Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, želim najpre u ime poslaničkog kluba URS da izrazim zadovoljstvo što se posle 16 godina konačno donosi zakon o vraćanju imovine lokalnim samoupravama. Naravno, sam period od 16 godina je toliko dugačak da ne znam da li treba da budemo time zadovoljni ili tužni, s obzirom da je ovo trebalo daleko, daleko pre uraditi.
Već 16 godina Vlada Republike Srbije, a u tih 16 godina prodefilovale su gotovo sve stranke iz ovog parlamenta u njenom sastavu. Gotovo jednu trećinu svog radnog vremena svakog četvrtka, ako su četvrtkom sednice Vlade, posvećuje raznim temama koje su lokalnog karaktera, davanju saglasnosti na izgradnju lokalnih ulica na proširenje gradskih grobalja, na davanju saglasnosti za baletske škole koje mogu da koriste u zakup razne prostorije koje su u opštinama.
Dakle, ljudi koji se bave ovom materijom su izračunali da su više milijardi evra lokalne samouprave izgubile u prethodnom periodu, zato što su gubile vreme, čekajući da im Republička administracija odobri nešto što je zapravo njihova stvar, da koriste slobodno imovinu koja se nalazi u njihovom gradu ili opštini.
Od velikih problema kakvi su odsustvo saglasnosti, zbog činjenice da su druge političke opcije na vlasti u nekoj opštini u odnosu na Republičku Vladu, pa se onda namerno to kočilo od strane Republičke direkcije za imovinu i Vlade, do objektivne prenatrpanosti same direkcije koja, bez obzira na broj činovnika koje ima u sebi fizički ne može i nije mogla sve ovo da obradi, jer je sistem bio pogrešno postavljen. Takve stvari nikada nisu ni trebale biti u nadležnosti Republičke Direkcije.
Bilo je tu puno banalnih slučajeva i puno ozbiljnih slučajeva. Najbanalniji slučaj sigurno je ovaj poslednji slučaj Malog Zvornika, gde je, koliko znam, SRS, gde je gradonačelnik tražio još u januaru prošle godine da mu se da saglasnost na proširenje gradskog groblja, jer nije mogao više da ima prostora da sahranjuje mrtve. Poslao je desetak dopisa Vladi, Republičkoj direkciji za imovinu i dan danas mu to nije odobreno iz zaista vrlo ružnih i banalnih razloga.
Na kraju, šta rade? Normalno da sahranjuju mrtve mimo zakona, jer to su neke stvari koje ne može ni zakon da ograniči.
Sada bi ovim zakonom na takve stvari trebao da dođe kraj. Mi smo zadovoljni što je, faktički, ovaj zakon bio jedan od tri ključna zakonska predloga u okviru petice koje su URS prikupljali ovog proleća i gde smo prikupili preko pola miliona potpisa građana. I osim zakona o finansiranju lokalne samouprave, ovaj zakon o javnoj svojini je bio drugi ključni naš predlog, kao i treći zakon koji se još uvek nije našao na dnevnom redu ove skupštine, a to je zakon o direktnom izboru gradonačelnika i predsednika opština.
Moram pri tome da kažem, sećate se svi debate iz juna ovog meseca kada su neke stranke suštinski podržavale naš predlog o finansiranju lokalne samouprave, ali im se nije svidelo zašto mi iz URS bili formalni predlagači.
Za razliku od te situacije, moram da kažem da smo prilično zadovoljni ovim tekstom koji je Vlada napravila. Slažem se sa mojim kolegom, gospodinom Pastorom, da je ovaj predlog danas mnogo bolji nego onaj koji je bio pre mesec dana. Svakog dana je taj predlog postojao sve bolji. Radi se o vrlo solidnom tekstu i to je razlog što nemamo problem što nismo mi taj tekst dali. Naš tekst stoji u Skupštini. Nama nije bitno ko je predlagač, nego da li kvalitetan tekst. S obzirom da je tekst prilično solidan, spremni smo da ga usvojimo.
Ono što je ostalo kao nedoumica su sledeće stvari. Gospodin Đelić je, u uvodnom izlaganju rekao, da će ulice, trgovi, parkovi, lokalni putevi biti svojina jedinica lokalne samouprave, a da će međuopštinski putevi biti svojina Pokrajine Vojvodine, odnosno, govorimo o regionalnim putevima koji se nalaze na teritoriji Vojvodine, pa smo onda videli ovim amandmanima, da je i kanalska mreža takođe svojina pokrajine Vojvodine.
