Gospodin Šami, replika gospodinu Martinoviću.

Gospodine Martinoviću, svakako znate da nisam pravnik i hvala vam na poduci. Posmatrajući šta se u ovoj državi dešava stekao sam utisak da naša istorija počinje 2008. godine, kada smo krenuli sa novom vladom u svetlu budućnost. Pre toga, sumnjam da smo uopšte imali istoriju. U svakom slučaju, hvala vam na poduci.

Gospodin Martinović, replika.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Kolundžija, stvar je vrlo jednostavna, od dve stvari jedna je tačna: ili je član 84. Zakona o izboru narodnih poslanika bio neustavan i 2008. godine kada je važio Ustav Republike Srbije iz 2006. godine, koji i sada važi, ili nije bio neustavan. Ako je bio neustavan, onda to znači da je bio neustavan i 2008. godine kada ste vi konstituisali parlamentarnu većinu. Šta neki običan pravnik može da zaključi? Pa, da je parlamentarna većina konstituisana na način koji je suprotan Ustavu, jer je obrazovana shodno zakonu za koji se naknadno ispostavilo da je suprotan Ustavu Republike Srbije.
Naravno da zakon nije neustavan. Ovde se radi o tome da vi uopšte niste imali potrebu da ovaj zakon usklađujete sa Ustavom Republike Srbije, on je apsolutno usklađen. Samo je trebalo da propišete uslove, to je bila jedina vaša obaveza po Ustavu, pod kojima je poslanik slobodan da svoj mandat stavi na raspolaganje političkoj stranci sa čije je izborne liste izabran. To je proizlazilo iz člana 102. Ustava RS. Međutim, vi ste se dosetili ne da propišete uslove, nego da suspendujete slobodu narodnih poslanika.
Sad ispada, kad čovek posmatra zdravorazumski, da država Srbija nema nijedan drugi problem nego kako će se birati narodni poslanici. Nije problem ni što imamo ogroman broj nezaposlenih, ni što mladi ljudi koji nemaju novca ne mogu da se školuju, ni što bolesni ljudi, ako nemaju para, ne mogu da se leče. Ništa od toga u Srbiji nije problem, nego po kom sistemu će se dodeljivati mandati. Izvinite, to nije tačno. Ovo su suštinski problemi koji zanimaju građane. Vi na te probleme niste dali odgovor. Vi se bavite spinovanjem javnosti. Narod kaže: „Nemamo hleba“, vi mu kažete: „Dobro, ali imaćete pravo da na drugačiji način birate narodne poslanike“. Studenti vam kažu: „Visoke su školarine, ne možemo da ih plaćamo“, a vi kažete: „Okej, uskladićemo zakon sa mišljenjem Venecijanske komisije“.
Kako to da u nekim situacijama poštujete odluku Ustavnog suda i drugih nezavisnih institucija, a u nekim drugim situacijama ne? Kada vam Agencija za borbu protiv korupcije kaže da poslanik ne može da bude predsednik opštine vi kažete da nema veze, a sad moramo da poštujemo odluku Ustavnog suda.

Narodni poslanik Aleksandar Jugović ima reč.

Dame i gospodo, poštovane koleginice, poštovane kolege poslanici, predsednice, nisam baš siguran da je srpsko demokratsko društvo spremno da se suoči sa problemom nemorala i tajkunskih interesa u situaciji gde bi poslanik mogao da bude roba na prodaju.
Ne želim nikoga da uvredim, ali skora prošlost ovu moju tvrdnju dokazuje. Setite se kako je Karić napravio parlamentarnu stranku, a na izborima nije ni učestvovao. Pogubno po demokratiju deluje činjenica da ljudi koji sede u ovom parlamentu u predizbornoj kampanji kao program ističu antievropska uverenja, a zatim, kada naprave svoju novu partiju zalažu se, i to samo verbalno, za Evropu. To je varanje birača. U savremenim demokratijama takvi ljudi, prevrtljivci, ne ostaju bez mandata, to je tačno, ali njihovo bavljenje politikom gubi svakakav smisao jer bivaju prezreni i odbačeni pa se njihovo pojavljivanje na bilo kojim sledećim izborima pretvara u blamažu.
Srpski pokret obnove je prošao kroz izuzetno težak period u svom političkom delovanju: zločin na Ibarskoj magistrali, atentat u Budvi, hapšenja i premlaćivanja. Nismo mogli ni sanjati da će nas posle 5. oktobra zadesiti prljav udarac tadašnjih koalicionih partnera: odgovor tadašnjeg državnog vrha na zahtev Srpskog pokreta obnove da preuzme BIA i da otvori dosijee bio je veoma brz, i po SPO pomalo poguban – oteto nam je deset poslanika i sve je učinjeno od strane tajnih struktura da se SPO politički marginalizuje.
