Reč ima narodni poslanik Bojan Đurić, a posle njega gospodin Sreto Perić.

Uvaženi potpredsedniče, potpredsedniče Vlade, dame i gospodo malobrojni narodni poslanici koji ste ostali u sali, tako obično počne ova… Nisam napravio razliku između mojih i vaših narodnih poslanika, mislim da nema potrebe za takvom vrstom reakcije u ovoj sali.
Hteo sam da razgovaram sa gospodinom Đelićem, ako je to moguće i da pohvalim jedan deo onoga o čemu je govorila gospođa Kolundžija maločas. Ali dobro, ako mislite da na taj način treba da razgovaramo o ovom zakonu, svega nekoliko dana pre odluke EU o kandidaturi, čujem da će se raditi i za vikend, onda to govori o vašem evropskom kapacitetu, neću se na to više osvrtati.
Zbog toga i mislim da je možda malo neprirodno da danas imamo ovu raspravu, a da onda u naredna dva dana ili nekoliko dana zajedno sa raspravom o amandmanima raspravljamo i o Zakonu o restituciji, odnosno o ovom drugom zakonu koji se tiče povraćaja imovine crkvama i verskim zajednicama na teritoriji Republike Srbije.
Mislim da su to povezani zakoni, odnosno da ovu našu današnju i te rasprave koje će uslediti povezuje samo jedna zajednička stvar, a to je da su oni uslov na našem evropskom putu. Uostalom, zbog toga ste vi, gospodine Đeliću, zaduženi za njihovu pripremu i za njihovu odbranu ovde u parlamentu. Ne mislim da je to nužno loše. Razgovarali smo o ovom zakonu i o zakonima koji će doći na dnevni red i mislim da je činjenica da ste se vi tim zakonom bavili pomogla da se neki sporni delovi poprave, možda u poslednjoj fazi, možda malo prekasno, ali bolje ikad nego nikad.
Mnogi poslanici koji su govorili u prepodnevnom i popodnevnom delu sednice na neki način jesu u pravu. Rekao bih da je najveći problem ovog zakona što svi mi znamo da će on na neki način biti provizorijum ili da neće imati svoju suštinu ako ga u narednih godinu, dve, tri ne napunimo nekakvim stvarnim sadržajem. Mislim da se to otprilike vidi između člana 4. i člana 89. Član 4. kaže da se na sticanje, vršenje, zaštitu i prestanak prava javne svojine primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje pravo privatne svojine. To je sjajna odredba. Problem je samo što decenijama ova zemlja nema takav zakon, ne postoji osnovni zakon iz oblasti stvarnog prava, da to kažem tim pravničkim rečnikom. Odatle i nastaju oni problemi o kojima je govorila gospođa Tabaković i na koje je probala delimično da odgovori gospođa Kolundžija.
Član 89. je tek priča za sebe. On kaže da se do prestanka funkcionisanja međunarodne uprave na KiM ovaj zakon neće tamo primenjivati. I vi i ja i svi u ovoj sali znamo da ni jedna vrsta prestanka međunarodne uprave na Kosovu neće dovesti do te situacije da Srbija može ovaj ili bilo koji sličan zakon koji se tiče javne svojine u punom kapacitetu da primenjuje na Kosovu. Zašto je to problem? Zato što se onda u poslednjim nedeljama rasprave o ovom zakonu dolazi, u najmanju ruku, u neprijatnu situaciju, da predsednik Republike interveniše, to sam prvo video na TV Vojvodina, ne znam da li je to slučajno, da neće potpisati zakon o javnoj svojini koji, navodno, razgrađuje teritorijalnu celovitost Republike Srbije ili je ugrožava. Ne može zakon o javnoj svojini ili njegova primena na teritoriji Vojvodine nikada da bude kompenzacija za to što ovaj zakon i sve druge zakone Republike Srbije nije moguće primenjivati na Kosovu.
Tog dana smo došli u vrlo neprijatnu situaciju, za koju mislim da ne treba da prećutimo, bez obzira da li će ovaj zakon na kraju biti usvojen, a očigledno je da će, uz prihvatanje određenih amandmana, a nadam se i onih koje je podnela LDP, biti usvojen.
Dakle, onda kabinet premijera izdaje saopštenje demantujući navode koji su se pojavili u javnosti, da je pre toga postignut sporazum sa predstavnicima vojvođanske administracije i danima se radi na amandmanima i juče popodne smo imali sednicu Vlade, telefonsku, ako sam dobro shvatio, na kojoj se usvaja 18 amandmana. Ne radujem se zbog te greške u koracima zbog toga što to daje argumentaciju za napade na vas, na zakon i na ovu Vladu, onima koji nisu posebno zainteresovani ili nisu preterani entuzijasti da Srbija dobije status kandidata ni ove ni bilo koje druge godine.
Ne mislim da je pitanje javne svojine pitanje suvereniteta ili pitanje železničke infrastrukture. Sećamo se da je pre nekoliko godina Srbija u nekom trenutku tog estradnog patriotizma ili vraćanja suvereniteta na teritoriji KiM, ako se sećam negde početkom marta 2008. godine, gospodin Ristivojević, u to vreme savetnik predsednika Vlade i predsednik UO JP "Železnice Srbije", na nekom vozu ulazio na sever Kosova i time ponovo uspostavljao suverenitet Srbije nad železničkom infrastrukturom.
Sa Vojvodinom se nikada neće desiti takva situacija, bez obzira da li postoje železnice Vojvodine ili ne. Nema potrebe da se takva atmosfera ili takav strah uopšte generiše u našoj javnosti.
Mislim da su mnogo veći problem javna preduzeća, odnosno onaj deo javnog sektora koji je regulisan ovim zakonom. Zbog toga smo predložili amandman koji prvi put u naš pravni sistem uvodi izričitu odredbu o načinu gazdovanja ili upravljanja dobrima u opštoj upotrebi, koja su poverena javnim preduzećima, jer je to predmet ovog zakona. Podsećam da su to ključna preduzeća u ovoj zemlji. To je i EPS, to su i "Putevi Srbije", to su i "Železnice Srbije", to su sva ona preduzeća u kojima su atmosfere proteklih godina bile toliko velike i brojne da sam zaista iznenađen da oni koji su makar u političkom smislu bili odgovorni za upravljanje tim preduzećima danas imaju, neću da kažem prilike, još uvek postoji taj institut imuniteta u našem parlamentu, ali makar morala da upozoravaju na ono što se danas dešava ili da žale za tim vremenima kada su oni tom imovinom upravljali.
