Poštovana predsedavajuća, poštovano predsedništvo, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, podržavamo Predlog zakona o patentima, a posebno podržavamo obrazloženje koje je navedeno u tom zakonu. Isto mogu reći i za ove izmene i dopune Zakona o autorskim i srodnim pravima, sve sa obrazloženjem koje je takođe dato u ovom predlogu zakona.
Sada bih citirala obrazloženje iz jednog i iz drugog zakona. Normalno, neću vam pročitati celokupno obrazloženje, da vas ne bih zamarala, pa bih onda samo pojedine delove citirala.
Iz obrazloženja Predloga zakona o patentima citirala bih sledeću rečenicu: "Prvenstveni cilj koji se želi ostvariti predloženim zakonom je jačanje pravne zaštite koja se pruža nosiocu prava putem razrađivanja određenih odredaba koje su u praksi izazvale dileme i različita tumačenja". To je u redu i zaista se treba uvek truditi da se pojasne sve odredbe zakona kako bi se otklonila svaka vrsta nedoumice.
Citirala bih takođe i deo obrazloženja zakona o izmenama i dopunama Zakona o autorskim i srodnim pravima.
Kaže se ovako: "Predlogom se precizno uređuju uslovi pod kojima je autorsko pravo suspendovano u korist medija, koji izveštavaju o tekućem događaju, što će im omogućiti nesmetan rad i izveštavanje. Predlogom se bolje i detaljnije uređuju ograničenja autorskog prava u svrhu neposrednog proučavanja, od čega će koristi imati obrazovne ustanove. Predlogom se uvode ograničenja autorskog prava u svrhu parodije, čime se po prvi put jasno uređuje ova oblast, a što bi trebalo da dovede do otklanjanja zabuna do kojih u javnosti dolazi u vezi sa pravom na parodiju i da smanji broj sudskih postupaka koji se sa tim u vezi nepotrebno vode".
Posebno naglašavam sledeći citat: "Izmenama Zakona o autorskom pravu i srodnim pravima, koji se odnose na ograničenja autorskog prava u autorsko-pravni sistem Srbije uvode se jasnija pravila koja će olakšati poslovanje njihovim adresatima".
Time što sam citirala pojedine delove obrazloženja ovih predloga zakona, u stvari sam dovela u pitanje integritet autorskog dela, odnosno takva vrsta citiranja može da dovede integritet autorskog dela, koje je definisano članom 17. postojećeg Zakona o autorskim i srodnim pravima.
S obzirom da se u ovom slučaju radi o izmenama predmetnog zakona, prosto je nejasno i nisam videla razlog zašto je ovaj član 17, koji je inače problematičan, nejasan i neprecizan. Nije ovim izmenama i dopunama obuhvaćen radi preciziranja istog.
Naime, ovaj član 17. je bio jedan od ključnih pravnih razloga za jednu kontraverznu, u najboljem slučaju tako možemo da okarakterišemo, presudu Vrhovnog suda Srbije 2009. godine, kojom je zabranjena jedna knjiga u Srbija. Govorim o 21. veku, govorim o 2009. godini, govorim o Zakonu o autorskim i srodnim pravima, koji ni ovim izmenama nije promenjen u tom smislu da bude mnogo jasniji i da onemogući bilo kakve zloupotrebe od bilo koje institucije, od bilo kog organa.
Zašto navodim tu presudu? Zato što ona u stvari, kao u svom obrazloženju, citira ovaj član 17, smatrajući da su citati koji predstavljaju sadržinu, knjigu "Jukoma", slučaj službenika Aleksandra Tijanića, dovela je do toga da se povredi moralno autorsko pravo onog koji je citiran, s obzirom da nije zatražena njegova saglasnost da se ti citati koji su inače javno publikovani u periodu od 1976. do 2004. godine i citiraju, odnosno unesu u knjigu "Jukomovu".
Radi se o tačno prenetim delovima članaka, napisa autora Aleksandra Tijanića. Međutim, to nije bilo dovoljno za sud. Sud je smatrao da je kritičar, odnosno autor knjige "Jukom" bio u obavezi da zatraži saglasnost i odobrenje kritikovanog.
Inače, ti citati su predstavljali samo argumentaciju kao obrazloženje kritike koja je bila upućena za delovanje, odnosno za sve ono što je javna ličnost Aleksandar Tijanić u tom vremenskom periodu izgovorio, napisao, publikova, prezentovao i slično.
