Zahvaljujem. Narodni poslanik Srđan Milivojević, a neka se pripremi gospodin Slobodan Samardžić.

Poštovana gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, kada sam se pripremao za raspravu o ovoj temi pročitao sam da je samo u našim medijima objavljeno 1.200 tekstova, članaka, autorskih analiza o izbornom zakonodavstvu i promenama izbornog zakona u ovoj godini. To veliko interesovanje javnosti s jedne strane pokazuje o kako važnom problemu i važnom zakonu danas raspravljamo. S druge strane, to veliko interesovanje javnosti pokazuje da postoje dve vrste komentara: jedni su stručni i profesionalni, pisali su ih stručni ljudi koji se razumeju u izborno zakonodavstvo, a s druge strane postoji apsolutno nepoznavanje izbornog procesa i izborne procedure u Srbiji.
Imali smo prilike da čujemo da neki političari, barem kako kažu novinari, žele da upravljaju poslaničkim listama i da određuju ko će biti na poslaničkim listama, a, navodno, kada se donese ovaj zakon političari i političke stranke će imati manji upliv u izbor narodnih poslanika.
Za sve one koji ne poznaju kako funkcioniše politički život i za sve one koji ne znaju kako izgledaju političke teorije – svuda u svetu, pa tako i u Srbiji, političke stranke sastavljaju listu, pre izbora se zna da će pripadnici određene političke stranke biti na toj listi, a građani su ti koji glasaju za tu listu i određuju koliko će poslanika sa te liste ući u parlament.
Postoje razni izborni zakoni, većinski, proporcionalni. Postoje tzv. otvorene i zatvorene liste; naši građani možda i ne znaju šta su to otvorene, a šta su to zatvorene liste, imaju možda problem da shvate zašto je sada ova lista otvorena za političke stranke, a zatvorena za birače. Zato što su po sadašnjem izbornom zakonodavstvu političke stranke te koje određuju koji će kandidati sa liste ući u parlament; to ne određuju građani, njihov uticaj je sveden na najmanju moguću meru jer sve zavisi od volje političke stranke.
Kada građani budu želeli da konkretno odlučuju o tome koji će poslanik, imenom i prezimenom, ući u parlament, onda govorimo konkretno o većinskom izbornom sistemu. Samo tada i tako građani imaju mogućnost da glasaju po imenu i prezimenu za čoveka u jednoj izbornoj jedinici.
Mi smo u Srbiji prošli kroz evoluciju izbornog zakonodavstva. Nažalost, krenuli smo sa najliberalnijim zakonima u trenutku kada je demokratija u Srbiji bila na vrlo krhkim nogama. Imali smo tu evoluciju izbornog zakonodavstva gde je izbor narodnih poslanika bio vrlo liberalan i kretao se od većinskog, preko apsolutno većinskog, dok nismo došli do ovog proporcionalnog izbornog sistema.
Međutim, u svojoj diskusiji moram da odgovorim i na neka pitanja koja su se ovde čula. Prvo smo čuli pitanje da li smo mi normalni. Moram da odgovorim – jesmo, što želimo i onome ko postavlja pitanje.
S druge strane, čuli smo pitanje ko ovo traži od nas iz EU i da ovo niko od nas iz EU ne traži. Tačno je, ovo ne traži niko iz EU od nas, sem Španije, Portugalije, Francuske, Italije, Luksemburga, Belgije, Danske, Holandije, Nemačke, Velike Britanije, Irske, Švedske, Finske, Poljske, Češke, Slovačke, Mađarske, Rumunije, Bugarske, Grčke, Slovenije, Litvanije, Letonije, Estonije i Kipra, a to su svih 27 država Evropske unije. Mi želimo da prihvatimo određena proklamovana načela ne zato što neko to od nas traži, već zato što želimo da dostignemo određene standarde, a te standarde su ostvarile zemlje i države sa razvijenim demokratijama.
Čuli smo rečenicu da će tajkuni unapred moći da formiraju Vladu. Moram da razočaram sve učesnike u diskusiji, tajkuni će isključivo moći da u bolnicama posećuju one koji su rešili da zbog neuspeha na izborima štrajkuju glađu. Nikakav drugi tajkunski uticaj na politički život Srbije neće se osećati.