Ovaj zakon se ne može svesti na ta manje-više knjigovodstvena pitanja, na ono što se ovde vrlo često isticalo. Jesu važna i pitanja upisa, rokova za upis itd, ali ovo je, pre svega, politički zakon. Mislim da ste vi sa tom ambicijom došli pred ovaj parlament da ga branite. Međutim, obzirom na to kakve su sve primedbe dolazile, pre svega iz redova vladajuće koalicije, bojim se da na kraju od jednog konzistentnog zakona neće ostati mnogo i da će učinak većine normi biti, otprilike, kao ovaj iz člana 89, o kome sam govorio.
Jeste realan argument ili opravdanje u nekim situacijama to što Ustav na prilično rigidan način definiše ova pitanja, ali izuzev LDP i LSV, niko drugi u ovom parlamentu nema pravo da protestvuje protiv takvog Ustava, odnosno da se poziva na njega. One stranke koje su pravile tu vrstu kompromisa vezujući Srbiji i njenoj evropskoj budućnosti i ruke i noge tim odredbama Ustava, nemaju pravo na takvu vrstu argumentacije. Ono što se ovde govori o gradskim opštinama, Ustav ne definiše gradske opštine kao jedinice lokalne samouprave, pa se onda i čitav niz pravila koja se tiču upravljanja svojinom, ne može drugačije primeniti.
Dosta je teško uvoditi red u ovakvoj zemlji, zemlji sa ovakvim nasleđem. Mislim da ne treba biti neprijateljski raspoložen prema Vojvodini, čak i kada odande dolazi jedna vrsta nostalgije koja možda nije u svemu realna, ali to je ipak jedini deo zemlje koji ima uređen sistem zemljišnih knjiga u ovoj zemlji. Mi pokušavamo da donesemo zakon o javnoj svojini u sredini koja ima 700.000 nerešenih podnetih zahteva za legalizaciju. Uvođenje reda u takav haos nije lak posao i to neće biti dovršeno ovim zakonom.
Bilo koja vrsta populizma, bez obzira da li je on nacionalno obojen ili se zasniva na ideji da će jednu moćnu centralizovanu državu i tu državnu kasu zameniti blagostanje decentralizacije kroz sistem države na vrhu, pa autonomne pokrajine ispod toga, pa grada, pa gradske opštine, pa na kraju mesne zajednice, kao što je nova intencija, pa do skupštine stanara i ulaza zgrada, prosto mislim da nije realna. U tom konceptu možda ima više mesta za sve političke stranke, što je, kako bi gospodin Vučić rekao, za nas iz političke klase dobro, ali mislim da za građane svakako nije dobro. Valjda ono što je dobro za građane, dobro je i za Republiku Srbiju. Hvala.

Reč ima narodni poslanik gospodin Sreto Perić.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Đeliću, ovo je naopasniji predlog koji je došao u Narodnu skupštinu. Neko je danas rekao da postoji kontinuitet između Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije i ovog predloga. Hvala bogu da je postojao taj zakon, jer da njega nije bilo mi odavno ne bi
imali ni javne svojine, ni državne svojine, ovo bi već bilo rastureno, kako ste i naumili, tako da je dobro što je postojao ovaj Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije, jer je imao veliki uticaj na očuvanje državne svojine.
Danas smo imali priliku da čujemo narodnog poslanika Mlađana Dinkića, inače dugogodišnjeg čuvara ključeva državne kase Republike Srbije, koji je pričao jedan, praktično, problem iz opštine Mali Zvornik. Tačno je da je zahtev za proširenje groblja u Malom Zvorniku podneo još predsednik opštine koji je bio iz DS ovoj sadašnjoj vladi, da nije bilo odgovora na to pitanje, a radilo se o zemljištu koje je u privatnoj svojini.
Čini mi se da je Mlađan Dinkić na najbolji način oslikao tromost i nesposobnost ove vlade. Njemu ćete valjda više verovati, vi koji sedite ovde i podržavate tu vladu, nego što verujete poslanicima SRS, a nama je cilj da objasnimo građanima o kakvoj opasnosti mi danas ovde razgovaramo.
Zar je moguće vi koji ste za evrointegracije, a ovde pokušavate sa rasparčavanjem? A znate li vi, u čemu je suština, ja bih bio jako srećan i ponosan čovek kad bih mogao da obradujem građane Srbije, pa i predsednike opština i gradonačelnike, da će oni od ovog zakona moći da imaju neku korist. Ali pošto mi iz SRS, slikamo i bojimo onakvim bojama i živimo život onakav kakav jeste, mi ne možemo pričati ono što bi oni voleli da čuju, nego moramo da pričamo ono što jeste i šta se odavde očekuje.
Pošto je Vlada uvidela da je nesposobna da na bilo koji način pomogne građanima Srbije, pa i tim predsednicima opština pa i tim gradonačelnicima koji su u najvećoj meri takođe iz stranaka koji podržavaju ovu vladu, oni su rekli – evo vama malo prašine u oči mi donosimo jedan zakon o svojini, odatle će vama biti mnogo lepo, ništa ne brinite ono što do sad nismo mogli da vam učinimo vi ste valjda toliko sposobni, glasao narod za vas, i kako reče gospodin Đelić, građani su birali vlast koja može da im učini prosperitetnije njihov život. Ali ste vi rekli gospodine Đeliću, naravno, kad pošaljete te poruke i još dve druge stvari koje mnogi prilikom ovog iščitavanja ovog zakona možda nisu mogli da otkriju, a ovde se radi o tome, kad se ovo bude prenelo ukoliko izglasate ovaj zakon, kad se ovo bude prenelo u svojinu lokalnih samoupravama, AP da će oni na kontu te imovine koju poseduju moći da se zadužuju.
Sada imam za cilj da izustim generalne stavove SRS po ovom predlogu zakona, ali naravno da bi to učinio snažnijim ja ću povremeno i citirati određene odredbe iz ovog zakona koji ste vi usvojili na Vladi da se vidi da mi ne pričamo svoju priču, nego jednostavno ono što vi nama predlažete. I pošto u svojim izlaganjima volim i rado se pozivam na Ustav Republike Srbije da samo jednom ukratko ponovim koji su to oblici i tipovi svojine uopšte kod nas. I naš Ustav je rekao da je to privatna, zadružna i javna svojina i vi sada ovim predlogom zakona razrađujete dalje tu javnu svojinu kako i na koji način ona treba da se podeli da neke stvari definišete i precizirate.
