Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, poslednjih dana i sedmica iz Vlade Srbije dobili smo informacije da je Vlada donela odluku o povezivanju radnog staža za radnike u društvenim i državnim preduzećima kojima nisu uplaćivani doprinosi za radni staž u prethodnih sedam godina. Mi iz Liberalno-demokratske partije možemo da razumemo potrebu Vlade da pomogne ovoj ogromnoj grupaciji građana Republike Srbije, kojih po njenom mišljenju ima oko sto hiljada, ali takođe moramo da iskažemo i zabrinutost za onu vrstu privrede, prevashodno mislim na male privatnike, privatne preduzetnike, koja danas pokušava da opstane na tržištu bez ikakve pomoći Vlade Republike Srbije.
Nas iz Liberalno-demokratske partije raduje najava koja poslednjih dana dolazi iz ministarstava, odnosno Vlade Republike Srbije o donošenju odluke kojom će se ograničiti rok za plaćanje obaveza, naročito države, odnosno državnih preduzeća. Mi iz LDP-a smo tu odluku, odnosno predlog zakona predložili pre nekoliko meseci, kada smo usvojili naš program koji predstavlja dogovor za preokret, gde smo takođe rekli da je neophodno da se te obaveze koje državna preduzeća i država imaju prema privatnim preduzetnicima ograniče na 60 dana. Jer, ono što danas predstavlja, možemo slobodno reći, jednu od rak-rana ekonomske politike u Srbiji, to je ta stalna nelikvidnost uzrokovana neplaćanjem obaveza, prevashodno onih koje država ima. Po nekim podacima, to neplaćanje dostiže do 130 dana, u proseku.
Takođe, možemo da podržimo i smanjenje poreza na zarade koje Vlada kaže da će usvojiti, ali nas interesuje da li će se to smanjenje poreza na zarade odnositi samo na novootvorena radna mesta ili i na one zaposlene koji su trenutno u radnom odnosu? Mislimo da je to dosta važno za malu privredu, naročito za one privatnike i privatne preduzetnike koji imaju problem sa nelikvidnošću. Taj problem nelikvidnosti uzrokuje kašnjenje u isplati zarada, kašnjenje u plaćanju obaveza prema poreskoj upravi; što je najgore, to je stalni začarani krug plaćanja međusobnih obaveza.
Želim da iskažem nezadovoljstvo radom pojedinih inspekcija, prevashodno mislim na inspekciju za rad koja se faktički koristi kao „partijski bič“ u kažnjavanju onih privatnih preduzetnika, onih firmi koje ne poštuju volju vladajućih partija bilo na lokalnom, bilo na republičkom nivou. Bojimo se da taj „partijski bič“ u vidu inspektora, odnosno inspektora za rad može da pređe u jednu hroničnu pojavu, koja će da onemogući normalno poslovanje. Mislimo da u narednom periodu Vlada mora nešto da uradi. Možda su najbolji primer za to Novi Pazar i Sandžak, gde se upravo ti inspektori koriste kako bi se disciplinovali mali preduzetnici, s jedne strane, a s druge strane, da bi se oni reketirali u korist projekata koji su važni za pojedine lokalne samouprave ili vladajuće koalicije. Hvala.

Zahvaljujem. Narodni poslanik Miloš Aligrudić ima reč.

Imam par pitanja za Vladu. Pošto je propala priča sa „Telekomom“, srećom, jer Vlada nije bila u prilici da „Telekom“ proda po ceni koju je zamislila, a koja je i dan-danas nedokazano pravična, odnosno nepravična, sa aspekta potreba države, kako je taj posao propao, hoću da pitam da li je Vlada, u ovom izmenjenom sastavu, razmišljala o tome da nam što pre izađe sa predlogom rebalansa budžeta? Jer, prema svemu ovome što smo do sada čuli ili pročitali u novinama, razvoj događaja nije takav da bi realizacija ovog budžeta mogla biti održiva. To je moje prvo pitanje.
Pošto ne moram da koristim svih pet minuta za postavljanje pitanja, odmah ću postaviti još jedno, neće trajati više od minut. Tiče se ovog pritiska koji dolazi iz Brisela i pojedinih zemalja EU oko eventualnog povlačenja bezviznog režima za Srbiju, kada je reč o lažnim azilantima. Prvo pitanje bi bilo – šta nadležni organi MUP-a i uopšte Vlada Srbije rade da bi otklonili tu prepreku? To verovatno građane Srbije interesuje najviše.
Drugo pitanje, prema onome opet što smo videli u medijima, reakcije su, uključujući i reakciju predsednika države, bile neverovatne i pomalo stupidne. Mi smo dobili od Brisela upozorenje i otprilike neko neformalno uputstvo šta bi trebalo kao država da učinimo da to sprečimo, a pojedini nosioci vlasti i predstavnici vladajuće koalicije su davali izjave iz kojih proističe da smo mi rado spremni da upravo tako i postupimo, kao što smo spremni u svim drugim slučajevima.