Ovo nije zakon o izboru narodnih poslanika, ako na takav način diskutujete. Onda je ovo zakon o stanju u političkim strankama. Jer, ako se političke stranke plaše da će neko ko ima novac moći da kupuje njihove poslanike, na ovaj ili onaj način, to više govori o stanju u političkim strankama. Onda je to zakon o onome što se dešava u političkim strankama i onda to govori o strahovima tih stranka i o kvalitetu njihovih ljudi i onih ljudi koje kandiduju na izborima, a ne o zakonu o izbornom zakonodavstvu u Srbiji, ne o stanju demokratskih sloboda koje smo dostigli.
Ako je ovo najveći mogući domet izbornog zakonodavstva u predizbornoj godini i ako sada ja svima onima koji se plaše kad god odem u skupštinsku biblioteku i uzmem tamo stenografske beleške i podsetim ih šta su sve govorili o svojim kandidatima za predsednika Srbije... Neću da ih citiram da im ne bih omogućio zadovoljstvo replike, samo ću citirati rečenice koje smo ovde čuli. Tako se čulo: „Kad ovaj gospodin iz srca Srbije pobedi na predsedničkim izborima Borisa Tadića ogrejaće sunce čitavu Šumadiju i grejaće sve građane Srbije, sve patriote u ovoj zemlji sunce slobode, jer mi smo najvećeg patriotu kandidovali za predsednika Srbije, koji će se obračunati sa izdajničkim režimom Demokratske stranke i Borisa Tadića.“ Posle samo mesec i po dana saznali smo da je taj čovek najgori mogući špijun, američki, engleski, da on ne izlazi iz stranih ambasada. Danas smo čuli i mnoge druge diskvalifikacije na njegov račun.
Podsećanje zaista zna da bude neprijatno. Razumem strah onih koji se plaše kada ja uđem u biblioteku i stalno gledaju i pitaju – da li je bio onaj Milivojević u biblioteci, da li je dolazio, da li je uzeo neku knjigu? A šta smo tada beše govorili? Jao, majko mila, sad će opet da čita ono što smo pričali!
Moram da vas podsećam, jer podsećanje je majka uspeha. Ja želim vama uspeh i zato vas stalno podsećam i stalno vas usavršavam i stalno ću vam govoriti šta ste jedni o drugima govorili nekad, a šta govorite danas i zašto se vi u stvari plašite ovakvog izbornog zakonodavstva. Jer, možda ćemo posle sledećih parlamentarnih izbora, kada vam se neki od njih vrate, saznati da u stvari nisu toliko loši, da su oni u stvari najbolji na svetu. Ili ćemo možda saznati, ako vas neko napusti, da je to najgori mogući čovek na svetu, a vi to niste znali, a mi smo vam tako lepo ukazivali.
Što se tiče konstatacije da će ovo biti beogradski parlament i skupština grada Beograda, moram da kažem, da, tačno, postoji problem motivacije birača, ali i onih ljudi koji su kandidati na izbornim listama da učestvuju na izborima ako posmatramo to na način da će samo 250 kandidata koji se pojave na izborima učestvovati u političkom životu, kroz zgradu parlamenta. Postoje, koliko znam, u ovoj zemlji i određeni organi izvršne vlasti, pa će valjda politička stranka umeti da nagradi onaj grad gde je ostvarila dobar izborni rezultat učešćem nekog čoveka iz tog grada u izvršnoj vlasti.
Pomenuto je malopre da iz centralne Srbije ne postoji nijedan ministar. Mogao bih da prihvatim tu činjenicu da živim u Irskoj ili na Grenlandu, ali ja sam iz Kruševca i znam da je Verica Kalanović ministarka iz Trstenika. Trstenik je lep grad u Pomoravlju, u Šumadiji. Znam da je Nebojša Bradić iz Kruševca, prelepog grada iz koga sam i ja, u prošlom sazivu bio ministar kulture. Znam da Zoran Stanković, takođe ministar, nije ministar iz Beograda, već iz sela Tegovište.
Hoćete da vam navedem koliko ljudi iz Kruševca ima ovog trenutka na najodgovornijim mestima u državi? Direktor BIA Saša Vukadinović je iz Kruševca, zamenik direktora BIA je iz Kruševca, specijalni tužilac za organizovani kriminal iz Kruševca, državni sekretar u Ministarstvu finansija Miodrag Đidić je iz Kruševca. Dakle, Kruševac je jači od Beograda, a to ćete naučiti i vremenom, samo me slušajte pažljivo, samo me nemojte prekidati i naučićete koliko je Kruševac moćan i velik grad.
