Dvadeset minuta, zahvaljujem.
Narodna poslanica Jorgovanka Tabaković.

Jedan pogled na Zakon o javnoj svojini koji ću izneti, mislim da se u priličnoj meri razlikuje od onoga o čemu se u javnosti uglavnom govori.
Uverena sam da je iza priče Vojvodine i osamostaljivanja železnica, u stvari, skrivena, a ne mogu da prepoznam da li je površnost ili namera zakonopisaca da ostane neuređeno evidentiranje, raspolaganje, otuđivanje i ostali teretni poslovi i postupci u vezi sa javnom svojinom.
U obrazloženju sami priznajete da ovaj Zakon o javnoj svojini jeste bilo potrebno doneti. Ja ću izneti razlog koji mi kao ekonomisti najviše smeta, zato što su u dosadašnjim rešenjima sredstva u državnoj svojini koje koriste, npr, javna preduzeća i društva kapitala, praktično dvostruko vođena.
Zašto niste objasnili koja je posledica takvog dvostrukog vođenja i evidentiranog kapitala i sredstava u svojini države, a npr, kod javnih preduzeća? Da li je bilo koju vrstu troška ili štete to proizvodilo za državu? Da li je dvostruko vođenje jedne te iste imovine proizvodilo uvećane neke bilanse, podatke o bilo čemu? Na primer, kada imate filijalu banke i njen centralni račun, i ako se isti novac pojavljuje na dva mesta, pa kada i filijala i centrala emituju kredit iz istog novca, to se zove emisija i to se zove štampanje novca, zato što se iz jednog te istog evidentiranog novca, to dva puta uzima kao izvor iz koga se može emitovati kreditni potencijal.
Šta je u smislu ovog zakona i u smislu ove svojine dvostruko prikazivanje? Ne mogu da verujem da ste radili Zakon o javnoj svojini, a da niste pročitali sve dileme uvaženih ekonomista, neki još uvek sede u vašim krugovima, koji su 1999. godine u radu o Zakonu o javnim preduzećima iznosili dileme evidentiranja kapitala i prikazivanja u bilansima i ono što se zove delovi države, gde vi kroz ceo zakon nazivate, ne nosioci javne svojine, nego ih sve vreme zovete – republika, pokrajina, lokalna samouprava, valjda da bi zakon izgledao glomaznije.
Apsolutno niste dotakli suštinski problem, da li država i dalje želi da zadrži pravo raspolaganja. Kada kažem država, mislim na Republiku Srbiju. Pravo raspolaganja nad tom državnom svojinom, a objasniću šta je državna svojina, ili svojina javna koja se sada ovde ovako pojavljuje definisana. Da li ta Republika kao država želi da zadrži i pravo raspolaganja, i pravo otuđivanja, i pravo prenosa drugom pravnom subjektu, ali i pravo promene namene? U tom slučaju, a to je trebalo da bude do sada, javno preduzeće i bilo koji drugi korisnik, ili nosilac prava korišćenja ovom imovinom, nije mogao uopšte da evidentira takvu imovinu u svom bilansu. Mogao je samo da je vodi vanbilansno. Ne možete jednu te istu stvar da prikažete dva puta, niti mogu da raspolažu, otuđuju, menjaju namenu i preduzeća, npr, i Republika.
Ovde dosledno izvedenu odluku države čime želi da raspolaže ona, a na koji način želi da obezbedi kontrolu raspolaganja nad sredstvima koje će preneti, mi u SNS se zalažemo pre svega za lokalni nivo, odnosno lokalnu samoupravu, a to ovde nije dosledno izvedeno. Ni terminologijom, ni jasnom definicijom šta je otuđenje, pribavljanje i šta je javna svojina, a posebno šta su mreže. Raduje me da ste amandmanima razgraničili šta su dobra od opšteg interesa, a šta su dobra u opštoj upotrebi. To je bilo neophodno. I mi imamo isti takav amandman.
Postoji još mnogo otvorenih stvari koje me dovode u dilemu, da li uopšte republička Vlada jeste iskreno za decentralizaciju. Ne bih rekla da jeste. Ako radimo decentralizaciju sa republičkog nivoa na niže, zašto ostavljate da to bude centralizacija pokrajine? To mora da bude vlasništvo i svojina do nivoa lokalnih samouprava, a da nivou pokrajine ostane onaj neophodni deo transmisije, evidencije i obuhvata koji zaista iskreno i dosledno sprovodi decentralizaciju.
Izneću svoj strah, daj bože da bude neopravdan, ali mislim da je osnovni razlog za donošenje Zakona o javnoj svojini mogućnost lokalnih samouprava da se zadužuju i da emituju municipalne obveznice o kojima se godinama priča. Ne bih volela, jer je život od kredita zaduživanje i nepostojanje realnog osnova za razvijanje lokalne samouprave, Republike i bilo kog nivoa vlasti uopšte, u nekom izvorištu koje se zove realna proizvodnja, ili bilo šta drugo, nego da se ponovo svodimo na zaduživanje, koje omogućuje, a vi ste upravo rekli, to da može EPS sam da založi svoju imovinu, a da to ne radi Republika umesto njega.
Nema nikakve razlike upravo zbog obrazloženja koje ste dali u samom zakonu, a to je – neistina je da posledice troškova ovog zakona neće trpeti građani, već oni koji će trebati da upisuju pravo korišćenja raspolaganja, itd. Vi to kažete ovako – posebni troškovi primene ovog zakona vezani su za postupak upisa javne svojine i biće obezbeđeni u budžetima nivoa nižih državnih vlasti na koje se određena javna svojina prenosi i za privredne subjekte čiji je osnivač država, oni će takođe imati troškove upisa prava svojine, ali kažete, za građane primena ovog zakona neće stvoriti posebne troškove.
Kako se formiraju budžeti i javnih preduzeća i kako se formiraju budžeti samouprava lokalnih, pokrajinskih i republičkih? Kako, nego onim što građani kroz poreze, kroz davanja takse i sve ostale fiskalne i ostale prihode uplate kroz cenu proizvoda ili direktnog plaćanja neke usluge koju država uvodi.
Znači, trošak je evidentan, nešto ćemo upisivati. Šta će biti korist? Da ne bude samo korist mogućnost zaduživanja, jer to nije korist, bojim se da će to biti ne šteta, ali veliki trošak nekog budućeg razvoja.
Da li ste obezbedili ovim zakonom mogućnost da taj ko se zaduži, da ne može da ono što se zove dobro od opšteg interesa založi ili da otuđi? Ne, niste na dovoljno dobar način. Svesni ste opasnosti koja postoji i kažete da postoji ograničenje od izvršenja, znači da ta dobra u opštoj upotrebi ne mogu da budu predmet izvršenja, ali to ne izvodite dosledno. Imamo amandmane kojima poboljšavamo taj deo zaštite svojine svih nas.