Ti predlozi koji dolaze iz Brisela su takvi da se neće sprovoditi na teritoriji njihovih država nego na teritoriji Srbije i u sebi podrazumevaju izvesno kršenje ljudskih prava, diskriminaciju po principu nacionalne pripadnosti. Sadrže i predlog da policijski organi, pogranični, rade posao koji je apsolutno nemoguć u demokratskoj državi – da preuzmu na sebe više arbitrarnosti nego što je to dozvoljeno. Za to postoje druge alternativne mere koje država može da preduzme, koje mogu biti efikasne. Mene interesuje da li neko može da mi napiše u svom odgovoru kakve su to mere i šta možemo da očekujemo?

Zahvaljujem. Narodni poslanik Milorad Krstin ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, moje pitanje je za premijera Vlade Republike Srbije gospodina Cvetkovića i ministra poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede i trgovine gospodina Petrovića.
Naime, u poslednje dve-tri godine registrovana poljoprivredna gazdinstva su dobijala po 14.000 dinara po hektaru obradive površine. Pitanje bih formulisao na kraju, a dao bih neki uvodni deo.
Znate da je poljoprivreda jedina grana privrede koja donosi suficit u budžetu Republike Srbije; on je sada, za maj mesec i početak maja, preko milijardu dolara. Za to su zaslužna baš registrovana poljoprivredna gazdinstva svojom upornošću, i pored svih teškoća. Kad govorim o teškoćama mislim na ekonomske probleme koje ima srpski agrar tj. poljoprivrednici. Naime, svake godine, do 31. marta, podnosi se plan setve gde se ubacuju i površine, koliko to registrovano poljoprivredno gazdinstvo ima hektara. Da bi ostvarili tih 14.000 dinara, dužni su da podnesu i račune za dizel, seme i đubrivo. Automatski se, preko Uprave za agrarna plaćanja, koja se nalaze u Šapcu, 30% za dizel, koliko je podneto (zna se, po hektaru ide 60 litara, puta 122 dinara i 40 para, nije ni bitno), vraća. Trebalo je da poljoprivrednici to već dobiju, ili registrovano poljoprivredno gazdinstvo, međutim, od toga za sada ništa, a njima je to toliko bitno. Nema ni nagoveštaja, nikakve uredbe.
Ministar govori da će obelodaniti 14. maja, verovatno na otvaranju Poljoprivrednog sajma u Novom Sadu, ali nigde se ne spominju subvencije od 14.000 dinara po hektaru, nigde se ne spominje u tome što će on obelodaniti povraćaj 30% tih sredstava za dizel gorivo po hektaru. To je gorući problem, to je akutni problem koji se stvara u agraru i ovako teškoj situaciji u kakvoj se sada nalazi srpski agrar.
Moje pitanje je, ponavljam, premijeru Vlade Srbije, gospodinu Cvetkoviću, ministru poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede i trgovine gospodine Petroviću – da li će registrovano poljoprivredno gazdinstvo ostvariti, i kad, subvencije koje mu sleduju u 2011. godini, 14.000 dinara po hektaru, plus povraćaj sredstava za dizel? Još jednom molim gorenavedene kojima sam uputio ovo poslaničko pitanje da dobijem što brži odgovor. Ne ja Milorad Krstin, nego oni koji su doveli do toga da ova država ima suficit od poljoprivrede od preko milijardu dolara, a to su registrovana poljoprivredna gazdinstva. Hvala.

Zahvaljujem. Da li još neko želi reč u skladu sa članom 286? (Ne.)
Obaveštavam da su sprečeni da prisustvuju sednici narodni poslanici Nikola Krpić, Saša Dujović i Miletić Mihajlović.
Da li neko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Da.) Gospodin Miloš Aligrudić.

Hvala. Juče nismo stigli, evo, danas ćemo, dakle, pred nama je zakon o izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika. Da skratimo priču, ovde je novo sledeće, postoje tri grupe odredaba, ukratko rečeno, koje predstavljaju novine: prva se odnosi na način dodele mandata u Narodnoj skupštini, dakle, kada se izbori okončaju, na koji način se mandati dodeljuju; druga se tiče položaja manje zastupljenog pola u parlamentu; treći segment, to je ovo čuveno ukidanje blanko ostavke koje se ovde pokušava izvršiti zakonom.
Što se tiče dodele mandata, mi smo do sada imali takozvani sistem otvorene liste za političku stranku, a to znači da je politička stranka sa listom na kojoj ima 250 imena mogla nakon završenih izbora, po utvrđivanju ukupnog broja mandata u Skupštini, da te mandate dodeljuje poslanicima sa liste, bez obzira na poziciju na kojoj se ti poslanici nalaze.