Dakle, političke stranke će uvek moći da nagrade birače i ostvareni izborni rezultat na odgovarajući način. Apsolutno sam siguran da mi u Demokratskoj stranci nemamo nikakav strah kada je reč o izboru narodnih poslanika na ovakav način, jer će se narodni poslanici birati tako da mi unapred znamo ko su poslanici, a poslanici Demokratske stranke nisu ovde iz interesa, već iz ideala, ubeđenja i vere da Srbiju možemo menjati nabolje samo ako se ugledamo na one koji su bolji od nas, koji su ostvarili veće domete, veći civilizacijski napredak, koji su dali veći doprinos uspostavljanju evropskog sistema vrednosti i demokratije. Ako se budemo ugledali na gore od nas, bojim se da onda nećemo daleko stići.
Na kraju, za sve one koji se plaše da će ih neko iz njihovih redova izdati, podsetiću na stihove velikog pesnika Đure Jakšića, koji kaže, evo, za moju koleginicu koja pita šta kaže: „Milion duša treba da se znoji dok istrebi korov što ga vi sa nekoliko plaćenih nadničara na ovu lepu zemlju posejaste.“ Zahvaljujem.

Gospodine Samardžiću, imate reč. Zatim gospođa Zlata Đerić.

Poštovani narodni poslanici, poštovana gospođo predsednice, raspravljamo o jednom predlogu izmena i dopuna zakona već drugi dan, bez nekog naročito velikog razloga. Naime, najsporniji članovi koji su bili predmet kritike mnogih opozicionih poslanika, pa i onih koji će začudo glasati za te predloge, iako su ih kritikovali, zapravo su došli iz jedne druge sfere. Oni su došli, zapravo, iz Akcionog plana Vlade Srbije koji je napravljen krajem prošle godine kako bi ispravio neke od grešaka na koje je ukazao godišnji izveštaj Evropske komisije.
Nekako ispada da Evropska unija, a, vidimo sada, i sve njene države članice, jako puno vodi računa o izbornom sistemu Srbije, pre svega o članu 102. stav 2. Ustava Srbije, koji je utvrdio, dakle, da je poslanik slobodan da stavi na raspolaganje svoj mandat stranci koja ga je stavila na listu. Prosto se čovek pita zašto se toliko velika prašina digla oko tog člana i zbog čega je sada Evropska unija toliko aktivna u savetovanju naše države da otklonimo taj nedostatak.
Naime, ovo je situacija koja podseća na kamen koji se sa brda valja, pa zahvati malo snega, pa se pretvori u jednu grudvu snega i pokrene lavinu dok dođe do padine. Zapravo, u Evropskoj uniji i njenim institucijama malo se ljudi bavi Srbijom. To je tema jedne male grupe ljudi zaduženih za zapadni Balkan, koji prosto održavaju kondiciju sopstvene organizacije, Evropske unije, u vezi sa kontrolom zapadnog Balkana. Nije to toliko ozbiljno da bismo prihvatili tako blanko te predloge, jer oni sami nisu ozbiljno razmislili ni domislili.
U krajnjoj liniji, i sam tekst u obrazloženju kaže – ne postoji odgovarajući propis Evropske unije sa kojim bi trebalo da se ovaj zakon uskladi. Naravno, ne postoji takav propis na nivou zakonodavstva EU, niti izbornog zakonodavstva koje se tiče izbora za Evropski parlament, niti na nivou zakonodavstava država članica. To je prosto jedna izmišljena stvar. Ne verujem da je ona izmišljena u Briselu, ona je izmišljena ovde, pa je onda u konsultacijama sa ljudima koji su pravili onaj izveštaj prošle jeseni rečeno da je to jako važna stvar, koju bi trebalo dovesti do pravog završetka, a to je promena Ustava, promena člana 102. stav 2. Ustava, a onda ćemo videti šta sa Ustavom, kako ćemo ga dalje kruniti, sve dok ne ostane sam klip od toga.
Znači, takva je situacija. Vi danas nemate u Evropskoj uniji, niti u parlamentu, niti bilo gde drugde, neku ozbiljnu situaciju, a nama se odavde čini, s obzirom na broj tekstova koji su se pojavili u javnosti, broj tzv. eksperata koji su dali o tome mišljenje, izjave političara itd., da je to najvažnija stvar.
