Iskorišćeno je dva minuta i 25 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Nikola Savić.

Dame i gospodo narodni poslanici, samo ću kratko nešto da kažem o ovom amandmanu kolege Gorana Mihajlovića zato što je kolega Radiša Ilić na jedan stručan i kvalitetan način elaborirao sve stvari vezano za ovo.
On je ovde dokazao da su strujni udari jedan poseban vid opasnosti koji se ne može nikako podvesti pod životnu sredinu. U ovom amandmanu kolega Mihajlović je hteo da naglasi da je i buka jedan poseban vid, pogotovo znamo kada je u pitanju železnički saobraćaj, kada vozovi idu, a nažalost uglavnom idu kroz naseljena mesta i stvaraju mnogo buke i mnogo vibracije svim našim građanima koji žive u okolini tih pruga i mesta kuda prolaze vozovi.
Smatram da je trebalo usvojiti amandman pošto se odavde vidi da obrazloženje nije ni najmanje korektno, obrazloženje Vlade. Nema ovde gospodina Mrkonjića, želeo bih da ga pitam, pretpostavljam da zna sa kakvim potencijalima raspolaže u njegovom ministarstvu, pretpostavljam da su tamo sve stručni ljudi koji imaju neko fundamentalno znanje i stručni ljudi koji nisu kupili diplomu kao što su to neki učinili koji sede u ovoj sali ovde, a to je "Vikiliks" objavio. Hvala.

Iskorišćen je minut i 25 sekundi od vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 15. amandman je podneo narodni poslanik Marko Milenković.
Da li neko želi reč? (Da.)
Za reč se javio narodni poslanik Nikola Savić, pa narodni poslanik Dušan Marić.

Kolega Marko Milenković je podneo amandman na član 14. ovog zakona sa namerom da se pomenuti član zakona briše.
Navešću ovde nekoliko razloga, a ima ih više, zbog kojih se traži brisanje ovog zakona.
Naime, ovaj član govori o nerentabilnosti prevoza pre svega putničkog, a u nekim slučajevima i teretnog i kada se i pod kojim uslovima može otkazati odnosno prekinuti saobraćaj, bilo putnički, bilo teretni.
Ako bi mi bukvalno shvatili ono što piše u zakonu, onda se može doći do jednog zaključka, a to je da je prevoz putnika apsolutno nerentabilan na celoj teritoriji Srbije. Poznata je činjenica da je u svim evropskim državama prevoz putnika, manje-više, nerentabilan, osim možda na nekim izuzetnim linijama, a kod nas mislim da nije ni na jednoj i onda u tom slučaju nema putničkog železničkog saobraćaja. Da li je to interes države Srbije? Naravno da nije.
Što se tiče teretnog saobraćaja, takođe se može izvesti jedan zaključak, da i na većem delu pravaca na većem delu pruga takođe teretni saobraćaj nije rentabilan, izuzimajući glavnu žilu kucavicu našeg železničkog saobraćaja, Koridor 10, prugu koja vodi od Subotice do Niša i posle Niša koja se račva u dva pravca, prema Dimitrovgradu i Sofiji, odnosno dole prema jugu, prema Vranju i prema Skoplju. Svi ostali pravci pretpostavljam da su nerentabilni i za teretni saobraćaj, a o putničkom sam već govorio.
Sada se pitam, nema ministra, da li ćemo ukinuti sve te pruge? Naravno da nećemo. Nekada neko od naših nedavnih predaka je i te kako odvajao za uspostavljanje i izgradnju tih pruga. Ne samo što je odvajao, mnogi su učestvovali i sami na izgradnji tih pruga i sada tek tako olako da se odreknemo toga, mislim da ne bi bilo pametno.
Još jedan aspekt zbog kota je kolega Milenković tražio brisanje ovog člana je činjenica da svaka normalna država vodi računa i o strateškim aspektima i o strateškim interesima u svojoj zemlji. Strateški interes je da zemlja ima pruge u što je moguće većem obimu i interes je da sve te pruge rade. Dešava se da neke pruge nisu rentabilne, ali ne možemo zapostaviti neka područja koja su rubna pogranična područja naše zemlje, jer i onako je veliko iseljavanje iz tih područja. Bez obzira na tu činjenicu, smatramo da se sredstva za subvenciju takve vrste prevoza moraju obezbediti direktno u budžetu Republike Srbije kako barem taj faktor ne bi uticao na dodatno iseljavanje građana.
Naravno, gospodin Milenković kao čovek koji živi u topličkom kraju, u topličkom okrugu, naveo je primer pruge Niš-Kuršumlija. Na toj pruzi još od 14. oktobra 2010. godine ne saobraćaju vozovi. Od Kuršumlije još nekih 30-ak kilometara prema administrativnoj granici sa Kosovom postoji niz sela za koje ta pruga predstavlja žilu kucavicu. Još jedna vrsta nerantabilnosti je iz razloga što se saobraćaj na nekim deonicama ne odvija ne zbog toga što nema dovoljno putnika ili možda što nema dovoljno robe, nego se jednostavno ne odvija iz tog razloga što železnica Srbija nema dovoljno vagona i nema dovoljno lokomotiva. Onda se kao razlog plasira u javnosti Srbije – znate, taj i taj pravac je nerentabilan. To je apsolutno nedopustivo.
Pomenuo sam nešto o strateškom pravcu, o strateškim stvarima vezano za stanovnike koji žive u pograničnim područjima koji su vezani za tu prugu, ali strateški interes je i druge vrste.
Svi se mi dobro sećamo NATO agresije 1999. godine, kada su mnoge pruge, pa i jedna od njih je bila i ova pruga o kojoj govorimo ovde prema Kuršumliji i prema Kosovu, kada su se u tunelima nalazile bitne stvari, pre svega gorivo za bolnice, ambulante, hitne pomoći, itd, kako ih NATO agresor ne bi bombardovao. Znači, vidite da pruge, i pored toga imaju jedan strateški interes, pored svega ostalog. Hvala.

