Zahvaljujem.
Dajem reč narodnom poslaniku gospođi Donki Banović.

Hvala, gospođo predsednice.
Poštovani ministre, zaposleni u ministarstvu, poštovane kolege narodni poslanici, s obzirom da je moja koleginica iz poslaničke grupe Svetlana Stojanović uglavnom govorila o izmenama i dopunama Zakona o autorskim i srodnim pravima, najviše ću govoriti o Predlogu zakona o patentima.
Vi, kada kažem vi mislim na predlagače, ističete da je neophodno donošenje ovog novog zakona o patentima i da je stari, odnosno važeći zakon, na snazi od 2004. godine i da su uočeni mnogi nedostaci. Praktično i ističete i napravili ste nekoliko grupa izmena.
Prva grupa izmena se odnosi na termine, odnosno pokušali ste da terminološki uskladite ovaj zakon sa Ustavom i Zakonom o ministarstvima itd. Zatim je jedna grupa izmena, vi barem kažete da je to vaš pokušaj, da otklonite one probleme i nedostatke koji su se pojavili u praksi, a primenom ovog sadašnjeg, da ga tako nazovem, starog odnosno važećeg zakona i da ste te probleme pokušali takođe da otklonite. Ono što je praksa pokazala da je problematično, vi, barem tako tvrdite u obrazloženju, pokušavate ovde da otklonite.
Inače, ovo je jedan od retkih predloga zakona koji ima tako obimno, da kažem, ogromno obrazloženje. To je za svaku pohvalu. Obrazloženje, između ostalog, sadrži, što ostali predlozi zakona skoro nikada ne sadrže, obaveštenje nama i javnosti o tome kako je tekla javna rasprava o ovom predlogu zakona.
Tu ste lepo naveli koje ste primedbe učesnika u toj javnoj raspravi prihvatili i na kraju tog izveštaja, praktično sa javne rasprave, govorite i koje primedbe niste prihvatili i zbog čega. Tako da je takvo obrazloženje, obrazloženje koje bi trebalo da se nađe posle svakog predloga odnosno u okviru svakog Predloga zakona ili novog zakona koju stigne u ovu skupštinu.
Još jedna grupa izmena je uslovljena time što su u međuvremenu ratifikovani neki međunarodni sporazumi i konvencije u Skupštini. Naročito je važna ratifikacija Konvencije o priznavanju evropskih patenata. To je bilo, čini mi se, 1. oktobra 2010. godine, tako da je od 1. oktobra 2010. godine Srbija postala punopravni član Evropske patentne organizacije. Sada to pristupanje donosi izvesne novine u vezi sa podnošenjem međunarodnih prijava patenata. To je, pretpostavljam, i do sada bilo moguće, ali sa nekom drugom i verovatno težom procedurom.
Jedna grupa izmena se odnosi na harmonizaciju zakona sa direktivama i uredbama EU. O tome je i moja koleginica govorila, kada je govorila o ovom prvom zakonu iz ovog seta zakona, i upozorila da takva vrsta potpune, da kažem, stopostotne harmonizacije zakona sa evropskim direktivama i uredbama, često ima za rezultat da su nam nekada čitavi zakoni a nekada pojedini delovi zakona prosto neprimenljivi, zato što neke direktive zaista jesu primenljive u Holandiji ili Belgiji, ali se kroz praksu pokaže da je to veoma teško u Srbiji, tako da zakoni često ostaju mrtva slova na papiru.
Ono što takođe zabrinjava, izgleda da jedino još vi u Vladi verujete u vaš predizborni izum, da kažem pronalazak, s tim što ne znam da li ste još dobili pravo na patent od Zavoda za intelektualnu svojinu. Taj vaš patent ili predizborni izum se naziva – Evropa nema alternativu. Pretpostavljam da niste dobili od Zavoda dobili pravo na patent, zato što to prosto vređa inteligenciju, jer to nije zaštita intelektualne svojine.
Izgleda da samo vi ne čujete glasove iz država EU i od funkcionera. Nedavno je u poseti Srbiji bila i Angela Merkel, koja je čak pre godinu dana rekla – nakon što Hrvatska postane član EU, neće zadugo biti prijema. Ovo naše harmonizovanje je prilično uzaludan posao i zamajavanje građana.