S jedne strane, to je bilo dobro za pojedine političke stranke zato što su na taj način, vrlo logičan način, mogle da nagrade one poslanike koji su učestvovali na izborima i zahvaljujući čijem je zalaganju u određenom delu Srbije, određenom regionu ta politička stranka ostvarila dobar rezultat. To je moglo biti jedno od merila za mnoge političke stranke da na taj način komponuju sastav parlamenta. Ovim izmenama ta mogućnost se gubi, to više ne postoji. Postoji mogućnost da se eventualno nešto drugo uradi, ali to je blokirano ovim izmenama. O tome ću još nešto reći, samo da kažem nešto o suštini samog predloga.
Demokratska stranka Srbije nije protiv zatvaranja lista za političke stranke. Mi ne mislimo da je to katastrofalna stvar. To je, na kraju krajeva, u skladu sa određenim direktivama i standardima iz Evrope, neću namerno reći EU zato što su ti standardi stariji od same unije kao celine, i mislimo da to nije nekorektna mera. Međutim, da bi stranka adekvatno reagovala, tu mora da postoji određeni korektivni mehanizam. Mi smo taj korektivni mehanizam izbacili iz Predloga zakona načinom na koji je taj zakon tehnički napisan. Imali ste situaciju da ko god dodeljuje mandat poslaniku, bilo da to čini RIK ili politička stranka, poslanik je morao da prihvati mandat, i to izričito i otvoreno, svojom izjavom. Ovde toga nema. Ta korektivna mera je neophodna.
U suštini, mi nemamo ništa protiv toga, jer je Demokratska stranka Srbije svojim statutom regulisala ovu oblast interno i poštuje redosled na listi prilikom dodeljivanja mandata. Svi naši mandati u parlamentu su sada posledica redosleda na listi i tako će biti i ubuduće; čak i da nije izmenjen zakon u ovom delu, tako bi ostalo.
Što se tiče pitanja manje zastupljenog pola, na to neću trošiti vreme jer se sa izmenama koje su date slažemo i smatramo da su one apsolutno u skladu sa demokratskim standardima.
Međutim, ono što izaziva pažnju, podozrenje, pa na neki način i revolt jednog dela ozbiljne demokratske javnosti, to je pitanje načina ukidanja tzv. blanko ostavki. Blanko ostavke su uvedene u igru 2006. godine Ustavom Republike Srbije na taj način što se u članu 102. utvrdila mogućnost, ali ne i obaveza, da poslanik, koji ima slobodan mandat (tako je on definisan), može zahvaljujući upravo tom svom pravu da raspolaže mandatom, može da ga poveri i sopstvenoj političkoj stranci. Dakle, može, a ne mora. Šta je to kasnije proizvelo u praksi, svi znamo.
Razlozi za takvu odluku većine političkih partija koje su učestvovale u kreiranju predloga teksta Ustava ležali su u činjenici da su izvesni tajkuni pre toga pokušavali novcem da kupe poslanike u parlamentu, formiraju poslanički klub bez učešća na izborima. U jednoj mladoj demokratiji, u rovitim odnosima, kada ne postoje ustaljeni obrasci političkog sistema na koje smo svi sviknuti decenijama, ovo je bila prirodna i specifična odbrana države protiv takve vrste trgovine.
Šta se time branilo? Branili smo nekoliko ciljeva, objekata. Prvi objekat zaštite je izborna volja građana, jer mandat, podsećam, nije ni moj ni moje političke stranke; ovaj mandat na osnovu koga ja danas govorim je mandat građana. To je ono na šta svi zaboravljamo. To je nešto što apsolutno moramo imati u vidu. Građani su glasali, u ovoj vrsti izbornog zakona gde imamo stranke koje su se birale na jednoj listi, za političke programe i političke stranke. Ja sam kao poslanik koji je izabran od strane tih građana u obavezi da to pre svega poštujem.
Drugi cilj je onemogućavanje korupcije i trgovanja mandatima. To sam maločas rekao. Neko je nekada pokušao sa strane da kupi poslanički klub u parlamentu i to je moralo biti brutalno sprečeno.
Tri, moramo ojačavati demokratske institucije u Srbiji. Osim institucija državne vlasti, mi imamo političke stranke, bez kojih u masovnoj demokratiji nema demokratskog poretka. Naravno, van toga možemo raspravljati o kategorizaciji slobodnog mandata.
Šta smo dobili od Evropske unije? Od Evropske unije smo dobili nalog da odustanemo od praktične realizacije te mogućnosti da se mandat poveri sopstvenoj stranci, koja će onda njime raspolagati, zato što to, navodno, nije u skladu sa demokratskim standardima.
Dobili smo od Evropske komisije tekst u kome nedvosmisleno, jasno piše da odredba Ustava, člana 102, nije u skladu sa demokratskim standardima i da bi posledično moralo biti promenjeno. To tamo piše.
