Želeo bih istovremeno da iskoristim priliku za oba prethodnika da kažem, pošto su izneli tri lažne dileme, lažne dileme, tako da ne bude da je uvredljiva dilema. Dilema može biti lažna ili prava.
Prvo, da li je ovo parcijalno ili nije? Pa nisu URS krivi što skupština nije stavila svih pet naših zakona. Bilo bi celovitije da ste svih pet zakona uvrstili u ovu sednicu, mogli ste i vi da potpišete i druga poslanička grupa, to bi onda bilo celovito. Sigurno, da je parcijalno kada je jedan od pet zakona. Jeste parcijalno, ali nismo za to mi krivi, mi hoćemo da se usvoje svi zakoni i da se usvoje još neka nova kasnija rešenja. Parcijalno je, jer je samo u pitanju novac, više novca za lokal. Nije vraćanje imovine, nije direktan izbor gradonačelnika, nije prihod lokalne samouprave od zakupa državnog poljoprivrednog zemljišta i porez na imovinu koji treba da se ograniči, da ne divlja.
Da li košta, to je prethodnica priznala, niste vi. Pa košta. Decentralizacija košta. Ali centralizacija košta još mnogo više, to je problem.
Znači, centralizacija i centralizam košta mnogo više nego decentralizacija. Koštaju jedan i drugi, jer decentralizacija znači da vi jedan deo novca koji se stvara u sistemu dajete gradovima i opštinama da bi ga ojačali i uzimate Republici i niko ovde nema nikakav drugi stav.
Mi predlažemo da se novac uzme Republici da bi se dao gradovima i opštinama. Da li to košta Republiku? Košta. I treba da košta zato što je korisnije da taj novac raspoređuju sami gradovi i opštine.
Bolje 170 njih da raspoređuje, govorim za gradske uprave, nego jedan. Pametnije će to uraditi u mnogim slučajevima, jer će moći novac da rasporede za ono što je njima najvažnije. Ne može Republika da zna šta je najvažnije ni u Leskovcu, ni u Babušnici, ni u Pirotu, ni u Subotici, ni u Somboru. To bolje znaju ljudi koji tamo žive. Potcenjivanje je građana tih gradova i njihovih gradskih uprava i reći da oni to ne znaju. Možda neki gradonačelnici i ne znaju. Treba građani da plate cenu što su birali pogrešne gradske uprave i da, eventualno, na ovim izborima izaberu druge.
Neko je postavio pitanje - da li ima garancije da će ovo da pomogne gradovima i opštinama? Ne postoji ni za šta u životu garancija. Ako neko kome daš novac, imovinu nije sposoban da nešto sprovede i ako su građani nesposobno izabrali, onda su i građani delimično krivi. Dakle, ništa vam ne daje garanciju, ali ovo daje mogućnost i šansu da se stvari poboljšaju.
Treća dilema koja je sada zaista lažna dilema, rekla je gospođa da nije sigurna, odnosno da joj se na prvi pogled čini da ovo ne smanjuje postojeće ravnomernosti u razvoju. Zaista se može pogledati ova tabela. Ako 127% povećanja za Crnu Travu ili 89% povećanja za Ražanj, u odnosu za 11% povećanja za Beograd, nije smanjivanje neravnomernosti, n,e znam šta onda treba da se uradi? Može jedino ako bi 500% bilo za lokal, a 11% za Beograd. Onda bi neko rekao – to opet još više košta. Onda smo u začaranom krugu.
Dakle, definitivno ovaj predlog smanjuje neravnomernost i disproporcije između razvijenosti gradova i opština, jer manjima i siromašnima daje više ne kroz porez na zarade, nego kombinovano i duplo više porez na plate i kroz veće transfere. Da li je to dovoljno, to je pitanje. Verovatno ćemo reći da nije i nemoguće je da se te razlike za kratak period smanje ako su se pravile decenijama.