U ovom predlogu zakona, da ilustrujem, imate pretposlednji član 177. koji nosi naslov – prestanak važnosti odredaba ovog zakona. Vi čak i u ovom zakonu predviđate i kažete - odredbe ovog zakona kojima je regulisana prinudna licenca za patente koji se odnose na proizvodnju farmaceutskih proizvoda, za izvoz u zemlje sa problemima javnog zdravlja, prestaju da važe danom pristupanja Republike Srbije EU. Moram da kažem da ste vi veliki optimisti, ili ste apsolutno ne obavešteni.
Predlagač zakona, kao što sam rekla, dostavio je veoma obimno obrazloženje. Rekla sam da je to za pohvalu. Međutim, ovaj predlog zakona je prilično obiman. Kada se uporedi sa nekim drugim državama iz regiona, i vi kažete da ste se konsultovali i konsultovali njihove zakone, i da ste se ugledali, mi imamo vduplo iše odredaba i članova od zakona iz tih drugih država.
Međutim, mi u ovom obrazloženju, ima interesantnih stvari, kao što je na primer strani 145, gde inače vi tu postavljate pitanja i dajete odgovore, ali ovo pitanje i odgovor su interesantni. To je pitanje broj četiri, gde vi pitate i kažete, i odgovarate – na koga i kako će uticati predložena rešenja iz ovog novog zakona, zakona o patentima. Tu je prva rečenica koja kaže – patentna zaštita ima izuzetnu ulogu u svakom društvu, što je tačno. Na globalnom planu patentno pravo privlači sve veću pažnju a Republika Srbija podržava napore svetske organizaciju za intelektualnu svojinu, da obezbedi bolje razumevanje itd. Dakle, u prvom delu odgovara jasno je da Srbija podržava sve pronalazače u svetu i da je nama jasna važnost inovacija i pronalazaka.
U istom tom delu obrazloženja vi kažete, a to me već zabrinjava zato što nije tačno – imajući u vidu da se u Republici Srbiji pridaje sve veći značaj ulaganja u naučno-istraživački rad i razvoj inovacione delatnosti, jačanje pravne zaštite jer od suštinske važnosti.
Nekada kada čitam što dođe od Vlade, pomislim da mi ne živimo u istoj zemlji, odnosno da vi živite u nekoj drugoj zemlji. Kada je reč o ulaganjima u nauku, u institute, u naučno-istraživački rad, izdvajanja iz budžeta Republike Srbije su mala, minimalna. Vi će te sada reći da je ekonomska kriza itd, međutim, to je tako već nekoliko godina. Naša izdvajanja su nešto veća od izdvajanja iz budžeta Republike Albanije. Imajući u vidu da se pridaje sve veći značaj tome, to nije tačno.
Koliko Vlada Mirka Cvetkovića brine o stanju u nauci, govori i činjenica da je prilikom rekonstrukcije Vlade koja se dogodila pre par meseci, da je upravo predsednik Vlade našao za shodno ukine Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj. To ministarstvo ili ta čitava oblast je pripojena Ministarstvu za prosvetu. Dva ogromna ministarstva su spojena. I kako sada vi uspevate i da li sada uopšte uspevate da obavljate svoj posao i zaduženja, ja to znam, ali neću o tome da govorim sada.
Takođe ste, i to indikativno, našli za shodno da ukinete Ministarstvo za telekomunikacije i informaciono društvo. Ta oblast je pripojena Ministarstvu kulture. Sama ta činjenica kako je rekonstruisana ta vlada, govori o tome koliko Vlada Republike Srbije i vlast u Srbiji pridaje značaja nauci i naučno istraživačkom radu.
Ono što je takođe zabrinjavajuće jeste da se vi iz Vlade uopšte niste osvrnuli na peticiju i na apel koje je potpisalo preko 5 hiljada naučnika i istraživača, prosto vas moleći da to ne činite, da ne ukidate Ministarstvo za nauku, zato što je Ministarstvo za nauku postojalo 65 godina u ovakvom ili onakvom obliku. Nekada je to bilo Ministarstvo za nauku, pa je tu bila obuhvaćena i ekologija, ali posle 65 godina je ova vlada našla za shodno, nije ni trepnula da ukine Ministarstvo za nauku.