Znate, kada krenete za Brisel, kad sletite na aerodrom prvo vas dočeka policajac kome dajete pasoš a on vas pita da li je Srbija ukinula blanko ostavke. Onda uđete u taksi da odete do hotela, a taksista vas pita da li je Srbija ukinula blanko ostavke. Kada dođete na portirnicu hotela portir vas pita da li je Srbija ukinula blanko ostavke. To je tako važno pitanje. Najzad, sretnete u Evropskom parlamentu nekog parlamentarca koji govori srpski sa slovenačkim naglaskom i on vas pita da li je Srbija ukinula blanko ostavke. To tako deluje sa našeg stanovišta. Zapravo se tamo ništa ne događa.
Mi smo bili potpuno slobodni da ovaj predlog ili, kako se ovde tačno kaže, preporuku Venecijanske komisije i odgovarajućeg tela OEBS-a prosto prihvatimo kao preporuku, tj. da ga možda i ne prihvatimo. Ne, kod nas se dogodilo potpuno suprotno. Mi, kao prvo, stavljamo ovaj zakon pod režim hitnog postupka. Molim vas, predlog zakona je postojao i u februaru mesecu ove godine! Mogli smo ga i u martu mesecu, na prvoj redovnoj sednici, usvojiti. Ne, mi smo ga odložili za sredinu maja zato što je trebalo da ide na proveru kod Venecijanske komisije i kod odgovarajućeg odbora OEBS-a. Dakle, prvo su oni, pre samih poslanika, dobili taj zakon i dali svoje mišljenje, kao što ovde piše, u vidu preporuke. To se ovde shvata potpuno bukvalno, da ta preporuka mora da se pretvori u nalog, a taj nalog u odredbu o promeni odgovarajućeg člana Zakona. Dakle, to je potpuno iracionalno, tragično i komično u isto vreme.
Kad pogledamo samu suštinu stvari, ona izgleda otprilike ovako: naime, taj član 102. Ustava, stav 2. niko nije izmislio iz zlih namera. On na prvi pogled možda deluje čudno, ali on je prosto posledica našeg parlamentarizma od 2000. godine, ili možda od 1990. godine, i tada je bilo puno tih „preletanja“ i promene mandata. Dakle, posledica je srpskog parlamentarizma od kada je on postao višestranački parlamentarizam. Unesen je jedan mehanizam u Ustav kojim se predupređuje, možda ne na najbolji način ali svakako na određeni način, ta loša praksa koja je ovom parlamentarizmu donela jako puno lošeg, naročito u periodu od 2001. do 2003. godine, a onda i u kasnijem periodu. I danas donosi puno toga lošeg.
Verujte da se nije niko u Briselu, niti u Venecijanskoj komisiji, niti u ovom odboru OEBS-a bavio analizom situacije u Srbiji zbog koje je nastao taj mehanizam odbrane. Taj mehanizam odbrane je zapravo odbrana mladog, nejakog parlamentarizma u Srbiji i samog parlamenta. Ako se dopustilo da poslanici tako da prelaze, kao što je sama praksa pokazala, iz jednog kluba u drugi, iz jedne stranke u drugu, onda je to zaista bio alarm, jedno zvono za uzbunu da se nešto učini. I učinilo se to što se učinilo, donet je taj član. Štaviše, taj član je formulisan na jedan vrlo, da tako kažem, fakultativan način. Ta odredba stava 2. nije imperativna odredba. Čitajte je pažljivo. Njen sadržaj je fakultativan – poslanik je slobodan da to učini. Dakle, nije obaveza.
Razlog je, razume se, takav da stranke, kao najvažniji učesnici političkog života, ipak treba da preuzmu odgovornost za razvoj i odbranu parlamentarizma u Srbiji. To je konkretna situacija Srbije, to niko ne poznaje, niti Venecija, niti Brisel, niti bilo koja država, i na svoj način odgovara na tu stvar.
Šta smo učinili? Mi smo prionuli na jednu doktrinu koja kaže – nećemo imperativni, hoćemo slobodni mandat jer to je rezultat liberalne demokratije itd. Kao prvo, dosta smo toga čuli danas ovde, veliko je pitanje na šta liči taj slobodni mandat iz vremena ranog liberalizma u Engleskoj 17. i 18. veka i danas. Sasvim je normalno da je on drugačiji nego što je bio pre dva, tri veka.