Ono što hoću da kažem da ne stoji ni da amandmanima nešto krucijalno novo može od ovoga da se napravi. Mi pričamo o pet, šest članova koji treba omoguće pravedniju raspodelu novca. Amandmanima na pet, šest članova nemoguće je napraviti krucijalne promene.
Dakle, hoću da vam kažem da možete glasati, možete da ne glasate za ovo, ne možete reći da nije dobar predlog zato što, prosto, dajemo mogućnost najpre da gradovi se takmiče po tome ko će više ljudi zaposliti da bi više prihoda ostalo u njihovoj kasi, a siromašnima dajemo više para kroz transfere. Ko gubi? Gubi Republika.
Navijamo za to da Republika izgubi, jer ona ne ume da raspodeljuje prihode i rashode u lokalnim samoupravama. Pokazalo se to u svim zemljama u Evropi i u svetu. Centralna država ne zna da vodi lokalne finansije i ne treba da vodi lokalne finansije i lokalne projekte. Centralna država treba da uskače samo tamo gde su lokalne samouprave nemoćne. To su kada su elementarne nepogode, kada su neki regionalni projekti na teritoriji lokalne samouprave, ništa više od toga. Sve ostalo mogu sami gradovi i opštine, ali moraju da imaju novac.
Dakle, ovo jeste samo prvi korak, jer je samo jedan zakon u pitanju, a mi smo pet zakona podneli. Košta, ali mnogo više košta da se ne primeni jer šta je cena ako se ne primeni? Znači da se dodatno produbljuju razlike između malih i siromašnih gradova i Beograda.
Nije u pravu ni koleginica, kada je rekla da u Beogradu je sve šareno i ovako, a da u svim drugim gradovima situacije nije tako teška.
Beograd je zapravo jedini grad danas koji plaća 100% naknade svojim trudnicama. To nije moguće ni u Kraljevu, nije moguće ni u Vranju, nezavisno od toga ko je na vlasti i gde. Zašto? Zato što Beograd ima tolike prihode da to može da uradi. Može da sufinansira razliku između 65%, koliko plaća Republika i 100%, kolika je naknada za trudnice, a svi drugi to ne mogu.
Dajemo mogućnost kroz ovaj model, koji je sličan skandinavskom modelu, gde socijalna komponenta u rashodima jeste značajna, da i drugi gradovi, da i Kraljevo i Subotica mogu, ako hoće, ako im je to prioritet da donesu sutra odluku. Ako Subotica dobije 800 miliona dinara više od ovoga, pa zašto ne bi i Subotica donela odluku da sto posto naknade porodiljama se isplaćuje tako što će sufinansirati ovu razliku od 30%? To će moći svaki grad u Srbiji. To će moći čak i Sjenica, jer će njoj budžet biti povećan za 240 miliona dinara, što je ogromno povećanje za jedno tako malu opštinu.
Prosto, mi možemo reći da li je ovo dovoljno i uvek bi bilo bolje kada bi mogli da damo još više. Mi smo pokušali da nađemo jednostavno meru između potrebe lokala da postojeće funkcije obave na kvalitetan način i održivosti makro-ekonomskog sistema.
Smatramo da ono što košta ovaj predlog zakona je mala cena u odnosu na gubitak koji se kumulira ukoliko se ništa ne preduzme i uradi. Hvala.

Narodni poslanik Miloš Aligrudić, pravo na repliku, dva minuta.

 Ono što mislite da Republika ne može da učini zato što se to dokazalo u ove tri godine, gospodine Dinkiću, ne možete napraviti kompenzaciju time što ćete to prebaciti u lokalnu samoupravu, odnosno možete, ali pod uslovom da se zna šta je prebačeno od tih poslova. Dakle, jedno je pitanje da li lokalna samouprava može da izdrži svoje sadašnje nadležnosti sa novcem kojim se transferiše ili koji će da privrede, a drugo je pitanje nadležnosti, drugo je pitanje obaveza i ko će te obaveze da izvrši i za koji novac. To je pitanje na koje ne dajete odgovor uopšte. Ni sada, u ovom obrazlaganju maločas, nismo konkretno čuli, a vrlo dobro znate šta smo vas pitali.