Međutim, hajde da vidimo na koga se to primenjuje i kakva je praksa u svetu, i šta znače ti nalozi u konkretnom slučaju. Nije nemoguće da Srbija dobije još gore naloge, još gluplje mesto u ovoj komunikaciji, ako se sami podmetnemo da primamo ćuške i udarce.
Razlog za to što je nama sada urađeno i zbog kojeg se sve ovo čini leži u načinu na koji se realizuje odredba i kako se ona poštuje u Skupštini Srbije i meri u kojoj ona izazova sukobe koji su spolja vidljivi, vidljivi su građanima Srbije a vidljivi su i članovima Evropske komisije, koji sve vreme sede u Beogradu.
Ako smo bili u stanju da od ove skupštine pravimo cirkus tri godine, ako je element tog cirkusa bila i rasprava o blanko ostavci, onda je normalno da smo prizvali nekoga da nam soli pamet. Ako smo ga već prizvali, mogli smo unapred da znamo kako će da nam soli pamet.
Pitanje slobodnog mandata je jedno teorijsko pitanje. Ono je prvo nastalo u teorijskim knjigama onih koji su pratili određenu ideologiju, a onda je našlo svoju potvrdu u političkoj praksi u pojedinim zemljama, nalik na komunističke dogme, gde su prvo Marks i Engels nešto napisali, onda je Lenjin napisao knjigu, a onda su pokušali to što je napisano da sprovedu u političku praksu na grbači naroda. To se i dan-danas radi u određenim sistemima. Ti sistemi možda imaju svoje pozitivne strane, a automatski imaju i negativne, s druge strane.
Zbog čega se ideja o apsolutno slobodnom mandatu ne forsira u starim članicama Evropske unije? Zato što je to nemoguće. Gde oni prave novi eksperiment? Prave eksperiment na zemljama članicama Evropske unije koje su tek pridošle, pa ni na njima ne do kraja, nego na onima koji to priželjkuju, na onima koji sami podmetnu glavu na panj da se to od njih traži, kao što je to slučaj sa nama. U Bugarskoj u Ustavu imate odredbu koja apsolutno isključuje imperativni mandat, koja promoviše slobodni mandat, a zatim u poslovničkim odredbama imate određene mere koje sprečavaju trgovinu mandatima u poslaničkim klupama. Njima niko ništa ne kaže za to. Oni nemaju nikakav dodatni uslov da tako nešto ukinu da bi mogli dalje da funkcionišu u EU, ali zato ga mi imamo, zato što smo sami svojim ponašanjem to zaslužili. To je suština priče.
Ovde se nikada nije vodila rasprava o tome da li je odredba člana 102. glupa ili nije. Ako bi se svi složili da je ona glupa jer je to loše formulisano, onda bi posledica toga trebalo da bude da otvorimo raspravu o tome kako da je promenimo. Ako ima konsenzusa za to, dajte da svi glasamo da se to promeni. Ali, nema konsenzusa za to, barem što se DSS-a tiče, da se menja Ustav budzašto, da se prekraja Srbija putem promena Ustava. Strah od toga, na osnovu najava koje smo čuli u javnosti, ogroman je. Zato je za nas izuzetan rizik da krenemo u bilo kakvu formu promena Ustava iz drugih razloga, a ne zbog toga da li bi se promenio član 102. To vam je najiskrenija i najotvorenija priča o tome.
Šta je dalje slučaj u svetu? Pitanje slobodnog mandata, pošto je teorijsko pitanje novijeg datuma, nije uspelo (jer je ideološki zasnovano) da pobije ozbiljnu i pravu naučnu teoriju o politici i političkim sistemima, počev još od Maksa Vebera, koji je rekao da ne postoji apsolutno slobodni mandat u masovnoj demokratiji, da je on potpuno inkompatibilan sa masovnom demokratijom.
Kako vi mislite da građani glasaju za političke partije kao institucije političkog sistema ukoliko taj građanin ne zna ili ne može ni da pretpostavi šta će se sa njegovom izbornom voljom događati tokom četiri godine, kada je reč o političkoj opciji koju je izabrao? To je nemoguće. Ako bi mandat bio apsolutno slobodan, kako je moguće da u Nemačkoj, u vreme kada su partije imale ili danas imaju tanku većinu u Bundestagu, zakoni prolaze sa dva-tri glasa, i to uvek sa toliko, i da niko ne iskoči iz voza? Kako je moguće? Šta, oni su slobodno odlučili, iz dve-tri političke partije u koaliciji, da im je baš taj zakon svima prirastao za srce i da užasno vole da glasaju za predloge nemačke vlade? Nije tačno, nego postoje pravila igre. Niko ne iskače iz voza. Zbog čega? Zbog sebe – da, ali i zbog građana koji su ih birali, jer znaju da je mandat njihov, građana, a ne njegov posebno.