Sve ovo o čemu sam govorila nažalost, ukazuje i to ću da ponovim, da ovoj vladi nije stalo do razvoja nauke i istraživanja, pa samim tim mogu da kažem da joj nije stalo ni do povećanja broja patenata, odnosno pronalazaka i novih rešenja. Hvala.

 Zahvaljujem.
Dajem reč narodnom poslaniku Bojanu Mladenoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici.
Ministre, ako se sećate, imali smo pred ovu letnju pauzu Zakon o optičkim diskovima. Tada sam izneo niz podataka koji me zabrinjavaju.
Podsetiću vas, pošto ste tada rekli kada dođe na dnevni red zakon o autorskim i srodnim pravima da ćemo tada malo više polemisati i o tome govoriti. Međutim, ovaj novi Predlog zakona o autorskim i srodnim pravima ne rešava njihove probleme koje sam još tada istakao.
Naime, uvoznici optičkih diskova se susreću sa sledećim problemom. Počeli su sa radom, recimo, 2007-2008. godine, navešću vam primer jednog uvoznika, nakon dve tri godine rada, 2009. godine stiže im dopis od organizacije za kolektivno ostvarivanje prava interpretatora, organizacija koja se zove "PI". Traže im novčanu nadoknadu, da po CD plate 30 para, a po DVD 60 para, ili kako je to u procentima od nabavne vrednosti 4,3%, odnosno 6%.
Postavljam pitanje kako i na osnovu čega ova organizacija ima to pravo da naplaćuje autorsko pravo kada su u pitanju prazni optički diskovi, na njima nema ništa? Znači, oni su uvoznici praznih optičkih diskova, prazne ih uvoze, prazne ih prodaju. Kakva autorska prava postoje nad tim diskovima? Na osnovu čega ova organizacija vrši tu naplatu?
Šta se onda dešava? Dešava se 2010. godine da se pojavljuje organizacija OFPS. Još gore, traže retroaktivno, za 2008, za 2009. i 2010. godinu, da im se isto to plati. Za 2008. i za 2009. godinu potražuje 11 miliona dinara, a za prvi kvartal 2010. godine još dva miliona, što je ukupno 13 miliona dinara. To traže da im se plati u roku od tri dana. Ove firme, ovi uvoznici koji su poslovi sve ove godine nisu imali ostvarenu toliku dobit. Postavlja se pitanje, prvo, na osnovu čega to naplaćuju? Drugo, kako dve organizacije naplaćuju jedno te isto? OFPS naplaćuje 3% nabavne vrednosti do 5%, ako se ne plaća redovno. Znači, treće je pitanje – naplaćuju po potpuno različitim cenama. To je opšti haos.
U ovom članu 2. Predloga zakona stoji šta je autorsko delo. Autorsko delo, lepo piše, su pisana dela, govorna dela, dramska, muzička dela, filmska dela, dela likovne umetnosti, dela arhitekture, kartografska dela, planovi, pozorišna režija. Da li se nešto od ovoga nalazi na tim diskovima? Ne, apsolutno ništa. Na osnovu čega onda naplaćuju navodno autorska prava?
Šta je još zanimljivo? Kada te organizacije naplate taj iznos, stoji da 40% ide autorima. Kojim autorima kada je prazan disk? Stoji da ide 30% proizvođačima fonograma, a 30% interpretatorima. Kojim interpretatorima kada je prazan CD?
Idemo dalje, kaže – organizacija, kako stoji u ovom predlogu zakona, se ne osniva radi sticanja dobiti. Pa šta rade sa dobiti kada naplate ovo od praznih diskova? Kome prosleđuju, kada nema autora i nema interpretatora? Gde nestaju te pare? Kome ih prosleđuju?
U članu 157. stoji – samo jedna organizacija može dobiti dozvolu za kolektivno ostvarivanje autorskih, odnosno srodnih prava. Znači, to je stajalo i sad stoji, a ja sam upravo napomenuo dve organizacije koje naplaćuju autorska prava, a u zakonu lepo stoji da to može da radi samo jedna organizacija.
Šta je dalje problematično? Kada ova organizacija naplaćuje autorska prava, ide se prvo na dogovor između njih i korisnika autorskih prava. Ako ne dođe do dogovora, onda ova organizacija daje predlog komisiji, a komisija odlučuje da li će da usvoji ili neće. Šta je sad problematično? Problematično jeste sledeće – komisiju čine predsednik i članovi koje imenuje Vlada.