Što se tiče zamerke prve na koju ste se osvrnuli, a to je da ne postoji celovit predlog, da, podneli ste pet zakona, problem je u tome što ni tih pet zakona ne daje odgovor na određena pitanja. Znate da, primera radi, ako neko ubira određeni prihod pa želite da to stvarno bude prihod lokalne samouprave od ovih zarada, da bi priča bila kompletna, da se laički izrazim, neophodno je da taj isti nivo lokalne vlasti ili lokalne samouprave, bolje rečeno, prati i ostvarenje i realizaciju tog prihoda. To znači da mu je potrebna inspekcija. Oni tu inspekciju nemaju. Nemamo taj predlog.
Takođe nemamo predlog šta se dešava sa onim korisnicima koji će sigurno u slučaju povećanja deficita koji se realno ne može pokriti iz realnih izvora u narednom periodu, koji će patiti zbog toga. Hoćete da kažete – baš me briga šta će Republika raditi sa svojim obavezama u odnosu na budžetske korisnike koji po sadašnjim zakonima spadaju u obavezu Republike, važno je da ovaj posao završimo zato što je to politički korisno. To nije moguće jer ti korisnici žive kao građani, rođaci i prijatelji tih istih ljudi na teritorijama tih istih opština o kojima govorite. Pa, nisu jedni na Marsu a drugi na Veneri. To su naši građani.

Reč ima narodni poslanik Riza Halimi, a posle njega narodna poslanica Jorgovanka Tabaković.

Gospođo potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, kao i do sada, podržavam ideje o decentralizaciji. Današnja rasprava je korisna, kao i ona koju smo imali prilikom rasprave o statističkim regionima. To će verovatno pomoći promeni situacije sa postojećim političkim situacijama kada je u pitanju decentralizacija, ali sigurno je korisno i za lokalne samouprave sa ovom činjenicom da se povećavaju sredstva.
Modeli se moraju kompletirati. Da li je to moguće amandmanima, da li je to u nekom kontinuitetu, takođe je moguće, ali je neophodno jer pogledajte samo ove grupe oko sredstva solidarnosti. Apsolutno je nemoguće razraditi specifične probleme najnerazvijenijih kada napraviš čitavu grupaciju sa 44 različite opštine.
Kada pogledate ove podatke koje smo dobili po glavni stanovnika, onda ispada da porez na zaradu i te promene su kod najnerazvijenijih opet veoma niske. U Preševu je najniže. Jednostavno, broj zaposlenih je najmanji, stopa nezaposlenosti je rekordna. Najčudnije je to što se ne razlučuju i ovim modelom specifičnosti i razlike brdsko planinskih područja koji su već duže vreme problem društva i oni koji su na samom Koridoru 10, kao što su Bujanovac i Preševo gde je, po meni, veštački u poslednjih 12 godina došlo do nazadovanja zbog getoizacije novih granica, zato što su tu došli radnici sa drugih sredina, a ne radnici iz tih opština i sada smo dvostruko oštećeni. Prvo, nisu zaposleni ljudi sa tih opština. Drugo, sada se porez na zaposlene plaća po mestu prebivališta. To je po meni dupla diskriminacija. Najveći broj zaposlenih u opštini Preševo je u državnim institucijama koje su nastale u zadnjih 12 godina zbog promena koje su nastale u ovom periodu.

Narodni poslaniče, vreme koje je na raspolaganju vašoj poslaničkoj grupi je iskorišćeno. Zahvaljujem.

Reč ima narodna poslanica Jorgovanka Tabaković.

Vreme namenjeno poslaničkoj grupi Napred Srbijo ću iskoristiti da razjasnimo malo iskrenost pristupa o razvoju lokalne samouprave i iskrenost i te strasti kojom branimo interes lokalne samouprave.