Ono što smatram posebno problemom sadrži se na kraju. Član 84. govori o konvalidaciji stav 2. čak ste tako i naslov dali tom zadnjem delu zakona, gde vi u stvari pokušavate da konvalidirate poslove koji nisu urađeni u skladu sa propisima, a to znači da ozakonite ono što je nezakonito. Šta je to nezakonito? Pa, uglavnom pribavljanje, otuđivanje, prenamena, zamena i ostalo raspolaganje sredstvima svih nas, sredstvima u javnoj svojini i kažete da će sada Vlada da odluči i da uradi ozakonjenje nekih od tih radnji.
Znači, umesto priče da li će neki kanal, deo železnice biti predat Vojvodini na upravljanje, koji će, sada kažete u nekim segmentima, upravljati bolje, priznajte da je osnovni problem što će neke nezakonite stvari postati zakonite i priznajte nam i usvojite amandmane kojima niste čak ni dobro definisali ono što je 1998. i 1999. godine definisano kao mreža, a ovde je u članu 11. zakona opisano, gde ste malo amandmanima poboljšali, ali ste u stvari ispustili da definišite u skladu sa savremenim dostignućima sve ono što se zove mreža u opštoj upotrebi, a ne mreža koja služi nekom pojedincu, pa kao takva može da ostane u njegovom privatnom vlasništvu. Evo na primer, to je taj član 11. gde mi ukazujemo da to mora da bude definisano na sledeći način - da je mreža skup nepokretnih stvari namenjenih prenosu materije, elektronskih signala i energije radi njihove distribucije korisnicima i odvođenja do korisnika, kao i skup stvari namenjenih kretanju prevoznih sredstava radi pružanja usluga korisnicima.
Definiciju koju ste vi dali u članu 11. ostavila je izvan svog domena i opsega definisanja čak i železnicu. Železnica se pojavila samo u zahtevima iz Vojvodine, iz pokrajinske administracije. I onda ste se setili da je negde nabrojite. Ali, vi ste na ovaj način ostavili van opsega definicijom prethodnom čak i gradski prevoz. Da li vam je čak i novom definicijom obuhvaćena infrastruktura neophodna za prevoz putnika tramvajima i trolejbusima? Jeste vi napisali - puteve, ali niko nije pomenuo, na primer, da postojeća tračnica ili neke buduće izgrađene jesu nešto što mora da bude definisano kao mreža, a samim tim i zaštićeno i pod posebnom brigom Republike.
Da li ste pomenuli podzemnu železnicu? Ne, niste uopšte. Ono što me posebno brine, to je što ste ulaganje kapitala, čitav dan pričate o nekom preduslovu za Zakon o koncesijama i o preduslovu za Zakon o privatno-javnom partnerstvu, a vi ste u stvari, na primer, ograničili u stavu 14. ulaganje kapitala. Kako? Rekli ste da nosilac prava javne svojine može sredstva u javnoj svojini da ulaže u kapital javnog preduzeća i privrednog društva, ali ne i npr. kroz komanditno društvo. U čemu je razlika? Čak i kad smo govorili o Zakonu o privrednim društvima, koji zaista smatram najvećim grehom ove vlasti, jer jedan sistemski, veliki, ozbiljan zakon nije urađen kako valja i propuštena je prilika da se mnoge stvari postave sa korenima i sa osnovom tu gde treba na pravi način. Evo, vi to radite i ovde.
Niste ispravno definisali ni uspostavljanje susvojine. Vi čak kažete da se ona može utvrditi na način ne tako da se ona zakonom definiše, nego imate jednu formulaciju koju kažete kao – susvojina određena zakonom. Ne može, donosi se zakon koji određuje susvojinu. Zakonom se proglašava nešto dobro od opšteg interesa.
Zašto je došlo do takvih nedoslednosti, opet ne znam, površnosti ili namere? Zato što ste vi čak i u samom nazivu zakona, u članu 1. Niste hteli da definišete šta su osnove za normiranje u ovom zakonu koji treba da proizvede neke pozitivne efekte na građane Srbije i na sve nas, da definišete pravo javne svojine, ali pravo nosioca javne svojine, od kojeg upravo zavisi oblik, znači, pravo nosioca. Vi nećete da ga nazovete jednim imenom – nosioci javne svojine, nego sve vreme govorite i pišete – republička, svojina pokrajine i lokalno. Zašto se to ne bi moglo zvati – nosilac prava svojine? I postupak uspostavljanja tih oblika javne svojine treba jasno da pokaže već u prvom članu šta je tema i predmet ovog zakona.
Mnogima nije jasno šta je javna svojina. Odbrani ću vas i da kažem da je definisanje opšteg interesa i onog što se zovu dobra u opštoj upotrebi najteže za definisanje i zakonsko normiranje. To zna svako ko se bavi ovom materijom i to je opšte poznata stvar. To jeste bio problem, ali ne nerešiv.
Šta je problem? Vi ste definiciju Javne svojine dali u članu 2, ali u ostalim članovima je ta definicija tako dvosmislena i nejasna, da se postavlja pitanje – da li postoji neka svojina Republike koja nije javna svojina, tim pre što je prethodnim rešenjima iz 2008. godine pravljena razlika između javne svojine Republike Srbije i svojine Republike Srbije?
Vi niste pokušali ni da definisanjem osnovnih pojmova eliminišete onu mogućnost za dvosmislenost, različita tumačenja i pogrešna, što mene najviše brine.
Ako se držimo onog osnovnog tumačenja Ustava, važećeg, i jezičkog značenja u pravu, proizilazi da je svaka državna svojina u stvari javna svojina. Međutim, neophodno je da odmah date posle te definicije i definiciju šta su to imaoci svojine, titulari. To nije strana reč, titular svojine i mogli ste olakšati sebi pisanje i razumevanje zakona svih nas, a ne da sve vreme vršite to i takvo nabrajanje.
Zašto to niste uradili? Ako, na primer, građanima objasnimo ovako – da je pravo raspolaganja i korišćenja svojinom gotovo jednako raspolaganje i korišćenje, setite se kad dobijete od nekoga automobil da vozite, vi ga koristite kao da je vaš. Kakve to veze ima što se ne vodi na vas, ako vi imate ovlašćenje da uredno vozite taj auto? Čak kad napravite štetu vas mnogo briga, to će da uradi vlasnik. To je pravo korišćenja. Umesto da to pravo definišete za Republiku na način da ona može da ga, sem onog što se zove ulog u nematerijalnim stvarima, pretvori u akcije, da na osnovu toga ima dobit ili kad dajete na korišćenje neku javnu svojinu, da li to može da vodi, na primer, javno preduzeće u svojim knjigama kao trošak, jer vam plaća zakup, ne, vi ste to ostavili potpuno otvoreno svih ovih godina unazad kako je i bilo, a spremni ste svi da to kritikujete.