Moram da kažem da URS to apsolutno podržava, ali se pitamo šta je sa regionalnom infrastrukturom južno od Save i Dunava? Podržavamo da Vojvodina ima vlasništvo nad regionalnom infrastrukturom na teritoriji Vojvodine, ali je potpuno nedosledno da, južno od Save i Dunava, tako pravo ne postoji za ostale. Odnosno da Republika upravlja regionalnom infrastrukturom u zapadnoj Srbiji, Šumadiji, istočnoj Srbiji, južnoj Srbiji.
Očito je da imamo jedan asimetrični sistem koji je neodrživ. Ja sam za to da ova prava pripadnu Pokrajini Vojvodini, ali je potpuno jasno da je ovo rešenje na dugi rok neodrživo. Ako samo jedan deo Srbije ima to pravo, jasno je da će se javiti animoziteti u drugim delovima koje to isto pravo nemaju. Zato treba da se u narednom periodu ide ka punoj regionalizaciji Srbije, da ova ista prava ili slična prava, približno ista prava koje ima Vojvodina, dobiju i istočna Srbija, i južna Srbija i zapadna Srbija, Šumadija i Pomoravlje.
Ne vidim zašto bi to bio problem, kao što ne vidim ni u čemu je bio strah nekih ljudi, pa i sada taj strah postoji, čini mi se, oko debate vezano za imovinu Vojvodine. Zašto bi se iko plašio da se Vojvodini ili bilo kom drugom regionu da ingerencija da sam održava regionalne puteve, regionalnu infrastrukturu, regionalne kanale i regionalnu železnicu.
Ne znam u čemu je razlika između regionalnih i železničkih pruga i regionalnih puteva? Zaista je nedosledno da se daje pravo nad jednim delom regionalne infrastrukture, a ne nad kompletnom regionalnom infrastrukturom. Nema nikakve razlike, pri čemu je jedina razlika što je železnica zaista nerentabilna u celoj državi i da to predstavlja važan i veliki trošak za Vojvodinu, ukoliko bi se i to stavilo njoj na upravljanje. Ali, to ne treba da bude briga centralne vlasti. To treba da bude briga Vojvodine.
Postavlja se i opravdano pitanje koje je Balint Pastor postavio, treba imati poseban zakon o finansiranju regiona. Konkretno, Vojvodine, onda i ostalih. Koji su to izvorni prihodi? Odakle će se sve to održavati i finansirati? Ovde nije samo bitno imati vlasništvo nad imovinom, nego imati novac, sopstvene prihode da tu imovinu održavate. Nešto što je izgrađeno, ako se ne održava, propada, kao što znamo već na primeru kanala koji su izgrađeni, a dobrim delom zapušteni jer se ne održavaju dovoljno dobro, i zato imamo česte slučajeve, da tokom sušnih godina, ne koristi se taj potencijal koji bi trebao i umanjuju se prihodi od poljoprivrede, odnosno prinosi.
Mislim da je potpuno bezrazložan strah koji se javlja oko regionalne imovine. Dati su primeri drugih zemalja u Evropi, gde regioni raspolažu regionalnom imovinom. URS smatra da tako nešto treba da bude i u Srbiji.
Potpuno je prirodno da će regionalne vlast imati više motiva, interesa da grade i održavaju regionalne puteve, regionalnu železničku mrežu, regionalnu infrastrukturu uopšte, nego centralna vlast. Centralne vlasti uvek imaju problem prioriteta – da li prvo graditi regionalni put u Vojvodini, istočnoj i zapadnoj Srbiji, Šumadiji, i na kraju, gradi se tamo odakle dolazi političar koji je na čelu resornog ministarstva. To je pogrešan sistem. Grad nam onda zavisi, ne od sistema, nego od ljudi. Subjektivno se odlučuje o tome.
Ideja regionalizacije je, da svaki region dobije pravo da ima svoju imovinu, svoja sredstva i da onda sami regioni odlučuju koji su njihovi prioriteti, pa da li će se prvo graditi tunel u Fruškoj Gori, ili će se raditi neki put ka rumunskoj granici, pa neka Vojvodina odluči. Šta ima oko toga da se pita Republička Vlada, jer Vojvodina treba o tome sama da odlučuje.