Jasno je da poslanici mogu biti oruđe za ciljeve određenih interesnih grupa. Tu su na prvom mestu tajkuni, koji bi jako voleli da pojedini zakoni u Skupštini budu donošeni u njihovu korist i radi njihovog interesa. Iz ovoga proističe da bi, ukoliko želimo da poslanik bude apsolutni vlasnik svog mandata, bilo potrebno otvoriti tajne policijske dosijee i izvršiti istragu o nelegalno stečenom bogatstvu srpskih tajkuna. Potrebno je rasformirati i paralelne strukture tajnih policija.
Ono od čega Srbiju pre svega moramo izlečiti, to je deklarativno i jeftino zalaganje pojedinih političkih partija za programske platforme kojih se nikako ne drže. Ne može se ni zamisliti decentralizacija ukoliko u parlamentu nema poslanika pojedinih gradova ili opština. Danas u srpskom parlamentu preko 30 opština nema svoje predstavnike.
Mi u Srpskom pokretu obnove najbolje znamo šta znači politički udarac preko otimanja naših ljudi, kadrova i poslanika. Mnogi poslanici u ovom parlamentu nekada su bili u Srpskom pokretu obnove. Kada bi postojala obaveza da poslanici u parlament dolaze u bermudama, i to oni koji su promenili političke partije, čini mi se da bi parlament ličio na plažu.
Srpski pokret obnove će podržati ove izmene zakona, po preporuci Venecijanske komisije, iz ubeđenja da će nas bar to naterati da izvršimo i neke druge reforme koje bi suštinski promenile naš odnos i obavezu prema državi. Da kojim slučajem nema Akcionog plana Vlade, koji je uslovljen od EU, čini mi se da nam nikada ne bi palo na pamet ni da razmišljamo o zakonu o restituciji. Dakle, moramo evropeizovati Srbiju iznutra da nas Evropa ne bi doživljavala kao siroče kome je dovoljan nekakav kredit ili pomoć. Na taj način niko nas neće tretirati kao partnera. Hvala.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada se slušaju rasprave poslanika koji će glasati za ovaj zakon samo se potvrđuje teza da političke partije treba da budu vlasnici poslaničkih mandata, jer je sasvim sigurno da svi oni koji će glasati za ovaj zakon ne misle da su predložena rešenja dobra. Uostalom, kolege poslanici i govore danas koliko ovo nisu dobra rešenja, ali kao partijski vojnici glasaće za ova rešenja. To što slušaju stavove svoje partije apsolutno je u redu, jer i sede ovde kao narodni poslanici zahvaljujući tome što su njihove političke partije, na osnovu svojih političkih programa i na osnovu predizborne kampanje, obećanja, dobile ove mandate.
Da se malo podsetimo šta je sve prethodilo, na ovom tzv. evropskom putu, ovom današnjem ultimatumu i zakonu o kojem se danas raspravlja. Jedanaest godina nijedan budžet u Srbiji ne može da se donese bez saglasnosti MMF-a; školovanje visokoškolaca se odvija po Bolonjskoj deklaraciji; reforma vojske izvršena je po NATO standardima; pravosuđe je potpuno prevedeno na anglosaksonski sistem; privatizacija je izvršena po evropskim standardima, to je ono: šećerana – jedan evro; strane banke zamenile domaće banke.
Sada se obraćam građanima Republike Srbije – poštovani građani, pitam vas da li je neko od vas zadovoljan zbog toga što MMF ne dozvoljava da vam u vašoj zemlji Srbiji povećaju penzije? Da li ste srećni, poštovani građani, što zbog Bolonjske deklaracije u svojoj zemlji Srbiji ne možete da školujete svoju decu i što je oko 3000 studenata ostalo bez mogućnosti da nastavi školovanje na fakultetima?
Da li vam odgovara reforma vojske po NATO standardima kojim nas polako ministar Šutanovac i ostali predstavnici režima vode ka NATO-u? To su, sećate se, poštovani građani, pošto je skupštinska većina izgleda zaboravila, to su oni što su izvršili agresiju i ubijali građane Srbije.
Da li ste, poštovani građani Srbije, zadovoljni što ste zbog evropskih standarda ostali bez radnih mesta, što su vam fabrike rasprodate za po jedan evro i što je milion ljudi ostalo bez posla, a u poslednje tri godine, koliko je ova vlada, Tadićeva, na čelu Srbije, 300.000 ljudi ostalo bez posla? Da li ste zadovoljni, poštovani građani Srbije, što ste zbog evropskog puta Srbije kojim vas vodi ovaj režim došli u situaciju da zato što ne možete da otplatite kredit stranim bankama morate da prodajete kuće i stanove? Naravno da niste.
O čemu danas raspravljamo? Danas raspravljamo o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika, i to po isključivom nalogu Evropske komisije, odnosno EU. Ovaj nalog dobila je država Srbije ne da bi se o njemu raspravljalo, nego po principu „uzmi ili ostavi“.
Kada smo razgovarali u komisiji, odnosno radnoj grupi koja je, kao, raspravljala o ovom predlogu zakona, odnosno još nacrtu, ustanovili smo da se ne zna ko je ovakav tekst predloga, tada nacrta, napisao. Ustanovili smo, takođe, da je tačno da se ovo radi po nalogu Evropske komisije i EU, ali da nije popularno da se to otvoreno govori zato što to stvara odijum građana Srbije prema EU. Konstatovali smo, takođe, da je Srbija dobila posebno rigorozne uslove zbog nedovoljne, nepotpune saradnje sa Haškim tribunalom i zbog Kosova i Metohije.