Ovaj član 17. ovim izmenama i dopunama se ne menja, ostaje takav, neprecizan. Sada bih vam citirala taj član 17, da bi ste tačno znali o čemu se radi. Kaže: "Autor ima isključivo pravo da štiti integritet svog dela i to naročito da se suprotstavlja izmenama svog dela od strane neovlašćenih lica", u konkretnom slučaju konkretne presude to ne možemo da vidimo, "da se suprotstavlja javnom saopštavanju svog dela u izmenjenoj ili nepotpunoj formi, vodeći računa o konkretnom tehničkom obliku saopštavanja dela i dobroj poslovnoj praksi".
Ni ovo ne može da se konkretno, jasno, precizno, decidno odnosi na konkretno delo, kao što to sud kaže. Kao treće: "Da daje dozvolu za preradu svog dela". Dakle, i ovo može da bude, a ne mora, ali nije konkretno, nije precizno i ne daje jasna ovlašćenja institucijama, organima, da tumače u korist onog koji je citiran, protiv onog koji je taj citat iskoristio.
Ako je intencija u ovom zakonu, a koliko sam razumela jeste, da se na neki način ograniče autorska prava baš u javnom interesu, u interesu medija, odnosno građana da budu na pravi način informisani u pravom smislu, sa pravom sadržinom, onda ne vidim zašto je samo ovaj član 17. kao prilično neprecizan iz ovih izmena i dopuna. Prosto je neshvatljivo da su autori Predloga zakona izgubili iz vida od kolikog značaja je ovaj član 17. bio 2009. godine, kada se presuda Vrhovnog suda upravo pozvala na ovaj član. Tu ne mogu da shvatim i da razumem da je za njih zabrana jedne knjige toliko nebitna. Kažem – zabrana knjige, a to jeste knjiga, za razliku od raznih pamfleta, za razliku od "Majnkanfa" i slučaja nacionalnog stroja koji vi možete naći u skoro svakoj knjižari i u Beogradu i u Zrenjaninu, a koji nisu nikada zabranjeni i koji i dalje mogu da se kupe slobodno ukoliko odete u knjižaru i imate dovoljno para da ih kupite. Pri tom se zabranjuje ovakva jedna knjiga "Jukoma".
Ovaj predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o autorskim i srodnim pravima ukazuje na dva velika problema. Prvo, problem u pravosuđu. S obzirom da je takva jedna presuda doneta, koja je u svakom smislu diskutabilna i to samo pokazujem koliko je bilo potrebno da se krene sa reformom pravosuđa i koliko je to dobro što se reforma pravosuđa još uvek sprovodi i što se toliko truda ulaže u to. Sa druge strane, pokazuje koliko su naši zakonski predlozi poprilično polovični predlozi, zato što ne ulaze dovoljno duboko u materiju koja je potrebna da se menja. Dozvolićete, ovaj primer koji sam dala ilustracije radi zašto imamo problem sa ovim predlogom zakona, mislim da je sasvim dovoljan primer za to da se ozbiljnije pristupi izmenama i dopunama ukoliko imamo ambicija da ove zakone približimo standardima EU.
Još jednu ilustraciju bih navela pogrešne primena tog člana 17. Zakona o autorskim pravima. Time ću završiti.
To je u stvari onaj citat koji je predmet knjige, slučaj službenika Aleksandra Tijanića - da ukoliko Zoran Đinđić preživi, Srbija neće. Dakle, to je prilično jasna rečenica, prilično jasan citat, prilično tačno citirano. Međutim, s obzirom da je korišćeno bez saglasnosti citiranog, zbog toga, između ostalog i drugih citata, knjiga je morala biti zabranjena, a pri tom, onaj koji je kritikovao, mora da plati i naknadu štete zbog toga što je uradio onom koga je kritikovao, i koga nije pitao za dozvolu da ga kritikuje.
Dozvolićete, malo je apsurdno i iz ovakvih razloga potrebno je da se mnogo više radi na nacrtima zakona i kada se pišu zakoni, da se obrati pažnja na mnoge činjenice, i kada se usvaja na Vladi da se, između ostalog, uzmu u obzir i ovakve stvari, kao jedna sramna odluka Vrhovnog suda Srbije 2009. godine.