Pet minuta i 35 sekundi iskorišćeno je od vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe.
Narodni poslanik Dušan Marić ima reč.

Dame i gospodo, pročitaću prvi stav ovog člana 15. čije brisanje predlažemo: "Upravljač infrastrukture može obustaviti javni prevoz putnika i robe na železničkoj infrastrukturi ili delu železničke infrastrukture, ako javni prevoz putnika i robe postane nerentabilan, uz saglasnost Vlade". Po ovome, ako se slobodno tumači, železnica može da obustavi javni prevoz svuda tamo gde nema zarada.
Mi smo predložili da se ovaj stav briše. Vlada je to odbila uz obrazloženje: "Amandman se odbija iz razloga što se njime daje mogućnost upravljaču infrastrukture da preduzme mere koje će njegovo poslovanje učiniti rentabilnijim."
Sa stanovišta profita i sa stanovišta interesa železnice, ovo obrazloženje i ovakav stav Vlade je potpuno opravdan. Međutim, smatram da sa stanovišta državnih i društvenih interesa ovakvo rešenje nije prihvatljivo. Ne može smanjen broj putnika biti opravdanje da se ukinu putničke železničke linije za Dimitrovgrad preko Pirota ili, kao što smo čuli, da se ukine železnička linija od Niša prema Kuršumliji. Ako ni zbog čega drugog, ono što su u pitanju rubna područja prema Bugarskoj i prema KiM od izuzetnog strateškog značaja za Republiku Srbiju.
Podsećam da su stranke koje sada čine vladajuću koaliciju na vlasti u Srbiji od 1991. godine. Za ovih 20 godina nikad nisam čuo da neko od njih najavljuje ukidanje određenih železničkih linija. Naprotiv, u vreme svake izborne kampanje mi smo slušali priče o izgradnji brzih pruga, o vozovima koji će kroz Srbiju ići brzinom od 100 i 150 kilometara na sat.
Sada ću nekoliko minuta od vremena SRS iskoristiti da napravim jedno poređenje šta smo u stvari uradili u proteklih 20 godina. Nema pretenzije da sadašnju i dosadašnje vlade Srbije optužim da su jedini krivci za ovakvo stanje. U svakom slučaju, dobro je da vidimo gde smo. U Evropi kada neki voz kasni na polasku to je pravo čudo. U zadnjih nekoliko godina u Srbiji je pravo čudo kada voz krene na vreme. Više puta putujem vozom za Veliku Planu i verujte mi da se putnici raduju kada voz stigne na vreme.
Pre 30 godina tačno se znalo recimo kada kreće koji voz. Sećam se, u 21,45 časova redovno su kretali vozovi za Kardeljevo, sadašnje Ploče i retko se događalo da kasne minut ili dva. Danas više niko na Beogradskoj železničkoj stanici do samog polaska voza ne zna da li će voz krenuti, a kamo li kada će krenuti.
Mi smo do pre 20 godina imali situaciju da Srbijom krstare putničke kompozicije sa 10 i više vagona. Danas je prava retkost da na pruzi vidite nekakvu železničku kompoziciju koja ima više od dva vagona. Ako ovako nastavimo, deca u Srbiji još malo neće znati kako izgledaju uživo železničke kompozicije.
Podsećam, pre 127 godina u vreme Milana Obrenovića, u vreme prvih srpskih pruga, putnički vozovi u Srbiji su razvijali brzinu od 36 kilometara na čas. Danas smo došli u situaciju da vozovi u Srbiji imaju prosečnu brzinu od čak 45,5 kilometara na čas. Znači, za 127 godina napredovali smo čitavih 9.500 metara.
