonstruisanu Vladu, niti smanjivanje budžeta pojedinih ministarstava, kabineta, državnih sekretara, više od stotina agencija i stalnog rasipanja, u nedogled, budžetskih sredstava, čak i u onim ministarstvima koja su izmišljena i apsolutno nepotrebna.
Kada to kažem smatram da je Ministarstvo za NIP, koje je sada kroz ovu rekonstruisanu vladu pripojeno kao resor Ministarstvu ekonomije, apsolutno izmišljeno ministarstvo. Ono je imalo smisla 2005, 2006. i 2007. godine kada smo imali vanredne prihode u budžetu po osnovu prodaje velikih kompanija poput „Telenora“, „Vojvođanske banke“ i sličnih, ali apsolutno je besmisleno da postoji Ministarstvo za NIP 2009. ili 2010. godine, koje pri tom raspolaže sredstvima, koja koristi za finansiranje izgradnje lokalne infrastrukture po opštinama, što je u prevedenom značenju osnovna ingerencija lokalnih samouprava.
Lokalne samouprave, pored snabdevanja vodom, toplotnom energijom i brige o sličnim potrebama građana u pojedinim opštinama, imaju ingerencije da brinu o lokalnoj infrastrukturi, o izgradnji ulica, prilaznih puteva prema gradovima i opštinama, vodi, kanalizaciji. Te osnovne ingerencije (sportska infrastruktura, finansiranje vrtića, predškolskog i školskog obrazovanja), osnovne funkcije kojima je trebalo da se bave opštine i gradovi širom Srbije odjednom je preuzelo Ministarstvo za NIP. Zašto? Zato što je bilo potrebno da se ingerencije lokalnih samouprava, a po tom osnovu i zavisnost lokalnih samouprava od same Vlade, povećaju.
Umesto da opštine imaju svoj novac, da taj novac koji se ubira na lokalnom nivou kroz razne poreze, PDV i ostale dažbine koje država propisuje, umesto da se te pare slivaju u lokalnu samoupravu da bi se koristile za njen razvoj, one su odlazile u budžet Republike Srbije i u umanjenom iznosu transferisale nazad, a jedan deo sredstava zadržavao se u budžetu da bi se davao izmišljenom Ministarstvu za NIP, da bi to ministarstvo gradilo lokalnu infrastrukturu. Kažite mi, gde je tu logika, oduzimate osnovne ingerencije lokalnim samoupravama, oduzimate im sredstva i dajete izmišljenom ministarstvu da gradi ulice, puteve, vodovod, kanalizaciju? Imali smo nebrojeno primera kako ministarka ide od jednog do drugog mesta, slika se, daje izjave kako će zahvaljujući velikodušnoj podršci Ministarstva građani dobiti parče ulice ili parče kanalizacije, nešto što je osnovna ingerencija određene opštine.
Dakle, apsolutno jedan nedomaćinski odnos, ponašanje koje je dovelo lokalne samouprave u podređeni položaj, da moraju svakodnevno da idu i kukaju i mole da bi se neki od životnih problema rešio, zahvaljujući tome što pare nisu prenete sa republičkog nivoa.
Pošto je Vlada odustala od toga da poštuje Zakon o finansiranju lokalne samouprave i umesto predviđenih 48.000.000.000, koliko je 1,7% BDP-a, namenila lokalnim samoupravama jedva 32.000.000.000, smislila je „genijalan“ plan da kroz izmene Zakona o porezu kaže – mi ne možemo da prebacimo, pošto nam treba mnogo para na republičkom nivou da bismo radili sopstvenu političku promociju, pa ćemo vam dati mogućnost da vi podignete stope poreza na imovinu i da naplaćujete u opštinama i na taj način nadomestite onaj manjak koji ste pretrpeli po osnovu nepoštovanja Zakona o finansiranju lokalne samouprave.
Zaista, jedan „genijalno“ smišljen plan da se građani na još jedan način opterete i da opet čitavu štetu koju proizvodite ponesu na svojim leđima. S jedne strane, moraju da plaćaju ogromne dažbine koje država nameće, a s druge strane će morati sada i ono što je država otela od lokalnih samouprava da plate kroz dodatne poreze, povećane poreze na imovinu. Tako će se, u svakom slučaju, ukupna šteta svaliti na građane zbog toga što je vlast potpuno bahata, ni na koji način ne želi da sagleda realno stanje u privredi, smanjene prihode, sopstvenu nesposobnost da smanji sopstvene troškove, već želi da kroz ovakve izmišljene promene zakona zadrži sve ingerencije za sebe, sve privilegije, a da se, s druge strane, ne zameri lokalnim samoupravama, već da im kaže da ono što nisu dobile od države, što im po zakonu pripada, naplaćuju od građana. Građani će plaćati dokle god mogu, do iznemoglosti, bez obzira na to što sama država ne poštuje ni one zakone koje je donela.