Ali vidite, ja ne mogu a da ne citiram član 26. predloga ovog zakona koji kaže – i naslov iznad člana 26. je pojam raspolaganja. Raspolaganje stvarima u javnoj svojini u smislu ovog zakona smatra se davanje stvari na korišćenje, ništa strašno možda, davanje stvari u zakup prenos prava javne svojine na drugog nosioca javne svojine uključujući i razmenu. I to ovde kažete uključujući i razmenu, ali drugom nosiocu javne svojine. Ali, tu ima tačka 4) ovog predloga zakona kaže se – otuđenje stvari iz javne svojine i ovde nema ograničenja na koga može da se prenesu stvari iz javne svojine, ovde mogu da se pojave neka privatna, fizička lica, neki tajkuni kao što nekoliko navrata ovde govorite da poljoprivredno zemljište, vode, vodni objekti, sl. su izuzeti iz ovog zakona i biće regulisani posebnim zakonom a vi znate poznato vam je da je u Vojvodini na stotine hektara, pa i nekoliko hiljada hektara da su ljudi uzimali u zakup poljoprivredno zemljište na dugogodišnji period na 100 godina i ono što bi trebali da plate zakup za 99 godina u jednoj godini su dobijali subvencije od Ministarstva za poljoprivredu.
E, tako je i ovde zamišljeno da određenim ljudima se izađe u susret, da određenim ljudima se izađe u susret, zasnivanje hipoteke na nepokretnostima. Evo, ono o čemu je ministar govorio, moći će određen broj opština da založi seoske puteve i da to bude garant da bi dodelio kredit. To su priče, ni za malu decu, to ne znam kome ste mislili da plasirate.
Prenos javne svojina na AP i jedinicu lokalne samouprave ovde se pominje reč "entitet", šta je vaša namera? Da li vi znate koje probleme imaju entiteti u Bosni i Hercegovini, pa kuda vi vodite ovu državu, pa zar vam nije dovoljno problem koji mi već imamo i niko ne može okriviti vas za taj problem koji stoji i pričate uzaludne priče sa agende, to vam je i narodni poslanik Balint Pastor rekao, šta je uslov i šta je cilj. I jutros u formi poslaničkog pitanja narodni poslanik Dragan Todorović je rekao i pokazao kako Šiptari pokušavaju i kako se oni bore da imaju kompletnu kontrolu na AP Kosovo i Metohija, a zašto mi 11, 12 godina nismo pokušali da realizujemo rezoluciju 1244. To nije bio vaš cilj i vi niste to hteli da uradite i još kažete da su ova rešenja u skladu sa Evropskom poveljom o lokalnoj samoupravi koju je Republika Srbija ratifikovala i time između ostalog preuzela i obavezu da lokalno samoupravi obezbedi dovoljno sredstava za obavljanje njenih funkcija.
Hoće li nešto iz Beograda biti preneto lokalnoj samoupravi kolegi Iliću u Žagubici, hoće li nešto biti preneto u Krupanj, hoće li te lokalne samouprave imate nešto od toga? Pa neće, pa u opštini Mali Zvornik biće vraćeno jedno igralište i pokušavate na taj način da nekog prevarite, a zgrada SO će i dalje služiti u te svrhe. Da nije bilo Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije, nisam siguran da mi danas ne bismo sedeli u ovoj zgradi i možda plaćali zakup. To su bile namere i vi idete ka tome.
Dalje, najveći nivo zaštite javne svojine koji je i do sada čerupana kao da nije ničija su odredbe člana 6. a da pogledamo šta kaže odredba člana 6. Predloga zakona. Molim vas samo jedan momenat: "Svako ko odlučuje o stvarima u javnoj svojini koji ih koristi ili njima upravlja dužan da postupa kao dobar domaćin i odgovoran je za to u skladu sa zakonom." Šta je bilo sa postupanjem dosadašnjih dobrih domaćina? Hoće li dobri domaćin ukoliko bude doneo neku odluku odgovarati, hoće li ići u zatvor? Neće, vas to i nije briga i činjenica da ste predvideli vrlo niske kazne ukoliko neko u AP, lokalnoj samoupravi donese pogrešnu odluku o davanju u zakup ili otuđenju javne svojine, biće sankcionisan sa 100 hiljada dinara, ukazuje da je cilj da se ovo što ima još malo raščerupa, ali SRS nikada neće dati takvu podršku nekom ko računa na to, a moći će u suprotnom, ukoliko se radi o očuvanju interesa građana Srbije u pokušaju da se popravi životni standard. Mi ćemo stati na takvu stranu i podržati tako nešto. Ovo je strašno, mislim da, o ovome ne sme ni da se razmišlja.
Neki stručnjaci iz oblasti prometa, gospodine Đeliću, pokretnina i nepokretne stvari procenjuju da će se Fond javne svojine na godišnjem nivou smanjiti, tj. menjati oblik svojine iz javne u privatnu svojinu od tri do čak sedam procenata. Podlogu za svoju tvrdnju nalazimo u članu 4. Predloga zakona koji kaže – da će se na sticanje, vršenje zaštite u prestanku prava javne svojine primenjivati odredbe zakona kojim se uređuje pravo privatne svojine, ako nešto drugo nije određeno ovim zakonom.
Nemojte vi matematičari sada da kažete da će javna svojina u Srbiji apsolutno da nestane od 14 godina i dva meseca ukoliko bi do 7% godišnje se pretvaralo u privatnu svojinu ili možda 33 godine, ukoliko bi to išlo po 3%, gde ćemo apsolutno ostati bez javne svojine. Ostaće nešto još jednom ponavljam, ostaće valjda i ova i druge zgrade, ali i pravno posmatrano, pravna nomotehnika kod izrade ovog zakona čini mi se da nije u rangu studenata prve godine Pravnog fakulteta. Dosta je opštih mesta, na dosta mesta kažete, biće tako ukoliko nije predviđeno drugim zakonom, ali to ste uradili vešto.
Znači, koji su uradili najpre nacrt ovog zakona, zatim i Vlada koja je usvojila predlog ovog zakona, oni su i svesno išli na to da ostave mogućnosti da sa nekim drugim propisima menja oblik svojine. Šta će se desiti sa imovinom gde su na primer MZ? U nekadašnje vreme kulucima gradili nešto, kome će to pripadati? Šta će biti sa tim? Mislite da oni mogu, što sam malo pre i rekao, da budu umesto Republike Srbije, dati kao garant odnosno kao hipoteka. Neće.