Republička Vlada mora da vodi računa o održavanju Koridora 10, to je nacionalni koridor, on prolazi iz kroz Vojvodinu i kroz Šumadiju, i kroz južnu i istočnu Srbiju. To je nadležnost republičkih vlasti. U tom smislu, ne vidim nikakav problem, čak vidim i potrebu da se formiraju i regionalne direkcije za puteve koje će imati sopstvene prihode i koje će održavati regionalne puteve, dok republička Direkcija treba da održava samo nacionalne koridore. Takva rešenja postoje i u Austriji i u mnogim drugim zemljama, ne vidim zašto bi to bio problem za Srbiju. Što više ljudi bude uključeno i u gradnju i održavanje regionalne infrastrukture, to ćemo imati više i ravnomernije raspoređenu regionalnu infrastrukturu.
Zbog toga ćemo razmotriti neke od amandmana koje su podnele poslaničke grupe i glasati za njih, bez obzira što nismo učinili mi. Dakle, bez obzira što URS nisu vezano za regionalnu imovinu dali amandmane, a ukoliko se uklapaju u ovaj koncept o kome sada govorim, mi ćemo za njih glasati. Nikad nemamo problem da podržimo dobar amandman, bez obzira koja stranka ga predlaže.
Međutim, mi smo podneli, takođe, jedan amandman, on se odnosi na imovinu gradskih opština. Smatramo da gradske opštine treba da imaju sopstvenu imovinu, ne da članom 18. postoji mogućnost da grad svojim statutom opredeli imovinu gradskoj opštini, nego da bude obaveza da grad opredeli imovinu statutom gradskim opštinama, jer veliki problem gradova jeste takođe centralizacija. Evo primer Beograda. Beograd je glavni grad, najveći je, ima najveći budžet, ali čak sedam osmina tog budžeta pripada centralnoj gradskoj upravi. Samo jedna osmina je na raspolaganju za svih 17 sadašnjih gradskih opština. Tih 17 gradskih opština sa tako malo novca ne mogu da urade onoliko stvari koliko žitelji tih opština očekuju od njih, i treba uraditi decentralizaciju.
Kakva je razmera u drugim gradovima u Evropi? Pola budžeta, otprilike, ide u centralnu gradsku upravu, centralna gradska uprava finansira velike projekte, kao što su metro, mostovi i velika druga infrastruktura, ali zato gradske opštine održavaju ulice, kanalizaciju, vodovode, kad se popravljaju. U tom smislu nema razloga da se više novca ne opredeli i sa gradskim opštinama. Onda će sve gradske opštine imati ravnopravnu mogućnost da urade nešto za svoje sugrađane, a ne da se čeka da centralni grad odredi šta je prioritet. Kada dolazi na red kanalizacija u Borči, kada u Ritopeku, pola Beograda i dalje nema kanalizaciju, a ako se čeka grad Beograd da to odredi, načekaće se neke prigradske opštine. Ovo važi za Beograd.
Međutim, ne samo za Beograd, ovo važi sad za Niš, i Niš ima pet gradskih opština koje su samo na papiru gradske opštine, jer niti imaju imovinu, niti imaju sredstva. Važiće verovatno jednoga dana za Novi Sad, jer tamo je postojala ideja, ali se nikada nije sprovela u delo, da se formiraju gradske opštine, a verovatno i za još neke gradove, kako budu rasli.
Naravno, zalažemo se za to da najpre opštine imaju pravo raspolaganja nad imovinom, takođe da dobiju i odgovarajuća sredstva, a takođe smatramo da i mesne zajednice treba da imaju najmanje 5% od gradskog budžeta. Tamo gde su predsednici opština i gradonačelnici iz URS ovaj sistem finansiranja mesnih zajednica, koji mi predlažemo, startovaće, ako to skupštine odluče, a mislim da hoće, jer imamo većinu, od 1. januara sledeće godine. Mi smatramo da to treba da startuje u celoj Srbiji.
Što se tiče imovine, mislim da je rešenje u zakonu dobro, da imovina jeste opštinska, a daje se na raspolaganje mesnim zajednicama, ali mesne zajednice treba da imaju i svoj budžet na raspolaganju. Naš predlog je da to bude najmanje 5% od ukupnog gradskog budžeta, jer neka praksa govori da je to minimalna suma koju bi trebalo raspodeliti svim mesnim zajednicama, srazmerno broju stanovnika koji u njima žive.