Sada ću vam pročitati deo koji kaže – u toku pripreme ovog zakona predlagaču su podnete i određene inicijative za izmene i dopune ovog zakona, kao što je radila organizacija OFPS, upravo organizacija koju sam pomenuo. Znači, vama je ovaj zakon, odnosno davala vam je predloge organizacija OFPS, koja naplaćuje. Posle to ide na usvajanje komisiji koju čine članovi na predlog Vlade, a zakon su pisali upravo OFPS i Vlada. Ko čini OFPS? Grand produkcija, Siti rekords i Komuna i ostale organizacije. Maksa Ćatović, Saša Popović, Cvetković itd, oni vam pišu zakon. Što je najgore, oni su vam napisali zakon, to ste vi ovde stavili, a oni posle i naplaćuju autorska prava po cenama koje oni žele, jer kako stoji u dogovoru sa Vladom. To nema nigde.
Ono što jeste dalje sporno jeste zbog čega je donet ovaj zakon. Kako ste i sami naveli, odnosno izmene i dopune ovog zakona, vi ste sami ovo napisali, zbog direktiva EU, isključivo zbog toga. Tako ste napisali, zbog sedam direktiva. Kaže – direktiva o koordinaciji određenih pravila u vezi sa autorskim pravom itd. Zatim, druga – direktiva o pravnoj zaštiti računarskih programa. Treća – direktiva o pravu zakupa i određenima pravima srodnim autorskom pravu u oblasti intelektualne svojine. Četvrta – direktiva o roku trajanja zaštite autorskih i određenih srodnih prava. Peta – direktiva o pravnoj zaštiti baze podataka. Šesta – direktiva o harmonizaciji određenih aspekata autorskih prava i srodnih prava u informatičkom društvu. Sedma – direktiva o pravu preprodaje u korist autora originala umetničkog dela.
Da li je moguće da mi sami ne možemo ništa da napišemo? Da li moramo sve po direktivama? Jedno je kako se ovo primenjuje u EU, a drugo je kako se primenjuje ovde. Neće u EU neka organizacija OFPS da određuje cenu i sve ostalo, to se tamo ne dešava. Zakon ako je primenjiv u EU, to ne znači da će biti primenjiv kod nas. Kao glavni cilj, kako ste naveli, zbog čega se donose ove izmene zakona stoji – glavni cilj Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o autorskim i srodnim pravima jeste postizanje potpune usklađenosti domaćeg zakona sa pravnim poretkom EU. Da li je moguće da je to glavni cilj? Zar nije glavni cilj nešto u korist građana Srbije? Zar nije glavni cilj da se zaštite upravo ta autorska prava? Valjda je to glavni cilj zakona? Ne, vi to ne pišete. Vama je glavni cilj da se to uskladi sa EU.
Izvinite, molim vas, ja sam, recimo, rusofil, ali ne mogu ja sutra reći ako budem na vlasti – usvajamo ovaj zakon zato što je isti takav u Ruskoj Federaciji. To je idiotizam. Vi ovde navodite da je samo to cilj i da je to glavni cilj. Ovaj čovek je napisao tu rečenicu. Vi njega predložite da bude najevropljanin za sledeću godinu. Ovo je prosto neverovatno šta je vama cilj kada pišete zakon.
Za kraj, bilo je više reči, a i vi ste spomenuli pirateriju, opet će biti isto, teraće se sa ulica oni sitni preprodavci, a glavne ribe se neće hvatati. Postavljeno je pitanje, ponavljam opet, šta je bilo sa osobom koja je prepisivala čitave delove udžbenika upravnog prava prof. dr. Laze Kostića, koji je još pre Drugog svetskog rata izdat? Čitave delove je doktor Stevan Lilić prepisao, a za to nije odgovarao do dana današnjeg. Šta se desilo sa bivšim ministrom prosvete, Gašom Kneževićem? Celokupnu doktorsku disertaciju je prepisao od autora druge knjige. On faktički sam ništa nije napisao.
(Predsednik: Htela bih da vašu pažnju usmerim na temu Predloga zakona.)
Završavam i zaključujem.
I jedan i drugi su prekršili autorska prava, a do dana današnjeg im nije za to izrečena nikakva opomena. Zašta nama služi zakon, ako se on ne sprovodi?