Prvo ću da podsetim sve nas, a naročito one koji bi rado da zaborave kada smo ovde razgovarali o Zakonu o smanjivanju administracije na lokalnom nivou i na republičkom. Sećate se da sam upozoravala da smo imali mnogo stroži pristup kada je u pitanju lokalna samouprava. Njima se ograničavao broj zaposlenih po određenim kriterijumima i ako ne primene to kao što smo zacrtali, odnosno vi koji ste glasali za taj nazovi zakon, koji je takođe bio oskudan i ličio je na jednu uredbu, odmah im se obustavljao transfer sredstava, ali je zato republička administracija imala obavezu samo da donese sistematizaciju do kraja godine.
Mi danas čitamo u novinama tekstove po kojima će po tom zakonu u republičkoj administraciji višak državnih sekretara, 80 ih je, savetnika i sličnih, čak računa se koliko će moći otpremnine da uzmu, na šta uopšte nemaju pravo po zakonu. Verujem da gospodin Dinkić upravo misli na tu vrstu uštede kad kaže da postoji ušteda u republičkoj Vladi i ne treba da se pitaju ti i takvi koji misle samo na sebe a ne misle o nižim nivoima vlasti. Međutim, ne mogu da kažem da će se iskreno založiti za bolju upotrebu sredstava ni ovaj na republičkom nivou, ni ovaj na lokalnom, kad ni jedni ni drugi ne razmišljaju o stvaranju uslova da privreda funkcioniše.
Ako podsetim G 17 da je SNS u maju mesecu 2009. godine u Kragujevcu, ne u tajnom krugu nego u ogromnoj sali izložila program dekoncentracije odnosno raseljavanja ministarstava, gde je u Novom Pazaru, nema mog dragog kolege, baš bilo predviđeno, zbog specifičnih okolnosti, Ministarstvo unutrašnjih poslova, da tamo bude, mi jesmo za taj projekat koji nije ni novina i jeste u Nemačkoj primenjen uspešno. Ali, nismo imali prilike da sprovedemo to i što je to pokrenuo neko drugi, nije problem. Ali je problem što se tome pristupa površno i prepisuju ideje, ne iskreno i dosledno izvodeći to kao interes građana, nego ponovo propuštajući kroz tu prizmu stranačkih interesa bilo koji projekat. Zašto to tvrdim?
Verujte mi da sam iskreno iznenađena informacijom koju je ovde izneo gospodin Dinkić, a verujem mu da nije mogao da dobije podatke iz Ministarstva finansija da bi mogao kako valja da napravi ovaj predlog. To je tragično u državi u kojoj se zalažemo za transparentnost podataka. Ako Skupština, ona u kojoj sedimo i u kojoj se broji svaka popijena kafa i svaki porez na zaradu zaposlenog, da li ima pravo na penziju, da li je 944 dinara platio izradu poslaničkih vizit-kartica, zbog čega onda ne bi mogao poslanik, tim pre bivši potpredsednik Vlade, da dobije pouzdane podatke i da napravi stimulaciju finansijskih efekata ovog zakona koji treba da nam predstavi? Verujte mi da se osećam ružno što sam svedok takvog ponašanja.
Šta to znači? Od nečije volje zavisi da li poslanik može da dobije podatak da bi pripremio jedan zakonski projekat? Ili treba da se snađe na neki ne znam kakav način, da li preko Poverenika za informacije ili Zaštitnika građana ili ne znam koga? To ne služi na čast ni ovoj vladi, a predlagaču je onemogućilo da uradi kvalitetan program. Ja ovo što mi je danas dostavljeno nisam u situaciji, iako držim da sam makar prosečno inteligentna, da proverim. Više verujem podacima koje smo sami radili. Ali, zaista je neprijatna činjenica da ne možete da pripremite predlog a da ne ulazim u to koliko ste iskreni, dobronamerni, koliko ćete politički to da upotrebite.