Mislim da pokušavate, nadam se bezuspešno da prenesete svoju odgovornost na nekog drugog, ali činjenica je daje ovaj predlog zakona stigao u Narodnu skupštinu još 6. septembra, a da je juče Vlada 19. septembra usvojila 18 amandmana svojih, 18 amandmana na ovakav zakon ukazuje gospodine Đeliću, da vi ne znate šta radite, jeli moguće da se toliko promenilo za 14, 15 dana, a moram da vam kažem, da je ovo možda za vas, kad su u pitanju građani Srbije, jer ne mogu direktno da odlučuju o ovome, možda jedan i prilično povoljan momenat, a kako?
Usled lične borbe za očuvanje gole egzistencije, za to da obezbede za sutrašnji dan, polako zaboravljaju ono što je od opšteg interesa, i biće možda lakše da vi ovo usvojite. Međutim, jednog dana za ovako opasne zakone neko će morati da odgovara. Ponekad i sud javnosti može oštrije da kazni od ovog, iz našeg reformisanog pravosuđa.
Mislim da bi ovaj zakon trebalo da se povuče iz procedure, jer on ništa dobro ne donosi građanima Srbije, možda pojedinim tajkunima koji su se namerili, koji su se sa nekim i dogovorili, možda nekom izvan Republike Srbije, jer još jednom da se prisetimo, otvaranje radnih mesta, ako je ino partner, ova država je izdvajala i do 10.000 evra, a to nije važilo za naše ljude, za naše preduzetnike.
Čini mi se da ste i ovde nešto slično pripremili, ali ne računajte na SRS.
SRS je protiv ovog zakona i mislim da na taj način najbolje čuvamo interese građana Srbije. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Milisav Petronijević, a posle njega narodni poslanik gospodin Dragan Stevanović.
Izvolite gospodine Petronijeviću.

Poštovani predsedavajući, gospodine potpredsedniče Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, kada je u pitanju Predlog Zakona o javnoj svojini, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SRS – JS gospodin Zoran Kasalović je izneo stav poslaničke grupe i u daljem, želim samo da potvrdim taj stav i da iznesem još nekoliko rečenica u načelnoj raspravi o Predlogu ovog zakona.
Kada bude bila rasprava u pojedinostima tada ćemo se zadržati konkretnije na nekim rešenjima koja su predložena u ovom zakonu.
Dakle, ponavljam ono što je predstavnik naše grupe već rekao, poslanička grupa SRS – JS će podržati Predlog zakona o javnoj svojini.
Mi smatramo da je ovo značajan zakon, značajan sistemski zakon, koji omogućava dalju decentralizaciju u Srbiji, koji stvara okvire za to, dakle, kao deo posla koji nam predstoji u decentralizaciji, jer nije samo to, decentralizacija u Srbiji.
Dakle, zakon koji precizno definiše šta je i čija je od imovine, koja je do sada bila imovina Republike Srbije, zakon koji omogućava AP, lokalnim samoupravama, brži razvoj ulaganja itd, s jedne strane.
Sa druge strane prosto želim da upozorim da imamo u vidu da prenosom svojine na AP Vojvodinu i na jedinice lokalne samouprave ne znači samo da će postati bogatije, da će imati neizmerno bogatstvo, znači, isto tako i mnogo obaveza u očuvanju te imovine, održavanju, stvaranju nove itd.
Treći razlog je taj što uz stvaranje okvira za decentralizaciju ne dovodi u pitanje funkcionisanje države Srbije, naravno zasnovane na Ustavu Srbije iz 2006. godine ima osnovu u tome, i naravno u skladu sa evropskim zakonodavstvom što je nama bitno, imajući u vidu da težimo EU, iz svih tih razloga mi smatramo da je to značajan zakon i da ga treba podržati.
Ono što želim da istaknem, je sledeće, ja želim da podržim pristup Vlade Republike Srbije kada je ovaj zakon u pitanju u sledećem. Ovaj zakon treba da zameni prethodni koji je išao u jednu krajnost. Postojala je opasnost da ovaj zakon ode u drugu krajnost, a ja želim da podržim, da dam podršku Vladi što nije iz jednog zakona koji je imao hiper centralnu ulogu, hipercentralizovan, otišao u drugu krajnost, već sam našao jedan uravnotežen pristup, jednu meru.
Naravno, Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije je donet 1995. godine, koga ovaj zakon treba da zameni, je zakon koji je donet pre 16 godina, a nije mogao da da odgovore na današnja pitanja, na nužnost decentralizacije, kada je u pitanju imovina, ali isto tako treba reći da je to zakon koji je u to vreme donet, zakon koji je prvi put upotrebio izraz društvene, umesto društvene svojine bez titulara, uveo izraz državne svojine i on je značajan sa tog stanovišta.
Takođe, mislim da treba imati u vidu i vreme, okolnosti, okruženje, period rastakanja države, kada je donošen.
Očigledno, dužnost decentralizacije kada je u pitanju imovina, nameće donošenje zakona i iz razloga što je Ustav 2006. godine utvrdio precizno nove oblike svojine, pa pored privatne, utvrdio je i oblik javne svojine, a u okviru nje, državna, koja pripada državi Srbiji, pokrajinska koja pripada pokrajini i opštinska, odnosno gradska imovina koja pripada jedinicama lokalne samouprave.
Dakle, kada se sve to ima u vidu, ponuđeno je jedno rešenje za koje mislimo da je prava mera u ovom trenutku, koja ne dovodi u pitanje funkcionisanje ni onih kojima se prenosi ta svojina, ni sa druge strane, države Srbije.
Ja ću tu kratko da se zadržim na još dva pitanja, predmet svojine. Zakon precizira šta je to predmet javne svojine i precizno kaže – prirodna bogatstva, dobra od opšteg interesa koja su zakonom proglašena za javnu svojinu, i naravno stvari, pokretne i nepokretne, druge itd.
Ovo sam ponovio iz prostog razloga, da bi dalje sledili događaji u sledećem, da zavisno od toga šta je predmet javne svojine, dalje je zakon razrađivao kome ona pripada, ko su nosioci koje svojine.
Imajući u vidu da se pošlo od značaja, od svega toga, mi podržavamo ovaj pristup koji je ovde naveden, a to znači da prirodna bogatstva, da ih ne nabrajam, ostaju vlasništvo države Srbije, da već od dobara od opšteg interesa, počinje prenos određenih, da ne govorim dalje i o stvarima, imajući u vidu da nisu baš sva dobra od opšteg interesa od jednakog značaja.
Upravo tu se vidi mera kojom se Vlada rukovodila kada je delila imovinu, odnosno prava svojine.