Postavljam na kraju još jedno pitanje – zašto se autorska prava naplaćuju uvoznicima koji prodaju prazne optičke diskove? Zašto organizacije, poput OFPS i drugih, pišu vama i sugerišu kako treba da izgleda zakon? Zašto ovoliko EU u ovom zakonu, skoro u svakoj drugoj rečenici? Zahvaljujem.

Dajem reč gospođi Milici Vojić-Marković.

Hvala, gospođo predsednice. Gospodine ministre, dragi gosti, dame i gospodo narodni poslanici, mi odmah posle letnje pauze nastavljamo sa politikom spajanja tačaka koje su srodne ili nesrodne, ali ovom prilikom sam, u ovom izboru koji ste napravili, izabrala da pričam o Zakonu o patentima, ne zato što su neki drugi manje važni, nego zato što sam, čitajući obrazloženje, zaista bila iritirana i sa vama moram da podelim ono što je priča koja mislim da boli svakog Srbina u ovoj zemlji.
Ova oblast je do sada bila uređena zakonom iz 2004. godine, to je zakon iz stare Državne zajednice SCG i sasvim je u redu da sada ovaj zakon popravljate i, s obzirom da popravljate više od polovine tog zakona, sasvim je u redu da to možete nazvati novim zakonom. Ovo kažem zbog toga što je stari zakon izazivao izvesne nedoumice u tumačenju i da je postojalo u praksi zaista nekoliko vrlo važnih stvari koje je trebalo razrešiti i, pre svega, kada je bilo reči o tumačenju, šta je patent, šta je mali patent, šta je to pojam više lica koja su zajednički radila na patentu, šta je to zaštita malog patenta i ta procedura.
Mislim da je u redu da to ovaj zakon sada pokriva, da o tome treba da pričamo, ali mislim da je još važnije da zakon koji pokriva ovu oblast zapravo treba da reši svojinski obligacione odnose i treba da zaštiti sve oblike svojine. I svaki zakon koji ovu oblast dotiče treba, pre svega, da ojača pravnu zaštitu nosioca prava na patent. Ovaj zakon je to pokušao. Moj utisak je da nije daleko dogurao u toj oblasti.
E, sad oko onog što sam započela kada sam počela ovo moje izlaganje. U obrazloženju vi navodite s kojim ste sve međunarodnim dokumentima i sa kojim ste sve međunarodnim ugovorima usaglasili ovaj predlog zakona koji je pred nama i toga ima jako puno. Ono što je meni bilo zanimljivo jeste da pogledam neke druge zakone u okruženju, da vidim da li oni zaista u svom navođenju tamo u obrazloženjima kažu koji su to dokumenti, pa dolazimo do zaključka da, recimo, Hrvatska, koja pred vratima EU, nema sve ove dokumente u svom zakonu, koje vi ovde navodite. Vi zaista navodite da ste se sa strašno mnogo dokumenata, neke prepoznajem kao vrlo važne, ali za neke zaista mislim da nisu važni toliko da treba da naš zakon usaglašavamo sa njima.
Recimo, ponovo vas pitam u čemu je onda problem, zbog čega jedna zemlja koja je na vratima EU ne mora da usaglašava svoje zakonodavstvo sa takvim dokumentima, a eto Srbija mora da se usaglasi? Meni se čini da je to vrlo jednostavan odgovor. Ova vlada, zapravo, u dodvoravanju EU nema meru. Toj istoj EU koja je evo poslednji put u liku Angele Merkel, koja nas je posetila, vrlo jasno, otvoreno i bez dileme rekla da Srbija mora da prizna KiM kao potpuno nezavisnu državu, da mora da se odrekne severnog dela KiM i regularnih institucija, iako je na severnom delu većinsko stanovništvo srpsko, a eto, vi toj, takvoj EU izlazite u susret čineći sve ono što ona od vas traži a, pri tom, ubeđujući građane Srbije da nećete nikada popustiti pod tim pritiscima i da zapravo štitite teritoriju koja je Ustavom predviđena.
No, ono što je nesklad između tog što pričate i ono što su dela koja vas krase je jako veliki nesklad, a narod kaže da dela uvek govore više od reči. I kada mi gospođa pregovarač tzv. države Kosovo kaže da ste priznali pečat, to, naravno, za svakog normalnog znači da ste priznali državu, proklamovanu državu Kosovo. Nažalost, to su vam dela, a ono što pričate, to je marketing.