Ali, gospodine Dinkiću, nemojte da vas podsećam da je Piter Dojl potvrdio ono što je gospodin Cvetković izneo kada ste vršili primopredaju Ministarstva finansija jedan između drugog. Vi ste, navodno, ostavili suficit u budžetu a mi smo tada, eno meni još stoje kilogrami tih papira, nisam kolekcionar nego sam ozbiljan poslanik, još uvek čuvam jedan predlog budžeta, pa drugi, u kojem je taj vaš suficit bio čak ne ni rezultat metodologije nego neiskazanih dugovanja prema Republičkom zavodu za zdravstveno osiguranje, na šta nam je, postoje stenogrami, odgovorio gospodin Cvetković kada smo ga pitali kako se suficit pretvorio u deficit.
Šta je strašno? Što živimo u državi u kojoj nismo sigurni koliki je BDP. Ovde ću se pozvati na uglednog novosadskog novinara Dimitrija Boarova koji je svojevremeno sam izražavao čuđenje kako smo to 12 milijardi dolara BDP za pet godina, kada smo već bili sami kao država Srbija, stigli do dvostrukog iznosa? Više puta sam to ponavljala pitajući se da li je i matematika egzaktna nauka i kakvom se to progresijom došlo do dvostruko uvećanog BDP? Ne, nije tačno da je on dvostruk i da je uvećan. Ne može se ni metodologijom objasniti, nego je trebalo da posluži tako uvećan kao šira osnovica za zaduživanje. To nije dobro i sa tom praksom se mora prekinuti. Govorim to u kontekstu ovog zakona.
Nemoguće je da se tako drastično razlikuju podaci koje iznosi Fiskalni savet, MMF i predlagač ovog zakona. Na istom narodu, na istim brojevima, na istom broju zaposlenih, na istim zakonima dolazimo do potpuno različitih podataka. To otvara mnogo krupnije pitanje – zloupotrebe informacija ili gubljenja poverenja u bilo šta.
Ko je sad od nas dvoje u pravu ako ja kažem – gospodine Dinkiću, vi ste hteli da oslobodite privredu koja jeste jedini osnov koji može da omogući lokalnim samoupravama da žive bolje time što ćemo imati veće poreze na zarade koje će primati neki stvarno zaposleni ljudi, ne oni koji su zarobljeni u agencijama, u političkim strankama kao stalno zaposleni, nego ljudi koji će se baviti pravim, konkretnim poslovima. Naša budućnost je u prerađivačkoj delatnosti. Ako vi određujete taksu, ono što zovemo firmarinom u apsolutnom iznosu, pa je određujete kao dvostruki iznos zarade itd, da li će doći vreme da u ovoj državi u skladu sa prihodima, odnosno osnovnom postavkom poreskih pravila, u skladu sa ekonomskom snagom poreskog obveznika, određujemo i porez ili taksu koju će da plati? Zašto?
Kad neko istakne firmu, to je kao kad napišete ime i prezime na vratima vašeg stana. To nije reklama. Vi ne možete od nekog da uzimate drastično visoke iznose novca, što rade neke lokalne samouprave dovijajući se jer im Republika ne prenosi sredstva i uzimaju ogroman iznos od toga. Ne, hajde da poverujemo ponovo u Zakon o računovodstvu i reviziji, pa da verujemo da će firme da iznesu prave podatke o svojim prihodima i da im, kako smo mi predložili, tu taksu odredimo kao 1% od godišnjeg prihoda. A ne da vi kažete – dve neke prosečne plate i sad to plati neka mala firma i isto plati neka firma koja je velika, bogata, dobro posluje. To nije srazmerno ekonomskoj snazi. A ne treba ni da dovedemo poreske obveznike, pogotovo ne privredu, da ne može iz svojih tekućih prihoda da plaća i finansira državu nego mora da šteti na svojoj imovini. To je elementarna logika koje se moramo držati.