Želim, takođe, snažno da podržim još jedan stav koji je u zakonu iznet, kada su u pitanju prirodna bogatstva, dobra, neka od opšteg interesa, da ne nabrajam, tamo je precizno navedeno, su vlasništvo države i ne mogu se otuđiti.
Smatramo to ozbiljnim, odgovornim ponašanjem ove vlade i ove države i prema generacijama koje dolaze.
Dakle, u celini, prilikom, uslovno da kažem, razdvajanja javne svojine vodilo se računa šta je predmet svojine i šta je značaj svake od tih svojina.
Drugo pitanje na koje želim kratko da se zadržim je pitanje koje zakon reguliše, a to su nosioci prava javne svojine. Nosioci prava javne svojine su, prema ovom zakonu, kako to i Ustav kaže, Republika, pokrajina i jedinice lokalne samouprave odnosno opštine i gradovi.
Ovo sam namerno opet ponovio zbog sledećeg pitanja za koje mislim da otvorimo i mislim da, gospodine potpredsedniče, treba iskoristiti priliku do kraja ove rasprave da se detaljno razjasne pitanja nosioca prava svojine.
Nesporno je kada je u pitanju i država i pokrajina, opštine i gradovi šta izaziva velike rasprave i polemike? To su gradske opštine, mesne zajednice, dakle ono što nije u kategoriji jedinice lokalne samouprave. To je pitanje koje će se tražiti da se detaljnije razradi do kraja ova rasprava.
Uzeću na primeru Beograda, koji ima 17 gradskih opština, među njima opštine sa po skoro pola miliona stanovnika, ogromnim privrednim, poslovnim, kulturnim centrima, ne samo stanovništva itd. Gradske opštine nemaju status jedinice lokalne samouprave, ali imaju i te kako potrebe da imaju veće nadležnosti nego što ih imaju i imaju i te kako potrebe da imaju odgovarajuću imovinu koja im je potrebna za rad tih organa i organizacija.
Molim vas da, prosto, još jednom pogledamo sledeće. Da li to pravo gradskim opštinama se može dati zakonom ili, kako je to već rečeno u zakonu, ostavlja se mogućnost gradovima da u okviru svog statuta to pravo prenesu?
Kada imamo u vidu da Ustav i Zakon o lokalnoj samoupravi posmatra grad i Grad Beograd kao jedinicu lokalne samouprave, ne vidi mogućnost da zakonom to može da se uradi, ali istovremeno ako je grad nadležan da osnuje gradsku opštinu, da da odgovarajuće nadležnosti, čak i način izbora organa i koje organe da ima, da li će da ima jednu ili 21 opštinu itd, onda treba da imaju nadležnosti i to pravo raspolaganja imovine, ali umesto postoji li mogućnost korišćenja jednog izraza, a kroz grad već ima gradska opština, dakle, ako ih je statutom osnovao, da imaju obavezu da im prenese pravo svojine na imovinu koju koriste za rad organa i organizacija koje pripadaju njima.
Kada su u pitanju mesne zajednice, mislim da je tu dato i treba zadržati to rešenje pravo korišćenja, ali čini mi se da treba, gospodine potpredsedniče, još jednom pogledati postoji li mogućnost da to pravo korišćenja bude trajno, da se ne može otuđiti. Zašto to kažem? Zato što pravo svojine podrazumeva da se može i otuđiti, a pravo korišćenja, kada su u pitanju mesne zajednice, mora se voditi računa, mnogo objekata ima koji su građani samodoprinosom gradili, svojim sredstvima i koji treba da budu u funkciji tih građana. Dakle, oni mora da imaju pravo korišćenja te imovine jer zašto ne pravo svojine? Pa pravo svojine ne podrazumeva samo da imaš dobio si nešto, nego podrazumeva čitav niz drugih poslova, da sačuvaš tu imovinu, da je održavaš, da je uvećaš itd, što nema uslova kada su mesne zajednice u pitanju.
Dakle, koristim jedan termin "trajno korišćenje" bez mogućnosti kada su takvi slučajevi u pitanju da se može oduzeti.
Želim nešto da razjasnim. Podržavam ovaj amandman Vlade koji je dat, a koji se odnosi na sledeće – objekti na teritoriji bivših jugoslovenskih republika koji su bili u društvenoj svojini na kojima je kao nosilac prava raspolaganja bila ili upisana AP Vojvodina odnosno jedinica lokalne samouprave ili ustanova čiji je osnivač AP Vojvodina odnosno jedinica lokalne samouprave. Pitam, odnosi se na sve jedinice lokalne samouprave i odnosi se na teritoriju AP Vojvodine i ustanove čiji su oni osnivači? To nisu mala sredstva. To nije mala imovina. Navešću samo jednu malu ustanovu, centar dečijeg letovališta koji ljudi prepoznaju već godinama, 45 godina se bavi decom, koji ima šest ogromnih izvanrednih objekata u Hrvatskoj. To nije mala imovina, to je velika imovina. Mislim da je dobro da pripadne onome ko je ulagao sredstva u to.
Potpredsedniče, nadam se, a vi ćete demantovati ako nije tako, da pitanje nepokretnosti javnih preduzeća i ustanova, bez obzira ko je osnivač, između bivših jugoslovenskih republika i dalje ostaje u obavezi nadležnosti Republike Srbije i da će to biti rezultat međudržavnih dogovora i sporazuma. Dakle, neće pregovarati, ali narodski da kažem – svaka vaška obaška.
Imajući u vidu nekoliko otvorenih pitanja kada se radi o gradskim opštinama, mesnim zajednicama i ustanovama za koje mislim da treba do kraja ove rasprave da se potpuno do kraja razjasne, još jednom ponavljam, mi ćemo podržati Predlog zakona o javnoj svojini. Hvala.

Reč ima narodni poslanik gospodin Dragan Stevanović, pa posle njega gospodin Vladimir Ilić.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS smatra da vlasti u Srbiji ništa nije bilo nemoguće u skladu sa zakonima koji su aktuelni i koje ćete staviti van snage usvajanjem ovog zakona i da su razlozi za to isključivo nesposobnost Vlade, neefikasnost institucija koje ste u poslednjih 10 godina uspostavili. Jedino što niste mogli, a daćete sebi za pravo ovim zakonom, to je da krčmite i da prodajete javnu odnosno državnu svojinu. Ako je to motiv, onda neko od vas treba da skupi hrabrosti, da izađe i da to kaže. Ako nije, recite nam i to. gospodine Đeliću, ovde smo se svega naslušali.