Dakle, generalno smatramo da je zakon solidan i da, međutim, ima nekih stvari koje su iz nekog straha nepotrebno izostavljene, vezano za imovinu pokrajine, da ima mogućnosti da se poboljša u domenu davanja imovine i gradskim opštinama, kao obaveze, a ne kao mogućnosti.
Naravno, kao i uvek moramo da izrazimo jednu rezervu i oprez u vezi sa sprovođenjem zakona. Najveći problem u Srbiji, to svi znamo, nije samo doneti zakon, već problemi nastaju kod sprovođenja. Ono što nas čini nespokojnim je odluka predlagača da, ne znam pod kojim pritiskom, popusti i da predloži rok od čak tri godine za upis ove imovine ka lokalnim samoupravama. Znam da je originalni predlog bio godinu dana, ne znam što se prihvatio predlog od tri godine, bez obzira ko ga je predložio, čak i da ga je SKGO predložio, to nije dobro, jer mislim da je potrebno da se ovaj proces prenosa imovine ubrza maksimalno. Mi znamo, nažalost, kakvi smo mi kampanjci i znamo da će na kraju svi u poslednjem kvartalu treće godine tek krenuti to da rade ozbiljno. To je, nažalost, nešto što nas čini nespokojnim.
Zašto ovo govorim? Upravo imajući u vidu i slučaj sa malopre pomenutim Zakonom o finansiranju lokalne samouprave. On treba da stupi na snagu od 1. oktobra, a to je za desetak dana. Međutim, Vlada još uvek nije donela uredbu o rasporedu transfera solidarnosti opštinama. Da bi Zakon o finansiranju lokalne samouprave, koji je ključan za decentralicaziju, imao efekta i da bi mogao da se primeni, nije dovoljno to što je Vlada samo usvojila rebalans budžeta, nego je potrebno da se usvoji uredba o rasporedu transfera solidarnosti, kako bi svaki grad i svaka opština znala tačno koliko će transfera dobiti od republičke Vlade u poslednjem kvartalu ove godine.
Ukoliko želimo da raspravljamo o rebalansu budžeta, a pretpostavljam da će to doći na dnevni red, mislim da bez toga da u samom zakonu postoji član gde postoji tabela gde se vidi raspored transfera po svakoj pojedinačnoj opštini, kako redovnog transfera i transfera solidarnosti, bolje da ne započinjemo tu raspravu. Mi u takvoj raspravi nećemo ni da učestvujemo. Dakle, očekujemo da Vlada ne gubi vreme i da ne bude opet pod pritiskom, da se navrat- nanos nešto donosi nego da donese uredbu o rasporedu transfera solidarnosti, jer je bilo opravdano pitanje zašto Novi Sad da dobije isti transfer solidarnosti kao Arilje. Onda sam video nacrt uredbe Ministarstva finansija, koje je predložilo obrnuto, da Novi Sad dobije više nego Arilje, jer je odbijen predlog URS da svi dobiju isto, a sada je predloženo da Novi Sad dobije još više. Ako je transfer solidarnosti, manji treba da dobiju više, a ne veći.
Ovo pominjem samo zbog toga što se plašim kako će se i Zakon o finansiranju lokalne samouprave, ali i ovaj zakon o imovini, primeniti u praksi, jer problem je ne sprovođenje zakona koje Narodna skupština donosi.
Konačno, moram da kažem da je pokrenuta ozbiljna debata o decentralizaciji. Opet ću reći, URS nisu prvi koji su to pokrenuli. Bilo je stranaka u ovom parlamentu koje o tome pričaju mnogo duže nego mi, ali definitivno su neke pozitivne stvari krenule da se dešavaju od ovog proleća i leta, kada smo usvojili jedan zakon. Mislim da ćemo usvojiti i ovaj zakon o vraćanju imovine lokalnim samoupravama i Vojvodini, jer je on takođe važan, ali mislim da tu ne treba da stanemo.
Nije mi jasno zašto nema političke hrabrosti i volje da se usvoji zakon o direktnom izboru predsednika opština i gradonačelnika, da narod bira, a ne da ih postavljaju partijske centrale. To je, takođe, ključna stvar za naredni period, da bismo imali kompletnu decentralizaciju, plus davanje odgovarajućih ingerencija i ovlašćenja i mesnim zajednicama.
Dakle, sve u svemu, moram da kažem da je zakon solidan, da ćemo mi najverovatnije za njega glasati. Očekujemo da se usvoji amandman naše poslaničke grupe i možda još neki amandmani kolega koji su za istinsku decentralizaciju Srbije. Hvala.