E, sad dalje obrazloženje o kojem mislim da treba da se govori jeste da kažete da ste ovaj predlog radili ugledajući se na zakone Danske, Australije, Grčke i Slovačke. Meni je potpuno normalno da ne treba izmišljati toplu vodu i rupe na saksiji svaki put i da je u redu da gledate zakone zemalja koje su uređene i koje su svoje zakone ugradile, ali nije logično da u tom gledate zemlje koje su nama slične, po mnogo čemu slične. Volela bih da dobijem od vas obrazloženje gde ste vi pronašli tu veliku sličnost između Danske i Srbije, pa ste danski model uzeli i preslikali u ovom zakonu, a još više me interesuje kakva je to po vama sličnost između Australije kao zemlje i Srbije kao zemlje i gde ste pronašli motiv da preslikate zakon Autstralije na Srbiju ovakva kakva je sada? Naravno, to što ste napisali je potpuni apsurd, da ne kažem da je gruba šala, ali kad smo već došli do toga na koga ste se ugledali i sa kim se upoređujete, pitala bih vas – ima li Srbija sa ovakvom vladom na čelu i sa ovakvim predsednikom uopšte ijednu zemlju na svetu na koju bi mogla da se ugleda i sa kojom bi mogla da se uporedi, recimo? Ima li i jedna zemlja na svetu koja mirno daje 15% svoje teritorije, koja mirno predaje svoje građane za jednu maglovitu ideju njenih predstavnika vlasti?

Gospođo, Marković, ja bih samo da se vratimo na dnevni red sednice.

Ovo je dnevni red,  vratiti ću se na taj dnevni red koji vi kažete. Dalje, ovaj zakon, koji je zaista veliki zakon, on ima 178 članova i to možemo da kažemo da je veliki zakon. Kažete da ćete u roku od šest meseci doneti podzakonski akt koji treba da prati ovaj zakon, to je pravilnik o sprovođenju Zakona o patentima i kažete minimum šest meseci je potrebno da se taj podzakonski akt donese. Ali, zakon stupa na snagu osam dana od momenta kada bude usvojen u Skupštini i kada bude u "Službenom glasniku". Dakle, moje pitanje je – šta će se dešavati tih šest meseci dok ne napišete pravilnik, ako ga napišete? Vi ovde dajete obrazloženje i kažete – mi ćemo primenjivati stari pravilnik, stara podazakonska akta koja samo doneli u  vezi sa onim zakonom iz 2004. godine. I to kažete dalje – u slučajevima kada oni nisu u suprotnosti sa ovim zakonom, ali će oni upravo biti u suprotnosti sa ovim zakonom, zato što ste i menjali zakon da bi popravili stanje koje se nalazi u praksi. Dakle, šta će se onda dešavati, kako ćete onda razrešavati te situacije za šest meseci? To je pitanje koje je interesantno i koje bih volela da dobijem kao odgovor.
No, ono što je fascinantno, to je vaša opuštenost, ona je zapanjujuća. Opuštena Vlada, opušteni ministar, opušteni zakoni, inertno, lenjo bez trunke samopoštovanja, takvi su nam zakoni. Ovaj zakon je primer za to. Dakle, preslikano, bez trunke srpskog u njemu. Ono što bih uputila kao poruku građanima Srbije, gospodo, izbori su blizu, pogledajte dobro koga ćete zaokružiti. Hvala.

Zahvaljujem.
Narodni poslanik Dušan Marić ima reč. Izvolite.

Dame i gospodo, kada je u pitanju Predlog zakona o autorskim pravima, on je u dobrom delu neprimenjiv u praksi. Celokupnu zaštitu autorskih i srodnih prava koju predviđa ovaj zakon ne bi bilo moguće sprovesti u nekoj evropski pravno uređenoj državi, a kamoli u Srbiji. U raspravi o Predlogu zakona o autorskim pravima pre dve godine, jedan od kolega SRS je rekao i bio u pravu, da bi za kontrolu sprovođenja ovog zakona bilo nedovoljno angažovati više od 100 hiljada ljudi.
Druga primedba je to što pisanje ovog predloga zakona nije iskorišćeno da se otklone neke primedbe, neki nedostaci na koje smo ukazivali u raspravi u osnovnom tekstu zakona.
