Dame i gospodo, pokušaću da zaslužim vašu pažnju u manje od pet minuta dajući svoj prilog diskusiji kroz sliku slobodnog mandata, političke stranke i institucija, i jedan kratak prikaz biračkog prava, prava da se bira i da se bude biran i predstavljen. Naravno, radi se o opštem pravu glasa, koje je građanskim revolucijama s kraja 18. veka proglašeno kao opšte pravo glasa, ali ga nisu dobili svi. Dobili su ga samo muškarci. Trebalo je sto godina da prođe pa da za to pravo glasa, pravo da biraju počnu da se bore i žene. S početka 20. veka to je bila borba zbog koje su se žene aktivistkinje hapsile, kažnjavale zatvorom, smrću, jer se smatralo potpuno neprihvatljivim ne da se ima ili nema slobodan mandat, ne da se razgovara o tome kakav je stav političke stranke prema instituciji, nego da nema govora o tome da žena ume da glasa. Sto godina od tada, još uvek ta borba nije završena.
Želim da dam svoj predlog da proširimo debatu o amandmanu koji su podnele naše koleginice Aleksandra Jerkov i Olena Papuga, da se odredba koju smo uneli, koja je postojeća i, srećom, važi u političkim strankama, jer u ovom parlamentu postoji 22,5% pripadnika manje zastupljenog pola... Dakle, da govorimo o budućnosti u kojoj će na svakom trećem mestu biti pripadnica manje zastupljenog pola.
Koliko i takav jedan zahtev nailazi na stereotipe, taman toliko je dobro što je podnet, jer omogućava dijalog i debatu o jednom važnom pitanju koje, ako se reši uz dobru volju, veštine i poznavanje dijaloga, jeste nešto od čega svi imaju koristi.
Jedan od stereotipnih argumenata, da je u redu ovako kako je i da je teško unutar političkih stranaka naći dovoljno članica političkih stranaka tako da bude zastupljena svaka četvrta na listi, pada u vodu pred brojem članica političkih stranaka, koji se u Srbiji kreće od 34 do 46% u svakoj pojedinoj stranci. Nije verovatno da želimo da budemo članice ali da ne želimo da se kandidujemo i da za nas neko glasa, tako što ćemo u izbornim kampanjama, poštujući izborna pravila i zakone koji propisuju ponašanje političkih stranaka, promovisati programe političkih stranaka kojima pripadamo.
Drugi argument koji se čuo ili će se čuti, kada je u pitanju zahtev da žena bude na svakom trećem ili četvrtom mestu, jeste da nema dovoljno kvalitetnih žena. To je argumentacija kojoj suprotstavljam proverljiv argument da su žene sposobne kao i muškarci, a nisu kvalitetne. Roba je kvalitetna – cipela, tašna, nameštaj. To je kvalitetno. Žena je ili sposobna ili nije.
Smatram da bi dijalog o amandmanu koji su podnele naše koleginice doprineo tome da pružimo šansu koleginicama koje sada nisu u parlamentu, u nacionalnom parlamentu ovde sa nama ili u Skupštini AP Vojvodine, ili u lokalnim samoupravama; da na budućim izborima za narodne poslanike pokažemo da ima dovoljno sposobnih i vrednih žena u Srbiji, koje jednake sposobnosti, veštine i znanja imaju za politiku.
Imam punu svest o tome da je u pitanju proces i da je u pitanju borba koja se vodi dijalogom kao osnovnom strategijom demokratije. Dakle, dijalogom sa svima onima koji su većina i koji treba da izglasaju neki predlog. Ta većina su u politici, naravno, muškarci. Ne sumnjam da postoji izgrađen osnov da se taj dijalog vodi.
Zašto je važno da razgovaramo o zastupljenosti žena na listama i o zastupljenosti žena u političkom životu i na mestima odlučivanja? Zato što je to događaj koji može da donese mnogo dobrih promena. I zato što se mi danas ne pitamo kako to da ženska deca idu u školu, kako to da ženska deca mogu da se zapošljavaju, kako to da ženska deca mogu da nasleđuju, što je bilo sasvim neobično, prilično retko i takoreći nije ni bilo prisutno u zemljama demokratija na koje se danas ugledamo.
Naš predlog je da se o reprezentativnosti žena u politici u Skupštini vodi dijalog zato da bi u decenijama koje su ispred nas naše ćerke i sinovi mogli da se s čuđenjem pitaju šta je to diskriminacija, šta je to neravnopravnost i šta je to – nema žena u parlamentu.
Daću svoj glas izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika. Pokušaću da u dijalogu sa vama obezbedimo i dovoljno glasova za amandman naših koleginica Aleksandre Jerkov i Olene Papuge zato što smatram da je to najbolja poruka o tome znamo li čemu služi slobodan mandat – odbrani prava onih koji svoj glas nemaju.
Završiću citatom reči Meri Robinson: „Društvo u kojem se ne čuje glas žene, skupština u kojoj se ne čuje dovoljno glas žene, nije manje žensko, ono je manje ljudsko.“ Ne sumnjam da će Srbija umeti da tu maksimu prevede u dokaz da je dostojna najviših standarda i civilizacijskih normi modernog društva. Hvala vam.