Koje su mere koje tome doprinose? Različite. U Španiji ne postoji nijedna jedina odredba ustava ili zakona koja utvrđuje da mandat pripada političkoj stranci, već sasvim suprotno, on je potpuno slobodan, ali postoji društveni dogovor svih političkih stranka u Španiji koji je star dvadeset godina. Nikad nismo imali „preletanje“ u španskom parlamentu. Zato što je to javno, javno je rečeno i zato što celo društvo stoji iza toga. Ovde ne stoji celo društvo, ne stoje političke stranke u Srbiji iza određenih principa. To je suština priče danas.
Zato imamo sve ovo što imamo. Zato se ova nakazna odredba ovog predloga zakona ovde i javlja. Mi imamo Ustav Republike Srbije koji je stipulisao jednu mogućnost, a vi je odredbom ovog zakona potpuno blokirate – to je nemoguće, to je neustavno – pozivajući se istovremeno u ovoj raspravi od strane predlagača i predstavnika predlagača na to da postoji odluka Ustavnog suda.
Sad slušajte, da vas ja nešto naučim o pravu i načinu tumačenja odluka Ustavnog suda, ako to niste znali, a to je da je svaka odluka Ustavnog suda akt za sebe i izvor prava samo za tu situaciju. Ne postoji mogućnost za zakonodavca i za ljude koji primenjuju propise da tumače odluke i obrazloženja odluka Ustavnog suda na taj način što bi ih primenjivali na druge situacije. Ako padne odredba člana 5. iks zakona, to se odnosi samo na tu odredbu tog zakona. Kraj priče.
Nema šanse da se u argumentaciji za izmenu ovog zakona da obrazloženje kojim će se reći – znate, mi ukidamo blanko ostavku zato što je Ustavni sud tako rekao. Nije tačno. To je laž. To je definitivno laž. Samim tim što je to laž ne stoji ni ono divno obrazloženje sa početka diskusije u kojem je rečeno da je, između ostalog, razlog za donošenje ovog zakona potreba usklađivanja sa Ustavom Srbije. O da, za određene odredbe je to tačno (čitamo mi ono što dobijemo), ali za ovu odredbu to nije tačno. Ova odredba narušava Ustav Republike Srbije.
Venecijanska komisija, a o tome je u nekoj javnoj debati bilo reči pre ove rasprave, navodno je, kako to tumače pripadnici vladajuće koalicije, Srbiji rekla da treba ovako da uradi. To isto nije tačno. To je gnusna laž! Oni su rekli da član 102. Ustava nije dobar. Svako može da vidi na internetu šta piše Venecijanska komisija. Član 102. Ustava nije dobar, pa nam preporučuju, preporučuju da ne žurimo sa implementacijom člana 102. Ustava u izbornom zakonu, tj. da izborni zakon ne menjamo ako imamo nameru, prema njihovoj preporuci, da promenimo član 102. Ustava. To je sve što su oni rekli.
Nemojte da izmišljamo i da građanima Srbije plasiramo neistine o tome šta je Venecijanska komisija rekla. Što se tiče blanko ostavki, Venecijanska komisija ovo od nas nije tražila. Kad bi država kasnije tražila mišljenje Venecijanske komisije da li smo ovo što sad radimo dobro uradili, odgovor bi bio, naravno, negativan, jer tamo ne sede budale, nego bi rekli – ljudi, vi niste normalni, mi smo vam rekli da nam se ne sviđa odredba člana Ustava koji imate, vas baš briga i vi ste onda rešili da prekršite zakonom odredbu tog člana 102. Ustava. Kako je to moguće? Kako je moguće da na taj način radimo? U demokratiji nije moguće, naravno.
Da se vratim na pitanje primene slobodnog mandata. Slobodni mandat, odnosno mandat vezan za političku stranku, gde se veza političke partije i izabranog poslanika najbolje očitava, pre svega imaju zemlje Komonvelta. Kasnije je Velika Britanija ukinula to zato što nije imala neposrednu potrebu, zbog prirode i načina izbora u toj zemlji. Tamo se, naime, bira poslanik na izbornoj jedinici, jedan protiv jedan, ko pobedi taj uđe u parlament. Tamo građani na drugi način to rešavaju sami. Tamo gde postoje proporcionalni sistemi u zemljama Komonvelta, tamo je svuda, bez izuzetka, čak i u određenim regionima Kanade, poslanik vezan za političku stranku i postoje odredbe koje sankcionišu „preletanje“, odlazak iz jedne poslaničke grupe u drugu. U svim zemljama Komonvelta. U svim.
