Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 6. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Nenad Popović i Arsen Đurić. Da li neko želi reč? (Da.) Narodni poslanik Arsen Đurić.

Mi smo podneli amandman i na član 6, u kome smo predložili da se doda novi stav 3. koji glasi – prikaz obračuna lizing naknade je sastavni deo ugovora o lizingu i kao takav mora biti neposredno naveden u njegovom sadržaju.
Tačno je da je u članu 5. delimično prihvaćena ova naša formulacija. Međutim, svakako bi to trebalo da stoji i u članu 6, s tim da je naša formulacija preciznija i sveobuhvatnija. To govorim iz razloga što je praksa pokazala da se ugovorima o kreditima ili o lizingu često zaračunavaju građanima neki troškovi koji nisu opravdani. Tu se iskoristi njihova neupućenost, nepažnja ili finansijska dominacija tih institucija i oni na taj način stiču jednu neopravdanu dobit.
Znači, osim visokih kamata koje obračunavaju, oni naplaćuju građanima, koji neredovno izmiruju svoje rate, pisane opomene kojima ih opominju da ne izmiruju svoje rate. U poslednje vreme imamo i slučajeve da lizing kuće građanima naplaćuje, i to po visokim cenama, i telefonske pozive kojim ih obaveštavaju da nisu na vreme izmirili svoje obaveze. Zato mislim da ovaj obračun naknade mora biti sastavni deo ugovora.
U prilog ovome govori činjenica da kada se pogleda struktura dobiti na tržištu lizinga, vidi se da su u 2009. godini 88,6% bili prihodi od kamate, a ti prihodi su se u 2010. godini smanjili na 60%, što znači da su se povećali prihodi na osnovu nekih drugih usluga. Zato mislim da ovaj obračun lizing naknade mora biti sastavni deo ugovora, odnosno da građanima moraju biti jasno i precizno izdefinisane sve obaveze koje imaju prema lizing kući.
Očigledno je da su neprihvatanjem ovog i prethodnog amandmana lizing kuće imale dosta uticaja prilikom pisanja ovog zakona, jer se više vodilo računa o njima, a ne o građanima koji kupuju određenu robu na lizing.

Na član 7. amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo. Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 7. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Nenad Popović, Arsen Đurić, Milan Lapčević i Aleksandar Pejčić. Da li neko želi reč? (Da) Reč ima narodni poslanik Milan Lapčević.

U članu 7. smo predložili da se stav 1. briše iz razloga pojednostavljenja teksta ovog zakona, jer je već u narednom članu predloga ovog zakona određena pravna forma koju davalac lizinga može da ima – DOO ili AD. Stoga je sasvim jasno da se i na njih primenjuju odredbe zakona o privrednim društvima kojima se reguliše njihovo osnivanje, pravna odgovornost i poslovanje.
Kako je ovaj tekst zakona obiman, smatramo neophodnim da se on pojednostavi u onim delovima gde nema potrebe da se te formulacije ponavljaju. Mislim da je najjednostavnije da se ovakav amandman usvoji, jer nema razloga da se duplira u različitim članovima jedna te ista forma.

Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić. Da li neko želi reč? Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Zbog javnosti, morao bih malo da podsetim na hronologiju kako se desilo to da Srbija dobije Zakon o finansijskom lizingu.
To je bilo 2003. godine. Taj zakon je u to vreme branio ministar Goran Pitić. To je onaj ministar koji nije imao zakletvu. Sećate se, gospođo Čomić? Da bi ojačao svoju argumentaciju, on je čak doveo i profesora sa Pravnog fakulteta. Sećate se, sedeo je u prvom redu? Kada je čuo, posle 10 minuta našu kritiku, profesor se pokupio, pobegao napolje i rekao da ga više nikad ne zovu da brani ovakve zakone. To je samo radi podsećanja javnosti. Po smehu, vidim da se sećate hronologije kako se to dešavalo.
Međutim, moram da vas podsetim da je preteča finansijskog lizinga u Srbiji Boško Ristić. Boki je još u Nišu, kao advokat, razvio sistem finansijskog lizinga s jednim dečkom koji je radio na pumpi, zvali su ga Rumunac.
Oni su napravili štedno-kreditnu firmu "Anila". Preko nje su kupovali kola, prodavali građanima. Pukla je ta "Anila" i Bole pobegao u Holandiju da ne bi služio vojsku. Posle godinu dana se vratio. Oslobodili ga obaveze služenja vojnog roka pošto je imao vodu u kolenu i onda je nastavio dalje da bude advokat i pripravnik.
To je samo radi podsećanja, da se vidi istorijat finansijskog lizinga u Srbiji, da se tačno vidi kakve su to zasluge pa je neko predsednik odbora, pa je u savetu za sudstvo, za policiju, u Advokatskoj komori vedri i oblači, po kafićima piše ustavne povelje itd.
Vratio bih se sada na Zakon o finansijskom lizingu. Gospođo Čomić, teška srca moram da izreknem jednu pohvalu. Napokon smo došli do nečega što je približna definicija finansijskog lizinga. Malo je preciznije sada u članu 2. Predloga zakona definisano šta je finansijski lizing. Međutim, kada se to dalje raščeprka, vidi se da se nešto nikako ne uklapa. Da krenemo redom.
Znači, 1994. godine prva politička stranka koja je u svoj politički program, ekonomski deo, ubacila investicione fondove bila je SRS. Prva je napisala i dobrovoljne penzijske fondove. To samo radi podsećanja javnosti. E, sada ideja sa investicionim fondovima je da čovek koji raspolaže sredstvima može više da zaradi preko investicionih fondova nego kada bi ta sredstva oročio kod banke. Prosto, kamata je veća. Mnogo je i veći rizik, jer investicioni fondovi trguju hartijama od vrednosti.
Kada je u pitanju dobrovoljno penzijsko osiguranje, situacija je potpuno ista. To je dodatno, dopunsko, gde građanin sam preuzima obavezu da obezbedi svoju materijalnu sigurnost, dobrovoljno se osigurava i njegove pare u dobrovoljnom penzijskom fondu rastu svake godine mnogo više nego da je te pare stavio na štednju. Znači, investicioni fond, dobrovoljni penzijski fond - plus za građanina, po definiciji.
Kad je u pitanju finansijski lizing, zbog neuporedivo veće sigurnosti u odnosu na klasične bankarske kredite, on treba da bude povoljniji za građanina, za privredu, za preduzetnika. To znači, po definiciji, finansijski lizing je jeftiniji nego da si istu stvar kupio putem bankarskog kredita.
Da li je to kod nas tako? Nije. Tu se nalazi celokupna ova zvrčka. Generalno, kamate u Srbiji su strašno velike. Čime se to pravda? Velikim rizikom. Objasnite mi kako može da bude veliki rizik kada su većina kredita obezbeđeni hipotekama? Zar je moguće da je na našem tržištu nekretnina tolika nestabilnost? To možete da pričate neupućenima. Beograd je i dalje skuplji nego neke metropole u svetu.
O čemu se radi? Radi se o Bečkom sporazumu, gde se stranim bankama garantuje odgovarajući profit koji se iznosi iz zemlje. Legalno. Sada, priča o bankama, priča o finansijskom lizingu, to je priča o strancima.
Sećate se 2003. godine? Izričito je zabranjeno da na lizing idu nepokretnosti. Zašto? Da to bude posao banaka. Zašto? Zato što kupovina nepokretnosti, obezbeđenje nepokretnosti na duži rok, 20, 25 godina itd, jeste rizičan posao zbog roka i banke treba da snose, na neki način, konsekvence tog rizika i kroz bankarski sistem mogu da se obezbede sredstva za to, jer banke mogu dugoročno da finansiraju i izvođače radova, investitore itd. Sistem puko. Zašto puko? Neće banke da skinu kamatu. Dobar kajmak ovde.