Stav SRS pokušaću da iznesem komentarišući navode onih koji će glasati za ovaj zakon ili onih koji su još uvek u postupku trgovine da glasaju za ovaj zakon. morate da priznate da trgovina oko glasova i oko zakona u Vladi nije baš retka stvar u poslednjih nekoliko nedelja i meseci.
Ono što bih iskreno voleo, voleo bih da kolege iz SVM i ovaj put ostanu principijelni, pa da i ovaj zakon prođe kao i Zakon o železnici. Za Srbiju bi jedino to u ovom trenutku imalo koristi i smisla. Ne postoji argument racionalan kojim ćete ovo, na šta su vas ucenama i različitim političkim pritiscima i međunarodnim i domaćim naterali da prihvatite i ugurate u skupštinsku proceduru.
Gospodine Đeliću, potrudiću se da jako malo govorim o Vojvodini. Danas konzervu kad otvorite, ili vam izađe Bojan Pajtić, ili Bojan Kostreš. Znate? U Srbiji se priča o svojini svela na probleme u Vojvodini. Samo oni imaju probleme u Srbiji. Ovo ne govorim sa aspekta netrpeljivosti, o koju je gospodin Đurić malopre pomenuo. Ne, zaista nemam ni jedan jedini promil osećaja netrpeljivosti prema bilo kome. Ali, dozvolićete, i neki drugi imaju probleme i neki drugi treba da kažu nešto.
Sve se svelo na priču o ambiciji dva ili tri čoveka u Vojvodini. Možda oni nisu ljudi krivi. Možda su glasnogovornici predsednika Vojvođanske vlade, kome njegovi u stranci ne smeju da zapuše usta, a kamoli da zapuše oni koji se otvoreno zalažu za neke vrlo opasne političke tendencije u Srbiji.
Vi ste, gospodine Đeliću, malopre rekli da je Vojvodina, odnosno autonomija realnost i da je ona plod istorije. Slažem se sa vama. Ali, autonomija koja je plod istorije je, gospodine Đeliću, izborena za Srbe u Austrougarskoj, za Srbe da se prisajedine svojoj matici. Zakoni koje nam vi poturate su sušta suprotnost nasleđu te autonomije, istorijskom nasleđu te autonomije. Degutantno je da tu autonomiju dovodite u vezu sa ovom autonomijom koju vi promovišete kroz ovaj zakon.
Ali, da vidimo šta su rekli neki koji će glasati za ovaj zakon. Kažu iz ZES – konačno će se po usvajanju ovog zakona znati šta je čije. To je neistina, gospodine Đeliću. U jednoj državi se zna šta je čije, znate kad? Kada imate uređen katastar i kada popišete imovinu. Oni nisu bili sposobni za 10 godina i vi zajedno, kao ministar sa njima, da popišete imovinu u Srbiji.
Da vas pitam samo kako ste najavljivali zakon o katastru, državnom katastru i premeru? Recite nam sad, kao potpredsednik Vlade, dokle ste stigli sa tim poslom? Vi ne znate gde su vam međe, ne znate šta je vaše. Vi ćete da nas ubeđujete kad ovaj zakon usvojite i počnete da krčmite državnu svojinu, koja je sad javna svojina, gradirana kako jeste, to će biti znak da se zna šta ko ima i ko čime raspolaže.
SRS je 2004. godine pobedila u Surdulici. Do 2005. godine, gospodine ministre, zgrada opštinske uprave u kojoj je 60 ili 100 godina sedeo predsednik opštine, do tada nije bila uknjižena, nije bila popisana. Vi ovde pričate da će se po usvajanju ovog zakona znati šta je čije. Da ne govorimo o nekim drugim opštinama, koje nisu prepoznavale značaj posedovanja čistih katastarskih podataka, planske i strateške dokumentacije.
Ovde jedan poslanik kaže – osećamo strah od nekih poslanika. Bojimo se, jer vas znamo kakvi ste, upoznali smo vas za ovih 10 godina, od procesa privatizacije pa do procesa legalizacije itd. Da li su vam to pozitivna ili dobra iskustva sa vama? Naravno da nisu. Znate li šta će vam se ovim zakonom staviti u ruke? Naš strah je opravdan i ne možete da ga osporite. To je potvrdilo desetogodišnje iskustvo sa vama.
Malopre kažete – lokalne samouprave čekaju po nekoliko godina na odgovor Direkcije za imovinu. To govore oni koji su 10 godina upravljali ovom državom, upravljali Vladom, koji su donosili odluke ko će biti u tim direkcijama za imovinu, odnosno u tim organima. Imali smo problema i mi kao lokalna samouprava 2004. i 2005. godine, Tačno je.
Tačno je da smo ne znam koliko puta intervenisali i zvali Direkciju za imovinu da daju papir. Taj problem se ne rešava tako što daš imovinu lokalnoj samoupravi ili nekom lokalnom kabadahiji, nego što središ odnose u Direkciji za imovinu. Takav je put. Tako mi vidimo ovo. Mnogo je jednostavnije i lakše, ali vi ste žrtve sopstvenih političkih ambicija i u Srbiji, i u odnosu na Brisel.
Kažete – zakon koji se primenjuje, doneo ga je Milošević. Nije hteo da razvija opštine gde ste vi na vlasti. Boris Tadić je mnogo pažljiviji. On, gospodine Đeliću, mnogo ulaže, ili su njegovi ministri vrlo sagledali opštine gde nisu na vlasti. Ne možete ni vi time da se pohvalite. Setite se vašeg iskustva iz Pirota. Zaobišli ste opštinsku upravu u Pirotu zato što vaša DS tamo nije na vlasti. Sada ćete vi da kudite Miloševića. Milošević je malo dete za vas. Ono što vam je ostavio posle rata i sankcija niste umeli da sačuvate, ili niste hteli. Ovim ćete pokušati da ga dokrajčite. Iskreno se nadam da će kratko da traje, samo do sledećih izbora koji su očigledno tu blizu.
Zamislite šta je ovde razlog da se donese zakon? Niklo drvo u kanalu u Vojvodini. Ko je kriv zbog toga? Titular svojine što je niklo drvo u Vojvodini, u kanalu? Znate li zašto je niklo drvo? Zato što preduzeće kome je poveren taj kanal, za rukovodioca ima neradnika i lenčugu, kojem je lakše da prima platu iz budžeta, da li Vojvodine ili Srbije, lakše mu je da primi 300.000, da ne radi ništa, da 100.000 odnese u stranačku centralu koja ga je postavila na to mesto i da uživa. Teško je da se sedne jednom u kola koja mu opet država plaća, i u mesec dana prođeš i vidiš kanal koji ti je poveren na staranje.