Imate zemlje, ako ćemo navoditi zemlje Azije, koje nisu zemlje Komonvelta, sa čudnim nazivima, a ovde kod nekih to izaziva gnušanje, neću ih navoditi, ili zemlje Afrike... U redu, to nije vrh demokratije u svetu, ali šta ćemo da radimo sa zemljama članicama Evropske unije? Šta ćemo da radimo sa članom 160. stav 1. tačka c) Ustava Portugalije, u kojem je propisano da će poslanici izgubiti mandat? Između ostalog se kaže – izgubiće mandat ako se registruju kao članovi stranke drugačije od one za koju su se zalagali na izborima. To piše u portugalskom Ustavu i neposredno se primenjuje. Nijedan ga majci nije prešao iz jedne poslaničke grupe u drugu u Portugaliji otkako je članica EU do danas. Toj zemlji se daje novac da bi se Evropska unija spasila kad su u krizi, ali ona je stara članica EU i Portugaliji niko u Briselu neće da kaže ništa.
Sad se vraćamo na početak priče – zašto nama kažu, a njima neće? Zato što smo mi novi, novopridošli, zato što je jednom sistemu kakav je EU potrebno ujednačavanje u eksperimentu koji rade a ne javašluk. Javašluk ne mogu da izleče među zemljama članicama, ali zato mogu da uspostave pravila za one koji dolaze. Ponavljam, za ovu situaciju u kojoj se nalazimo sami smo krivi. Niko ne bi pominjao nikakve blanko ostavke, nikakve mandate da se ovde ta ustavna odredba na pristojan i normalan način realizovala od početka ovog mandata i da se nije dizala prašina. Ako dižemo prašinu oko takve stvari, trebalo je da oni koji dižu prašinu sami znaju čemu ovo vodi. Za to odgovornost snosi vladajuća većina koja se obrazovala u parlamentu, a ne opozicione grupe, bez obzira na to kako ko to tumači. Sad se nalazimo u situaciji u kojoj jesmo.
Ovo što ste vi predložili, duboko sam uveren, apsolutno je pravno nemoguće. A da li smo mi kao DSS spremni da razgovaramo o eventualnoj promeni koja bi donela nekakvu drugu meru zaštite a da to ne bude ta tzv. blanko ostavka? Jesmo, spremni smo. Spremni smo da razgovaramo, kao članovi ovog društva, kao politička stranka koja je registrovana, koja ima određeni legitimitet u narodu, spremni smo da razgovaramo o različitim modalitetima. To nije sporno. Ali, taj razgovor mora biti takav da nas uveri da je to zaista problem i da se taj problem onda mora rešiti na drugi način. Ovaj, kako vi radite, nema nikakve veze. Ovim samo pokazujete sopstvenu nesposobnost, pokazujete da ne znate kud udarate.
Drugo, vi ste se na kraju pozvali na Akcioni plan Vlade kao razlog za donošenje ovoga. Izvinite, molim vas, vi ste to doneli danas i donećete ovaj izborni zakon, a onda ćete ponovo da usvajate izmene i dopune u septembru i oktobru zato što ovde niste rešili ključne probleme na koje ste se žalili, zato što niste imali vremena. To zaista nije u redu. Hvala vam.

Zahvaljujem. Dame i gospodo narodni poslanici, u skladu sa članom 87. stav 2. radićemo do završetka tačke dnevnog reda i nakon 18.00 časova.
Određujem pauzu od 60 minuta. Dakle, u 14.50 ćemo početi da radimo.
(Posle pauze – 14.50)

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad u popodnevnom delu.
Prepodnevni deo sednice je tekao u skladu s Poslovnikom uređenim pravom da reč dobiju predsednici ili ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa.
Reč ima narodni poslanik Suzana Grubješić.

Zahvaljujem, gospođo potpredsednice. Poštovane kolege narodni poslanici, nadam se da će i ovlašćeni predlagač uskoro doći, želela bih da kažem nekoliko stvari o ovome o čemu danas raspravljamo, o izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika, jer sam imala prilike juče popodne i danas u ovom kratkom vremenu pre pauze da čujem argumente kolega narodnih poslanika i za i protiv ovih izmena.
Sve nas ću podsetiti na to da su još ranije i Evropska komisija a i Evropski parlament ukazali na to da blanko ostavke nisu u skladu sa evropskim standardima, da je Evropska komisija na to ukazala u godišnjem izveštaju o napretku Srbije za 2010. godinu, a da je Evropski parlament to stavio u rezoluciju o Srbiji koja je doneta u januaru ove godine.
