Hvala, gospođo Đukić Dejanović. Poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, želeo bih da u najkraćim crtama komentarišem nekoliko sugestija i ideja.
Vlada ostaje pri stavu o prihvatanju dva amandmana i odbijanju preostalih, pre svega zbog toga što bi ovi amandmani koji su predviđeni doveli, što se tiče poslednjeg, ne do jednokratnog, nego do dvokratnog oporezivanja, zato što bi stope bile drugačije za 2011. godinu. To sigurno nije u interesu naših građana.
Ove izmene i dopune Zakona o imovini su predložene Narodnoj skupštini pre svega kao odgovor na prihvatanje jednog amandmana u jednom drugom ali povezanom zakonu. Na taj način se usklađuje naš poreski sistem. Poreski sistem mora imati, pre svega, unutrašnju koherentnost i neutralnost. Odredbe koje se ovde nalaze omogućavaju da se taj princip očuva.
Drugi element je, naravno, sužavanje oporezive mase. Uvođenje ovih deset ari kao neoporezivih jeste jedan način da se u ovom momentu krize prepozna i podrži progresivnost u oporezivanju.
Međutim, većina intervencija danas je bila malo šira, šireg značenja i možda neke šire tematike. Ja bih samo identifikovao tri pitanja na koja bih, bar načelno, ne dao odgovore, nego možda jednu suštinsku filozofiju onoga što Vlada Republike Srbije pokušava da uradi.
Prvo pitanje je bilo da li je moguće da imamo drugačiji poreski sistem. Jedna stvar je tačna, a to je da se u ovom momentu poreski sistem Republike Srbije, kao što je to slučaj i sa većinom poreskih sistema u zemljama tranzicije, oslanja na indirektne poreze. O tome ovaj cenjeni dom a i naši građani imaju apsolutno pravo da raspravljaju.
S druge strane, to je druga tačka, ovde se kritikuju razne odredbe jednog direktnog poreza, a porez na imovinu jeste direktan porez i imovina je jedan od najpouzdanijih znakova određene imovinske tj. ekonomske snage. Ukoliko želimo da postepeno povećamo udeo direktnih poreza, koji jedini mogu da oporezuju po ekonomskoj snazi, proporcionalno, progresivno i regresivno, što sigurno nije ideja ogromne većine u našoj zemlji, onda moramo da prihvatimo činjenicu da će biti više direktnih poreza. Zbog toga, kada razgovaramo o ovom zakonu, moramo uvek da vidimo alternativu, a ta je alternativa da se ponovo još malo više poveća neki indirektni porez, koji zbog toga što je indirektan pogađa sve na isti način, i one koji su siromašni i one koji su bogati.
Treći element je u primeni jednog ovakvog direktnog poreza. Naravno, socijalna realnost naše zemlje je takva da bilo kakva primena nekog direktnog poreza mora biti veoma obazriva. Tačno je da se gradilo dosta kvadrata. Tačno je da u mnogim gradskim zonama i dalje imamo heterogena jezgra, sa nekim luksuznim objektima odmah pored udžerica, nekim ljudima koji imaju izuzetno visoke prihode do ljudi koji imaju veoma skromne prihode. Ima ljudi koji imaju samo naizgled veoma skupocenu i dragocenu imovinu, a s druge strane skromne prihode. Zbog toga odredbe koje se nalaze u ovom zakonu prepoznaju tu realnost Republike Srbije, a to je da jačanje onog dela direktnih poreza u našoj zemlji mora da se radi, ali mora da se radi progresivno i mora da u svakom momentu uvažava tu socijalnu realnost naše zemlje. Odatle odredbe koje vidimo ovde – o maksimumu povećanja koje se može u datoj godini odrediti, razlikama između pravnih i fizičkih lica, ili pak mogućnosti koja se daje, u duhu fiskalne decentralizacije, da lokalne samouprave imaju maksimum poreza, ali isto tako i fleksibilnost da po zonama odrede drugačije stope poreza.