Šta je još jedan od propusta? Članom, na primer, 16. vi ste izuzeli od prinudnog izvršenja nešto od dobara, ali niste sva dobra od opšteg interesa. Rekli ste proglašena su kao takvim nekim od zakona. Sad ste vi amandmanom nešto malo to proširili, ali naveli ste samo neke, rekla sam šta ste propustili da navedete kao dobro od opšteg interesa u smislu mreža, pa ako to ne izuzmemo od izvršenja, pa sutra, kad se zaduži neka lokalna samouprava, evo grad Beograd, ne bude bio u prilici, ne daj Bože, ali teoretski je moguće da se desi, ne bude mogla da vrati kredit, predmet izvršenja za ne vraćanje kredita mogu da budu trolejbuska infrastruktura, odnosno mreža, zato što niste ovde nabrojali da je to ne sva opšta dobra, uopšte nije izuzeto od izvršenja. Molim vas, u trenutku dok je ovo aktuelno obratite pažnju na ovakve primedbe.
Nemam mnogo vremena, samo ću da kažem još jedan detalj. Članom 21. napravili ste pravi galimatijas, u smislu da li pravo korišćenja može biti ne novčani ulog u pravima, zato što ovo pravo uopšte ne može da bude predmet prinudnog izvršenja, a vi uopšte niste imali na umu, a znate da kada se osniva preduzeće, pogotovo od strane države ili nekog nižeg nivoa vlasti, da prava mogu da budu i nematerijalna i ne novčani ulozi. Kako će se na njima raditi izvršenje? Pošto vi tu predviđate sticanje udela na osnovu tih i takvih ulaganja, da li možete da steknete ili povećate udeo u društvu na osnovu prava korišćenja? Ne, ne možete, zato što sam maločas iznela primedbe na to.
U minutu koji mi je ostao, način kako ste izuzeli sredstva bezbednosti, ono što je vojna namena, ono što koriste specijalne službe, BIA i ostalo, prosto je nedopustivo. Sve što Zakon o javnim nabavkama dozvoljava, traži i zahteva da bude u principu otvorenog postupka nabavke, mora i u ovom delu gde je to moguće da bude za javnost transparentno i javno, a samo deo koji je zaista problem bezbednosti treba da ostane, vi znate i po kojim direktivama EU, zakonom definisan u jednom drugom postupku. Znači, problem javne svojine nije da li će Vojvodina imati jednu železnicu ili međuregionalni put, nego da li se sredstvima Republike Srbije uopšte gazduje, da li se prenamena, zamena, davanje bez naknade bilo kome, vrši na takva način da štetu ne trpi država Srbija, građani Srbije i budžet Republike.
Mnogo toga je otvoreno. Imaćete prilike da, kroz amandmane koje smo podneli, popravite.

Reč ima narodni poslanik Velimir Ilić.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, danas imamo na dnevnom redu raspravu o javnoj svojini. Očekivali smo zakon koji će biti uređen i doneti niz novina koje svi očekujemo u Srbiji. Međutim, dobili smo jedan Predlog zakona od Vlade, koji je uništen i preko 20% članova zakona je promenjeno amandmanima koji su dati od strane iste te vlade, odnosno, napravljen je kompromis između pokrajinskih organa, organa AP Vojvodina. Došlo se do jednog zakona koji sada ne liči na onu prvu verziju koji je Vlada podnela i planirala.
Ne primerno je da se na 90 članova zakona, od strane iste Vlade koja je predlagač ovog zakona, prihvati 18 amandmana koje su podneli pokrajinski organi, koji su želeli da stave do znanja da će glasati ako se svi ovi amandmani usvoje, što je Vlada morala i da uradi.
Ovaj zakon je u ovom momentu jedan kompromis između republičke i pokrajinske vlade, da bi republička Vlada trajala još koji mesec i da bi se usvojilo ono što nije moglo da se usvoji, što nije bilo moguće prihvatiti i usvojiti, ali kroz te amandmane je ova vlada produžila svoj vek, da bi trajala što duže, odnosno do isteka mandata. Napravljen je taj kompromis, tako da je jedan dobar zakon koji se očekivao, koji je Srbija očekivala, potpuno izmenjen. Mi sad imamo zakon koji je nešto potpuno novo, koji je jedan dil, koji je napravljen da bi ova vlada koliko-toliko opstala i ostala.
Očekivali smo da se kroz ovaj zakon uradi decentralizacija državne imovine i da će tu najbolje da prođu lokalne vlasti, jer će dobiti jednu pravu decentralizaciju, gde će opštine i gradovi dobiti vodeću ulogu u svemu ovome. Međutim, posle svega ovoga mi imamo da se Beograd decentralizuje, a Novi Sad sve više centralizuje i dobija određene ingerencije koje je pre toga imao Beograd. Opštine i gradovi neće dobiti maltene ništa u svemu ovome.
Kroz diskusije smo slušali da je nebitno neko železničko zemljište u Srbiji. To železničko zemljište u Srbiji je vrlo bitno, gospodine Đeliću. Ono je 15% teritorije Srbije, a to je veličine današnjeg Kosova. Putevi, koridori i sve ostalo je isto bitno, jer prelazi preko 15%. Ovde se ne radi o nekoj imovini koja će se nekome dati, prepisati, pripisati i slično, na upravljanje, na prodaju. Čak šta više postoji i vid otuđenja i poklona, ako je to interes određene teritorije itd. Kad saberete samo ova dva vida zemljišta, železničko i putno, to je preko 30% teritorije Republike Srbije.
Znači, radi se o jednom izuzetno važnom zakonu koji reguliše sve one vitalne funkcije jedne države. Mi sada pričamo da nije bitan taj put, on je drugog reda, ovaj je prvog reda, ovaj trećeg reda itd, ali je u ovoj državi sve bitno. Slušao sam konferencije za novinare pojedinih političkih partija koja su ispred sale davali, određeni političari koji maltene slave pobedu, uspeli su, uradili su nešto veliko.
Šta je urađeno? Ništa. Nema decentralizacije. Šta će dobiti od ovoga Apatin, šta će dobiti Sombor, šta će dobiti neki gradovi, uzmimo Zrenjanin, uzmimo Kikindu, Suboticu itd? Neće dobiti ništa. Dobiće neki drugi koji će imati pravo da otuđe, da prodaju, da podignu kredite, da daju zalog itd. a naravno, niko ne preuzima obaveze ove države dok se nešto uradilo, izgradilo, a svi sada nešto kada se napravilo, izgradilo, stvorilo žele da gazduju i da to koriste na svoj način kako misle da je najpovoljnije.
Zato jedan zakon, gospodine Đeliću, koji se promeni sa preko 20% amandmana u korist jedne političke opcije koja je javno uslovila da neće glasati, ako se to ne uradi, mora da se povuče iz procedure. To je sasvim normalno. Nenormalno je prihvatiti bilo čiju ucenu i reći – evo oni zakoni nisu prošli, nismo mogli da izglasamo, ajde sada ovo da prihvatimo pa ćemo sve to u paketu glasati, da bismo mi trajali još do Nove godine ili do januara, dok se ne raspišu izbori, a ta cena za Srbiju je mnogo velika. Ta cena će posle morati da se plati. Neko će morati da plati, a ko će? Država, narod, građani.