Osvrnuću se na nekoliko blago rečeno, po mom mišljenju nakaradnih zakonskih rešenja iz ovog predloga zakona. Član 12. novo, odnosno član 43. starog zakona, citiram: "Dozvoljen je u okviru izveštavanja javnosti putem štampe, radija, televizija, drugih medija o tekućim događajima, u obimu koji odgovora svrsi, način izveštavanja o tekućem događaju, bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade", pa pod tri, "umnožavanje javnih, političkih i verskih i drugih govora održanih u državnim organima, verskim ustanovama ili prilikom državnih ili verskih svečanosti". Znači, ponavljam: "dozvoljeno je prenošenje javnih, političkih, verskih i drugih govora bez dozvole autora i plaćanja taksi, samo ukoliko su oni održani u državnim organima, verskim ustanovama ili prilikom državnih i verskih svečanosti". Zaista se pitam da li ljudi koji su ovo napisali znaju šta su napisali. Ovo znači, praktično,S da nije dozvoljeno da novinari prenose i objavljuju govore i izjave sa stranačkih skupova, političkih mitinga, utakmica, koncerata i drugih kulturno-sportskih manifestacija, ako pre toga nisu obezbedili dozvolu autora, onih koji su držali govor i platili im određenu autorsku naknadu.
Kad neki političar drži govor u skupštini onda svi novinari, znači, bez ikakvih ograničenja do mile volje mogu taj govor da koriste onako kako njima odgovara, ako taj isti političar taj isti govor održi ispred skupštine novinarima, moraju da ga pitaju za dozvolu i moraju da mu plate autorsku naknadu. Ovo ne samo što ne deluje logično nego je malo u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije i u suprotnosti sa Zakonom o javnom informisanju. Ako ovo ostane mediji i novinari neće moći na valjan način da obavljaju svoj posao, a građani će ostati uskraćeni za informaciju većine političkih kulturnih i sportskih događaja u Srbiji.
Navešću jedan primer na osnovu ovog primera obrazložiti ovo što sam rekao. Zamislite naprimer, kad Mlađan Dinkić u vreme predizborne kampanje ode u blok 64 i izjavi da će svi birači koji na sledećim izborima glasaju za URS i druge proevropske stranke koje će Srbiju 2389. godine uvesti u EU da će svi dobiti besplatno putovanje na Mars i još 1000 evra džeparca za šoping na ovoj nama prijateljskoj planeti.
Po ovom zakonu, da bi to objavili novinari će prvo morati da gospodina Dinkića pitaju za dozvolu. Kad on teška srca pristane da oni objave njegov kompletan govor, novinari su završili tek trećinu posla. Nakon toga svakoj reakciji preostaje da se sa bivšim ministrom dogovore koja je to visina naknade koju ćemo platiti za to autorsko delo? Mnogi od vas će pomisliti Dinkić ne mora da naplaćuje honorare za objavljivanje svojih govora kad kažem Dinkić mislim na sve političare, nažalost ovaj zakon kaže da mora. Kod članova 4. 9. ovog Predloga zakona, odnosno članova 22. i 39. osnovnog zakona o zaštiti autorskih srodnih prava, autor se ne može odreći prava na naknadu za korišćenje svog autorskog dela, a po ovom zakonu svi politički govori, kao i govori javnih ličnosti, navodim Jelenu Karleušu, Novaka Đokovića, Natašu Bekvalac, njenog dečka Ćazima Osmanija i drugih kao i govori svih građana Srbije su autorska dela, čije objavljivanje ovako ili onako mora da se plati.
Kad redakcije postignu dogovor sa Dinkićem onda službe računovodstva uplaćuju ugovorne iznose, a nakon toga kuriri sa uplatnicama žure kod bivšeg ministra nosi mu priznanice kao dokaz o uplati.
Tek nakon toga građani Srbije koji vole bajke moći će da čuju kompletan Dinkićev govor i da se upoznaju sa svim detaljima o svom budućem letovanju na Mars. Ovde postoje dva moguća rešenja. Prvo je, da Vlada prihvati amandman i iz Predloga zakona briše ovu besmislenu odredbu, a druga je mogućnost da posle usvajanja ovog zakona političari iz vladajućih stranaka govore drže samo u državnim institucijama, državnim organima, a političari iz opozicionih stranaka da svoje političke govore drže samo u crkvama. Što možda i nije dobro jer pored ovako nesposobne vlasti u Srbiji, pored ovakvih prijatelja koje imamo u Briselu i NATO paktu, Srbiji samo Bog može da pomogne.