Eto, to je pristup. Verujem da bi jedan ovakav pristup, koji možda u teoriji nije idealan... možda bi neko mogao da misli da je bolje da odmah krenemo na mnogo veće učešće direktnih poreza, možda neko misli da je mnogo bolje da odjednom razrežemo jednu jedinstvenu stopu u Srbiji, da nema izuzetaka, da nema izuzetog ara jednog, ili pak da ne treba dati fleksibilnost lokalnoj samoupravi, koja najbolje zna kakva je zapravo realnost na lokalu. Zbog toga verujem da dalja debata o poreskoj politici Republike Srbije i te kako treba da se nastavi.
Ova kriza, i to je možda poslednje što bih hteo da kažem sada, jeste pritisak i razlog više da se veoma dobro promisli o onome što se primenjuje u našoj zemlji. Zbog toga bih hteo da ohrabrim sve narodne poslanike da urade ono što je verovatno jedan od najplemenitijih delova vašeg poziva, a to je da ukazuju i predstavnicima Vlade i našim građanima na sve pojedinačne situacije koje bi eventualno ukazale da ona rešenja koja su predložena u ovom momentu krize ne odgovaraju optimumu.
Verujte da će se Vlada Republike Srbije potruditi i oko ovog pitanja zatvaranja malih preduzeća u slučaju da jedna formalna obaveza nije ispunjena, a da s druge strane, tačno je, ima i poreske utaje. Imamo u ovom momentu jedan broj naših građana koji godinama, da ne kažem decenijama, redovno plaćaju sve poreze, plaćaju sve komunalije, ali zbog ekonomske krize ulaze u određene egzistencijalne probleme. Ovo su teška vremena i Vlada Republike Srbije, a naročito poreska politika, mora to dobro da isprati i da promeni ono što se promeniti mora, da poreski sistem bude što je moguće pravičniji, što transparentniji, da obezbedi s jedne strane finansiranje, a s druge strane da obezbedi pravičnost u prikupljanju tih nužnih sredstava.
Što se tiče lokalne samouprave, svima je jasno da je u prethodne dve godine bilo iznuđenih poteza, koji su bili efekat ekonomske krize. Opredeljenje Vlade Republike Srbije je bilo da se ne povećavaju velike poreske forme. Druge zemlje su drugačije reagovale. Susedna Hrvatska, primera radi, povećala je opštu stopu poreza na dodatu vrednost sa 18 na 23%. Neke druge zemlje su kombinovale nešto manje povećanje poreza sa značajno većim stepenom zaduživanja njihovih država. Republika Srbija je odlučila, tj. Vlada koja je izabrana, da ne povećava velike poreske stope i da ukoliko ima povećanja u zaduženju ono bude pre svega opravdano investicijama u infrastrukturu. Efekat toga je bilo smanjenje javne potrošnje od dve milijarde evra na godišnjem nivou, što nije malo.
Tačno je da su transferi prema lokalnoj samoupravi smanjeni. Kao bivši ministar finansija, koji je imao tu čast da od 2001. do 2004. godine predlaže budžete, imali smo povećanje u realnom iznosu od 2,5 puta javnih finansija lokalne samouprave, verujem da svaki napredak mora, pre svega, da se reflektuje kroz vraćanje transfera prema lokalnoj samoupravi na jedan adekvatan nivo. Ove godine prvi korak je urađen. Ukupni iznos transfera iz centralnog budžeta ka budžetima lokalnih samouprava je povećan za 23%. Ono što je veoma bitno, to je da je za one najmanje razvijene opštine vraćen na nivo iz 2008. godine. Radi se o četrdesetak najmanje razvijenih opština.
Da li je to dovoljno? Nije, ali, gospođo predsednice, dame i gospodo, budite uvereni da ukoliko se pojavi mogućnost ove godine, 2011. godine, ili, što je verovatno realnije, za budžet za 2012. godinu, jedan od prvih ciljeva tog budžeta će biti da se transferi ka lokalnim samoupravama vrate na ono što je bio slučaj pre krize. Hvala puno na vašoj pažnji.
