Poštovani gospodine predsedavajući, poštovana gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, radi se o tome da i ovaj član 349. Predloga zakona o krivičnom postupku stavlja u neki povlašćeniji položaj tužioca.
Slažemo se oko tužilačke istrage koja je dobar pomak u smislu poboljšanja efikasnijeg rada celog pravosudnog sistema, međutim ne moramo baš u svakom momentu da insistiramo na tome da tužilac ima mnogo veću ulogu, mnogo veći značaj u odnosu na ostale učesnike u krivičnom postupku.
Ovaj član predviđa da javni tužilac izlaže optužnicu i sve ono što je najbitnije u optužnici, a isto to pravo ne daje se eksplicite i suspidijarno tužiocu odnosno oštećenom kao tužiocu ili privatnom tužiocu, s obzirom da oni nisu u mogućnosti da optužbu odnosno privatnu krivičnu tužbu izlažu već to pravo prenose faktički na predsednika veća. Time oni pokazuju neku vrstu drugorazredne uloge koja im je data u sudskom postupku, jer to je jako bitan momenat kada neko ko je podneo optužbu odnosno privatnu krivičnu tužbu može da tačno konkretno navede koji su to razlozi koji su ga nagnali da pokrene sudski postupak.
Prema tome, mislim da bi bilo dobro da se promeni stav Vlade u pogledu ovog člana prema ulozi supsidijarnog tužioca, dakle oštećenog kao tužioca i privatnog krivičnog tužioca.
Ovim putem bih htela da napomenem i jedno loše rešenje koje je predviđeno članom 300. ZKP stav 2. i stav 7. Zakona, s obzirom da je i u tim slučajevima data ta uloga tužiocu da sam procenjuje da li da pozove okrivljenog odnosno da li da pozove osumnjičenog i njegovog branioca prilikom saslušanja svedoka ili ne.
Jako je loša praksa koja se ovim zakonskim predlogom uvodi, da tužilac ukoliko proceni da može da se izvrši određeni uticaj na svedoka odnosno na bilo koji način da se ugrozi integritet svedoka od strane osumnjičenog ili njegovog branioca, da se u tom slučaju branilac i osumnjičeni ne pozovu.
Bez obzira što se tu radi o teškim krivičnim delima, kao što je organizovani kriminal i ratni zločinci, smatram da je ipak potrebno da se osumnjičenom i braniocu i u tom momentu suđenja, dakle u istrazi, dozvoli mogućnost da učestvuju u postupku, a postoje određeni načini na koje sud, odnosno tužilac, može da reaguje za bilo kakav neumesni postupak ili uticaj osumnjičenog, odnosno njegovog branioca.
U krajnjem slučaju, i tehnički to je problem. Kako će znati osumnjičeni, odnosno njegov branilac, koji su svedoci saslušani sve do momenta podnošenja optužnice, ukoliko nisu morali biti pozvani, a dato je pravo tužiocu da odluči da li će ih pozvati ili ne. Dakle, to je jako bitno.
Sa druge strane, prisutna lica u krivičnom postupku, odnosno u istražnom postupku, kada postavljaju pitanja osumnjičenom svedoku ili veštaku, to rade samo uz dozvolu tužioca i preko njega, ukoliko ne dozvoli tužilac da se direktno postavljaju pitanja osumnjičenom, veštaku ili svedoku. Mislim da je i to od velikog značaja što se neke vrste autonomije tiče, osumnjičenog, njegovog branioca i ostalih učesnika, odnosno prisutnih lica u tom istražnom postupku.
Dakle, moramo paziti kada donosimo neka, pretpostavljam, dugoročnija rešenja za krivični postupak, da nekako ne pređemo tu granicu autoritarnosti i restrikcije prema osumnjičenom, okrivljenom, odnosno optuženom.