Narodni poslanik Aleksandar Martinović, replika.

Hvala, gospođo Đukić Dejanović. Imam samo jednu malu intervenciju, bez želje da ponavljam sve ono što sam rekao.
Gospodine Stanimiroviću, mi već sada imamo, po Ustavu i po važećem Zakonu o izboru narodnih poslanika, slobodan mandat. Kada se kaže da je mandat slobodan, onda se misli na to kakav je odnos između birača i poslanika. Čim birači nemaju pravo da opozovu narodnog poslanika znači da je njegov mandat slobodan. To niko ne dovodi u pitanje. Dakle, nije da je sad postojao imperativni mandat, a vi sada uvodite slobodan mandat. Slobodan mandat je bio i po Ustavu iz 2006. godine i po Zakonu o izboru narodnih poslanika iz 2000. godine. Ništa se u tom pogledu ne menja.
Ono što vi hoćete da promenite i ono na šta vi želite da ukažete, to je da poslanik treba da bude što manje zavisan od političke stranke koja ga je kandidovala. Vi ćete to nesumnjivo postići, ali time što će poslanik biti nezavisan od svoje stranke on će doći u poziciju da bude zavisan od nekih drugih faktora koji nisu ovde u Narodnoj skupštini. Imaćete pojavu na koju politikolozi ukazuju da postoji u Republici Srbiji, ali i u nekim drugim tranzicionim državama, a to je tzv. vanizborna parlamentarizacija – da neka stranka koja nije učestvovala na izborima postane parlamentarna. To je, gospodine Stanimiroviću, anomalija u jednom demokratskom političkom sistemu.
Želim da vas podsetim da je od te anomalije bolovao i prvi, kako vi kažete, demokratski parlament koji je izabran u decembru 2000. godine. Kada je završen mandat tog parlamenta u njemu je bilo 16 političkih stranaka. Od tih 16 političkih stranaka šest političkih stranaka nisu postojale te 2000. godine kada su održani izbori u Republici Srbiji.
Što se tiče overene ostavke, izvinite, ali vi iz Demokratske stranke…
(Predsednik: Vreme.)
… završavam, postupate na dva različita načina. Sad poslanik mora da overava ostavku, a prihvatili ste potpise ove stranke koju ste formirali za promenu Ustava, gde nijedan potpis nije bio overen. Šta ima veću težinu, kad poslanik podnese ostavku ili kada ljudi traže promenu Ustava?

Gospođo Radeta, u ime poslaničke grupe je gospodin Martinović.
(Vjerica Radeta, s mesta: Gospođo Đukić Dejanović, imali ste verovatno opravdan razlog da ne slušate, kolega je govorio o nekome ko je rekao da će od Ustavnog suda ustavnom žalbom da traže to što jeste rekao.)
To ste govorili svi vi.
(Vjerica Radeta, s mesta: Ne, ne, niko, nego ja.)
Nemate pravo na repliku. Gospodin Milan Stanimirović.

Gospodine Martinoviću, vi kao pravnik i jedan od asistenata profesora na Pravnom fakultetu u Novom Sadu znate za onu pravnu maksimu da niko nije kriv dok se ne dokaže njegova krivica, a ovde postupate potpuno suprotno – svako je sumnjiv dok se ne dokaže da je pošten, i želite da takav stav nametnete ovom parlamentu.
Razumem takav stav jer je neko koga ste predlagali za predsednika Republike napustio i politiku koja ga je predlagala, i stranku koja ga je predlagala i potpuno promenio svoju politiku. Koga su zmije ujedale, taj se i guštera plaši. Ali, nemojte se plašiti, nego izaberite prave ljude. Mi smo imali, kao Demokratska stranka, 33 poslanika upravo onda kada su govorili da je Karić trgovao i kupovao poslanike; nijedan poslanik Demokratske stranke nije imao potpisanu blanko ostavku i nijedan nije pao u iskušenje da za novac napusti one ideje i ideologiju zbog koje je izabran od birača i došao u ovaj parlament. Hvala.

Vjerice Radeta, molim vas, opredelite se ko će od vas dvoje replicirati. Sad je realno gospodin Martinović, ali opredelili ste se za gospođu Radetu. Izvolite.