Ono što jeste isticanje takse i firme kao vrsta reklame na nekoj javnoj površini ili bilo gde drugo, to zaista treba naplatiti po skupljim tarifama i onaj ko želi da se reklamira, nek izvoli i neka plati. Ali ono što je prosto predstavljanje, to nije u redu da se plaća na takav način.
Trudiću se da ne iskoristim baš svo vreme, ali moram da kažem nešto što vam može poslužiti za razmišljanje do utorka, kada počnemo priču o ovom delu ujednačavanja razlika kroz fond koji ste vi zamislili kao fond za transfer solidarnosti. Ja smatram da sredstva iz poreza na zarade zaposlenih kod korisnika svih javnih sredstava, sem onih koje je osnovala lokalna samouprava, treba da budu osnovica za izdvajanje u taj fond i da se iz tog fonda vrši to ujednačavanje razlika, odnosno obezbeđuje solidarnost. Ali, zašto zovete solidarnošću doprinos svakog građanina u stvaranju prirodnih bogatstava i učešća u njihovom trošenju? Zašto zovete solidarnošću ako građanin Leskovca dobije deo iz budžeta srazmerno kao i građanin Beograda od preleta nad nebom države Srbije? Jel to nebo stvorio Direktorat civilnog vazduhoplovstva? Ili Agencija za kontrolu leta? Koliki je njihov fond zarada? Godišnje 100 miliona evra. Koliki je porez? Porez na plate je skoro jedna milijarda dinara. To je više nego što će ukupno da dobije deset nerazvijenih opština, iako srpsko nebo pripada svim stanovnicima.
Znači, osnovna postavka da svaki građanin Srbije, svaka individua, ima osnovno ljudsko pravo jednakog pristupa resursima, treba prvo ovde da bude izmerena. Znači, sve ono što se zovu javni resursi, javne službe, zato što ja kažem - treba finansirati i penzije i one koji gase požar, i one koji održavaju red, i one koji uče našu decu, ali ne samo da ih svi finansiraju i da oni prime platu, nego da kad mi finansiramo neko preduzeće koje vi rukom pokažete za restrukturiranje kao bitno, pa ono ne plaća poreze i doprinose svojoj lokalnoj samoupravi, pa dozvoljavate otkup staža iz budžeta koji pune jednako kroz PDV svi građani Srbije, pa ta srazmera doprinosa i koristi mora da bude sadržana ovde, inače, nema prava da se zove ni transfer, ni solidarnost. Nije to solidarnost, to je kao što se za lokalne samouprave zalažete da onaj ko stvara i da dobije. Jel vi znate da je veliki broj tih lokalnih samouprava prava ekonomska nedonoščad, koja ne može da isfinansira ni svoje troškove?
Molim vas da razmislite o osnovici i o masi sredstava za taj transfer kojim treba ujednačiti davanja onima koji nisu u stanju da privrede i zarade, ne što neće, ne što su nesposobni, nego zato što je gro resursa velikih preduzeća i onog što je iskorišćavanje tih resursa, koncentrisano u ovim velikim gradovima.
Prosto, želim da sačuvam dobar ton zato što sam shvatila kad je moja koleginica Ljiljana Lučić, koju znam dugo, od 1993. godine u Skupštini, u svom izlaganju bukvalno priznala da će ovaj projekat biti usvojen, ali sa nekim amandmanima. Tim pre, želim da sačuvam vašu dobru volju da od ovog projekta ne napravimo štetu čitavoj Srbiji, a pod maskom dobrih namera. Hvala.

Trinaest minuta i 15 sekundi iskorišćeno je od vremena poslaničke grupe.

Reč ima narodni poslanik Vlajko Senić, a posle njega narodni poslanik Dejan Mirović.

Poštovani narodni poslanici, mislim da građanima ne treba da se obratimo, mislim da prenosa nema. Evo, već sedmi, osmi sat ove rasprave i moram da kažem da sam zaista gotovo sve vreme ovde prisutan i nisam uspeo da zabeležim neki argument ili predlog koji bi govorio kako decentralizaciju, o kojoj su svi govorili da je neophodna, da u ovom trenutku izvršimo na neki drugačiji način, jeftinije, bolje, efikasnije ili brže.