Šta ćete bolji primer od onog kada predsednik države kaže – eto, Vlada Republike Srbije, razna ministarstva i državne ustanove duguju silne milione dinara javnim komunalnim preduzećima za struju, za grejanje, za gradsko građevinsko zemljište i slične stvari, znate, manji su prihodi u budžetu, Vlada to ne može da plaća. On je razumeo kada je čuo da Vlada nije plaćala te troškove. Samo niko ne razume građane kada oni duguju za iste potrebe, da li oni imaju da plaćaju i da li mogu da plaćaju.
Dakle, nemate goreg primera od ovog koji sam naveo: s jedne strane, država ne plaća svoje obaveze ni prema korisnicima budžeta, ni prema javnim preduzećima, a s druge strane tera građane da to rade; ako ne rade onda im seče struju, utužuje, pleni imovinu itd.
Potpuno pogrešan koncept. Umesto da se bavi jačanjem domaće privrede, smanjivanjem poreza, poboljšanjem uslova za veće prihode u budžetu, Vlada pokušava da na ovaj način zadrži sve privilegije za sebe, da između sebe i građana ubaci lokalnu samoupravu koja će ih dodatno oporezovati i skidati kožu sa leđa, a da opštine moraju po tom osnovu, pošto nemaju dovoljno para, ili da se zadužuju, kao što se zadužuju, ili da ulaze u ogromne deficite. Tako se, na primer, gradski budžet grada Niša u poslednje dve godine zadužio za više desetina miliona evra za razne infrastrukturne projekte baš zato što je republička vlast ukinula više od pola milijarde dinara godišnjeg transfera gradu Nišu.
Profit iz čitave ove priče će izvući samo banke, koje će uzimati ogromne kamate na te kredite, a čitava šteta će biti raspodeljena na sve građane u Srbiji. No, nadamo se da ni ovo neće ići u nedogled i da će vrlo brzo kroz vanredne parlamentarne izbore građani dati poslednju reč i presuditi ovako nesposobnoj vlasti i oterati je u istoriju, tamo gde joj je i mesto. Hvala.

Narodni poslanik Jorgovanka Tabaković ima reč. Izvolite.

U okviru vremena koje ima Poslanička grupa Napred Srbijo SNS kazaću par reči o samim amandmanima na Zakon o porezu na imovinu i iskoristiću priliku da, sada malo slobodnijeg, potpredsednika Vlade upoznam sa nekim rešenjima koja su mogla da budu preduzeta da do ovog ne dođe, ili koja mogu da budu preduzeta da do ovog ne dođe.
Da počnem sa jednim osnovnim pitanjem. Na primer, da li se slažete sa mnom, gospodine Đeliću, ako kažem da bi izmena jedne jedine rečenice u Zakonu o PDV-u dovela do tako krupnih promena u naplati poreskih prihoda i povraćaja poreza i da ste je vi svesni, ali da niste hteli da je primenite? Na primer, prema sada važećem Zakonu o PDV-u, članom 28. je definisano da faktura ne mora da bude plaćena, ali da se ona kao takva, samo zato što je izdata, može koristiti za odbitak poreza na dodatu vrednost. To znači da neko ko duguje ogromne iznose svojim dobavljačima, koji su njemu isporučili robu, fakturisali, ali nisu i naplatili, a sami su morali da plate porez državi, ko drži njihovu robu neplaćenu i prodaje za gotovinu npr. u velikim šoping-molovima te fakture koje nije platio koristi kao odbitnu stavku i traži od države povraćaj.
Vi odlično znate koliki je to novac koji država vraća onome ko nije isplatio dobavljače stvarajući Gordijev čvor nelikvidnosti u privredi. To je vidljivo i očigledno, i menja se samo jednim jedinim delom rečenice Zakona o PDV-u. Znači, ne postoji volja da se nešto izmeni.
Govorimo o porezu na imovinu. Da li je zaista moralo da dođe do ovih i ovakvih promena poreza na imovinu da smo uspeli da sagledamo šta je to ukupna imovina jednog člana ovog društva, ovog građanina Srbije, a ne da oporezujemo sve one koji su u jednom trenutku dobili stanove pod povoljnim uslovima, u neko vreme kada je započinjala tranzicija u ovoj državi?