To je istina koju građani Srbije treba da znaju. Da ne kažem sada ko je od kolega koji su učestvovali u komisiji sve ovo izgovorio, ali ovo su apsolutno tačni navodi.
Onda je interesantno kada gospođa Kolundžija kao predstavnik predlagača... A posebno je interesantno zašto su poslanici predlagači ovog zakona, zašto to nije Vlada Republike Srbije, kao što je za sve Vlada Republike Srbije, odnosno za najveći broj zakona predlagač, zašto je taj vruć krompir stavljen skupštinskoj većini u ruke, ali to je njihov problem. Interesantno je objašnjenje kako će građani, rekla je juče gospođa Kolundžija, a i gospođa Đukić Dejanović danas kada je pokušala da replicira, iako na to nije imala pravo, kolegi Martinoviću, sada znati za koga glasaju, odnosno znaće koji će ih poslanici predstavljati u parlamentu.
Ne znam da li slušate sami sebe kada to kažete. Kako će građani sada ili bilo kada znati koji će ih poslanici predstavljati u parlamentu? Građani mogu da znaju za koju stranku glasaju, pa da se eventualno informišu. Odnosno, oni žele da ih ta stranka predstavlja preko svojih poslanika u parlamentu. Kako će građanin kada zaokružuje izbornu listu u Crnoj Travi imati garanciju da će ga zastupati poslanik iz Crne Trave? Baš suprotno od toga. Ovo je potpuno nebulozno objašnjenje koje su ovde pokušali da nam nametnu.
Podsetiću, takođe, 21. aprila kada je bio dan javnog čitanja ili javnog slušanja, kako to zovete, predloga ovog zakona, iste večeri u „Dnevniku“ smo obavešteni da je tog jutra Slobodan Homen odneo Predlog zakona Venecijanskoj komisiji, odnosno taj njihov zakon koji su oni napisali, odneo da kaže – evo, dragi naši, mi smo ovo u potpunosti prihvatili. A onda pravite farsu i držite nekakvu javnu raspravu o tome.
Sve ovo govori da Srbija, nažalost, nije suverena država, jer mi u Srbiji ne donosimo zakone kako mi hoćemo, ne donosimo ih u interesu građana Srbije, već po nalozima kojekakvih komisija. Izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije za 2010. godinu počinje rečenicom – i dalje su na snazi ustavne i zakonske odredbe koje nisu u skladu sa evropskim standardima. Dakle, vama ta Evropska komisija kaže da Ustav nije u skladu sa evropskim standardima i vi onda to prihvatili zdravo za gotovo i kažete – šta nas briga za Ustav, kad kaže Evropska komisija mi ćemo da menjamo zakone i da najgrublje gazimo Ustav. Rekao komandant, nema boga. Ovo je bruka i sramota i skandal šta radite u zemlji Srbiji!
Koga ste zvali svojevremeno na tu javnu raspravu? Predstavnike OEBS-a, predstavnike Saveta Evrope, predstavnike Evropske komisije, USAID-a itd. Sada, da vas podsetim, zašto vi njih niste podsetili na Helsinški završni akt od 1. avgusta 1975. godine, koji kaže: „Države sudionice uzajamno će poštovati suverenu jednakost i individualnost, kao i sva prava koja su svojstvena i koja obuhvata suverenost, posebno pravo svake države na međunarodnu ravnopravnost, teritorijalnu celovitost, slobodu i političku nezavisnost. One će takođe uzajamno poštovati pravo druge države da slobodno bira i razvija svoj politički, društveni, gospodarski i kulturni sistem, kao i pravo da donosi svoje zakone i propise.“ Dame i gospodo iz skupštinske većine, pročitajte ovo s vremena na vreme. Nemojte toliko da ponižavate građane Srbije i državu Srbiju.
Ovde je još juče bilo komentara kako neke političke stranke imaju toliko dobrih kadrova da mogu da popune listu ne samo od 250, nego od hiljadu, ako treba, kandidata za poslanike; pa je onda bilo komentara da se mi ili neko ko se suprotstavlja ovim neustavnim promenama zakona plašimo da nećemo imati dovoljno kvalitetnu listu, dovoljno moralne ljude itd. Onda, hajde da se posetimo... Najpre, ne plaši se niko, bar ne SRS, mogućnosti da obezbedi 250 kvalitetnih kadrova za buduću poslaničku listu. Vidite vi dobro i poslaničku grupu sadašnje Srpske radikalne stranke i vidite dobro koliko znamo i umemo i koliko doprinosimo radu u ovom parlamentu.