Znate, sa jednakim pravom glasa nastupila je masovna demokratija. U takvim prilikama jedino su jake organizacije mogle da sažimaju velike društvene interese i da vode politiku, i u parlamentu i van parlamenta, a to su stranke. Ako se stranke ne učvrste, ako se stranački sistem ne učvrsti, vi nećete imati parlamentarizam.
U ovom trenutku važnije je, iako to deluje paradoksalno, sačuvati i odbraniti stranku u Srbiji nego poslanike, zato što je poslanik postao izvor remećenja parlamentarizma, sa puno primera preletanja, preskakanja, korupcije itd. Jedini način da se to učini jeste da stranka disciplinuje poslanika.
Dakle, to je ustavna odredba kao opšta ustavna odredba, formulisana na fakultativni način. Ona to ne mora da čini, ona to može da čini. I, poslanik ne mora to da čini, da stavlja svoj mandat na raspolaganje stranci, nego može to da čini. U krajnjoj liniji, praktična primena je bila vrlo šarolika, ali institut je morao da se sačuva zato što je trebalo sačuvati i odbraniti sam parlamentarizam.
Tu je naš problem. Mi nemamo spor oko toga da li smo za imperativni ili slobodni mandat. To ne postoji. Mi imamo spor oko toga da li ćemo od ove prostorije učiniti berzu mandata ili parlament. Mi smo za to da ga učinimo parlamentom i zato član 102. stav 2. mora da ostane. U krajnjoj liniji, i Ustavni sud, inače vrlo nepouzdana ustanova, imaće prilike da se pozabavi zakonom ako se donese onako kako ga vi predložite. Hvala.

Zahvaljujem. Narodni poslanik Bajram Šehović takođe nije tu.
Narodni poslanik Zoran Šami ima reč. Neka se pripremi narodni poslanik Milan Stanimirović.

Gospođo predsednice, dame i gospodo poslanici, pred nama su izmene i dopune Zakona o izboru narodnih poslanika. Mislim da je u dosadašnjoj raspravi više govornika precizno analiziralo pravne aspekte ponuđenog teksta. Mada, moram da kažem da se pomalo čudim i gospodinu Aligrudiću i gospodinu Martinoviću zašto su toliko zapeli za poštovanje Ustava. Ustav je očigledno u našoj praksi Alajbegova slama i ukoliko neki zakon nije u saglasnosti sa Ustavom, utoliko gore po Ustav. Ali, dobro, o pravnim pitanjima neću govoriti, pokušaću Predlog zakona da analiziram sa aspekta zdravog razuma i praktičnosti u primeni.
Očigledno, jedine dve ozbiljne stvari koje se tu menjaju jesu pitanje kako se dele mandati, da li obavezno po redosledu, i pitanje blanko ostavki; sve ostalo su neka sitna usklađivanja sa Ustavom.
Odmah da se razumemo, mislim deljenje mandata po redosledu ne rešava problem za koji se tvrdi da rešava, što će reći da građani treba da znaju za koga glasaju, ali zato strankama stvara grdne probleme. To ćete tek da vidite, navešću vam nekoliko primera.
Prvo, stranke su, koliko znam, a dugo pratim izbore u Srbiji, jedno dvadesetak godina, i do sada na određeni način stimulisale svoje članove pred same izbore da će, ukoliko u svojim sredinama ostvare natprosečne rezultate u odnosu na stranačke rezultate, imati preimućstvo prilikom dobijanja mandata. Podsetiću vas da je, na primer, Demokratska stranka, ne znam na kojim izborima, da li poslednjim ili pretposlednjim, čak imala takvu rang-listu da su sem, čini mi se, prvog na listi svi ostali bili raspoređeni po azbučnom redosledu, čime je jasno stavila svojim biračima na znanje da su svi ravnopravni a da će po nekim stranačkim merilima dodeljivati mandate.
Imaćete sledeću situaciju: imate, na primer, procenu stranke da će da uzme 30 mandata; nijedan kandidat za poslanika ispod 35-40. mesta prstom neće mrdnuti u kampanji, ali, što je takođe sasvim izvesno, nijedan od prvih 25 na listi takođe neće prstom mrdnuti u kampanji, jer je sigurno poslanik.