Naša inicijativa je jedna velika stvar koja treba da reši jednu od najvećih bolesti koja je danas okovala Srbiju, a to je pitanje centralizacije. Dakle, Srbija je danas obolela od centralizma i od partokratije. Te dve bolesti dovode do korupcije. Čini mi se da naša namera da na jedan, rekao bih, efikasan način poboljšamo brzo i realno položaj lokalnih samouprava, ne da bi pomogli nekakvim zgradama ili zaposlenim ljudima u opštinama, već ljudima koji žive u tim lokalnim samoupravama, je dočekan politički na nož, što je legitimno, to je politika i to je politička borba, ali bez bilo kakvog predloga ili alternative koja bi mogla da ponudi građanima rešenje ovog problema, za koji smo se svi zajedno složili ovde da on postoji.
Gospodin Dinkić je govorio o tome, to nije nikakva tajna, dakle, mi se zalažemo za politiku decentralizacije. Svaka politika ima određenu cenu. Kao što politika centralizacije ima cenu, tako i decentralizacija ima cenu. Postavlja se samo pitanje – ko će ovu cenu da plati? Da li je bilo logično kada je došao udar svetske ekonomske krize da najlakše bude smanjen rashod lokalnih samouprava? Naravno, zato što ne postoji organizovana snaga ili sila koja je mogla da se izbori za interese lokalnih samouprava. Nisu mogle da dođu 172 opštine ispred Vlade Srbije i da protestuju i da se bore za svoje interese. Mi na ovaj način hoćemo da u budućnosti zaštitimo ljude koji žive u tim opštinama, da najveći deo prihoda koji oni ostvaruju ne bude bilo kakva politička, ekonomska ili neka treća volja Vlade koja u tom trenutku bude činila vladajuću koaliciju.
Mislim da primedbe koje smo čuli, a koje se odnose na to da je kampanja bila protiv Beograda, nisu tačne. Kampanja nije bila protiv Beograda. Mi hoćemo da uđemo u EU. EU ima bogatije i manje bogate krajeve. Šta mislite, zbog čega se bogatije zemlje u EU odlučuju da kroz određene transfere pomažu zemlje koje su manje bogate u EU ili da pomažu zemlje koje hoće da uđu u EU? Zato što jedan sistem ne može da opstane ako je razlika u prihodima 200:1 ili 150:1. Koliko god da je bogata EU u Briselu, ona kao ekonomska i politička tvorevina ne može da opstane ako je Beograd 150 puta siromašniji nego što je Brisel. Zbog toga se takvom politikom, kroz fondove i kroz pomoć, gleda da se ta jedna celina, politička i ekonomska, održi na skupu, da se održi njena kohezija. Isti je slučaj i sa Srbijom. Nemoguće je da idemo napred ako jedan deo Srbije ima 200 indeks GDP-a, a svi ostali ispod 100, čak je i Vojvodina spala ispod 100, ima 98, a Srbija 67, itd.
Dakle, naša je obaveza da pomognemo opštinama koje ne mogu očigledno same da krenu napred, da im damo ruku, da im damo te transfere, da im pomognemo da imaju veće prihode, da uspostave određene institucije i atmosferu koja bi omogućila veće investicije i nekakav bolji razvoj u budućnosti.
Zato mislim da je ovaj naš predlog zaista jedna mala revolucija koja se dešava u Srbiji i koja će svakako izazvati određene potrese na centralnom nivou. Ali, nije naša briga da brinemo o tome. Mi imamo podršku građana, 515.000 potpisa, da učinimo ono što je u našoj moći da oni mogu da žive bolje. Valjda je lakše da se prilagodi centralni budžet, nego da cenu plaća lokalna samouprava i građani koji žive u 170 opština u Srbiji.