Hajde da se podsetimo nekih drugih strahova. Pitao je neko, čini mi se Zoran Krasić, ne odgovori gospođa Kolundžija, kako je to na osnovu blanko ostavke Ferzo Ćelović ostao bez mandata. On i danas traži preko Ustavnog suda da mu se taj mandat vrati, pa ćemo da vidimo da li će Ustavni sud poštovati Ustav, ali ne verujemo da hoće. Hajde da se podsetimo kako je Bane Ivković socijalistima oteo izvestan broj mandata zato što je tada trebao Đinđićevoj vladi za podršku, pa su kupili tu grupu. Tada su poslanici Srpske radikalne stranke bili najglasniji u suprotstavljanju tome zato što mi nikada ne govorimo nešto što je dnevnopolitičkog karaktera ili što je u našem ličnom interesu, već nešto što je principijelni stav Srpske radikalne stranke.
Sećamo se vremena kada je u Narodnoj skupštini umesto 250 bilo 308 poslanika. Dakle, bilo je preko 50 poslanika više od broja poslanika koji je po Ustavu bio potreban i koji po Ustavu postoji u Skupštini. Zašto? Zato što je Demokratska stranka isterala Poslaničku grupu DSS iz parlamenta, pa je onda sud vratio DSS, pa su onda Gašo Knežević i Stevan Lilić, inače poznati plagijatori i jedan i drugi, rekli da su u pravnoj zabludi. Zamislite, doktori nauka, profesori pravnog fakulteta u pravnoj zabludi?!
Hajde da se prisetimo i afere „Bodrum“. I to je nešto što je nastalo iz vaše demokratije. Ni dan-danas taj problem nije rešen. Kada to pomenemo negde predstavnicima Demokratske stranke oni kažu – to je rešeno na sudu. Nije, bogami. Rešen je mandat koleginice Nataše Milojević, za to je odgovoran Alen Selimović, a to nema veze sa aferom „Bodrum“. Sa aferom „Bodrum“ imaju veze Neda Arnerić i Bojan Pajtić, ali dobro. Toliko o vašoj demokratiji.
Što se tiče ovih konkretnih predloga u ovom zakonu, a pre svega mislim na članove 13. i 14, oni su najgrublje kršenje Ustava Republike Srbije, i to člana 5. Ustava koji jemči i priznaje ulogu političkih stranaka u demokratskom oblikovanju političke volje građana, na šta ste se vi potpuno oglušili, kao i na član 102. stav 2. koji kaže da je narodni poslanik slobodan da pod uslovima određenim zakonom neopozivo stavi svoj mandat na raspolaganje političkoj stranci na čiji predlog je izabran za narodnog poslanika. Dakle, volela bih da vidim junaka pravnika koji će da kaže da ovo što vi radite jeste u skladu sa članom 102. stav 2. Ustava Republike Srbije. Jer, vi ne stvarate zakonske uslove da poslanik u skladu sa zakonom svoj mandat stavi na raspolaganje političkoj stranci sa čije liste je izabran, već to ustavno pravo suspendujete.
Više puta sam rekla, a sada ponavljam, podneću lično ustavnu žalbu Ustavnom sudu onog momenta kada ovaj zakon stupi na snagu i insistiraću da mi Ustavni sud garantuje moje ustavno pravo da svoj mandat stavim na raspolaganje svojoj Srpskoj radikalnoj stranci, pa da vidim da li će Ustavni sud da uradi ono što je uradio. Kada smo bili na toj javnoj raspravi, to je ova odluka na koju se ceo dan poziva gospođa Nada Kolundžija... Kada smo bili na toj javnoj raspravi, 21. aprila, gospođa Kolundžija ceo celcati dan pozivala se na odluku Ustavnog suda iz 2010. godine koja se odnosila na lokalne izbore. Tada smo joj skrenuli pažnju da odluke Ustavnog suda nisu izvor prava. Ona žena nije pravnik, pa valjda to nije znala. Onda, u neko doba, gospođa Gordana Čomić je počela da slavodobitno maše nekim saopštenjem za javnost, pa je onda i meni dala jedan primerak saopštenja za javnost sa 17. sednice Ustavnog suda, koji je doneo odluku da je neustavan član 84. Zakona o izboru narodnih poslanika.
Da ne bih čitala ono što je čitala gospođa Kolundžija, dakle, očigledno je da ni takva odluka Ustavnog suda ne obavezuje da se donosi ovaj neustavan zakon. Ali, tu je interesantno nešto drugo. Interesantno je, pošto je u javnosti o ovome mnogo govoreno i pošto niste baš dobili simpatije stručne javnosti, ni pozitivno mišljenje o ovim neustavnim promenama Zakona, da ste se dosetili da zatražite alibi od Ustavnog suda. Ustavni sud je zapravo donoseći ovakvu odluku, i to nakon što su održani jedni izbori po ovom zakonu i nikada nikome nije palo na pamet da kaže da je to u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije, a naravno nije... Onda ste se dosetili da lepo svoje sudije izložite bruci i sramoti i da oni donesu takvu odluku.
