Hvala vam na brizi, ali ne bih nikada potpisao neki predlog sa idejom da se obrukam. Zaista, ovo što smo razgovarali ranije nije važno da li će biti u narednoj Vladi, čak ni u sazivu narednog Parlamenta, mnogo mi je važniji obraz i da se ne obrukam.
Upravo zbog toga sam možda predložio i nešto veći procenat poreza na zarade nego što bi matematika to tražila – 80% porez na zarade je zaista ogromno povećanje za lokalne samouprave. Ma koliko neki poslanici nipodaštavali porez na zarade kao prihod, masa plata u Srbiji nakon odmrzavanja, porasla je u ovoj godini sa 30 na 36. Izvinjavam se, porasla je čak i u ovoj godini, negde 10% u prvih šest meseci su porasli prihodi od poreza na plate, zato što su odmrznute plate i inflacija takođe. To su nominalne kategorije.
Porez na zarade je ozbiljan izvor prihoda i porez na zarade će sigurno omogućiti gradovima koji su već sada veliki, da imaju jedan siguran izvor prihoda, a za male smo osmislili ovo rešenje da dobiju veće transfere nego što danas imaju, čak i po važećem zakonu. Dakle, to jeste suština, da oni koji su slabi dobiju mnogo više transfera nego danas, čak i kada bi se zakon poštovao.
Ne mislim danas, u smislu onog koliko je stvarno dato opštinama, dato je 16 milijardi manje. Kada bi se dalo 16 milijardi nazad, opet mi predlažemo da transferi budu u onim malim opštinama veći nego danas. To je sigurnost za njih i oni nisu zavisni od poreza na plate. Oni imaju duplu korist. Imaju sigurnost u tome što će imati veće transfere nego danas i druga mogućnost, da i oni imaju duplo više od poreza na zarade na njihovoj teritoriji, koje oni danas ne mogu da iskoriste, ali moći će, možda, za pet godina.
Dakle, ako dobiju sada mnogo više na ime transfera, moći će da izgrade infrastrukturu sa time, a onda će sutra moći da imaju i nekog investitora, pa da onda i oni osete veću korist od duplo većeg poreza na zarade koji njima ostaje. Oni će sigurno sporije osećati tu korist, nego razvijeni gradovi. Zato smo u razvijenim gradovima predložili umanjenje transfera. Dakle to je ideja, da razvijene puštamo da se bore što više samo za zapošljavanje ljudi, a da nerazvijene pomažemo kroz transfere, a da im za period kada postanu razvijeni i njima taj porez na zarade koji ostaje sa 80%, bude motiv dodatnom upošljavanju.
Međutim, mislim, a rekli ste nešto što je najvažnije ovde – centralizam je uveden početkom 90-ih godina. Koalicioni partner naš ima samo isto ime. Po mnogim njihovim manifestacijama sam video da su se oni bitno promenili. Ovde jeste jedna druga poenta, to sam rekao na početku ovog izlaganja. Bukvalno, svi poslanici koji sebe ovde u sali i sve poslaničke grupe su bile u poslednjih 20 godina u nekoj vladajućoj koaliciji, ili su bile same na vlasti, ili u koaliciji. Svi.
Centralizam postoji 20 godina i zato ga i ne predstavljamo kao napad na sadašnju, prethodnu vladu, prethodne vlade, problem je u tome što taj sistem nije promenjen. Promene sistema mora pre ili kasnije da se desi, ako želimo da napredujemo. Smatrali smo da saučestvujemo u jednom lošem sistemu, da taj sistem mnogi kritikuju, ali samo na rečima. Želeli smo da napravimo jedan konkretan predlog koji se sastoji iz pet zakona.
Zašto samo pet? Neko će reći – zašto ne i svi ostali? Bilo bi sigurno pretenciozno da jedna poslanička grupa izađe sa setom od 50 zakona. Nije nemoguće, ali je pretenciozno. Šta tek onda da kažemo, da smo došli sa 50 zakona u Skupštinu, na kakvu bi to reakciju naišlo od drugih? Dakle, to treba da radi Vlada i to je potpuno jasno. To je posao Vlade.