Vi menjate titulare svojine. Prodajete maglu ovde i nama i narodu. Dokle više? Šta smo mi, retardi? Dokle više da nam prodajete maglu, tu briselsku maglu? Prošlo je to vreme. Vi ste nesposobni da vodite državu. Morate da odete sa vlasti. Ne mora da se menja svojina i njen titular, mora da se menja vlast ili oni kojima je vlast poverena, jer ste pokazali koliko vredite i šta znate.
Kaže se ovde – problem je što su prirodna bogatstva državna svojina. Dajte, da i to damo. Što niste uveli amandman da se i to proda? Kako to može da bude problem? Državna svojina su prirodna bogatstva, pa su lokalne samouprave uskraćene za pare. To nije tačno. Kada su prirodna bogatstva, prihodi i sredina na kojima se ona nalaze, to se rešava naknadama, to se rešava uredbama. Jednom jedinom uredbom.
Šta ste napisali u zakonu? Naknade su čije? Naknade su prihodi budžeta Srbije, budžeta Vojvodine i jedinica lokalne samouprave. Čije će biti naknade? Da li neko od vas može da kaže da ćete to rešavati uredbama? Šta mislite, na osnovu iskustva koju imamo svi sa ovom vladom i vladama od 2000. godine na ovamo, pa možda i ranije, da će ovo biti prihodi jedinica lokalnih samouprava? Da li ste nekada takvu uredbu doneli?
Da li je nekada Surdulica imala dinara od litra vode koju koriste i eksploatišu i vlasinske hidroelektrane i "Koka-kola"? Nisu nikada imale ni jedan jedini dinar. Znate li zašto? Zato što u tim uredbama, u zadnjem članu piše da su to prihodi budžeta lokalne samouprave. Lepo vam je bilo da te novce trošite. U šta nas sada ubeđujete?
Da će to biti prihodi jedinica lokalnih samouprava ili AP Vojvodine? Kako da ne. Znajući vaše navike, manire i opredeljenja, tvrdo verujemo da će lokalne samouprave posle ovoga da procvetaju, naročito vojvođanske. U banatskim opštinama su svi presrećni i sa nestrpljenjem očekuju ovaj zakon. Znate? Oni znaju da će im se problemi koje imaju, a na ekonomskom i socijalnom nivou su kao i oni u Trgovištu i dole u Bosilegradu kod mene. Jedva čekaju da usvojite ovaj zakon. Kada te opštine dobiju svojinu, tamo će da teče med i mleko. Oni to znaju.
Imali su velike koristi i fajdu od pokrajinske administracije, pa će sada i mati koristi i fajdu, što bi rekao moj narod dole, i od zakona o javnoj svojini. Kako da ne.
Zakon o javnoj svojini treba gospodi u Novom Sadu, da seire, pošto ovi iz Beograda seire sa imovinom po celoj Srbiji, krčme i parčaju. Ništa vi dobro nećete doneti. Donećete sreću sredini u kojoj se salaš sa nekoliko hektara prodata za 10 hiljada evra, tako što ćete opštini dati svojinu. Koga vi više folirate? Vama to mora u lice da se kaže. Vi ne zaslužujete viši nivo rasprave, zato što pokušavate od nas da pravite i kretene i budale.
Ko je pisao zakon? Koja je to radna grupa, gospodine Đeliću? Kažite mi ko je na čelu radne grupe? Kolika je politička težina ljudi koji su to radili? Ne osporavam ničiji lični kredibilitet. Bojan Kostreš? Dva puta se sastali i nisu mogli, čovek telefonom završavao posao. I kad hoće država ovakav zakon da donese, valjda se najrelevantniji pozovu i o tome se razgovara? Nije bitno da li hoće ili neće. U kojoj kuhinji je ovo skuvano? Gde je ovo skuvano? Šta smo mi? U šta nas vi uveravate? U vašu državotvornu snagu, opredeljenje, odgovornost? Nemojte molim vas.
Vrlo ste interesantne stvari rekli, gospodine Đeliću. Pazite šta ste rekli – hipercentralizacija. Sada ćete je zameniti – anarhodecentralizacojom. Zašto vam 10 godina nije zasmetala ta hipercentralizacija? Ko je kreator te hipercentralizacije? Vi, gospodine Đeliću, vi i ovi koji su sedeli tu svi ovih godina i podržavali sve što radite i koji su nas uveravali da sve što do sada radite da je to najbolje, u interesu Srbije i vašeg evropskog puta. Mene bi zaista bilo stid da se kao ministar koji sam 10 godina u Vladi pojavim i kažem – hipercentralizacija. Da li ste jedan zakon usvojili ili branili u ovoj skupštini koji nije bio dobar i evropski, koji nije unapređivao standarde ovog evropskog društva? Evropskog društva u kojoj je potrošačka korpa tri puta veća, ako mogu tako pežorativno da se izrazim, od prosečne plate.
Dalje kažete, gospodine ministre – sad će opštine dobiti lokalne puteve, trgove, u svojinu i sve će biti super. Šta vi mislite? Zašto ti putevi do sada nisu pravljeni? Zašto nekategorisani putevi po opštinama nisu krpljeni i pravljeni? Zato što nije bilo para, gospodine Đeliću. Neće im promena titulara svojine obezbediti novac. Država nema para. I dalje će ti putevi biti onakvi kakvi jesu. Opštine će u tom kontekstu i smislu dobiti samo jednu novu muku. Za koga, ministre, da se prave putevi? Za koga seoski i nekategorisani putevi da se prave? Za napuštena sela? Za prostore koji su ostali posle vaše depopulacione politike takvi kakvi jesu? U skladu sa evropskim standardima - a šta ste uradili?
Šta ste uradili sa sredstvima iz budžeta Republike Srbije koja su bila opredeljena za lokalne samouprave? Oni su tim sredstvima mogli te puteve da prave. Opštinama dugujete 40 milijardi, po raznim osnovama. Sad ćete rebalansom da smanjite sredstva koja treba da idu lokalnim samoupravama, a pre dva meseca ste usvojili zakon kojim ste im obećali 40 milijardi. Vi se igrate. Igrate se zdravim razumom. Podsmevate se svima nama. Jel čujete šta dobacuju – tako je, kako je. Samo neka dobacuju i neka se smeju. Neki su se i smejali i dobacivali, a sami znate kako su prošli 2000. godine.