Onda se ubacuje finansijski lizing. Uporedite finansijski lizing danas po ovom zakonu za nepokretnosti i kamate koje daju banke za te iste nepokretnosti i kažite mi u čemu se vidi razlika? Nema razlike. Vi pripremate jedan propis, gospođo Čomić, to je najavljeno, zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga.
Evo, da pretpostavimo da je taj zakon donet i da on izgleda otprilike ovako kako je napisano u nacrtu ili predlogu, da ne ulazimo u detalje, da me ne vezujete s Gašom Kneževićem, pošto je on i nacrt zakona znao da primeni.
Znači, kada bi to bilo tako kako je napisano, da li je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o finansijskom lizingu usaglašen sa ovim predlogom zakona? Nije. Da li je pripremljeno tržište za primenu ovih propisa? Nije.
U čemu je zvrčka? U reklami – ko će bolje i ko će uspešnije da to predstavi, prevari građane. Može i devojčica da pije kaficu, videli ste one reklame, 4,5% itd. Da li to postoji u realnom životu?
Kada Narodna banka uzme neku oblast u okviru nekog zakona da posebno reguliše, apsolutno sam siguran da ta oblast neće biti regulisana, da će tu selektivno da se ostave rupe.
Evo nešto što nije obuhvaćeno amandmanom. Gospođo Čomić, tiče se Zakona o obligacionim odnosima, tako da je tu veza sa amandmanom. Da krenemo redom. Kod ugovora o isporuci predmeta lizinga potrebna su tri potpisa tri strane, a kod ugovora o finansijskom lizingu ne trebaju tri potpisa. Aj' sad neka neko objasni kako je to moguće?
Nekada je bilo da se organizacija koja se bavi finansijskim lizingom samo bavi poslovima finansijskog lizinga, a sad kažete to su pretežni poslovi. Sada će da bude i zakup predmeta lizinga, naročito onog koji je vraćen zbog raskinutog ili propalog ugovora o finansijskom lizingu. Sve se navodno svodi na kupovinu putničkih automobila. To je reper za sve, a tu se nalaze i autobusi. Pa ste neke prevoznike u Beogradu obavezivali da kupe odgovarajući kvalitet autobusa, pa ste omogućavali lizing izabranim kućama.
Pogrešna vam je ovde definicija simulovanog ugovora, ali neću da vam o tome pričam, to ćete da menjate u nekoj sledećoj promeni ovog zakona.
Dalje, koja je svrha Narodne banke da donosi konačna rešenja i odlučuje o pravima, obavezama i pravnim interesima pravnih i fizičkih lica određenih ovim zakonom? Objasnite mi, molim vas, zašto svodite na upravnu stvar nešto što je čista obligacija? Ugovor o finansijskom lizingu, kada se potpiše i kada se isporuči dobro, on je čista obligacija.
Zašto bi se Narodna banka nešto mešala tu u prava, obaveze i neke druge stvari koje se tiču ugovora, odnosno ugovornih strana? Sad ćete vi da kažete da bi zaštitili. Teško onom koga vi štitite, ne konkretno vi, nego ko ga ovakvim propisima štitite.
Dalje, dokaz da je osnivački kapital iz sopstvenih sredstava. E ajd' sad mi baš objasnite kako ćete da znate da li su sopstvena sredstva ili su kreditna ili su kreditna, kreditna, kreditna od ranije ili na drugi način? Ne, nego želite, pošto hoćete da razdelite neke lokacije i sada tu vidim vezu zašto je gospodin Dulić prisutan povodom ovih tačaka dnevnog reda, jer se ovde samo pojavljuju nepokretnosti.
Dobro sada, Olivere, ti možeš da stavljaš koliko hoćeš šaku na glavu, ali jedino u ovom setu zakona se pojavljuju nepokretnosti. Znate, nekada je bilo – gde su pare, tu je G 17 plus, a sada je – gde su nepokretnosti, tu je Oliver Dulić.
I konverzija, dao si sada pravo na konverziju, pa od vojske uzeo lokaciju, sada skupljaš sredstva. Pazi da ti se ne pojave Panamac i ovi koji u Rakovici finansiraju tamo bez dozvole itd. Sada kada krene ova konverzija prema Breku, prema ovome, pa prema onome, a oni ne bi došli da ti štrajkuješ, ne bi te posetili, to sam siguran.