Dakle, ovo zaista nema smisla. Tražila sam repliku zato što je gospodin Stanimirović govorio tačno o onom što sam ja rekla i objašnjavao kako ja mogu da podnesem ostavku i da kažem da to radim zato što to moja stranka traži.
Ne radi se o tome, nego se radi o tome da vi suspendujete stav 2. člana 102. Ustava Republike Srbije koji kaže da je poslanik slobodan da svoj mandat stavi na raspolaganje političkoj stranci. To znači da politička stranka može da radi sa tim mandatom, uslovno rečeno, šta god hoće, odnosno da kaže – sad možeš da budeš poslanik, sad ne možeš da budeš poslanik itd. To su potpuno različite stvari o kojima ste vi ovde govorili.
Znate, da li neko govori zbog sebe i kakvi su bili motivi nekome da nekad nekog predloži, pa taj izdao stranku i tako dalje... Različiti su motivi. Vi ste imali motive da kradete poslanike, vi ste imali motive da kupujete poslanike, vi ste to radili. Od kad postojite u parlamentu Republike Srbije, nema skupštinskog saziva da Demokratska stranka nije ukrala neki mandat. Ili je on bio nezavisan, ili je neko prešao njima, ili ste napravili poslaničku grupu poput ove poslaničke grupe koja uopšte nije učestvovala na izborima, odnosno stranke koja nije učestvovala na izborima. Što se ne prisetite Baneta Ivkovića, koji ste poriv imali tad kad ste njega i sa celom poslaničkom grupom... Odnosno, tada ste napravili poslaničku grupu i njega ste kupili da bi podržavao Vladu Zorana Đinđića. Nismo mi ljudi tako kratkog pamćenja.

Vreme. Narodni poslanik Zoran Nikolić ima reč.  Neka se pripremi narodni poslanik Nemanja Šarović.
Moraćete samo da se prijavite.

Zahvaljujem. Poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, kada imate priliku da govorite o bilo kom zakonu pred kraj rasprave onda imate i tu privilegiju da slušajući argumente onih koji se zalažu za zakonski predlog i onih koji ga osporavaju te argumente uporedite. Iskoristiću tu svoju poziciju i mirne savesti reći da ako bismo o ovom zakonskom predlogu, dakle, izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika, glasali na bazi argumenata koji su ovde danas izneti, onda bi ovaj parlament jednoglasno trebalo da odbije ovaj zakon. Ali, svestan sam političke realnosti i limita koji poslanici vladajuće većine u ovom momentu imaju i naredbe da se za ovaj zakon mora glasati po svaku cenu i znam da će ovaj zakon biti izglasan.
To ne znači da će ovaj zakon ispuniti one funkcije koje bi Zakon o izboru narodnih poslanika trebalo da ispuni, a to je stabilizovanje političkih prilika, pre svega političkih institucija, u ovom slučaju institucije Narodne skupštine; zaštita legitimiteta ove institucije i one institucije, odnosno Vlade, koja na bazi glasova i legitimiteta Narodne skupštine dobija svoj mandat. To se ovim izmenama i dopunama neće dogoditi.
Ovde je branjen od strane predstavnika vladajuće koalicije ovaj predlog. Tu samo postoji jedna sistemska greška, rekao bih – vremenska. Ako je ovaj zakon neophodan i ako bez ovog zakona Srbija neće demokratizovati svoje institucije i neće se približiti EU, zašto to nije urađeno 2008. godine? Zašto ovu argumentaciju iznosite tek nakon preporuke Venecijanske komisije, a pre toga niste slovo jedno zucnuli o potrebi da se ovaj Zakon o izboru narodnih poslanika menja? Naročito niste davali predlog o izmenama i dopunama Zakona koji negira član 102. Ustava Republike Srbije koji reguliše materiju da je poslanik slobodan da svoju ostavku podnese stranci, odnosno listi koja ga je i predložila.
Ovo je još jedan napad na Ustav, koji jeste temelj demokratske Srbije i koji smo stvorili na bazi političkog konsenzusa 2006. godine. Da li osećate i da li vidite – ako vi to ne vidite, a mislim da ste svesni te činjenice, mislim da građani vide – zašto o svim bitnim političkim pitanjima ne postoji politički konsenzus u ovom parlamentu, u ovoj državi i u ovom društvu­? Zato što postoji nekakva misija Demokratske stranke o kojoj se ovde govorilo a koja je i danas spominjana. Ko ste to – vi? Ko su članovi Demokratske stranke? Kakva je to misija i privilegija koju samo vi znate i samo vi osećate, a nama je to pravo uskraćeno?
Želim demokratsku državu, želim parlament u kome se neće trgovati mandatima, u kojem neće biti korupcije; želim Vladu koja ima legitimitet, želim Vladu koja neće prevariti građane, koja neće obećati jednu politiku a sprovoditi sasvim drugu politiku; želim parlament koji će poštovati svoje građane. Ne želim parlament u kome će se usvajati deklaracija o Srebrenici; ne želim parlament gde će biti poništena Rezolucija o Kosovu; ne želim parlament u kojem se regionalizacija predstavlja kao najvažniji problem i u kojem se predlaže najsavršenije rešenje, a onda posle devet meseci menjate taj isti zakon.
Isti je slučaj i sa ovim zakonom. Pitam predlagača, gospođu Nadu Kolundžiju, da li pred građanima Srbije sad možete dati garanciju da do kraja mandata ovog parlamenta nećemo bar još jednom raspravljati o izmenama i dopunama ovog zakona? Ako se to dogodi, onda treba da podnesete ostavku. Vi i svi vi koji ste danas diskutovali i branili ovaj zakon. Ovaj zakon samo vama, čini se, ide naruku. To je nešto što je posebno tragično, što vi svoje stranačke interese ubacujete i inkorporirate u zakonske predloge, ali, znajte, narod je lepo rekao – bič uvek ima dva kraja. Čuvajte se tog drugog kraja kada vas bude, baš kao što u britanskom parlamentu postoji taj bič, stigao, a to će biti narodna volja građana na narednim izborima.