Prema tome, ne možemo mi ovde trpeti ucene razno-razne prirode zato da bismo prihvatili nekoga. Molim vas, ovde se govorilo ono što je uložio kapitalni fond Vojvodine. A ko je dao sredstva u kapitalni fond Vojvodine? Dao je NIP, u onom procenu u kojem je dogovoren. To su sredstva, tako bi mogao sada svako da traži neki svoj komad a to ne vodi ničemu. To vodi samo jednoj političkoj opciji koja će tamo vladati i koja se na osnovu razno-raznih ovih povlastica, popusta itd. švercuje na političkoj sceni godinama i traje a narod sve teže živi. U Vojvodini se isto teško živi. U nekim gradovima mnogo teže nego i na jugu Srbije. Pogledajte vi malo i napravite analizu kako se živi u Sidu, u Plandištu, u razno-raznim mestima širom vojvodine gde ljudi rade. Mi ovde kažemo, neko zemljište tamo gde je trska. A znate koliko su ovu Srbiju koštali sistemu Dunav-Tisa-Dunav? Sećam se kao mladi inženjer, radio sam na svim mostovima na Dunav-Tisi-Dunav i znam koliko je to koštalo ovu Srbiju i koliko je to plaćeno. Vi ćete to sada dati nekome na gazdovanje pa može to i da proda i preproda i da u zalog i da ustupak itd.
Mi imamo Koridor 7, koji je izuzetno veliki kapital ove države. To je Dunav. Kako sad neko olako Dunav, Podunavlje, Posavina, tu može da gazduje ko hoće. Kako će to sad biti i izgledati, jednu obalu kontroliše jedna vlada a druga prenela ingerencije na drugu obalu? Kako ćemo plovno od Save da napravimo kada je do sredine reke pokrajinsko a ovamo je Republika Srbija, a tamo za drugi deo od polovine nije nadležna? Kako ćemo da uradimo taj plovni put? To isto se odnosi na Dunav, na ovom delu od Beograda prema granici sa Rumunijom.
Prema tome, ovaj zakon će napraviti niz problema. Niz problema koji će doneti neke političke poene određenoj opciji da opstane i da kaže – evo, mi smo to uslovili i dobili i napravili. Ovo će nam praviti jednu takvu konfuziju u vlasniku, u poslovanju. Da li vi verujete, mi smo napravili most na Savi. Odlično se kad su ga napravili za Republiku Srpsku i kada ste preneli ingerencije na Vojvodinu, nadležnosti i šta se dogodilo? Dve godine navoz nije mogao da se uradi, a izgradnja mosta trajala je godinu dana, papirologija, ostalo. Sada morate da odete kod Pajtića, kažete, dajte ponovo sve papire za navoz, da se popnemo na most. Dve godine i u trećoj je tek to napravljeno, da se naspe, da na napravljen most može da se popne i da se on koristi, da se primi saobraćaj.
Prema tome, ovo ne vodi na dobro i zato je moje izuzetno veliko razočaranje, jer ovo nije izvorni zakon o kome smo razgovarali. Ovo je zakon kompromisa. Zakon, kome je god palo napamet da ima poslanika da zatraži nešto, vi ste morali da prihvatite da bi zakon prošao. Dovoljno je bilo jedan amandman da odbijete i zakon ne bi prošao. I vi ste sve morali da prihvatite onako i u ovom zakonskom bućkurišu više se ne zna šta je bitno, šta je nebitno, šta je važno, šta je nevažno. Uglavnom mi sada imamo neki zakon koji ćemo eto, prikazati Evropi da smo se nešto dogovorili, a neki naredni parlament imaće mnogo problema ili neka buduća vlada da to sve dovodi u redi i ispravlja.
Očekivao sam jednu decentralizaciju koju ste vi najviše, gospodine Đeliću, obećavali, a to je da gospodari na svojoj teritoriji postaju gradovi i opštine, a ne sad neki drugi organi Vlade, pa sad imamo ministra iz Vojvodine koji je nadležan za Srbiju ali nije nadležan za Vojvodinu, u mnogim segmentima, uzmite prostorno planiranje, ekologija, građevina, urbanizam itd.
I vi sada, kako da izađemo iz ovog ćor sokaka u koji smo ušli i kako da rešimo mnoge probleme koji su izuzetno veliki. Sve ovo otežava i gradnju i usporava gradnju. Vi ćete sad morati sada da radite troduple poslove. Molim vas, evo sad konkretan primer. Kako grad Beograd pravi most, a nije nadležan ministar, određeno ministarstvo, ni pod razno, niko ih ništa ne pita. Da li vas neko u Vladi pita za to? Koncept razvoja saobraćaja preko obilaznice i mostova koji je zacrtan u Vladi i ministarstvu je u suprotnosti totalno sa gradom Beogradom.
Vi to ne možete da usaglasite. Ovde šta ko dohvati on i radi. Grad Beograd je država u državi, Vojvodina će sada biti država u državi, Srbija, mi ovde u parlamentu. Gde smo mi nadležni, na kom delu teritorije? Da li smo mi nadležni na teritoriji Vojvodine? Da li naše odluke ovde važe za Vojvodinu? Ne važe. Sve što vam je Vojvodina donela, vi ste morali da prihvatite i većinski ćete da izglasate i da zadovoljite jednu grupicu koja vas uslovljava, pada Vlada ako se to ne usvoji.
Znači, mi ćemo dobiti ovde jedan zakon koji ne znam zašta će ovde da služi, zakon koji će napraviti toliko problema, ali ćemo tamo nekima u Briselu reći, evo usvojili smo zakon, a oni će reći, pa dobro nema veze što ste usvojili i misliće da je to jedan ozbiljan zakon, pa kad smo obećavali mi smo obećali decentralizaciju imovine, da gradovi i opštine dobiju imovinu. Ovde je neće dobiti. Neće je dobiti jer neće se znati ko je gde nadležan, ko je zašta nadležan itd.
Uzmite sada rekonstrukciju Pančevačkog mosta, koji je u toku. Kako možete da ga rešite. Do pola reke jedna Vlada, a od pola reke druga Vlada. Do pola reke jedni papiri, a od pola reke drugi papiri. Kako možete da objedinite to sve i da usaglasite? Nikako. Pričam vam čisto praktično, ko će da očisti, jer ja se sećam kada sam bio u Vladi, izdvojena su sredstva za čišćenje kanala Dunav – Tisa – Dunav.
Da li je očišćeno? Nije. Zašto su poplave? Zato što nisu očišćeni i dovedeni u red kanali. Ko plaća cenu toga, ko je potrošio novac.