Vidite, idemo dalje. Čim ste vi uzeli sada da regulišete statusna pitanja davaoca lizinga, skupština, upravni odbor, izvršni odbor, direktori itd, meni je mnogo sumnjivo. Zašto ste to uzeli da regulišete?
Pored zakona o privrednim društvima, gde postoji etalon za sve oblike organizovanja, i za akcionarsko društvo i društvo sa ograničenim odgovornostima itd, e sada ovde posebno treba nešto da se uradi. Ma, čim je nešto posebno nešto se posebno muva, da vam kažem iskreno. Čim nešto odudara od opšteg principa.
Sada vidimo, u toj brzini recimo vi ste zaboravili pa ste rekli ovako – opšte uslove poslovanja predlaže izvršni odbor upravnom odboru, a u nadležnosti upravnog odbora nema da utvrđuje, da donosi i da propisuje opšte uslove poslovanja. Prosto neverovatno.
Šta vam znači – dužan je da obezbedi potpis još jednog člana tog odbora? Izvršni odbor davaoca lizinga ima najmanje dva člana, a predsednik predstavlja i zastupa davaoca lizinga. Onaj ko predstavlja i zastupa on je odgovorno lice. Međutim, po vama odgovara upravni odbor.
Što ste uneli ovu zabranu – predstavlja i zastupa davaoca lizinga predsednik izvršnog odbora, ali je sve punovažno ukoliko postoji još i potpis jednog člana izvršnog odbora? Šta je to, da li je to bankarska garancija?
Vidim da tako daje bankarsku garanciju Sosiete Generale banka. Oni kada daju bankarsku garanciju zaduže nekoga tamo Kojića, pa onda i onaj Francuz da parafira za svaki slučaj. Prosto ne mogu da shvatim šta ste hteli da uradite, ali znam da se nešto valja iza ovoga.
Kaže, hajde da vam sada ne pričam ovde, da vas baš mnogo ne potresem pošto ste sada u teškoj velikoj žalosti, da vam ne dodajem ovde ove muke. Sada ste proširili da vraćen predmet lizinga može da bude predmet zakupa. Ne znam zbog čega, kada je osnovna ideja za finansijski lizing da bude isuviše specifična oktroisana delatnost. Rekli ste – ne može time da se bavi svako, ne samo zbog kapitala, nego i zbog drugih stvari, da nema nekog sukoba interesa.
Malopre vam je prošao jedan zakon u kome postoji ne sukob interesa nego ambis, ambis od sukoba interesa. Član Komisije za hartije od vrednosti ne može imati akcije, niti bilo kakav udeo u bilo kom društvu ako želite da imate Komisiju za hartije od vrednosti. Vi pravite gimnastike, može, ne može, indirektno, direktno itd. Tu postoji obaveza apsolutne zabrane.
Za mnogo manje stvari vi angažujete Agenciju za borbu protiv korupcije ako je u pitanju sukob interesa. Sukob interesa može biti kada je u jednoj ličnosti izvršena kumulacija javnih funkcija ili kada privatni interesi ugrožavaju ostvarivanje ili ispunjavanje javnih interesa javnog funkcionera. To je definicija za dva prototipa sukoba interesa. Od tog pravila se odustaje od zakona do zakona, od propisa do propisa.
Gospodine Duliću, predlažem kada sretnete gospodina predsednika Vlade obratite mu se kao ministru finansija, ne kao predsedniku Vlade, i kažite mu sledeće – do 3% na godišnjem nivou kamata se tretira po definiciji da je normalna, očekivana, opravdana, pod uslovom da se godišnja inflacija kreće u tim okvirima. Ako je inflacija recimo na 1,5%, a propisana kamata je 4%, 4% je već zelenaška kamata, da znate, to je definicija.
Prekinimo sa ovim imaginarnim rizicima i smanjite kamatne stope. Narodna banka Srbije može operacijama na otvorenom tržištu, ne samo putem obaveznih rezervi nego i na drugi način bitno da utiče na banke da smanje kamatne stope. Vodite računa, 3% na godišnjem nivou je normalna, dozvoljena, ona čuva kapital i daje neku dobit, 4% je zelenaška kamata.
Preispitajte sve ove kamate koje danas naše banke, odnosno strane banke obračunavaju u Srbiji i naći ćete koliko se izvlači kapitala, ili da budem precizniji, izvlači opranog novca sa ovog područja i nosi pre svega u Austriju i u druge države.
Zapamtite jednu stvar, Alpe-Adria, ekspozitura Priština, Beč, Beograd, Zagreb, Sarajevo. Kada se tu zavrti para, možete vi da pišete milijardu zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranju terorizma, niko živi to ne uhvati, pa čak ni ovi advokati.