Međutim, želeli smo da pokrenemo ovaj postupak iz sledećih razloga. Ne samo da je finansijski centralizam uveden početkom 90-ih godina, iz ovog razloga koji ste vi rekli – straha od gubljenja političke moći, već je imovina 1995. godine, kao što znate, oduzeta lokalnim samoupravama, jer se isti taj čovek, da ne kažemo partija, plašio da će koalicija "Zajedno", koja je tada nadirala, dobiti lokalne izbore. Mislio
je, da ako imovinu oduzme gradovima i opštinama, da ga to spašava od gubitka republičkih izbora. Imovina je oduzeta opštinama i gradovima 1995. godine, oduzete su pare, ali su opet izbori izgubljeni. To znači da je to bilo potpuno pogrešno promišljanje u tom trenutku i kratkovido.
Suštinski, ono što su rekle kolege iz SRS, ili ne znam da li je neko drugi to rekao, prosto je neverovatno da je u Titovo doba postojao veći stepen decentralizacije nego danas. To je činjenica i to je sramota, na neki način, za sve nas koji ovde sedimo i koji smo 20 godina u razno raznim koalicijama.
Ušao sam 2002. godine, suštinski, u politiku, kada smo i osnovali stranku G17. Svi vi, neki ste došli ranije, neki kasnije, a neki imaju duži staž, kao što je gospodin Šami, ali je sramota da je u Titovo doba postojao veći stepen decentralizacije. Tada su i mesne zajednice imale svoje budžete. Tada su mesne zajednice bile pravna lica. Tada su gradovi bili više decentralizovani. Rekao je neko, čini mi se iz LDP, birali su predsednike sudova itd. Zašto da to ne priznamo?
U to doba su urađene poslednje hidrocentrale i autoputevi u našoj zemlji. Ni jedan jedini ogroman kapitalni objekat nije urađen za poslednjih 20 godina. To može biti odgovornost ove vlade, prethodne Vlade, ali i svih vlada u poslednjih 20 godina. To je loše. Loše je zbog toga što sam sistem ne dozvoljava da se razmaše, s jedne strane, lokalna inicijativa, a da Republika vodi računa o tim velikim kapitalnim objektima.
Zamislite tu situaciju da ministar saobraćaja u svom mandatu ima samo zadatak da uradi jedan jedini autoput, da ne radi četiri godine ništa drugo nego da gradi autoput Koridor 10 ili autoput kroz Zapadnu Srbiju, ili ma koji drugi koji se stavi kao prioritet. Sigurno je da bi bio završen, pa onda novi ministar saobraćaja završi drugi. Ovako, Ministarstvo saobraćaja gubi 90% svog vremena na lokalne puteve zato što su oni politički probitačni, ako asfaltira u selu ili neku ulicu u gradu, tu dobiješ politički poen. To tako traje već 20 godina. To nije pitanje ovog momenta. To je loše.
Mislimo da treba tu nadležnost da vrati lokalu, pa neka narod glasa za koga hoće da glasa u opštinama i gradovima, u zavisnosti od toga šta ti ljudi koji su tamo na vlasti rade. Republika onda može stvarno da ima manje ministara u Vladi. Ako bi Republika radila samo svoj posao, a to su nacionalni i regionalni projekti, ne bi morala da ima toliko ministara i ministarstava i birokratija centralne države bi bila manja. Tako da suštinski prebacivanje 80% od poreza na plate čini u prvi mah mali problem Republici. Neko je rekao – deficit. Ali, to je slična situacija kada hoćete nekoga da naučite da pliva. Možda se neko plaši da uđe u vodu. Gurneš ga u vodu i on mora da pliva da bi preživeo.
Suština je – ne možete napraviti sistem decentralizacije ukoliko se filigranski napravite da budete pod konac. Mora se krenuti. Neko je mogao da kaže – mnogo je 80%, dajmo 70%. Neko je to trebao da izračuna. Pričamo o ovome dva meseca, a niko ništa nije računao. Svi su mislili – ovi mlate praznu slamu.