U isto vreme, podsećam da vozovi u Japanu, Kini, Italiji, Francuskoj i nekim evropskim zemljama razvijaju brzinu do 300 kilometara na čas, a čini mi se, u decembru prošle godine u jednoj pilot vožnji između Šangaja i Pekinga, jedan kineski voz je razvio brzinu od 486 kilometara na čas. Ako nastavimo ovim tempom razvija kakav smo praktikovali u poslednjih 127 godina, da bi dostigli ovaj evropski prosek trebaće nam samo 2.600 godina, a ovaj kineski prosek tačno 3.900 godina.
Takođe, podsećam građane Srbije i kolege poslanike, pre 100 godina, u vreme parnih lokomotiva razdaljinu od Beograda do Niša vozovi su prevaljivali za pet sati i 45 minuta. Danas, 100 godina kasnije, električni vozovi tu istu razdaljinu prevaljuju za šest sati i 15 minuta. Posle šest sati i 15 minuta stižu u Niš, ako uopšte stignu. Koleginica Jocić dobacuje: "Ako uopšte krenu".
Na 2/3 srpskih pruga vozovi ne mogu da razviju brzinu veću od 60 kilometara na čas, a imamo više desetina kilometara pruga koje su u svakodnevnoj upotrebi, za putničke vozove, kojima vozovi idu, da ne poverujete, brzinom od 10 kilometara na čas.
Ponovo podsećam stranke koje sada čine vladajuću većinu, DS, G17, ali i SPS su nam više puta u proteklih 10, 15 godina obećavale brze pruge i vozove koji će kroz Srbiju ići 100 do 150 kilometara na čas.
Ovde smo takođe čuli, od 9.000 putničkih vagona u upotrebi je 1/3. Oko 6.000 vagona zajedno sa šinama godinama se ne koriste i oni trunu na sporednim kolosecima. Pošto se ova skupština često bavi ekološkim zakonima, onda da ne propustim priliku da kažem da su u pitanju prave ekološke bombe.
Svi smo ovde svedoci da su nam pre 10 godina ovi prijatelji iz NATO pakta oteli železnice na KiM. Danas smo stigli do toga da poslanici u Skupštini Srbije od Srbije traže da se odrekne i železnica Vojvodine. Niko od državnih zvaničnika to zvanično ne osuđuje. Naprotiv, kako smo čuli, Vlada AP Vojvodine čak podržava amandmane koje je podnela LSV, a koji, da se blago izrazim, predstavljaju pravi železnički separatizam. Još oni kažu licemerno – nećemo da uzmemo sve za Vojvodinu, ovaj Koridor 10 ćemo dati Evropi, a mi ćemo uzeti ostalo. Koridor 10 Evropi, nama će sve ostalo, a Srbiji ništa.
Nema dana da ne slušamo izjave raznih ministara o drumskom Koridoru 10. Železnički koridor niko ne pominje. Zaista postavljam pitanje – zbog čega? Koliko je ovoj državi važna železnica vidi se iz ovih podataka koje sam naveo, a videlo se i prošle ili pretprošle godine kada je bio onaj protest u Lapovu, kada su nezadovoljni radnici blokirali prugu. Oni su tamo bili nedeljama, a država se ponašala otprilike kao da su blokirali ne put između Evrope i Azije, nego put između dva potpuno napuštena sela negde na Staroj planini.
Svaki dan slušamo kako ne date KiM, kako je strateški interes Srbije da ulaže u privredni razvoj krajeva koji se naslanjaju na Južnu Pokrajinu, a već godinu dana putnički voz ne saobraća na relaciji od Niša do Kuršumlije.
Iz toga razloga smatram da treba prihvatiti, da ne bi imali još ovakvih železničkih pravaca koji imaju strateški, društveni interes za Srbiju i stanovništvo Srbije i da ne bi došlo do ukidanja još nekih pravaca, predlažem da se Železnicama Srbije ne daje ova mogućnost koja je predviđena članom 15. da oni mogu da obustavljaju javni prevoz na svim linijama gde nema zarada.