Sada ću se osvrnuti, kratko na član 32. osnovnog teksta zakona, on govori o pravu autora da zabrani da se njegovo delo koje se emituje preko radija ili televizije, reemituje, prenosi, pa kaže na mestima kao što je gradski prevoz, kafane, čekaonice itd. bez njegove saglasnosti. Sprovođenje ovog člana zakona odnosi se uglavnom na pevače narodne muzike, zabavne muzike i nije moguće, nije sprovodivo u praksi.
Voleo bih da čujem odgovor, kako onaj koji je pisao ovaj zakon pomislio da vlasnici neke kafane ili vlasnici svih kafana traže saglasnost da na radiju slušaju pesme pojedinih pevača. Mi u Srbiji imamo pet ili 10 hiljada pevača koji su snimili bar jednu pesmu, imamo hiper produkciju, niču kao pečurke posle kiše i sad mene zanima da li vlasnik jedne kafane koji pušta muziku sa radija treba da se obrati pojedinačno, svima njima za dozvolu ili da to radi preko javnog oglasa. Ili kako Šeki Turković, ili Boro Drljača mogu da zabrane da vlasnik neke kafane u Surdulici ili upravnik na železničkoj stanici u Velikoj Plani ili vozač autobusa u GSB ne puštaju neke njihove pesme. Ovo je moguće, samo pod uslovom da je recimo vozač GSB vidovit, pa da predoseti kada će na radiju biti emitovana pesma autora čije emitovanje je zabranjeno, da promeni stanicu ili da isključi radio.
Prokomentarisaću još član 14. zakona, u njemu piše – da javnim bibliotekama, obrazovnim ustanovama, muzejima, arhivima dozvoljeno da bez plaćanja naknade na neko autorsko delo, to isto delo umnoži u manji broj primeraka koji su im neophodni, ali samo ako to delo umnožavaju iz sopstvenog primerka. Ovo je potpuno besmisleni i neprihvatljivo. Evo zašto.
Zamislite da je u nekoj školi, nekoj školskoj biblioteci radi izvođenja nastave neophodna jedna knjiga, zbirka poezije koju ta škola nema u svom posedu. Škola želi da kupi knjigu, da je radi nastave umnoži u tri primerka ali nema iz čega jer su svi primerci knjige rasprodati, a sticajem okolnosti autor je, pokoj mu duše, umro. U tom gradu postoji samo jedna knjiga, a ta knjiga se nalazi u privatnom vlasništvu. Po ovom predlogu zakona, škola ima dve mogućnosti. Jedna baš nije normalna.
Prva je da od vlasnika kupi knjigu i tako dođe u posed sopstvenog primerka. Ovde imamo problem šta ako vlasnik ne želi da proda ovu knjigu. Škola ima drugu mogućnost, da knjigu pozajmi od vlasnika i da je za potrebe nastave umnoži, zamislite čak u tri primerka, što bi bila katastrofa, je l te? Međutim, po istom rešenju koje je predložila Vlada ovim članom 14. pri umnožavanju škola mora da pribavi saglasnost autora. Pošto pesnik koji je napisao knjigu nije više među živima, škola mora da pribavi saglasnost njegovih zakonitih naslednika. Ako škola pronađe naslednike treba da se dogovori o visini naknade, ako i nakon svih tih peripetija, svih tih zavrzlama škola i nastavnik srpskog jezika i dalje ostanu pri stavu da njihovi učenici treba da analiziraju baš tu knjigu, ostaje im ta zakonska obaveza da plate autorsku naknadu.
Sad vidite koje apsurde imamo, kao što je govorio malopre kolega Mladenović, na jednoj strani imamo pojavu da profesor univerziteta, pomenuti Stefan Lilić i Gašo Knežević nesmetano prepisuju kompletno doktorske disertacije i napreduju u karijeri, postaju nakon toga ministri, a sa druge strane jedna obična siromašna biblioteka, jedan obična škola ne mogu da kopiraju u tri primerka određene knjige koja im je potrebna za izvođenje nastave, jer će bože moj da ugroze autorska prava autora te knjige koji je sticajem okolnosti umro pre 20 godina.