Iz tog razloga Srpska radikalna stranka je pokrenula inicijativu za razrešenje dužnosti predsednika Ustavnog suda Dragiše Slijepčevića i jedanaest sudija koji su učestvovali u donošenju ove sramne odluke, i to: Olivere Vučić, Bratislava Đokića, Agneš Kartag Odri, Katarine Manojlović Andrić, Milana Markovića, Bose Nenadić, Milana Stanića, Dragana Stojanovića, Tomislava Stojkovića, Sabahudina Tahirovića i Predraga Ćetkovića.
Naravno, u skladu sa ustavnim ovlašćenjima i sa tumačenjem Ustava mi smo ovu inicijativu prosledili predsedniku Narodne skupštine, predsedniku Republike, predsedniku Vrhovnog kasacionog suda i predsedniku Ustavnog suda. Ovaj zahtev smo formirali na osnovu ovlašćenja iz Ustava narodnih poslanika, koji mogu da podnose inicijativu za sve ono o čemu odlučuje Skupština, za donošenje zakona, rezolucija, deklaracija, pa onda po logici stvari i za proglašenje sudija Ustavnog suda, pogotovo imajući u vidu činjenicu da je Skupština predlagač jednog broja, odnosno pet sudija koje bira predsednik i da Skupština na predlog predsednika države bira pet sudija Ustavnog suda.
Naveli smo vrlo konkretne razloge i rekli smo da ove tvrdnje temeljimo na činjenici da su navedene sudije Ustavnog suda svojim ponašanjem, to i sada tvrdimo, ozbiljno ugrozile kredibilitet Vrhovnog suda, koji bi trebalo da je jedna od najbitnijih, najviših i najznačajnijih institucija u državi Srbiji.
Ustav kaže da Ustavni sud mora biti nezavisan i samostalan. Ove sudije Ustavnog suda su pokazale da nisu ni nezavisne ni samostalne, već da su pritrčale u pomoć Tadićevom režimu, u zamenu za to što su nekada bile izabrane. Verovatno su tada obećale kako će da se ponašaju.
Ove sudije i ceo Ustavni sud, odnosno ovih 12 sudija, kao i vi, drage kolege i koleginice poslanici koji ćete glasati za ovaj zakon, legalizovaće političku korupciju, koja je najozbiljniji oblik korupcije u nekoj državi koji može da postoji. Vi ćete na ovaj način pogaziti sve pravne i moralne principe i ozbiljno ugroziti sve institucije zato što je Narodna skupština zakonodavno telo, a vi ćete je pretvoriti u nešto što će biti gore od sadašnje vlade. Znamo da su Vladu formirali tajkuni, a sada će tajkuni da prave i skupštinsku većinu, i to verovatno od sednice do sednice; kako kom tajkunu bude u interesu, tako će da formira skupštinsku većinu.
Nažalost, neko je to i spomenuo, moralni prag kod ljudi opada sa povećanjem stepena siromaštva, tako da ovo što mi pričamo i te kako ima osnova.
Ovo nije nešto čega se plaši SRS radi SRS, ovo je nešto čega se plašimo radi građana Srbije, zbog obesmišljavanja izbora uopšte, jer kada usvojite ovaj zakon, kada legalizujete ovu političku korupciju, onda će zaista svaki izbori biti potpuno besmisleni, onda neće biti bitno koliko je ko mandata osvojio na izborima, već koliko ko ima para da toliko mandata kupi. To je ono što je jedan od problema.
Samo da pohvalim gospođu Đukić Dejanović da je bila vrlo hitra jer je odmah odgovorila na našu inicijativu za razrešenje sudija. Dakle, u kontinuitetu se lepo slažete da sve probleme gurate pod tepih.
Gospođo Đukić Dejanović, neko od službenika ko vam je ovo pisao nije pročitao Ustav, jer kada smo rekli da je jedan od razloga zbog čega može da se smeni sudija Ustavnog suda... vi nam skrećete pažnju da to nije u nadležnosti vašoj, odnosno Narodne skupštine, nego nas upućujete na Agenciju za borbu protiv korupcije, pa nas upućujete na neku zdravstvenu ustanovu itd. To, gospođo Đukić Dejanović, nema veze sa onim što kaže član Ustava koji govori da se sudija Ustavnog suda razrešava ako povredi zabranu sukoba interesa, ako trajno izgubi radnu sposobnost za dužnost sudije. To nije radna sposobnost koju procenjuju lekari, to je radna sposobnost za obavljanje dužnosti sudije, a to znači da su izgubili moralni kredibilitet, da su pokazali da nisu nezavisni, da nisu samostalni.
Dakle, dame i gospodo narodni poslanici, neka vam je nazdravlje legalizovanje korupcije i uvođenje tajkuna u parlament. Hvala.

Narodni poslanik Milan Stanimirović. Neka se pripremi narodni poslanik Zoran Nikolić.

Uvažena predsednice, poštovani narodni poslanici, poštovani građani Srbije, pred nama je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika. Slažem se sa predstavnikom predlagača da bi možda bolje rešenje, najbolje rešenje bio nov izborni zakon i da nas čeka nešto što se zove sveobuhvatna reforma izbornog sistema u budućnosti. Ovo je, pre svega, iznudica, koja govori više o nama a ne toliko mnogo o Evropskoj uniji, koja je toliko pominjana.