Cenu toga plaća Republika Srbija. Kada se desi šteta, državni organi, Vlada mora da prihvati i da to popravi i da dovede u red.
Prema tome, ovo sve ne vodi na dobro. Zbog ovakvih odnosa o kojima sam govorio i grada Beograda prema državi, pokrajine Vojvodine, mi ne možemo da rešimo niz problema, 20 godina Prokop ne može da se reši zbog ovakvih problema o kojima sam sada govorio.
Ne mogu da se reše mostovi, ne može da se reši plovno Save, ne može da se reši Dunav, ne mogu da se reše mnogi problemi.
Vi znate da sada Dunav prodire kod Apatina i napada deo teritorije i ugrožava grad. To je, kažu, investicija gde treba da Srbija da zaradi? Ko će posle kada se sve to uradi i napravi, da rukovodi, naplaćuje, sređuje, jer tamo će se praviti neke marine, bedemi, zaštite i sve ostalo, a onda će da se pojavi pokrajina i kaže, hvala vam što ste nam napravili, mnogo ste bili ljubazni, a mi ćemo sada da to koristimo.
Prema tome, ovoliko silne obilaznice koje su urađene oko grada, jer ja se sećam uzmimo obilaznicu kod Zrenjanina, kako možete sada nešto što je Srbija napravila kreditom ove države i građana Srbije, da date da neko raspolaže?
Vi sada za ovu malu šačicu vlasti dajete šta god vam se zatraži. Vi ćete davati i to će nas uvoditi u što veće probleme i vi ćete i u sledećem zakonu koji bude, i u narednom, uvek praviti ustupke, jer određena grupica vas je stisla, a vi ne znate da podvučete i da kažete, ovde je crvena linija, dalje ne možemo da popuštamo. Neka padne Vlada, Bože moj, nije prvi put da pada Vlada, jer Vlada je padala, birala se nova, a Srbija je trajala. I sa ovim izborima, prevremenim, redovnim, ali vama je bitno da to potraje i ne pitate za cenu. Cena je velika, jer ćemo imati velike probleme i ja smatram da, gospodine Đeliću, kao jedan iskusan političar koji je jako dugo u Vladi, ne dozvolite bilo kakve ucene, da zakon onaj prvi koji ste dali, obelodanili, prezentovali javnosti, vratite, a ne da trpite ucene i da taj zakon u prvu verziju donesete na parlament, a ovaj zakon koji je jedan kompromis, koji je napravljen između razno raznih političkih opcija, povučete iz procedure i vratite onaj stari zakon o kome smo razgovarali.
Ja očekujem da ovo treba da uradi svaka ozbiljna Vlada, a smatram da je Srbija još uvek ozbiljna država i da vi treba da budete jedna ozbiljna vlada i kada predloži neki zakon, da ne može niko tek tako olako da promeni pola zakona, da izmeni glavne tačke i da dođe na usvajanje potpuno novi zakon koji nema nikakve veze sa početnom verzijom. Hvala.

Reč ima narodna poslanica Nada Kolundžija.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi potpredsedniče Vlade, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, mislim da smo svi saglasni oko toga da danas pred sobom imamo jedan izuzetno važan zakon, zato što tim zakonom, primedbe postoje, iz različitih uglova, ali ovim zakonom se konačno u Srbiji definiše šta je čije i na koji način se time može ili ne sme raspolagati.
Kao i za ovaj zakon, osnov za donošenje ovog zakona jeste Ustav Republike Srbije, član 86. koji govori o oblicima svojine i između ostalog govori o javnoj svojini.
U tom članu se definiše da javna svojina može biti državna svojina, svojina AP, i lokalne samouprave.
U tom smislu ovaj zakon je konzistentan, što se tiče Ustava.
Dakle, Ustav je polazište za donošenje svakog zakona, pa i ovog zakona, ali je i granica za ona rešenja koja se zakonom predlažu, jer sve ono što Ustav nije predvideo ili je ograničio, ne može se uređivati zakonom i to svi podrazumevamo.
Mi ne sporimo da je ovaj zakon važan za Republiku Srbiju iz jednog razloga, važan je zbog toga što je 1995. godine, donošenjem Zakona o imovini u vlasništvu Republike Srbije, sva imovina na teritoriji Republike Srbije je prešla u državnu svojinu i na taj način je oneomogućena iluzija da postoji decentralizovana država, iluzija da postoje lokalne samouprave koje navodno nešto mogu da rade i sa nečim da raspolažu.
Ukoliko, neko ko ima nadležnosti, nema svojinu, imovinu, ne može se govoriti o stvarnim nadležnostima.
Zato je ovaj zakon važan sa stanovišta ostvarivanja ustavnog principa, podsećam, decentralizacije, i prenošenja vlasti na nivo lokalne samouprave i nivo AP.
Kada govorimo o ovome, uvek se sučeljavaju dva koncepta razmišljanja, dva poimanja države, jedan koji smatra da je decentralizovana država, slaba država, nemoćna da se odbrani od separatističkih težnji i drugog koncepta koji smatra da svaki oblik centralizacije, je u suštini loš i da sve što postoji, treba decentralizovati i preneti na niže nivoe organizovanja i upravljanja.
Kada god imamo društvo gde postoje ovakva dva suprotstavljena stava, uvek mislim da je dobro ono rešenje koje pravi najbolji mogući kompromis između ova dva suprotstavljena stava, vodeći računa o tome da se sačuva funkcionalnost nekih sistema, da se očuva neophodan jedinstven sistem odlučivanja kada su neke vitalne stvari u pitanju i kada je država u pitanju, a sa druge strane, da sve što može i što je logično da bude na nižim nivoima odlučivanja, da pređe na te niže nivoe odlučivanja.
Istovremeno, za nas je ovaj zakon važan i zbog toga što mi usklađujemo, imamo interes i želju da Srbija svoje zakonodavstvo uskladi sa evropskim standardima.
To nama nije važno sam zbog činjenice da želimo da postanemo punopravni član EU. Ne krijemo, želimo da postane Srbija što pre punopravna članica EU, ali je to nama važno i zbog toga što mislimo da su zemlje EU, mnoga pitanja uredila na najbolji način sa stanovništva ostvarivanja osnovnih principa demokratskog društva.
Zato mi želimo da se ugledamo na te zemlje i da po tim standardima gradimo srpsko društvo, kao društvo razvijene demokratije.
Ono što je ovim zakonom definisano jeste da zakon određuje ko je nosilac svojine, istovremeno definiše način upravljanja i raspolaganja svojinom, što znači da definiše šta je to što ne može biti predmet otuđenja, utvrđujući i šta je sadržaj onoga što je javna svojina.
Dakle, nije tačno i to samo pokazuje da neki ne čitaju zakon iako zdušno o njemu diskutuju, nije tačno da nije definisano šta je sadržaj svojine. Vrlo je jasno definisano šta je sve sadržaj javne svojine i čak je precizirano šta se pod javnom svojinom podrazumeva kao posebne celine – prirodna bogatstva, dobra od opšteg interesa u javnoj svojini, mreže.