Zašto nijednog trenutka niste razmislili o tome da se kao imovina tretira i ona imovina u kešu ili finansijska aktiva kojom raspolažu građani i firme? Zar to nije imovina? Obveznice, akcije, zašto to nije oporezovano na adekvatan način, kako bismo jednog trenutka zaista mogli da prekinemo nasrtaj na srednju klasu time što ćemo oporezovati i ono što se zove kuća u kojoj živim, stan koji nije prevelik, u kojem živi prosečan građanin Srbije, a ne nepokretna imovina i stanovi koje neki izdaju i služe im za rentiranje i zarađivanje?
Znači, vi uopšte niste razmišljali o tome da ove mere pogađaju najveći broj prosečnih građana Srbije kao vlasnike stanova i da postoje mogućnosti da izmenite u ukupnom poreskom sistemu male delove, rečenice, koje bi donele krupne prilive u budžet ili bi državu zaštitile od povraćaja tamo gde neko nije platio svom dobavljaču. Ne, vi idete na najjednostavniji način – daj da oporezujemo one koji iz svog stana ne mogu da se isele.
Šta ste još uradili? Umesto da proširite glavnicu i smanjite kamatnu stopu na oporezivanje te imovine koja je u kešu (obveznice, akcije, vi odlično znate da se sve to zove imovinom), vi ste čak tražili da se iz samog budžeta, koji je bio na dnu, gotovo prazan i u deficitu priličnom, obezbede i osiguraju depoziti na preko 50.000 evra. Da, to jeste pozitivno, osigurati štednju, ali da li ukupnim makroekonomskim merama odvajate pravu štednju, koja je zarađena radom u nekoj fabrici i proizvodnjom, od ogromnih iznosa gotovinskog novca koji je stvoren u doba tranzicije na ovaj ili onaj način, kada se za evro mogla kupiti ogromna imovina, koja opet nije oporezovana srazmerno vrednosti, onako kako je to navodno bilo zamišljeno ovim zakonom?
Znači, umesto da oporezujete 10% najbogatijih poreskih obveznika, 10% onih koji imaju najveću imovinu, vi opet pribegavate sistemu da po principu velikih brojki, velikog broja ljudi, od svakog uzmete pomalo da budžet napunite. To kako se on troši, to je posebna negativna priča, koja ide na vašu dušu.
U ovom broju od 10% najbogatijih koji nisu progresivno oporezovani ovim zakonom verovatno je najveći broj pojedinaca koji su uspeli da tu i takvu imovinu, vrednu iznad milion evra, izvedu iz ovog vašeg sistema navodnog ravnopravnog oporezivanja. Ti ljudi čak uspevaju da svoju ličnu potrošnju preusmere na kupovinu preko firme, i vi znate kojim se mehanizmima to radi. Znači, onaj ko ima je i dalje u mogućnosti da ode i šoping turom obezbedi sebi najvredniju, najluksuzniju robu i da ne bude oporezovan zato što to prevodi na firmu, jer je poreski sistem uređen tako da vi oporezujete u ovoj državi potrošnju. Ne stimulišete ni na koji način da se oporezuju prihodi; da neko radi, zaradi, pa da mu se prihod oporezuje. To je osnovni feler u vašem poreskom sistemu. Osnovni feler, jer vi nećete da pristupite oporezivanju onih koji hoće da rade i zarade, nego onih koji su najsiromašniji, koji državu najviše poštuju zato što žele da plate svoje poreske obaveze na vreme ili kupuju osnovne namirnice, kod kojih je kao što znate PDV najviši, odnosno akcize su najviše.
Ono na šta želim da ukažem jeste da morate poreski sistem da preorijentišete sa oporezivanja pojedinca na oporezivanje firme i porodice. Ne možete porodicu da forsirate samo verbalno i da kažete – mi se zalažemo za to da država Srbija ima mlade naraštaje, u čije ćemo znanje, razvoj, vaspitanje ulagati. Vi morate da stvorite jasne podsticaje da se osnuje porodica, da se forsira rađanje i čak usvajanje dece. Ti podsticaji moraju da budu poreskom politikom tako formulisani da u ukupnu bazu oporezivanja uđu prihodi jedne porodice i da, ne kao ovim Zakonom o porezu na imovinu nedavno, izuzmete kao oslobađanje onog četvrtog člana porodice, čime u stvari radite negativno, destimulišete porodicu, već da zaštitite porodicu i da sistem socijalne zaštite sprovodite i preko poreskog sistema, što je za državu najjednostavnije, najjeftinije i najdugoročnije gledano pozitivan efekat.
