Reč ima gospodin narodni poslanik Veroljub Arsić.

Ne mogu baš da se složim u potpunosti sa vama. Znači, bio je problem da su sudovi zatrpani parnicama zato što građani vole da se sude. Sada ispada u odnosu na prvi deo vašeg izlaganja, da je problem sudova taj što sudije ne sude dobro, hoću reći da izvode dokaze koje nisu stranke zatražile u samom postupku pa zato svi postupci traju neograničeno dugo. Mislim da taj problem ne biste smeli da iznosite jer ste izvršili reformu pravosudnog sistema, izabrali ste najbolje od najboljih sudija, bar tako vi tvrdite. Sad ne vidim u čemu je problem sa parnicom. Ne možete da tvrdite da je stari zakon, odnosno važeći zakon bio strožiji jer je i sud mogao da izvodi dokaze na osnovu svojih saznanja i potreba, a ovako može da izvodi samo dokaze koje predlože parnične stranke. Tako da ne vidim, ako ste izvršili reformu, ako ste izabrali najbolje sudije koji je onda razlog da sudije budu problem u parničnom postupku, zato što hoće, apsolutno sve da raščiste pre nego što donesu presudu. Ili te sudije koje su sada trenutno nisu trenutno dorasle tome, ali onda ne bi trebali da menjamo zakon nego sudije.

Narodni poslanik Mirko Čikiriz ima reč. Izvolite.

U pitanju je sudar jednog rekao bih načina razmišljanja iz vremena Titovog, samoupravnog socijalizma u kome građani treba da spavaju, a da nad njima bdi država ili partija, rešavaju sve probleme tih građana. Tito je umro 1980. godine nismo više u jednopartijskom sistemu, ulazimo u sistem tržišne privrede gde se za ostvarivanje i zaštitu ličnih prava pojedinac bori. Parnični postupak se ne pokreće inicijativom države, partije ili državnog organa već građanskom tužbom radi zašite ličnih i imovinskih i nekih drugih prava i taj koji podnosi tužbu treba da priloži dokaze koje potkrepljuju njegove navode.
Do samo pre nekoliko godina dok nije bilo izmene zakona o parničnom postupku nebrojano puta smo se sretali u parnicama sa tzv. golim tužbama. Pusti se tužba bez ijednog jedinog dokaza, čak dokaz kaže tokom postupka ću predložiti dokaze i navode koje potkrepljuju navode službe. Šta to znači? Sud neka se bavi, sud neka rešava, sud neka pribavlja, a ja ću ako sud sve to ne uradi kako treba onda da sačekam sud da nije utvrdio dobro i pravilno materijalnu istinu ili napravio neku drugu procesnu grešku, pa će onda sud da odgovara. Ne, sada je jedan totalno drugačiji koncept i dobro je da je gospodin Arsić izneo ovo, jer je to od prilike politika SNS, jedan opšti populizam u kome ima mesta i za leve i za desne i za titoiste i za ovakve i za onakve itd. i jedna relikt načina razmišljanja iz jednog perioda koji je odavno iza nas.
Dobro je da se građani što pre otrezne i da shvate da niko bolje neće štiti njihova prava od njih samih.

Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić. Izvolite.

Ja bih zamolio bar kolege poslanike da ipak se malo uzdrže. Znači, nije ovde u pitanju ni ideologija ni jednopartijski sistem, u pitanju je Ustav, a Ustav svakom građaninu Republike Srbije garantuju ravnopravnost pred sudom i pred zakonom.
Ne možemo da stavljamo situaciju da ako neko voli da se tuži, da je on u stanju sam da izvodi dokaze. Šta ako vas neko neosnovano tuži, a ima više novca i može da vodi sudski parnični postupak na osnovu svojih dokaza, a druga stana materijalno ne može da pribavi te dokaze, ili da izvedete te dokaze.
U tome jeste problem. Nije samo problem u tužiocima, jer u parnici postoje dve i više strana. Zato se manite te priče oko ideologije, društvene svojine. Pročitajte Ustav i videćete, to su prava koja su garantovana i Ustavom i raznim međunarodnim poveljama i ugovorima koje je potpisala tadašnja SFRJ, a mi prihvatamo kao naslednici kontinuiteta.

Na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Buha.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 8. amandman je podneo narodni poslanik Petar Jojić.
Reč ima narodni poslanik Petar Jojić.