Ono što smo govorili danas tokom dana, svi koji nas kritikuju polaze od premise da će ovo izazvati budžetsku rupu od 43 milijarde dinara. Niko neće da čuje naše argumente o tome da je to manje transfera, da je to u stvari 20 milijardi, da imate projekata lokalnih koji se nalaze na centralnom nivou i da će sigurno u budućnosti biti još nekih zakonskih rešenja koja će omogućiti da naš predlog ostane fiskalno neutralan. Ako imate fiskalno neutralan predlog, ako imate mogućnost da ljudi na lokalu imaju više novca, ne vidim nijedan razlog da ova naša politički neobojena inicijativa ne dobije podršku svih poslaničkih grupa u Skupštini.
Sto puta ćemo ponoviti, ako treba, mi imamo 11 gradonačelnika. Dakle, nije ovo nikakva predizborna kampanja, nije ovo nikakav novac koji ide u neku stranačku kasu ili u bilborde ili u spotove, mi vodimo kao stranka svoju kampanju i to plaćamo novcem stranačkim. Ovo je proces i pokušaj da se neke stvari u Srbiji promene jer je 11 godina prošlo i mi nemamo nijednu garanciju jer je očigledno decentralizacija tema koja neće biti uslov, bar uskoro, naših evropskih integracija. Mi ovde menjamo stvari koje nam EU da kao agenda i na dnevni red. Pošto decentralizacija neće biti pitanje u narednom kratkoročnom periodu za približavanje EU, naša je želja bila i obaveza prema građanima koji nas podržavaju da učinimo nešto što će omogućiti da se pokrene neka nova energija i nada da u Srbiji može da se živi i u nekim drugim mestima, a ne samo u Beogradu i u Novom Sadu.
Mislim da je današnja rasprava i rasprava koja će biti u utorak i sve ono što čujemo ovih dana u javnosti naša velika pobeda, ne kao poslaničke grupe, već kao principa da vi možete na dnevni red i na političku scenu u Srbiji da izgurate temu koja interesuje građane. Dakle, nije predlog Vlade, nije predlog vladajuće koalicije, to je želja 515.000 ljudi koji su od nas tražili da promenimo sistem koji njima ne odgovara, mi smo to učinili i mi ćemo to ovim zakonom učiniti, i poslali poruku svim drugim političkim strankama da nema razloga da ne pokušavaju da promene neke stvari koje mogu da se pokrenu na bolje.
Zbog toga verujemo da će i rasprava u utorak dati dovoljno prostora i nekim opozicionim strankama, ako eliminišu svoj odnos prema nama, kao stranci ili koaliciji, ako se okrenu ka onome što mi govorimo stručno i argumentovano, potkrepljeno činjenicama, da nam daju podršku za ovaj zakon. Nikom neće pasti rejting ako izađe pred svoje građane u svom mestu, u svom gradu, u svojoj opštini i kaže – dobro, to je predložila stranka sa kojom se mi u potpunosti razlikujemo, ali ćete vi imati koristi i svi zajedno ćemo imati od toga koristi i zbog toga ćemo glasati za taj zakon.
Verujte da će svaki narodni poslanik iz opozicije, koji nas podrži, samo zato što brine o građanima koje predstavlja, sigurno dobiti mnogo veću podršku na narednim izborima nego ovako linerano odbijanje nekog predloga, zato što dolazi od Ujedinjenih regiona Srbije. Ovo nije naša izborna kampanja. Do izbora ima dovoljno. Ovo je naš pokušaj, uspešan, da promenimo sistem u Srbiji koji je centralizovan, koji je kočnica daljeg ekonomskog razvoja i koji ukoliko se ne bude promenio, doći će do potpuno drastičnog zamiranja pojedinih delova Srbije. Imaćemo celu Srbiju skocentrisanu u nekoliko gradova, a siguran sam da niko od vas ne želi. Hvala.

Osam minuta i 30 sekundi iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.

Reč ima narodni poslanik Dejan Mirović. Posle njega narodni poslanik Srđan Milivojević.