Dalje, da li je vama jasno, gospodo iz Demokratske stranke i gospodo iz Socijalističke partije Srbije, da nijedan vaš sadašnji ministar u sledećem mandatu neće moći da bude poslanik? Zašto? Sada ću da vam objasnim zašto. Zato što ne možete da budete istovremeno i ministar i poslanik, zato što se Skupština konstituiše pre izbora nove vlade, zato što ćete morati, sem ako... Na primer, gospodinu Petroviću ili gospodinu Šutanovcu (bilo bi prirodno da oni ne budu 88. na listi, nego negde među prvih deset) daćete mandat; oni će momentalno morati da podnesu ostavku na taj mandat jer su još uvek ministri, a više neće moći da budu poslanici. Znači, u sledećem izvlačenju oni više nisu poslanici. Gospodin Dačić takođe neće moći da bude poslanik, čak i ako vaša stranka bude u opoziciji, na primer. Ne znam da li ste o tome razmišljali. Bojim se da niste. Samo vam govorim neke praktične stvari.
Drugo, inače sam protiv uvođenja pravnih normi koje se mogu eskivirati sa dva driblinga levo i dva driblinga desno. Reći ću vam kako. Stranka je osvojila, recimo, 30 mandata. Prvih 30 postaju poslanici. Sutradan, od tih 30 prvih 28 podnesu ostavke, i postaju poslanici sledećih 28. Posle takva tri kruga, na kraju će stranka da izabere poslanike koje ona hoće. Šta smo uradili? Ništa, „džaba smo krečili“.
Što se tiče blanko ostavki, znate, ja sam inače tvrdio, nezavisno od Ustava, da to jeste neko moralno pitanje. Dok je sistem proporcionalan, stranka je ta kojoj ostaje mandat. Taj mandat, po meni, nesumnjivo treba da pripadne stranci. Naravno, pravo je poslanika da se sa strankom posvađa, da se iz objektivnih, subjektivnih ili ne znam kojih razloga ne slaže sa politikom stranke, da napusti stranku, ali onda treba mandat da vrati stranci, jer su građani glasali za program te stranke onakav kakav jeste. Međutim, vi ukidate to pitanje i zapravo uvodite, što su neke kolege i rekle, otvarate tržište mandata. Mogu da konstatujem da će biti jako, što bi rekla braća Hrvati, probitačno biti poslanik ubuduće. Znate kako? Napustim poslanički klub, podržim neku vladajuću većinu za neke novce, a onda posle podržim opoziciju da obori tu vladajuću većinu, takođe za neke novce, pa tako jedno četiri kruga u četiri godine i ja dobar. Dakle, bojim se da to što predlažete nije dobro.
Uzgred budi rečeno, što se tiče gospode iz Venecijanske komisije, jako dobro sam ih upoznao u vreme dok je pravljena Ustavna povelja čuvene državne zajednice Srbija i Crna Gora. Znam šta znaju i šta umeju, i to nije baš preterano pohvalno. Savetujem im da počnu da menjaju izborni sistem, na primer, u Velikoj Britaniji. Neka njihovom parlamentu pošalju preporuke kako treba da izgleda izborni sistem u Velikoj Britaniji.
Još jedna stvar, i time ću da završim, ovde se, posebno iz usta raznih nazovispecijalista, stručnjaka ili kako se to već zove, veliča važnost slobodnog mandata. To je vrhunska stvar. Rekao sam tada tim stručnjacima – znate, pre nekoliko godina u Nemačkoj, u Bundestagu, u donjem domu nemačkog parlamenta, koji ima 600 poslanika, vladajuća većina je imala 301, a opozicija 299. Svi zakoni u tom Bundestagu su usvojeni, četiri godine su usvajani sa 301 prema 299. Da li stvarno mislite da su mandati tog 301 poslanika tako slobodni, pa, bože moj, danas sam slobodan da glasam protiv stava koji moja vladajuća većina ili nevladajuća manjina zastupa? Neće biti baš tako.
Prema tome, zovimo pravim imenom prave stvari, a tendenciju da u ovoj zemlji posle jednostranačkog pa onda višestranačkog sistema treba uvesti vanstranački sistem, gde će neki samozvani sveci da vladaju (a to jeste, bojim se, tendencija), mislim da u to ne treba da ulazimo, ako imamo dva grama mozga.
Sve u svemu, molim predlagače da ovo što predlažu povuku, ili makar nek razmisle šta će njihove partije sutra da rade. Hvala.