Iskorišćeno je 15 minuta vremena poslaničke grupe. Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 8. amandman je podneo narodni poslanik Veroljub Arsić. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 9. amandman sa ispravkom je podnela narodni poslanik Jorgovanka Tabaković. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 9. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Donka Banović, Milica Vojić Marković i Aleksandar Pejčić. Da li neko želi reč? (Da.) Narodna poslanica Milica Vojić Marković.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj član 9. stav 4. se odnosi na novčani deo iznosa osnivačkog kapitala davaoca lizinga.

Zakonodavac je predložio u Predlogu zakona da taj iznos bude pet miliona evra, a moje kolege i ja u ime DSS smo podneli amandman, tražeći da taj iznos ne bude pet miliona evra, nego tri miliona evra.

Obrazložili smo na sledeći način – smatramo da je iznos od pet miliona evra zaista visok zahtev za osnivanje privrednih društava koja će se baviti poslovima lizinga, u odnosu na kapital potreban za osnivanje banaka, koji je 10 miliona evra, finansijski lizing je posao koji traži mnogo manje garancija u vidu sopstvenog kapitala.

Ovaj uslov je posebno visok ako se ima u vidu da ta sredstva ne mogu biti pribavljena iz kredita ili zaduživanja i ako se zna da se kod poslova sa nekretninama, kao pretežni deo osiguranja uloga, koristi hipoteka, onda se čini neopravdanim insistiranje na tako visokim osnivačkim ulozima.

To će sigurno dovesti do nedovoljne konkurencije na tržištu i do visokih cena ovih usluga, ali možda vam je zapravo namera da ovako visokim delom osnivačkog kapitala vi i onemogućite konkurenciju i da dozvolite da samo neki koji su bliski vladajućim strankama mogu da ostanu i da osnivaju ova privredna društva.

Očigledno da vas klijenti i komitenti neće preterano interesovati, niti će vas interesovati kolike će biti cene usluga. Zašto to kažem?

Odgovorili ste na naš amandman tako što ste samo zavrteli krug i rekli – amandman se ne prihvata, jer je minimalni iznos novčanog dela osnivačkog kapitala davaoca lizinga od pet miliona evra u dinarskoj protivvrednosti, prema zvaničnom srednjem kursu dinara na dan uplate za obavljeni posao finansijskog lizinga, čiji je predmet nepokretna stvar, svrsishodan, imajući u vidu uticaj finansijskog lizinga na ekonomiju jedne države.

Znam da ste vi to predložili, na njega sam i reagovala, na taj vaš predlog, ali mi niste odgovorili – zbog čega ne prihvatate naš amandman i ne smatrate da je taj naš amandman nešto na šta treba da odgovorite?

Da li još neko želi reč?
Na član 9. amandman sa ispravkom podneo je narodni poslanik Mićo Rogović. Vlada i Odbor za finansije prihvatili su amandman sa ispravkom. Zakonodavni odbor smatra da je amandman sa ispravkom u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 9. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Nenad Popović, Arsen Đurić i Milan Lapčević. Da li neko želi reč? Milan Lapčević ima reč.