Izborni zakon koji bi trebalo doneti u nekom budućem periodu pre svega mora da bude najbolji za državu, za društvo, sa stanovišta opšteg dobra, a da omogući da se kao narodni predstavnici biraju najbolji iz ovog društva. Institucije, pre svega, čine ljudi. Kredibilitet institucija umnogome grade i oni koji su članovi ovog parlamenta.
Ovde je najviše govoreno o načinu raspodele ili dodele mandata i o pitanju slobodnog mandata ili podnošenja ostavke. Do sada su političke stranke nakon održanih izbora imale svaka svoj način raspodele mandata. Pre svega je uziman u obzir rezultat. Znači, poslanici koji dolaze iz određenih sredina, ako su postigli izuzetan rezultat u svojim sredinama, imali su prednost pri dodeli poslaničkih mandata. Zatim, stranke koje drže do sebe vodile su računa o geografskoj ili teritorijalnoj zastupljenosti svih delova Srbije, pošto je cela Srbija jedna izborna jedinica pri proporcionalnom sistemu, kako bi imali predstavnike iz svih krajeva Srbije. Naravno, vodilo se računa i o polnoj zastupljenosti, o zastupljenosti različitih socijalnih slojeva itd.
Kada govorimo o načinu raspodele ili dodele mandata, šta se sada događa? Mi smo imali jednu javnu raspravu i argumenti koje smo tamo čuli, neke sam pribeležio ovde, gotovo su identični onim argumentima koje smo čuli i u današnjoj raspravi. Čuli smo da, recimo, Beograd i Novi Sad daju trenutno oko 40% poslanika, a da je zastupljeno u tim gradovima oko 26% birača. Date su mnoge primedbe na teritorijalnu zastupljenost, odnosno geografsku zastupljenost narodnih predstavnika sa različitih teritorija Srbije.
Čuli smo argumente da je protivnik sa neke protivničke liste, ako bude 20. na listi, a vi ste stoti, u takvoj situaciji u prednosti jer će vaši birači biti demotivisani da izađu i daju svoj glas vama, jer će smatrati da i pod uslovima da dobijete i 100% glasova u svojoj izbornoj jedinici, odnosno u svojoj izbornoj bazi odakle dolazite, gde živite i radite, to neće biti dovoljno da vi postanete narodni poslanik.
Govoreno je ovde o toj motivaciji, da onaj ko je dvadeseti zna da će biti poslanik i da će biti demotivisan da radi u političkoj kampanji za svoju političku stranku, jer se zna da će pod određenim uslovima, što govore i ankete itd., ako osvoji određeni broj glasova njegova stranka, on 100% postati poslanik, a onaj koji je stoti ili sto pedeseti, bez obzira na rezultat, neće moći da bude narodni poslanik.
Ono što mene brine u ovoj situaciji nije samo demotivisanost članova političkih stranaka da rade u kampanji, nego i demotivisanost birača, jer cilj jednog demokratskog sistema jeste povećano učešće građana u političkim procesima, povećano učešće građana u izbornim procesima. Recimo, ako građanin iz Prokuplja zna da je kandidat Demokratske stranke iz Prokuplja na 150. mestu i pretpostavlja da on neće biti poslanik, mi njega direktno demotivišemo. Ako je situacija da je 20. na listi, on će zvati i svoje komšije, rođake i prijatelje da glasaju za DS. Ovde će biti demotivisani, jer će reći – znate šta, meni je draga ta stranka, ali bih želeo da poslanik DS bude iz moje sredine, lobirao bih i radio da on to zaista i postane.
Mislim da će ove „zakovane“ liste, gde će se poštovati onaj redosled koji se da, uveliko demotivisati birače u mnogim izbornim jedinicama da izađu na izbore i pruže podršku svojim kandidatima.
Takođe, ovo „zakucavanje“ političke scene, koalicija sa dve ili više stranaka, raspodela mandata... Neko će reći – da, raspodele se mandati po redosledu, ako ste dobili da je svaki treći ili četvrti iz koalicije itd. Ali, šta u situaciji kada ta koalicija pobedi, napravi vladajuću većinu i neko od tih poslanika sa liste ode za ministra ili u neko ministarstvo za državnog sekretara ili bilo šta? Onda, umesto da narodni poslanik bude opet neko iz te koalicije, jer je to po koalicionom sporazumu, morate da date, po ovom zakonu, mandat nekome ko je prvi naredni na listi.
Nismo mi ono što lideri stranaka misle o nama, ili ono što mi mislimo o sebi, već ono što građani misle o nama.
Poslanike će i u ovoj situaciji određivati opet stranke, ali ovoga puta pre izbora. To je činjenica. To su neki nedostaci ovog sistema, ovog izbornog sistema i ovog izbornog zakona, a pre svega izbornog sistema koji je ovakav kakav jeste. Zato je i neophodna izmena izbornog zakona.