Znači, ono što jeste uniformna stopa, najšira osnovica, oporezivanje bogatih po progresivnoj stopi, povraćaj PDV-a, samo kad je neko ko je kupio robu i platio može da ima povraćaj, vi jednostavno vidite, ali ne želite to da sagledate i stavite u zakonske projekte. Najlakše je poslati poresku upravu da kazni jednog malog privrednika koji nije napravio rekapitulaciju isečaka sa fiskalne kase dnevno. Znači, prijavio je svaki fiskalni isečak, ništa nije utajio od države, ali nije pritisnuo onaj zadnji klik uveče na kraju dana da napravi zbirni pregled i zato mu možete zatvoriti radnju. Da li je to pravedna država i ona koja podstiče malu privredu, mala i srednja preduzeća, zarađivanje, ono čega su vam puna usta?
Želim još posebno da naznačim, trebalo je da vi koji ste prošli svet malo iskustva iz sveta donesete ovde, a to su poreski krediti, poreski praznici, kada svaka porodica ima mogućnost da odloži svoju potrošnju za subotu i nedelju, na primer, ili neki radni dan i neke časove popodne, i kupi jeftinije neku robu zato što može i mora zbog siromaštva da odloži svoju potrošnju. Nešto nalik tome imamo svi subotom i nedeljom u velikom megamarketu, na primer, gde imate sniženja od 10%. Mnogi od nas odlažu svoju potrošnju, čak i neophodnih namirnica, za taj vikend, jer kad trgovinski lanci smanjuju svoju maržu nama građanima jeftinije je da, kako kažu, zaradimo kupujući. Ne, ne zarađujemo kupujući, nego pokrivamo osnovne životne potrebe time što se neko odriče svoje enormne zarade u jednom procentu. Zašto država ne napravi takav poreski podsticaj, pa da najveći broj onih koji mogu da odlože svoju potrošnju za takve poreske praznike uradi to? Vi odlično znate da je to iskustvo Amerike i mnogih razvijenih zemalja, a da je zaista neophodno i preko potrebno da se to ovde uradi.
Ne mislim da vi ovoga niste svesni. Ja sam sasvim svesna da vi znate i šta je svetsko iskustvo, i šta je praksa i šta bi građanima olakšalo život, ali jednostavno za to nemate vremena. Najlakše je prebaciti poreski teret na najveći broj građana. Najlakše je prebaciti deo obaveza na lokalnu samoupravu, uskratiti joj prihode, tražiti od nje da uvede instrumente, ljude i način za naplatu poreza na imovinu. A iz čega će oni to da urade, nego uvodeći nove namete da bi uradili ono što im centralna vlast nameće kao obavezu?
Još jedan dodatak, pošto zbog svojih obaveza neću moći dalje da prisustvujem radu. Niste usvojili amandman Srpske napredne stranke vezan za oporezivanje motornih vozila preko tri i po tone, a sada trošite vreme građana, skupštinske resurse, resurse budžeta Srbije i ponovo raspravljamo o onome što zbog vaše tvrdoglavosti (nema drugog termina) niste usvojili u vreme kada smo govorili o porezu na upotrebu, nošenje i držanje dobara. Da li je važnije da učinimo nešto dobro za sve građane ili da se pokaže ko samo predlaže, a ne želi da usvoji neki dobar zakon?
Još jednom, i uvek ću ponavljati, za građane Srbije nije važno ko je šta predložio, važno je da njihov život u vreme krize bude lakši i jeftiniji. Vi to ovim predlogom ne radite. I kada uradite, uradite to prepisujući od nas naprednjaka, i to samo površno i pogrešno. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite da vas obavestim da je delegacija Poslaničke grupe prijateljstva Narodne skupštine Republike Srbije upravo imala sastanak sa delegacijom Ministarstva unutrašnjih poslova Savezne Republike Nemačke koju predvodi gospodin doktor Ole Šreder i da su na galeriji naše sale sada, sa delegacijom u sastavu Tomas Birman, Majkl Konter, Henrik Lodžes i Sibil Pfaf. Molim da ih aplauzom pozdravimo i izrazimo zahvalnost što su ovde. (Aplauz.)
Da li po ovom amandmanu još neko želi reč? (Ne.)