U članu 9, kojim se menja član 10d postojećeg zakona, u stavu 6. reči "dobra poslovna reputacija" smatramo da treba brisati.
Šta znači to "dobra poslovna reputacija"? Kako ćemo da izmerimo tu opisnu osobinu "dobra poslovna reputacija"? Da li je to negde definisano, firma je imala toliko prometa, nije bila u blokadi, da li imaju neki parametri koji definišu pojam "dobra poslovna reputacija"? Nema.
Ako nema, ne znam kako ćemo onda meriti, kako ćemo ocenjivati nekoga da li on spada u tu kategoriju "dobra poslovna reputacija" i da li će moći da ispuni te kriterijume ili ne.
Recimo, u odredbama člana 13v je predviđeno nešto što je suprotno od ovoga što ste ovde napisali, da član upravnog odbora ima potrebne stručne kvalifikacije, najmanje dve godine radnog iskustva na vodećem položaju u finansijskom sektoru, da nije osuđivan itd, da bude podoban za obavljanje člana upravnog i nadzornog odbora itd.
Dakle, ovde imate konkretne podatke o tome šta nešto znači, kako treba definisati određeni član, kakve kriterijume treba da ispuni neko ko hoće da bude član upravnog odbora, dok recimo, formulacija "dobra poslovna reputacija" u principu ne znači ništa.
Ako nema bliže definicije, dobra poslovna reputacija treba da bude izbrisana i da bude zamenjena nekim konkretnim obrazloženjem, konkretnim merama šta to firma treba da ispuni da bi mogla da ispuni ove kriterijume i da uđe u finansijski lizing.
Mislimo da se na ovaj način ne doprinosi poboljšanju poslovne klime u državi, jer i ovi zakoni treba da doprinesu da bude što više investicija i da se BDP poboljša i poveća, kako bismo bili sposobni da vraćamo silne kredite koji su uzeti prethodnih godina i koji najviše opterećuju i našu privredu i naše firme, koje zbog velikih poreza, velikih procedura, ne mogu da posluju pozitivno i da finansiraju državu.
Malopre sam govorio o tome koliko je država ušla prethodnih godina u ogromno zaduživanje i iako je državni sekretar naveo da je punjenje budžeta znatno bolje nego što je bilo prošle godine, bez obzira na to imali smo dva nova zaduživanja u visini od 400 miliona evra od Sosiet ženeral banke krajem februara i sada najavljeno od Svetske banke od 800 miliona dolara, od kojih će opet polovina sredstava, 400 miliona, ući u pokrivanje budžetskog deficita. Tu se ne vidi kraj.
Albert Jeger kaže da Srbija ništa nije učinila na strukturnim reformama i da i pored toga što smo pre tri godine zaključili ugovor sa MMF o stendbaj-aranžmanu, kojim smo se obavezali da ćemo smanjiti javnu potrošnju, da ćemo smanjiti broj zaposlenih u državnoj administraciji, ušli u taj posao, obavezali se. Sećate se, naša obaveza je bila da donesemo zakon o ograničavanju broja zaposlenih u državnoj administraciji.
Na velika zvona smo objavljivali kako je taj zakon donet, kako smo rešili da smanjimo broj zaposlenih u lokalnim samouprava i u državnoj administraciji na nekih 29.000, slavodobitno pričali kako država konačno kreće da smanjuje svoju javnu potrošnju, da bi se to samo završilo praznom pričom i da bi broj ljudi bio kao smanjen u lokalnim samouprava za jednu izvesnu cifru, da bi krajem ove godine Vlada odobrila zapošljavanje 760 novih ljudi.
Da ne nabrajam da je tamo odobreno 150 novih ljudi za Železnicu, 70 novih ljudi u Ministarstvu finansija, a pri tom je samo šest meseci pre toga to isto Ministarstvo finansija dalo visoke otpremnine za 40 ljudi koji su otišli iz Ministarstva finansija, pa sada zapošljavamo novih 70. To je primer neodgovornog ponašanja države i trošenja para, da se to zaista graniči sa zdravim razumom.
Danas sam pročitao podatak da je 66.000 firmi u blokadi i da su međusobna dugovanja 288 milijardi dinara i da je u toj strukturi dugova država motor, pokretač tih dugovanja i da ona duguje firmama, pa onda ciklično firme jedna drugoj duguju i da se ne vidi kraj tom začaranom krugu.
Vaš direktor Srbijagasa, Bajatović, kaže da država treba da nađe 500 do 600 miliona evra novih kredita kako bi pokrila svoja dugovanja i kako bi se tobože sprečio kolaps i gubitak još 200.000 postojećih radnih mesta, pored onih 400.000 koje smo imali nesreću da nam poklonite kao nova vlast.