Recimo, možda bi najpravedniji bio – znamo da postoji većinski sistem, proporcionalni sistem, mešoviti sistem – neki personalizovani proporcionalni sistem, koji bi strankama dodelio onoliko mandata koliku podršku imaju u biračkom telu, a da istovremeno građanin bira i bude motivisan da učestvuje u političkom procesu, da povećamo učešće građana u političkom procesu i u izborima, i da može da izabere ko je imenom i prezimenom taj kandidat. To bi bila neka druga situacija, ali to je sve tema za neku sveobuhvatnu reformu izbornog zakona u nekoj budućnosti.
Mislim da bi ovo bilo lekovito i za društvo i za državu, ali i za same stranke. Ovo bi omogućilo da u žižu političkog života zaista uđu oni koji imaju poverenje građana u sredinama u kojima žive. To znači da bi se ta negativna selekcija za parlament, ali i za same stranačke kadrove, na neki način onemogućila.
Godine 2000. koalicija DOS je poštovala redosled na listi. Mandati su podeljeni po redosledu, onako kako su poslanici poređani na listi, zato to za nas nije neka novina. Znači, redosled na listi stranaka će napraviti organi stranaka misleći da stavljaju najbolje. Šta ako građani na izborima odluče da su neki koji nemaju šansu da uđu u parlament bolji pa oni koji se nalaze na 200. mestu liste ostvare bolji rezultat nego oni koji žive u sredinama? Bez obzira na to što je cela Srbija jedna izborna jedinica i može tako da se posmatra, svi smo svesni situacije da smo svi zaduženi, pre svega, za rad u svojim izbornim jedinicama, odnosno mestima gde živimo i radimo.
Neki su bili poslanici decenijama, a nikada nisu mogli da pobede ni za savet mesne zajednice. Imao sam ovde situaciju nekih poslanika koji su postavljeni voljom političkih vrhuški unutar svojih stranaka, a kada izađu na izbore za savet mesne zajednice dobiju 15 - 20 glasova, ni svi članovi familije ne glasaju za njih.
Zato smatram da bi neka vrsta personalizovanog proporcionalnog sistema u budućnosti mogla da razreši neke od ovih situacija.
Ovde se mnogo govori negativno i pežorativno i o političkim strankama, pri čemu se ne shvata da su političke stranke stožer političkog sistema i da političke partije nisu zlo, već deo političkog sistema i da je sve to pitanje mere. Tu se slažem sa našim kolegama narodnim poslanicima koji su o tome govorili na ovakav način.
Ovde se postavilo i pitanje tzv. blanko ostavki koje, kako rekoše neke kolege s pravom, nikada nisu ni postojale, nego je postojala ustavna odredba u članu 102. stav 2. da je narodni poslanik slobodan da pod uslovima određenim zakonom neopozivo stavi svoj mandat na raspolaganje političkoj stranci na čiji je predlog izabran za narodnog poslanika.
Blanko ostavke su sigurno suprotne evropskim standardima. Postoje dva nivoa, politički i pravni; neću da gubim vreme, pošto su već govorile mnoge kolege narodni poslanici o oba ova gledišta, ali, recimo, jedan od onih koji se svojevremeno najviše zalagao za to da ovaj stav uđe u Ustav, to je lider stranke koja nije ni postojala pre ovih izbora i koji je to postao nakon izbora u ovom parlamentu, Tomislav Nikolić, da je ova odredba ispoštovana do kraja, verovatno već dve i po godine ne bi ni bio poslanik u parlamentu Republike Srbije.
Sada ću reći nekoliko reči o slobodnom mandatu. Status poslanika, kao reprezenta građana i člana parlamenta kao zakonodavnog tela, počiva na slobodnom mandatu. Mandat je slobodan kada poslanici nisu vezani instrukcijama svojih birača, već odlučuju na osnovu svog uverenja. Slobodni mandat štiti dva najvažnija prava poslanika, slobodu govora i slobodu odlučivanja u parlamentu.
Poslanik reprezentuje sve građane. To su isticale mnoge kolege u današnjoj raspravi, da poslanik reprezentuje sve građane, a ne samo birače koji su za njega glasali. Kao predstavnik svojih građana on uživa slobodu govora i glasa u parlamentu rukovođen svojom savešću. Zaista bih kritikovao one kolege koji se zalažu za drugi stav, da neko drugi, a ne građani koji su te birali i ti sam, bude vlasnik poslaničkog mandata u ovom parlamentu, onako kako to i evropska praksa nalaže.
Za razliku od ovog slobodnog mandata, imperativni mandat postoji u slučaju kada su poslanici dužni da prilikom odlučivanja, to je svima jasno, postupaju po instrukcijama onih koji su ih izabrali, da li su to vrhovi političkih stranaka ili birači itd.
Slobodni mandat garantuju mnogi ustavi. Ovde je pominjana Velika Britanija i, mislim, još jedna država, ne mogu sada da se setim koja, što se tiče slobodnog mandata. Slobodan mandat garantuju mnogobrojni ustavi, a neki, francuski i bugarski, izričito utvrđuju ništavnost imperativnog mandata.