Iskorišćeno je sedam minuta i 50 minuta od vremena poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 15. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zoran Šami i Radojko Obradović.
Da li neko želi reč?
Narodni poslanik Zoran Šami. Izvolite.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća.
Dame i gospodo narodni poslanici, samo da zamolim gospođu predsedavajuću, sve preko dva minuta ide na račun ovlašćenog predstavnika.
Ministar nije prisutan. Neke stvari zaključne ću reći na kraju rasprave. Sada ću samo da obrazložim amandman na član 15.
On je negde na sličnom tragu prethodnog amandmana. Da podsetim, radi se o članu 15. u kome se u prvom stavu daje mogućnost upravljaču infrastrukture da može obustaviti javni prevoz putnika i robe usled nerentabilnosti, odnosno iz ekonomskih razloga, uz saglasnost Vlade. Mi smo predložili intervenciju u tome da se: "uz saglasnost Vlade", doda i: "lokalne samouprave". Naime, nama se sad može činiti da će Vlada interese zemlje da zastupa, ali, nažalost, imajući iskustva i sa Vladom i sa lokalnim samoupravama, bojim se da Vlada i lokalne samouprave neće na jednak način da reaguju u ovim prilikama.
Juče sam napomenuo, odnosno prekjuče, kad se raspravljalo u načelu, da meni u celom ovom zakonu nedostaju najmanje dva člana i dve rečenice. Jedna od tih rečenica je bila da će država garantovati da i u slučajevima kada nema ekonomskih razloga za održavanjem neke železničke infrastrukture, odnosno nekog prevoza, a postoje neki drugi razlozi, a oni bi na primer mogli biti ti da jedan deo zemlje mora biti povezan sa ostatkom, mora postojati neka pruga, neki put, itd, inače će se svi koji tamo žive iseliti ako nemaju komunikaciju sa većim centrima, čak sam dobio obećanje gospodina ministra da će Vlada navodno podneti i amandman u tom smislu, međutim, ona ga nije podnela.
Prema tome, to neko načelno opredeljenje da nećemo u svemu gledati samo ekonomski profit naprosto ne postoji. Po ovome što ovde piše, a videćemo da drugi stav ide i dalje, meni je bilo lako zamislivo da se mogu naći bolji načini da se iskoristi železnička infrastruktura nego da po šinama idu vozovi, bolji u nekom jeftinom, ekonomskom smislu. Mislim da neko može imati svoj ekonomski interes, što je normalno i legitimno, ali je to potpuno suprotno globalnim državnim interesima koji mogu biti takvi da železnica mora da funkcioniše.
Dalje, u drugom stavu, na neki način se čak sugeriše tim budućim korisnicima infrastrukture, jer, pazite kako glasi stav: "Železničku infrastrukturu ili njen deo na kojoj se zbog nerentabilnosti obustavi javni prevoz putnika i robe upravljač infrastrukture može da preuredi u manipulativnu prugu ili za druge namene i da propiše uslove i način korišćenja". Otprilike, čak se i sugeriše da se to uradi. Mi smo tražili da se taj drugi stav briše. Ako uopšte postoji neka železnička infrastruktura i ne postoji nikakav razlog da se oreganizuje saobraćaj na toj pruzi, ako to uopšte postoji, onda u krajnjoj liniji ovo ne mora da piše, ovo se podrazumeva, da ćemo demontirati prugu, prodati šine u staro gvožđe, itd, itd. Može da izgradi neki motel na pruzi, ili šta god hoće drugo. Mislim da je potpuno besmisleno da to stoji u Zakonu o železnici.
Predlagač zakona je odbio ovaj amandman. Moram da kažem da mi je to čudno. Ja sam rekao da je DSS mogla da podnese preko 50 amandmana, da smo baš hteli da popravljamo sve što nam se u ovom zakonu ne sviđa, ali da smo podneli samo sedam, i to ukazujući na neke najdrastičnije stvari u zakonu. Ali, eto, nije bilo dobre volje ni za ovaj amandman, a niti za preostalih šest amandmana, da se prihvate, hajde da kažem pet, pošto je jedan indirektno prihvaćen. Ali, o tome ću govoriti na zaključku ove rasprave. Hvala.

Iskorišćeno je tri minuta i 35 sekundi od vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 15. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Laslo Varga i Balint Pastor.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 18. amandman je podneo narodni poslanik Srboljub Živanović.
Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Nikola Savić.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću samo par reči da kažem o ovom amandmanu gospodina Živanovića. Naime, Srboljub Živanović je svojim amandmanom tražio da se u članu 18. neke stvari bolje preciziraju. On je ovde predložio da ako se nekom već daje pruga u zakup, na korišćenje ili na bilo koji drugi način da mu se ustupa, onda da se decidno moraju dati i isporučiti svi relevantni  podaci koji se tiču te pruge – u kakvom je stanju pruga, u kakvom realnom stanju, koliko kilometara može da se kreće voz na nekom delu pruge, koliko ima pružnih prelaza ta pruga, u kakvom su stanju ti pružni prelazi i sve ostalo.
Dakle, lično smatram da je ovaj amandman trebalo prihvatiti. Hvala.