Ja sam predložio da se preformuliše tekst člana 8, jer je on dosta neke stvari preokrenuo, nije dobro, ni pravilno formulisano u skladu sa srpskim jezikom.
Mi smo predložili da on bude promenjen, i to kratak i jasan – koje će činjenice da uzme kao dokazane, sud odlučuje po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene, svakog dokaza zasebnog, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka.
Mislim da je ova formulacija prikladna i možda bi bilo bolje rešenje, a stvar je ovlašćenog predlagača da li prihvata ovaj amandman ili ne.
Mislimo da je on uložen u dobroj nameri i ima cilj da bi se taj tekst zakona, i uz pomoć narodnih poslanika uredio na bolji način nego što se predlaže.

Na član 9. amandman je podneo narodni poslanik Božidar Delić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 9. amandman je podnela grupa od 21. narodnog poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo.
Vlada i Odbor za pravosuđe u upravu prihvatili su amandman Zakonodavni odbor smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo predloga zakona.
Na član 10. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Jovan Palalić, Milica Radović, Miroslav Petković i Miloš Aligrudić.
Reč ima narodni poslanik Jovan Palalić.

Na početku izlaganja ovog amandmana hteo bih da se zahvalim Ministarstvu pravde, jer veći broj amandmana koji je SRS predložila, usvojeni su od strane Ministarstva pravde, ali i neke vrlo bitne amandmane koje smo uložili i o kojima ćemo diskutovati, a Ministarstvo nije imalo razumevanja i mi ćemo pokušati u daljoj raspravi da ukažemo na problem.
Uglavnom dva ključna segmenta naših primedbi su kroz naše amandmane istaknuta, jedan se odnosio na činjenicu da bez obzira na intenciju samog predlagača zakona, da se postupci ubrzaju, ostalo je niz nedorečenosti u nizu amandmana koji se odnose na rokove za postupanje suda i mislim da je to kroz prihvatanje nekih amandmana, Ministarstvo uočilo propuste u prvobitnom tekstu.
Drugi niz amandmana odnose se na našu suštinsku primedbu da će čitav parnični postupak, ovaj opšti deo parničnog postupka, zbog određivanja visine vrednosti spora, kroz reviziju, biti faktički derogiran.
Ovaj član 10. se odnosi na nameru i činjenicu da se želi ograničiti trajanje postupka, na neki način, konkretizuje, bez obzira što je Vlada Republike Srbije u članu 10. ukazivala na to da se mora odlučiti, postupak okončati u razumnom roku i bez odugovlačenja, i određivanje tog novog vremenskog okvira, naša primedba se odnosila na činjenicu da je teško zamislivo, da će stranke koje imaju direktno suprotne interese u parničnom postupku moći da se to dogovore, da ipak taj rok ograničimo i da on ne bude jednom širokom normom definisan, a koji opet ostavlja prostor da taj postupak dugo traje.
Sud je dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja u skladu sa prethodno utvrđenim vremenskim okvirom u postupku parničnih radnji. Mi smatramo da taj vremenski rok treba ograničiti da traje najduže devet meseci. Dobro je što je Vlada kasnije prihvatila naš amandman da u slučaju odlaganja ročišta, novi vremenski okvir ne može biti duži od jedne trećine prvobitnog određenog vremenskog roka.
Ovako kako je predviđeno članu 10, mi ne vidimo koliko taj sam vremenski okvir može da traje.
Naravno, mi smatramo i u našem amandmanu to ističemo, da se u konkretnom slučaju morati uzeti u obzir sve iznete činjenice i predloženi dokazi na tom pripremnom, da bi se na osnovu toga odredio taj sam rok.
Tu želimo da konkretizujemo čitav taj slučaj.
U čitavoj ovoj diskusiji oko uloge suda, kako smo kritikovali u ZKP, tako da mislimo da u parničnom postupku koji je sasvim druge prirode, u odnosu na ZKP, sud zaista treba da ima ulogu nekoga ko će da razmatra, jer je to građanski postupak, samo ono što su stranke istakle.
Prosto, to je druga vrsta postupka i dobro je što se na samom pripremnom ročištu, šta je nesporno, a šta sporno i da se raspravlja o samim onim stvarima koje su sporne među strankama.
Prosto, to su interesi stranaka, drugačiji interes države, nego što je u parničnom postupku i na osnovu toga i sam sudski organ treba da se ponaša na taj način.
Interes države, kao što je ovde navedeno, da postupak traje što kraće i mi smatramo da na ovaj način treba da bude ograničen.
Kao što ste prihvatili amandmane koji su se ticali od konkretnih određivanja rokova za postupanje suda u nekim situacijama, tako smatramo da je i ova trebalo da se ograniči na konkretan rok trajanja prvostepenog postupka na devet meseci.