Na član 7. amandman su zajedno podneli Srđan Spasojević, Zlata Đerić i Aleksandra Ilić. Gospodin Srđan Spasojević ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, gospodine potpredsedniče Vlade, Poslanička grupa Nove Srbije podnela je amandman na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezima na imovinu, gde smo tražili da u članu 7. stav 2. ovo povećanje, koje je u suštini alternativno, koje je do 60%, bude zamenjeno cifrom 20%. Objektivno rečeno, najpravilnije bi bilo da smo tražili da to bude 7 - 8%, nešto što je predviđeno kao procenat projektovane inflacije, ali, eto, odlučili smo da ne budemo toliko tendenciozni, jer računamo da će organi lokalne samouprave imati u vidu kakva je imovinska mogućnost građana pa će se prema tome određivati. Pretpostavljam da oni neće dozvoliti da budu ovako brutalna povećanja, ali, opreza radi, šta ćemo, gospodine potpredsedniče Vlade, ukoliko neke opštine jednostavno nemaju drugu mogućnost nego krenu sa takvim povećanjem?
Šta vas je uopšte navelo da u periodu ogromne krize, svetske ekonomske, pa i naše krize ovde, kažete da će nešto moći da se poveća do 60%? To je ono što zabrinjava, to je ono što psihološki utiče na građane Srbije, bez obzira na to da li će to, kao što sam rekao, neke opštine sprovesti ili ne.
Gospodine Đeliću, vi kao čovek sa svetskim iskustvom, uvek najavljujete pompezno, euforično ste pre dve godine sa govornice u onoj skupštini govorili – hajdemo u Evropu... Svi, naravno, hoćemo u Evropu, ali pitam vas, da li predstavnici MMF-a, koji dolaze u Srbiju često, jer imamo neke uzajamne dogovore po raznim osnovama; kada se pomene neko povećanje plate ili penzije od 2%, to su silni, danonoćni pregovori, neke nijanse su u pitanju... Da li vi kao predstavnik Vlade, praktično drugi čovek izvršne vlasti u ovoj zemlji, kažete tim predstavnicima Međunarodnog monetarnog fonda – vidite, mi ćemo da povećamo plate ili penzije 2%, ali porez na imovinu ćemo da podignemo na 60%, podići ćemo za neki dan cenu struje 15%, podići ćemo cenu hleba za 30%, podići ćemo raznorazne stvari?
Gospodine Đeliću, da li vi mislite da građani Srbije imaju toliko strpljenja? Stvarno im se divim. Da li vi znate da ovih dana praktično prosvetni radnici štrajkuju, sa platama koje mnogi u ovoj Srbiji nemaju? Da li neko posle ovih silnih povećanja može da preživi? Verujte, to je sigurno nemoguće. Morate malo da siđete u neke krajeve Srbije koji su praktično na ivici egzistencije.
Znate kako, kada krenete sa ovakvim psihološkim opterećenjem koje može da zaživi i kada u jednoj opštini imate toliko nameta za ljude koji žele da normalno posluju, da plaćaju obaveze prema državi... Pitaću vas još jednu stvar: upoznati ste sa mnogim prilikama u Francuskoj, da li se u jednoj Francuskoj svake godine plaća ova obavezna registracija za automobile, da li se svake godine plaća taksa za firmu? Kada dovedete neke investitore u Srbiju, a imao sam priliku da ih čujem, njima uopšte nije jasno šta znači plaćanje gradskog građevinskog zemljišta; to je nešto što je potpuno imaginarna kategorija. Vi ćete reći da to rade lokalne samouprave. Ali, postoji neka vlada koja će reći da u jednom gradu, u jednoj zoni ne mogu da budu aršini prema delatnostima; dakle, jedan piljar ili jedan frizer moraju da imaju isti uslov za nekih 20 kvadrata, a ne da neko plaća 300 dinara, a neko u lokalu do 2.000 dinara. To nisu normalne stvari.
Gospodine Đeliću, prilikom poslednjeg pojavljivanja bivšeg ministra za trgovinu izneo sam podatke da je oko 40 glavnih artikala u Srbiji skuplje nego u Nemačkoj, to je bilo i u dnevnim novinama. Samo jedan podatak: u Nemačkoj je brašno 25 dinara, prevedeno u naše dinare, a u Srbiji 40 dinara.
Sve ovo upućuje na to da ćete ovakvim odnosom praktično naterati građane Srbije, što ja ne propagiram, taman posla, na građansku neposlušnost, jer neće imati odakle da plaćaju obaveze, neće imati odakle da ostave nešto sa strane za hranu, da prežive, da školuju decu, da plaćaju skupe lekove.