Sada, kada smo došli u parlament, odjednom je sada Fiskalni savet, ovaj-onaj, a zaista jeste, na neki način, ne znam koji izraz da upotrebim, čudno da kada smo tražili podatke od Republičkog ministarstva finansija – dajte nam podatke koliko je danas Republika radila lokalnih projekata, tri ministarstva neće da daju podatke, kriju ih. Dobili smo delimične podatke koji pokazuju da 12 milijardi dinara ide danas na lokalne projekte, ali bez tri ključna ministarstva, tako da pretpostavljamo da je to dosta više.
Pitamo Puteve Srbije – dajte nam podatak koliko radite seoskih lokalnih puteva? Oni kažu – milijardu i 750 miliona dinara. Onda vidite kategorizaciju puteva po Zakonu o putevima i onda vidite da je ulica u Požarevcu proglašena za regionalni put. Maltene, sve ulice u gradovima su regionalni putevi.
Napravljena je pogrešna klasifikacija puteva, da je i ono što je lokalno proglašeno regionalnim, da bi Putevi Srbije to radili. To je loše, nezavisno od toga ko danas vodi Puteve Srbije i ko će sutra da ih vodi. Predlažemo da sa ovim počnemo uređenje sistema.
Gospodine Šami, vi ste potpuno u pravu, ovo je trebalo da dođe na kraju, da postoji konsenzus za decentralizaciju. Pošto se konsenzus nikada neće napraviti ukoliko samo pitate političke partije, građani su ti koji traže da se ovo napravi. Daću vam i primer Zakona o vraćanju imovine. Kako je moguće, a 16 godina imovina nije vraćana od 1995. godine, a možemo da okrivimo onoga ko je centralizovao sistem upravljanja imovinom, ali od 1995. godine pa do 2011. godine, taj sistem nije promenjen. Tu nije kriv Milošević. Miloševića nema na vlasti posle 2000. godine. Moramo da budemo tu samokritični.
Nije postojala kritična masa svesti za decentralizaciju. Sada EU kaže – vratite imovinu i mi sad vraćamo. A kada je Stalna konferencija gradova i opština tražila – vratite imovinu, 2005. godine, vaša stranka je tada rekla da to nije bilo u skladu sa Ustavom. Onda je donet Ustav. Sada jeste u skladu sa Ustavom, ali se opet ne vraća, ili je samo vraćena Crkvi.
Mi imamo u stvari jedan problem i treba da ga priznamo. Problem je da se pojedinci u vrhu stranaka plaše decentralizacije, jer to znači prenos i političke moći ka gradovima i opštinama i to je u stvari suština. Ali, mi zapravo smatramo da je to jedini način dalje demokratizacije, da dobijemo situaciju gde će zaista moći u Srbiji da se stvori hiljade nekih novih ljudi i lidera koji mogu nešto da pomere, od svoje mesne zajednice do svoje opštine, pa onda i u Republici. Mi sada imamo zatvoren sistem gde je nemoguće prodreti od dole ka gore ukoliko nisi poslušan u partiji. Hajde da budemo potpuno otvoreni.
Ovaj način da krećemo od fiskalne decentralizacije sigurno nije savršen. Ali, bolje i tako nego da ostanemo u centralističkom sistemu. Izazvano je to činjenicom da postoji veliki otpor 20 godina, ne proteklih dve godine, procesu decentralizacije i zato verovatno mora da bude radikalniji nego što bi bio u nekim okolnostima da u društvu, odnosno političkim elitama postoji svest da se decentralizacija vrši.
Mislim da je sve ovo što ste rekli vrlo korisno. Zaista ste rekli pravu stvar, da 20 godina živimo u centralističkom vremenu, ali je sramota za sve nas što to ne prekidamo. Ja vas zapravo pozivam ne da usvojite samo našu inicijativu, nego da date i neku vašu inicijativu, vašu i drugih partija, da krenemo ka procesu decentralizacije zajedno. Hvala vam.