Pošto su neki citirali u ovom parlamentu, citiraću i ja, recimo, članove nekih od ustava članica Evropske unije: „Svaki imperativni mandat je ništavan“, član 27. Ustava Francuske.
„Poslanici Donjeg doma nisu vezani mandatom i glasaju bez instrukcija“, član 96. Ustava Norveške.
„Poslanici Bundestaga su zastupnici celoga naroda. Oni nisu vezani nalozima i uputstvima i potčinjeni su jedino svojoj savesti“, član 38. Osnovnog zakona Nemačke.
„Članovi Savezne skupštine glasaju bez instrukcija. Oni otvoreno izlažu svoje interese“, član 161. stavovi 1. i 2. Ustava Švajcarske koja, istina, nije član EU, ali se takođe zalaže za slobodan mandat.
„Poslanici odlučuju slobodno i nisu vezani bilo kakvim direktivama ili instrukcijama izdatim od njihovih birača“, paragraf 56. Ustava Danske.
„Svaki član parlamenta predstavlja naciju i u vršenju svog mandata nije vezan nalozima svojih birača“, član 67. Ustava Italije.
„Članovi Generalnog kortesa nisu vezani bilo kakvim imperativnim mandatom“, član 67. stav 2. Ustava Španije.
Dozvolićete da sam citirao ovde mnogo više stavova iz osnovnih zakona i ustava evropskih zemalja koji idu u prilog slobodnom mandatu nego što su oni koji su govorili ovde i protivili se slobodnom mandatu potkrepili, pre svega pominjući Veliku Britaniju, a ne pominjući pri tom da je tamo većinski izborni sistem i da umnogome i taj većinski izborni sistem utiče na to kako se tretira ovo pitanje. Dakle, pravo na slobodni mandat isključuje opoziv poslanika, a opoziv je isključivo vezan uz imperativni mandat.
Naravno da, u skladu sa slobodnim mandatom, poslanik ima pravo na nesmetano uživanje mandata, što omogućava poslaniku da nesmetano ostvaruje poslanička prava i ispunjava svoje dužnosti i štiti ga od samovoljnog i nezakonitog ograničenja ili oduzimanja mandata, kada je u pitanju slobodni mandat.
Imam još samo ovu napomenu, pošto su ovde mnogi govorili o tome zašto da poslanik overava u sudu svoju ostavku. Poslanik ima pravo da podnese ostavku. Poslanik obavlja poslaničku funkciju na osnovu svog slobodnog pristanka. O tome govori podatak da je za validnost kandidature potrebno priložiti pismenu izjavu kandidata o prihvatanju kandidature. Mandat poslanika je slobodan i on ima pravo da podnese ostavku na položaj poslanika. Iako je ostavka lični čin, predstavlja jedan od razloga za prestanak mandata poslanika, u nekim ustavnim sistemima, recimo u Švedskoj, zahteva se da parlament prihvati ostavku poslanika. Kaže – poslanik ne može podneti ostavku bez saglasnosti Riksdaga, član 7. stav 1. odeljka 4, Instrumenti vladavine Švedske.
Komparativna legislativa – Francuska, Švedska, Austrija, Nemačka brižljivo uređuju ovaj razlog za prestanak mandata. Predviđa se naročit postupak podnošenja ostavki, pismena forma, podnošenje pred predsedništvom parlamenta, saglasnost parlamenta; poslovnikom o radu parlamenta eksplicitno se utvrđuje da ostavke, osobito one unapred potpisane ili podnete političkoj stranci, ne proizvode pravno dejstvo. Takve ostavke smatraju se pravno ništavnim.
Imao sam potrebu da citiram neke od odredaba iz ustava zemalja Evropske unije kako bih izneo i neku vrstu kontraargumentacije u odnosu na sve ono što smo čuli ovde.
Čuli smo da će neki od naših kolega narodnih poslanika da se obrate za zaštitu nekih svojih prava ustavnom žalbom i Ustavnom sudu. Pa, ko vama brani da vi stavite svoj mandat, ako želite da podnesete ostavku, da je podnesete i kažete – podnosim zato što je moja stranka to zahtevala od mene? Nemojte nas terati da stavljamo u zakon nešto što ne želimo da stavimo u zakon (i na taj način ograničimo slobodni mandat narodnog poslanika) i sprečavati nas da faktički prihvatimo onu legislativu koja je prihvaćena u ogromnom broju zemalja EU.
Stoga ćemo, uz sve manjkavosti koje ove izmene zakona izbornog i uz onu ogradu sa početka diskusije kada sam rekao da mi ovde u parlamentu moramo pokazati pre svega odgovornost, razboritost i strah za opšte dobro, u smislu da donesemo zakon koji će omogućiti povećano, sa demokratskog stanovišta, učešće građana i u izbornim procesima i kompletno u političkim procesima... Mislim da će to na najbolji način omogućiti da najbolji budu izabrani u ovaj parlament, čime ćemo podići i kredibilitet najvišeg zakonodavnog tela u Srbiji, Narodne skupštine Republike Srbije. Zahvaljujem.