Dalje, u upitniku na osnovu koga će Evropska komisija procenjivati da li je Srbija spremna da dobije status kandidata za članstvo postavljeno je pitanje na koji način će se rešiti problem blanko ostavki. U odgovoru je navedeno da blanko ostavke nisu uređene zakonom, već da je reč o praksi koju su same stranke uvele. Evo, citiraću jednu rečenicu iz odgovora. Onaj ko je čitao odgovore na upitnik i članovi Odbora za evropske integracije mogli su u to i sami da se uvere. Kaže se: „Kako blanko ostavke nisu zakonska kategorija, njihovo ukidanje nije pitanje revidiranja zakonodavstva i ukidanja odredaba koje to regulišu, jer iste ne postoje“. Navodi se i da je Ustavom Srbije predviđeno da poslanik može pod uslovima predviđenim zakonom da neopozivo stavi svoj mandat na raspolaganje političkoj stranci čiji je poslanik. Ti uslovi, međutim, nisu definisani zakonom. Nisu bili definisani ni kada smo donosili Ustav, nisu definisani ni do dana današnjeg.
Dalje, u Akcionom planu za sticanje statusa kandidata za članstvo, koji je donela naša vlada, ne govori se o blanko ostavkama, već o kontroli stranaka nad mandatima.
Zašto sam sve ovo rekla? Bilo je nejasnoća kako ukinuti nešto što ne postoji. Blanko ostavke nikada nisu stavljene ni u jedan zakon; stavljene su samo u Ustav, i to ne pod tim imenom, već u član 102. Ustava – pravo poslanika da stavi svoj mandat na raspolaganje političkoj stranci sa čije je liste izabran. Onda smo svi bili u dilemi kako taj institut, koji ne postoji, ukinuti. Jedno od rešenja, koje je primenjeno u ovom sazivu parlamenta, jeste da se prekine sa tom lošom praksom, pa tako nijedna blanko ostavka nije aktivirana. To je imalo i dobre i loše posledice: za neke stranke je to bilo loše, za neke novonastale stranke je to bilo dobro jer su bez izbora zadržale svoje poslaničke mandate.
Bilo je nedoumica i dilema i među onima koje nazivamo nezavisnim analitičarima, čuvarima našeg morala. Citirala bih samo dvojicu. Recimo, Vladimir Goati kaže da je ukidanje blanko ostavki od posebnog značaja za borbu protiv korupcije, jer blanko ostavke postoje u Kini, Indiji, Nigeriji, Vijetnamu i sličnim zemljama. S druge strane, Milan Nikolić kaže da će nakon ukidanja blanko ostavki parlament postati buvlja pijaca na kojoj će se poslanici kupovati, prodavati, šta god, i navodi primer parlamenta Češke u kome se to redovno dešava.
Kad imate ovako suprotstavljene stavove naše stručne javnosti, koja generalno misli da su političke stranke izvor svih zala u društvu i da bi ih, ako je ikako moguće, trebalo ukinuti, šta će nam političke stranke, i ako imate, s druge strane, Evropsku komisiju i Evropski parlament koji kažu da mandat ne treba da pripada političkim strankama, već poslanicima, a s treće strane, ako imate proporcionalni sistem u Srbiji, koja je jedna izborna jedinica, gde na izbore izlaze stranke ili koalicije, izlaze liste, gde građani na izborima glasaju ne za pojedince nego za stranke ili za liste, onda smo svi mi bili u dilemi kako ovaj problem rešiti.
Ova rešenja koja su ponuđena u izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika jesu usklađena sa primedbama koje nam je upućivala, i koje će prestati posle ovoga da upućuje, Evropska komisija. To je tačno. Kakve će to posledice imati na politički život u Srbiji, to ćemo tek videti.
Neki kažu da stranke treba da se potrude da pošalju svoje najbolje ljude u parlament. Svaka stranka se trudi da to uradi, ali to nije garancija da će ti najbolji ljudi, koji su tu i koje je stranka poslala u parlament, ostati u toj poslaničkoj grupi. Činjenica je da će sada biti mnogo lakše da bez ikakvih sankcija prelaze u drugu poslaničku grupu, da budu nezavisni poslanici, a bilo bi moralno – a o moralu i politici ne treba pričati, to je jedna druga i dugačka priča – bilo bi pošteno, recimo, da taj mandat vrate stranci preko koje su ušli u parlament. Mislim da se to neće dešavati, jer i kada smo pokušali da se nekim rešenjima ograniči poslaniku koji napusti jednu poslaničku grupu mogućnost da postane nezavisan, da pređe u drugu poslaničku grupu, da formira sa sličnim nezavisnim poslanicima svoju poslaničku grupu, rečeno nam je opet da to nije u skladu sa evropskim standardima.
Zaista ne znam koji je to evropski standard koji to definiše, jer se i u samom materijalu koji smo dobili na kraju kaže da ne postoji evropski propis kojim se ovo usklađuje. Postoji samo dobra i loša praksa.