Ono što smatram izuzetno važnim jeste da li ovaj zakon na najbolji mogući način definiše šta ne može biti otuđeno? Mislim da je interes svake države da vodi računa o onome što je najvažnije za njen ekonomski, politički i svaki drugi opstanak. U tom smislu, po meni, definicija šta ne može biti predmet otuđenja obuhvata sve ono što jesu najvažniji resursi države i mislim da u tom smislu ne stoji ničija primedba da će sada sve ono što je srpsko bogatstvo, sve ono što su nekakvi resursi, biti rasprodato i dato nekom drugom, jer ovaj zakon kaže da prirodna bogatstva ne mogu biti predmet otuđenja, da dobra u opštoj upotrebi ne mogu biti predmet otuđenja, da mreže u javnoj svojini takođe ne mogu biti predmet otuđenja, da vodno zemljište, dakle, priča o tome da će neko kontrolisati jednu stranu reke a neko drugu stranu reke je potpuno neutemeljena, zato što je u prirodna bogatstva i dobra od opšteg interesa jasno definisano šta jesu prirodna bogatstva i šta jeste dobro od opšteg interesa i to jeste vlasništvo Republike Srbije. Dalje se kaže da ne mogu biti otuđena prirodna dobra u javnoj svojini, kao ni kulturna dobra u javnoj svojini.
Možda je još nešto ispušteno, možda je nešto još važno, što jeste opšti interes i treba se podsetiti na to, ali ono što je za nas važno jeste da najvažniji resursi i ono što je nasleđe koje imamo obavezu da čuvamo i za sledeće generacije i opšte dobro ne može biti otuđeno.
Želela bih da kažem da te kritike da od 1995. godine nešto nije urađeno, i kada dolaze od onih koji su bili u vlasti pa nisu uradili, onda to tumačim kao samokritiku a ne kritiku upućenu onome ko to sada radi. Svi oni koji su 1995. godine mogli da reše ovo pitanje a nisu rešili, a govore o tome kako je to tek sada došlo na dnevni red, pretpostavljam da govore samokritički o sebi i svojoj ulozi u trenucima dok su bili u Vladi a nisu uradili to što je moguće.
Ono što je takođe jedna politička nekorektno prebacivanje odgovornosti jeste priča o tome kako je ovim zakonom Kosovo izuzeto od Srbije. Da podsetim, Kosovo je izuzeto iz Srbije Kumanovskim sporazumom 1990. godine, nakon bombardovanja, sporazumom koji je potpisan kao kapitulacija. I u tom smislu, od tog trenutka, nažalost, država Srbija sa svojim institucijama nije u punom kapacitetu, ako je uopšte prisutna na Kosovu i nema mogućnost da upravlja imovinom koja se nalazi na Kosovu. Zato mislim da prosto nije korektno obmanjivati ljude o tome kako se od nečega sada odustaje, ne priznajući da je to nešto već pre izgubljeno.
Ima dosta amandmana na ovaj zakon. Sama naša poslanička grupa podnosila je neke amandmane i ja verujem da ćemo mi u razgovoru sa predstavnikom Vlade razmatrati ove amandmane i videti kako da se ovaj zakon učini efikasnijim, preciznijim, kako da se, polazeći od Ustava, ispuni sav ustavni kapacitet i sve mogućnosti autonomije Vojvodine i prava lokalnih samouprava.
Zato mi u načelu podržavamo ovaj zakon, verujući da on možda nije potpuni iskorak, ali verujemo da je veliki korak ka, pre svega, ispunjavanju onoga što jesu ustavne odredbe, a s druge strane, ispunjavanju onoga što jeste evropski standard kada je u pitanju definisanje svojine i kada je u pitanju definisanje prava lokalnih samouprava i autonomne pokrajine da raspolažu, upravljaju i imaju svojinu. Hvala vam.

Iskorišćeno je 10 minuta i 45 sekundi od vremena predsednice poslaničke grupe.
Da li još neko od predsednika ili predstavnika, ko nije iskoristio pravo, želi reč?
Ako ne, obaveštavam vas da su saglasno članu 96. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja načelnog pretresa, prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele sledeće poslaničke grupe: poslanička grupa Manjina, poslanička grupa SRS, poslanička grupa LDP, poslanička grupa SRS-JS, poslanička grupa URS, poslanička grupa Za evropsku Srbiju, poslanička grupa DSS, poslanička grupa Napred Srbijo i poslanička grupa Nova Srbija, te prelazimo na deo sednice kada reč imaju narodni poslanici, i to po redosledu i prijavama za reč u načelnom pretresu o Predlogu zakona o javnoj svojini. (16,20 časova)
Prvi je prijavljeni narodni poslanik Bajram Omeragić. Posle njega ima reč narodni poslanik Milorad Buha.

Poštovano predsedništvo, poštovani potpredsedniče Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, Bošnjačka lista Za evropski Sandžak će podržati ovaj zakon jer se nalazi na listi zakona koji nas približava EU i to je, kao što je poznato, naš prvi kriterijum kada odlučujemo o tome da li ćemo podržati neki zakon ili ne.
Naravno, ovaj zakon je trebalo doneti mnogo ranije. Mi smo se zalagali da se ovaj zakon mnogo ranije donese i mnogo puta insistirali jer ovaj zakon je jedan ključni zakon koji jednostavno daje smisao lokalnoj vlasti i pokrajinskoj vlasti i to je na taj način jedan od uslova, da tako kažem, suštinske decentralizacije u političkom, ekonomskom i svakom drugom, pa i finansijskom smislu.
Prema tome, ovaj zakon, po nama, treba podržati zato što će on, naročito na lokalnom nivou, pa i na pokrajinskom nivou, učiniti da sve one procedure koje su do sada bile vezane da lokalna zajednica zato što nije titular svojine na taj način nema ni imovinu. Lokalna zajednica odnosno lokalna samouprava je bila u situaciji da mnoge procedure mora da produžava, mora da čeka, mora da sa republičkom birokratijom rešava na jedan vrlo dug i komplikovan način, a da će ovaj zakon, po nama, tu proceduru skratiti i da, jednostavno, strane kompanije koje budu dolazile, domaće kompanije koje budu htele da investiraju, a da za partnera treba da imaju lokalnu zajednicu i lokalnu samoupravu, da će jednostavno ovaj zakon omogućiti da proces investiranja se u tom smislu skrati.
Javno privatno partnerstvo mislim da će ovaj zakon pospešiti, da će učiniti da se jednostavno sve procedure skrate i da jednostavno možemo na lokalnom nivou uticati na brži ekonomski razvoj i da dosadašnji birokratski princip, kao što znaju svi poslanici, svi oni koji su radili u lokanoj samoupravi, znaju da ta procedura traženja saglasnosti, od Direkcije za imovinu, za neki postupak koji želi da odradi lokalna samouprava traje mesecima, do onog zaključka Vlada kojim se dozvoljava ili ne dozvoljava da se nešto uradi.