Gospođa Nada Kolundžija ima reč.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, ja bih, naravno, volela kada bih živela u zemlji u kojoj će moći da se postigne politički konsenzus ili bar šira politička saglasnost oko bilo kog važnog pitanja. Nažalost, ne živimo u toj zemlji. Mislim da, ako sada treba da ustanovljujemo čija je odgovornost za to, niko ne bi bio nevin u tome. Dakle, niko ovde, oni koji se bave politikom, ne bi mogao da kaže – ja nisam uopšte kriv za to što u ovoj zemlji nije moguće ni oko čega postići opštu političku saglasnost.
Ali, postoje i vrlo konkretne stvari koje pokazuju zašto je zaista nemoguće postići političku saglasnost. Ako vi ne želite da živite u zemlji u kojoj će parlament osuditi zločine nad nevinim ljudima u Srebrenici, onda mi ne možemo postići političku saglasnost oko mnogih pitanja, nažalost. Ne osuđujem stav onog ko misli tako, samo kažem da je tada zaista način na koji mi vidimo ovu zemlju u budućnosti takav da je vrlo teško postići politički konsenzus oko najvažnijih društvenih pitanja.
Volela bih, naravno, da ovaj zakon ne izaziva toliko kontroverzi i volela bih kada bi ove izmene Zakona zaista po svom sadržaju bile takve da su jednu idealnu praksu, u kojoj nije bilo korupcije, sada dovele u situaciju da će ove izmene dovesti do pojave korupcije. Mi govorimo o zakonu na osnovu kog vi iznosite primere da je bilo zloupotreba i korupcije, da je bilo trgovine mandatima. Dakle, branite zakon čija je posledica bila korupcija u parlamentu. Ne znam zašto mislite da će izmena zakona koji je dokazao da nije odbranio od korupcije sada značiti da će te korupcije biti. Pa, bilo je i do sada. Ako govorite o tome da je bilo korupcije, kupovine mandata i trgovine mandatima, onda ne vidim razlog zašto se toliko grčevito borite za opstanak zakona po kom se, uz čiju primenu se permanentno dešavala korupcija i trgovina mandatima.
Ne znam da li način na koji poslanik podnosi ostavku može, bilo kojim rešenjem, da zaštiti od korupcije. Mislim da jedini način da se borimo protiv korupcije jeste da ako Zakon o borbi protiv korupcije i Agenciji za borbu protiv korupcije nije dovoljno jasan, nije dovoljno strog, menjamo taj zakon. Jer, korupcija je krivično delo i ne tiče se Zakona o izboru narodnih poslanika, u smislu da li je narodni poslanik slobodan, po Ustavu, kako se kaže, da raspolaže svojim mandatom ili nije slobodan.
Ustav nigde nije rekao da je partija slobodna da raspolaže mandatom narodnog poslanika. Ustav kaže – narodni poslanik je slobodan. Ako je narodni poslanik slobodan, to znači samo da način na koji on svojom voljom podnosi ostavku, u svoje ime, jeste strogo poštovanje Ustava.