Koju praksu smo mi do sada primenjivali, opet će to vreme pokazati. Da li je bila dobra praksa to što su nekada aktivirane blanko ostavke i da li će biti dobra praksa to što ih sada, makar formalno, na ovaj način ukidamo, što definišemo način na koji poslanik može da podnese ostavku, a da to niko drugi umesto njega ne može da uradi, pokazaće vreme. Ne mislim da će sve teći glatko i da treba da čekamo četiri godine da bi birači kaznili nekog poslanika koji je iz jedne političke stranke, iz jednog poslaničkog kluba prešao u drugi. Sve opet ostaje na strankama, na tome kako će one urediti, koje ljude će poslati u parlament.
Setite se da nekima nije bila dovoljna ni zakletva u crkvi. Kod nas u Ujedinjenim regionima Srbije, u G17 plus i u „Zajedno za Šumadiju“ neće biti, ni u drugim partnerima koji će se priključiti Ujedinjenim regionima Srbije, zakletvi u crkvi, ali opet neće biti garancija da će svi najbolji ljudi biti u parlamentu i da svi ti najbolji mogu da ostanu u jednoj poslaničkoj grupi. Mislim da to važi i za druge stranke. Nije se do sada u parlamentarnoj praksi od 2000. godine do danas desilo da baš ni iz jedne stranke neko ne pređe u drugi poslanički klub.
Slažem se sa kolegom Aligrudićem koji je govorio o razlozima zbog kojih su blanko ostavke uvedene. Da li su tajkuni pokušali da kupe neke poslanike? To je tačno. U slučaju moje stranke nisu bili u pitanju tajkuni, bio je bivši predsednik stranke koji je sa svojom bivšom strankom pokušao da napravi poslanički klub. Znači, razlozi su različiti. Te blanko ostavke su uvedene u iznudici, sada ih u iznudici ovim ukidamo. Koliko će to, kao što rekoh, uticati na dalji politički život u Srbiji, videćemo. U svakom slučaju, podržaćemo ukidanje blanko ostavki. Mislimo da ih je vreme pregazilo i da sa tom lošom praksom treba prekinuti.
Drugo na šta se odnose izmene i dopune ovog Zakona o izboru narodnih poslanika jesu te zatvorene liste. Do sada su te liste, liste koje se predaju za izbore, bile otvorene za stranke, a zatvorene za birače. Sada je stvar okrenuta: sada su liste zatvorene za stranke, a kobajagi su otvorene za birače. Mene takođe niko ne može da ubedi da će baš svaki birač uzeti spisak od 250 ljudi, pogledati redosled i reći – da, to je to, to su ti ljudi za koje glasamo. Neće, obično se glasa za lidera, za nosioca liste, za stranku. Za pojedince se retko glasa. U stvari, u ovoj zemlji jedina osoba za koju građani direktno glasaju i koja ima glasove građana jeste predsednik Republike. Nikoga više građani direktno ne biraju, ni na lokalu ni na republičkom nivou.
Zašto ovo govorim? Zato što mislim da je ova izmena kozmetička, da nije suštinska, ali da će opet napraviti problem nikome drugome nego strankama. Pitanje motivacije je ozbiljno pitanje za svaku političku stranku. Niti će biti motivisani, recimo, ako cenimo da ćemo osvojiti, da ne preteram, trideset mesta na sledećim izborima, tih prvih trideset. Koji će im biti motiv kada su sigurni? Oni ostali, koji će njima biti motiv da učestvuju, da se bore za glasove, kada znaju da neće imati šanse da uđu u parlament? To znači, opet se svaljuje sve na stranke, koje su jedine ovde koje artikulišu političke interese građana i jedine koje izlaze, učestvuju na izborima, preko kojih građani imaju svoje predstavnike u parlamentu.
Rešenje jeste u narednim koracima. Ovo shvatam kao međurešenje upravo zato što jeste međurešenje. Mi ćemo ovo međurešenje podržati, ali nama je potreban dogovor o tome da li ćemo menjati izborni zakon, da li ćemo menjati izborni sistem, da li ćemo menjati politički sistem, da li ćemo menjati Ustav.
Naravno, Ustav ne treba menjati samo zbog člana 102. ili ne znam kog beše člana koji se odnosi na broj poslanika. U ustavne promene se ne ulazi zbog takvih pitanja, u ustavne promene se ulazi kada se postigne konsenzus među strankama o mnogo krupnijim stvarima koje su se ispostavile kao nedovoljno dobre u postojećem Ustavu.
To su sve neka pitanja i dileme koje ostaju za neko buduće vreme. Zaista duboko verujem da je nama potrebna promena izbornog sistema, da nam je potrebna personalizacija kandidata, da je potrebno da se građani identifikuju i sa kandidatima, ne samo sa politikom koju neka stranka zastupa, i da je to nešto što nas, hteli ne hteli, u budućnosti sigurno čeka.
Da ponovim, poslanički klub Ujedinjenih regiona Srbije će u danu za glasanje podržati ove izmene i dopune Zakona o izboru narodnih poslanika.