Mislim da će ovaj zakon, osim toga što će nas približiti Evropskoj uniji, pospešiti i investiranje u javni sektor. Ovde smo ovih dana mnogo govorili, a i danas govorimo o železnici, što se tiče nas u Sandžaku, nama realno nije problem oko imovine i oko svojine. Potpredsednik Vlade mi dodaje da nemamo železnicu.
Imamo problem da do našeg regionalnog centra Novog Pazara 20 kilometara Raška-Novi Pazar je trasa koju treba da investira Republike Srbija. Do sada to nije učinjeno i mnogo puta smo insistirali na tome.
Ovde se govorilo i o auto-putevima, što se tiče Sandžaka ni taj problem nemamo, da se bavimo čija će to imovina biti i na koji način će kontrolisati i ko će održavati i šta će biti sa njom, jer jednostavno, ni auto-puteva nemamo. Nemamo ni aerodroma, nemamo zapravo ništa od ključnih infrastrukturnih objekata.
Postavlja se pitanje na koji način očekujemo da se ovaj najnerazvijeniji region, jednostavno, izvuče iz teške nerazvijenosti i da jednostavno taj stepen nezaposlenosti koji pritiska Sandžak ne može se razrešiti, sve dotle, dok ne budemo imali investiranje u ključne i infrastrukturne objekte za koje lokalna samouprava, ne sada, ona ni u budućnosti neće moći da investira, jednostavno zna se da to može da se uradi samo iz republičkih sredstava, odnosno republičkog budžeta? Ovaj zakon, kao što sam rekao, doprineće da se možda neke procedure skrate, a da Republika mora da krene u investiranje u Sandžaku.
Ovaj zakon, po nama, treba da omogući građanima boljitak i da jednostavno motiviše građane da učestvuju u političkom životu na lokalnom nivou, na jedan kvalitetniji način. S obzirom da lokalna samouprava do sada nije raspolagala imovinom, mi smo imali situaciju da se i izbori na lokalnom nivou obesmišljavaju, samim tim što će ta lokalna skupština da raspravlja o kanalizaciji, vodovodu, da jednostavno, nije u mogućnosti da donosi neke strateške odluke, a nema strateških odluka gde jedna lokalna samouprava nema imovinu i nema pravo svojine nad onim sredstvima kojima treba da raspolaže, i na taj način, utiče na svoj brži i ekonomski razvoj. Hvala puno.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik gospodin Milorad Buha. Izvolite.

Dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, za Srpsku radikalnu stranku je neprihvatljivo i razgovarati o ovome zakonu u ovoj formi i zbog toga nećemo glasati za ovaj zakon.
Zbog čega je on neprihvatljiv? Probaću sa više argumenata da ukažem javnosti šta je bitno i šta je predviđeno ovim zakonom. Zakon je nepotpun. On je nejasan, nekoherentan, necelishodan i kao takav je neprimenljiv. Nećete ga moći primeniti i to ćemo videti. Izmene i dopune ćemo dobiti do kraja godine.
Ovaj zakon je jedno veliko ništa. Ovo je samo jedan kompromis sa ekonomskim moćnicima, finansijskim moćnicima i političkim moćnicima, i to, najvećim delom iz Vojvodine, a posebno sa predsednikom Vlade, gospodinom Pajtićem, koji vas je stavio u mali džep. On je gazda Vojvodine i to vam jasno govori, ne i sa svojim usta, nego vam to govore koalicioni partneri ovog čoveka. Vi ste bili prisiljeni samo zbog njega, njegovog stava i odnosa prema centralnoj vlasti da donesete ovakav necelishodan, nepotpun i nejasan zakon.
Ono što je bitno naglasiti i što javnost mora da zna je da ste još 2000. godine obećali da ćete doneti ovaj zakon. Sada pojedini članovi koalicije kažu – posle 16 godina donosimo zakon. Ko vas je sprečavao? Vi držite vlast 12 godina. Ko vas je sprečavao da donesete ovaj zakon? Imate ustavnu obavezu. Ustav je 2006. godine inaugurisao javnu svojinu, ugradio u svoje odredbe javnost svojine. Šta ste toliko čekali? U agendi za 2008. godinu ste morali izgraditi, dograditi, preraditi sve ono što je bilo vezano za državnu svojinu, ugraditi javnu svojinu, ozakoniti to, inovirati postojeće zakone, doneti novi zakon, ali ne na ovaj način, sa toliko dugim vremenskim periodom, periodom čekanja.
Šta kažu pojedini predstavnici aktuelne vlasti? Kažu sledeće – više milijardi evra je izgubila lokalna samouprava. Ako je to istina, onda je neko oteo lokalnoj samoupravi više milijardi evra. Ko je taj koji je ukrao lokalnoj samoupravi nekoliko milijardi evra? Gde ste sada vi iz vlasti da kažete – ukrali smo to lokalnoj samoupravi, oteli smo to lokalnoj samoupravi i moramo da joj to vratimo. Da li je to istina? Morate da se presaberete i da kažete – lokalna samouprava je oštećena, pokrajina je oštećena i moramo to vratiti. Kroz ovaj zakon u finansijskom smislu ne vraćate ništa. Kasnije ću objasniti šta je suština u finansijskom smislu i podloga ovog zakona.
Kakva nam je praksa? To nam je najbolje iznela DRI, koja je rekla kada je vršila kontrolu Direkcije za imovinu Republike Srbije, konstatovala je da ne postoji evidencija, ne postoji registar državne svojine. Recite mi sada, koja zemlja ima takvu praksu? Recite mi, da to vratimo na mikro celinu, koji domaćin u ovoj državi ili bilo kojoj državi sveta ne zna šta mu je pokretna, a šta nepokretna svojina? Vi ste na vlasti, a ne znate šta je državna svojina, odnosno sada javna svojina. Ne znate.
Gospođo Kolundžija, pitam vas, predsednik ste jedne političke partije u parlamentu, šta je svojina ovog parlamenta? Da li imamo evidenciju o tome? Da li imamo izvedenu vrednost? Nemamo. To nema ni Vlada i to nema ni jedna državna institucija. S obzirom da nemate, to je tragično. Ne znamo vrednost ovog sistema i ovog društva.
Za mene je ovo više jedna srednjovekovna povelja o poklonu ili darovnica, ništa drugo. To je jedno prazno ništa, jedno prazno obećanje da će pokrajina, odnosno lokalna samouprava nešto dobiti. Zašto je bitno ono što sam napred naglasio, zašto je bitno i zašto dolazi sada, zašto se sada donosi zakon? Gospodine Đeliću, kao potpredsednik Vlade, vi jako dobro znate zašto se donosi ovaj zakon. Ne zbog agende sa EU, to se provlačilo kroz razne agende u poslednjih četiri pet godina. Bitno je u tome što su lokalnoj samoupravi oduzeta određena sredstva koja joj propadaju i vi to jako dobro znate. Određena korekcija je izvršena kroz Zakon o decentralizaciji i finansiranju lokalne samouprave.