Zahvaljujem. Daću vam reč, gospodine Martinoviću, samo da kažem da je redosled poslanika: najpre Aleksandar Jugović, zatim gospođa Radeta, pa onda gospodin Stanimirović. Nisam se dobro snašla u spisku, to je redosled.
Gospodine Martinoviću, izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, moram da repliciram uvaženom profesoru Šamiju. On verovatno nije imao lošu nameru, ali je možda nespretno formulisao ono što je hteo da kaže. Rekao je, zašto smo kolega Aligrudić i ja zapeli za poštovanje Ustava. Zapeli smo, gospodine Šami, jer ako mi narodni poslanici u Skupštini Republike Srbije ne zapinjemo za taj Ustav, onda ne znam ko će drugi to da radi umesto nas.
Mi smo i danas, ali ne samo danas, čuli argument da naše zakonodavstvo treba da se menja jer je, bože moj, doneto još, zamislite, davne 2000. godine! Evo, navešću vam sada nekoliko primera ozbiljnih demokratskih država, članica EU, koje ne razmišljaju na taj način. U Velikoj Britaniji imate određene pravne i političke dokumente i određene ustavne konvencije koje važe od 13. veka. Tada je Sveti Sava bio živ. Imate Ustav Holandije, koji je donet 1815. godine. Imate Ustav Belgije, koji je donet 1831. godine. Nikome u tim državama ne pada na pamet da kažu – znate kad je bio početak 19. veka? Taj Ustav iz 1815. godine je zapamtio Karađorđa. Onaj iz 1831. godine zapamtio je kneza Miloša. Kod nas, ako se zakon donese pre dve godine, donet je davne 2009. godine. To je neozbiljno, to je poigravanje sa državom.
Pitam vas, gospodo iz Demokratske stranke, kako niste 2008. godine usklađivali Zakon o izboru narodnih poslanika sa Ustavom koji je donet 2006. godine, nego to radite u 2011. godini?
Kako vam tada nije smetalo? Kako tada niste primetili da navodno ne valja član 84. Zakona o izboru narodnih poslanika, da je navodno u neskladu sa Ustavom, nego je trebalo da prođu još tri godine da biste to shvatili?
Vaša argumentacija je vrlo naivna, vrlo providna. Vi, u stvari, pokušavate da sakrijete prostu činjenicu da je sve ovo što mi danas radimo i o čemu danas pričamo plod pritisaka umišljenih stručnjaka, čak ne iz EU, iz nekakve navodne Venecijanske komisije. Mi se ne bavimo standardima, mi se bavimo mišljenjem pojedinačnih lica koja za sebe smatraju da su eksperti za ustavno pravo i za politički sistem.

Gospođa Kolundžija ima reč.

Poštovana predsednice, želim samo da kažem da je vrlo teško polemisati ako neko kaže – nije vam argument to što navodite da je Zakon donet 2000. godine, a u međuvremenu je promenjen Ustav 2006, pa zašto morate menjati Zakon? Istovremeno se kaže – ako je Ustav donet 2006. godine, zašto ga niste promenili 2007. godine? Dakle, ne znam kako da odgovorim na ta pitanja koja sama po sebi isključuju jedno drugo.
Dakle, mi ovaj zakon menjamo, između ostalog, i zbog toga što ga usklađujemo sa Ustavom koji je donet 2006. godine. Mi ovaj zakon menjamo i zbog toga što želimo da gradimo društvo koje unapređuje zakone, unapređuje politički i pravni život. Bez ikakvog pokušaja da negiramo tu činjenicu, mi ove zakone, i ne samo ove zakone, donosimo i menjamo zato što želimo da ih uskladimo sa onim što jesu opšti standardi koji važe u EU. Bez želje da skrivamo, naprotiv, otvoreno kažemo, mi ove zakone menjamo i donosimo zbog toga što želimo da Srbija postane članica EU, odnosno sada, u ovoj fazi da dobije status kandidata. Dakle, ništa ne skrivamo i ni iza koga se ne skrivamo, vrlo otvoreno govorimo o tome koji su razlozi zbog kojih menjamo ove zakone.
Ostaje jedino kritika, na koju ne morate prihvatiti odgovor, zašto to nismo radili ranije. Radili smo neke druge zakone, po nekakvim prioritetima koji su nam se nametali, i prosto nismo stizali da uradimo sve istovremeno. Hvala.