Izgleda da će još 200.000 ljudi otići na biro rada i da će izgubiti svoj posao zbog ogromne javne potrošnje, koju pre svega država pravi, i zbog ogromnog deficita u budžetu Republike Srbije, koji je narastao od nekadašnjih 14 milijardi 2008. godine, na preko 120 milijardi koliko će biti ove godine.
Kamate za uzete kredite su porasle za tri godine od 16 milijardi na 55 milijardi dinara. Znači, samo za kamate ova država godišnje izdvaja 550 miliona evra. To je nešto što čini mi se ni mnogo bogatije zemlje ne mogu da izdrže, toliku javnu potrošnju i tolike kamate na uzete kredite, a već iz najava se može nazreti da tome nije kraj, bez obzira što smo prešli 41,5% zaduženosti zemlje u odnosu na BDP, kako reče Vuk Đoković, krajem 2010. godine, uzeli smo u 2011. godini 400 miliona dolara u februaru.
Sada ćemo uzeti još 800 miliona, što čini negde oko 3% BDP. Dakle, već udaramo u tih 45% kada se smatra da država praktično ne može više da finansira vraćanje svojih dugova i kamata i gde joj preti bankrot.
Interesantna stvar je kako je država ažurna u povlačenju odobrenih kredita od međunarodnih finansijskih organizacija. Po pravilu se krediti povlače, ekspresno i bez ikakvih problema, za punjenje deficita budžeta, odnosno za pokrivanje deficita budžeta, a vrlo teško ili skoro u beznačajni procentima za projektne finansijske aranžmane. Tako, recimo, imamo još pre dve godine odobren, navodno odobren kredit od Kine, robni kredit za finansiranje određenih poslova u Srbiji. Naravno, nismo ga povukli zato što nemamo projekte.
Imamo dogovoreno sa Rusijom milijardu dolara za projektno finansiranje određenih projekata u Srbiji, videli smo pre mesec dana dolazio je premijer Putin i kaže – dajte da vidimo projekte i krenućemo u realizaciju tog dogovorenog aranžmana.
Dakle, kada treba da povučemo pare za određene projekte, za Koridor 10, za sređivanje železnice, mostova, uzgred budi rečeno, ti projekti se po pravilu dogovaraju i prave za prestonicu, za nešto oko prestonice, opet i to je prazno slovo na papiru.
Pričamo o tome da želimo da nešto izgradimo, da imamo projekte, da želimo da se zadužimo, da uradimo neku konkretnu stvar, a kad treba tu konkretnu stvar da realizujemo dolazimo do saznanja da projekta u stvari uopšte nema.
To je jedna poražavajuća činjenica za ovu vladu, koja je slavodobitno prikazivana kao vlada ekonomskih eksperata, jakih ekonomskih stručnjaka, koja će doneti boljitak ovoj zemlji baš zato što okuplja ekonomske stručnjake, pa ćemo po tom osnovu imati i bolju organizaciju u smislu ekonomije, racionalniju potrošnju države i veći društveni standard, više zapošljavanja, a ekonomija je glavni problem.
Od svega toga smo dobili sve ono suprotno, umesto 200 hiljada novozaposlenih, evo, izgubili smo 400 hiljada, a verovatno još 200 hiljada, znači 600 hiljada će biti u minusu po broju zaposlenih, pa će i broj penzionera preći broj zaposlenih i to je zaista vrzino kolo, ne nazire mu se kraj.
Nova i nova zaduživanja, kamate rastu, deficit u budžetu raste, a nijedna konkretna mera da se privredi pomogne, da se izvuče iz nelikvidnosti i da nešto konkretno proizvodi.
Naša pokrivenost uvoza izvozom je poražavajuće niska i zaista u ovakvim okolnostima svaka odgovorna vlast bi morala da jednostavno kaže da nema rešenja za ogromne probleme i da jednostavno vraća mandat građanima, pa neka odluče ko će da ih vodi.
Znate, kad imate s jedne strane predizborna obećanja, naravno koja su uvek veća nego što su realno ostvariva, pa kada i to umanjite i za nekih 50%, recimo, pa i od toga odstupite još minus 200% ili 300%, onda zaista ne vidimo šta može da se desi da jedna vlast kaže - e ljudi mi ne znamo više kako da rešimo ove probleme, dajte da ne uništavamo zemlju zbog nas samih da bi ostali na vlasti, da pustimo nekog ko će umeti da to bolje radi od nas.
Da imate malo moralnosti i da mi imate malo odgovornosti prema državi i prema budućnosti ove zemlje, to biste zaista i uradili.