Za poslednje tri godine, od 2009. godine do današnjeg dana, lokalnoj samoupravi je oduzeto oko 600 miliona evra. evo, sad ću vam pročitati ovde šta kaže potpredsednik Vlade Vojvodine Ištvan Pastor. On kaže sledeće: "Vojvođanske finansije su oštećene u poslednjih pet godina za 36 milijardi dinara", to je negde blizu, s obzirom da je to u poslednjih pet godina, oko 500 miliona evra. Ta sredstva su ostala u budžetu Republike Srbije. Ko je odgovoran za to?
Gospodine Đeliću, vi ste kada ste obrazlagali ovaj zakon morali reći – evo, na ovaj način mi ono što smo im uzeli, ono što smo im oteli, ono što im nismo prebacili, sada to kompenzujemo. Ko ima u ovom sistemu i društvu pravo i mogućnost i da snosi odgovornost da uskrati nekome određena sredstva? Vidite, vi to radite, to ste učinili i za pokrajinu. Kaže da je za 2011. godinu Fond za kapitalna ulaganja trebao dobiti 10,2 milijarde dinara, a dobio je samo za šest meseci milijardu i 400 miliona dinara.
Ko je odgovoran za ovo? Da li ima odgovornih? Odgovorna je vlast, vi ste odgovorni. Vi neuredno izvršavate sve ono što je predviđeno Zakonom o budžetskom sistemu, Zakonom o budžetu. Vi kršite odredbe tih zakona, ta pravila. Za pet godina uskratili ste pokrajini ovih 36 milijardi dinara. Ako to nije tačno, onda gospodin Pastor mora da odgovara. Da li će on odgovarati? Neće. Da li će odgovarati onaj ko nije izvršio sve uplate, što je predviđeno Zakonom o budžetu za 2007. i 2008. godinu itd? Neće niko odgovarati. Vidite u šta ste ovo društvo doveli.
Šta je najtragičnije? Najtragičnije je da nemamo registar imovine, ne znamo vrednost imovine, a sa druge strane, ogromna imovina nam je oteta. Ko je oteo? Otele su druge republike, 1990, 1991. i 1992. godine. Godine 2004. stupio je na snagu Sporazum o sukcesiji, gde su se strane bivše republike dogovorile da će kroz postupak sukcesije naći zajednička rešenja, doći do podele bivše zajedničke, državne, društvene svojine koja je pripadala SFRJ ili republikama.
Pitam vas sada – šta ste učinili od 2001. godine kada je potpisan, odnosno 2004. godine kada je stupio na snagu Sporazum o sukcesiji?
Međudržavni komitet koji deluje ne radi ništa, odnosno naš predstavnik koji je u tom međudržavnom komitetu ne radi ništa, kao ni komisija koja je formirana od strane Vlade. Da je sreće, danas bi imali kompletnu situaciju.
Koja su sredstva u pitanju? Ogromna sredstva. Samo u Hrvatskoj je ostalo oko 1,8 milijardi evra vrednosti imovine preduzeća koja su imala, opština, gradova itd, koja su imala određenu imovinu. Da li ti pravni subjekti raspolažu sa tom imovinom? Ne raspolažu. Kakva je situacija sa preduzećima, odnosno sa imovinom preduzeća iz Hrvatske? Onoga trenutka kada ste krenuli u postupak prodaje, tj. u periodu 2007. i 2008. godine, predsednik Vlade je bio Koštunica, bili ste zasuti prigovorima, pritužbama diplomatskih predstavnika iz Republike Hrvatske i sve ste to stavili van snage.
Naša imovina u jedan i po puta većoj vrednosti leži tamo, nijedan prigovor, nijedan razgovor. Moram ovde spomenuti imovnu Srba koji su proterani genocidnim aktivnostima Hrvatske države koja je i danas tamo, na desetine milijardi evra. Ko vodi računa o tome? Da li je to definisano Sporazumom o sukcesiji? Jeste. Ko sprovodi taj sporazum? Niko. To je naša stvarnost.
Šta je suština ovog zakona? šta u stvari dajete pokrajini, odnosno lokalnoj samoupravi? Daćete određenu svojinu koja će biti pokrajinska, odnosno lokalna. Ali, zašto se ona daje? Samo zato da bi se pojačali bilansi pokrajine, odnosno lokalne samouprave. Sadašnji bilansi ne omogućavaju zaduživanja. To je suština. Kroz jačanje bilansa pokrajine i lokalne samouprave oni će se moći zaduživati i moći će da stavljaju hipoteke na tu imovinu. Ko će davati zaloge na tu imovinu i sa druge strane moći izvršiti prodaju? Ako je suština prodaje, znamo kako je činjeno poslednjih 10, 15 godina. To nije bila prodaja, to je bilo darovanje, davanje ispod svake cene. To je suština.
Sada ovde pričate o tome kako će doći do razvoja kada se to prenese itd. Šta se prenosi? Prenose se nepokretnosti u koje treba ulagati. Da li lokalna samouprava može ulagati? Ne može. Ovde ću vam pročitati aktuelno stanje u finansijskom smislu zaduženosti lokalne samouprave – stanje 31. decembra 2010. godine, ukupno zaduženje lokalne samouprave je 66 milijardi, od toga samo grad Beograd je 48,5 milijardi. To je već 75 milijardi, odnosno 750 miliona evra. Da li je lokalna samouprava solventna da nosi ovaj teret? Nije solventna.
Vi ćete je na ovaj način ojačati, oni će dobiti mogućnost da se zaduže. Da li je tu smisao da oni razvijaju određene aktivnosti iz oblasti komunalne privrede? Ne, smisao je samo zaduživanje. Ista je situacija kod pokrajine.
Moram nekoliko rečenica reći o aktuelnom stanju u oblasti komunalne privrede, vrlo je bitno, zato što ćete ovim zakonom na određen način omogućiti i komunalnim preduzećima i komunalnoj privredi da dobiju određenu svojinu i ona će upisati tu svojinu. Priprema se sada privatizacija komunalnog sektora i deo komunalnog sistema će biti prodat sa ovom svojinom koju sada dajete. Kome izlazite u susret, građanima Srbije? Ne. građane Srbije ne interesuje privatizacija komunalnog sektora. Njih interesuje ozbiljno komunalno preduzeće koje se razvija, koje ima jeftinu uslugu. Da li će kroz privatizaciju dobiti sve to? Neće.
Ovo će biti još jedan atak na ogoljeni privredni život, ogoljeni komunalni život i stvaranje preduslova da se izlazi tajkunima, da još kroz određeni vid privatizacije dođu do određene svojine i na taj način ogole i ovaj napaćeni narod. Hvala.