Kažete, gospodine ministre: "razdvajanje lokalne od republičke administracije". Kad je pobedila SRS, 2005. godine, u opštini Surdulica to smo uradili. To je izvorni stav SRS u njenom političkom programu, da republički i lokalni organi, inspekcijski, ne smeju i ne treba da dele iste prostorije. To smo i uradili. Nije nam trebao zakon o javnoj svojini. Trebala je dobra politička volja i razgovor sa ljudima. Pokazali su sluh čak i ovi koji su predstavljali Vladu, za divno čudo. Ali, to smo uspeli da uradimo. Ne bez muka, ali smo to uspeli da uradimo.
Puna su vam usta Evrope. I ovde se pozivate na Evropu. Pomenuću dokument na koji ste se pozvali – Povelja EU, zato što to nije dokument EU nego Saveta Evrope. Recite mi molim vas, ovde kažete da ste na osnovu njega dužni da obezbedite sredstva za obavljanje funkcija lokalne samouprave. Član 9. ove povelje to reguliše. Gde u tom članu piše ko mora i treba da bude titular svojine? I gde je garancija da se lokalnim sredstvima sredstva obezbeđuju zato što se menja titular svojine? Nigde. Ali, ne birate sredstva kako da svoje političke poteze odbranite i opravdate.
Gospodine ministre, vi ćete ovim u principu i u suštini otvoriti još jednu Pandorinu kutiju. Ja ću pokušati da skratim i da vas pitam – da li je bilo ko od vas procenjivao kako će ono što ovaj zakon nosi sa sobom, kakve reperkusije može da ima na teritorijama opštine Preševo i Bujanovac u ovakvim političkim okolnostima? Kakve reperkusije činjenica da će lokalna samouprava postati titular svojine može da ima u Bosilegradu, gde se otvoreno pokazuju loše političke tendencije rukovodstava koje je tamo? Teritorijalne aspiracije spolja. Da li je neko o tome razmišljao? Znate li šta sve u ovim sredinama kroz formu javnog i privatnog partnerstva može da se provuče? Ko sve može da uđe u kapital, naš kapital? Opasni politički projekti i nosioci opasnih političkih projekata, finansijeri opasnih političkih projekata. O Vojvodini ne moram to da pričam, pošto svi znaju sklonosti, ambicije i aspiracije, i spolja i iznutra. Ali, ne postoji samo Vojvodina kao problem. Vrlo sam otvoreno pitao, šta je sa Bosilegradom, Preševom i Bujanovcem?
Šta ćete dati opštinama? Mogućnost da se zadužuju, da skinete lokalne samouprave sa vrata tako što će emitovati municipalne obveznice. I vi ste tu, gospodine ministre, da spojite lepo i korisno – da služite Briselu, a ako možete i kao neko ko je vezan za bankare, da se okoristite, jer vrlo dobro znate koliko su municipalne obveznice popularne, zato što su jeftinije od kredita, zato što su sigurne i, naravno, zato što su kamate interesantne za one koji ih otkupljuju.
Nažalost, nemam više vremena, gospodine ministre. Ovo što ste pokušali i pokušavate da uradite je vrlo loša avantura. SRS smatra da svu legislativu koju ste imali na raspolaganju, bila je apsolutno dovoljna da javni sektor napravite efikasnim, da lokalne samouprave napravite uređenim i da nivo državne administracije podignete na zadovoljavajući nivo. Vas za sve to baš briga. Ono što jeste politička poruka i namera i ambicija je apsolutna destrukcija Republike Srbije. SRS tako nešto ne želi da podrži. Hvala.

Reč ima narodni poslanik, gospodin Vladimir Ilić.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predsedavajući, poštovani potpredsedniče Vlade, većina nas ovde je svesna da je Srbija duboko centralizovana zemlja. Činjenica da je kao takva jedna od najnerazvijenijih u Evropi i da ima usporeni privredni rast, a takođe i na drugoj strani činjenica da 10 najrazvijenih zemalja Evrope jesu visoko decentralizovane zemlje treba da nas ohrabri da smelo uđemo u proces decentralizacije.
Iz tih razloga, smatram da donošenje jednog ovakvog zakona upravo predstavlja jedan hrabar korak ka stvarnoj i suštinskoj decentralizaciji zemlje. Kao najvažniji efekat ovog zakona, odnosno jedan od najvažnijih efekata ovog zakona se ogleda u tome da njegovim donošenjem naše opštine i gradovi prestaju da budu podstanari na imovini koja je zapravo njihova ili nosioci stanarskog prava, već postaju vlasnici, što je daleko ugodnija i bolja pozicija za njih.
Svi koji su imali priliku da budu podstanari znaju da je to nelagodan položaj, znate koliko je neophodno da se dobije dozvola od gazde, ili gazdarice, da se zameni slavina, eventualno okreči kuća, a da ne pričam o nekim ozbiljnijim zahvatima. Te iste probleme smo imali prilike da čujemo i da slušamo svi ovih meseci unazad, koliko su se lokalne samouprave mučile da pribave najobičnije saglasnosti i banalne papire, kako bi sa tom imovinom koju koriste upravljali na efikasniji način.
Usvajanjem ovog zakona dobijamo u našem pravnom sistemu pravni institut javne svojine, koji zamenjuje praktično dosadašnju državnu imovinu, ali razlika je u tome što nosioci ovog prava za razliku od Republike sada mogu da budu i autonomna pokrajina, gradovi i opštine.
Zakon je dosta jasnim pravničkim jezikom napisan, svakako da će njegova praktična primena pokazati i eventualne slabosti, on jasno definiše i šta je predmet zakona i ko su nosioci prava i koji je postupak raspolaganja, upravljanja, otuđenja i razmene javne svojine, tako da što se tiče tih formalnih elemenata zakona, zaista nemamo nekih suštinskih primedbi, veliki broj amandmana koje će zakon svakako imati, nadam se da će popraviti tekst ovog zakona, a ono što je za našu poslaničku grupu sporno, možda najspornije, jeste odredba zakona koja daje diskreciono pravo gradovima da gradskim opštinama daju status javne svojine nad određenim pokretnim i nepokretnim stvarima.
Mislimo da ovakvo rešenje diskriminiše gradske opštine, za razliku od onih koje nisu u okviru grada i da sa te strane želimo da podnesemo amandman koji će popraviti ovaj tekst. Evo na primeru grada iz koga ja dolazim Požarevca, gradska opština Kostolac, ukoliko bi pribavila neku nepokretnost na primer kupila autobus, ili sagradila vrtić po automatizmu bi ta napokretnost ili pokretna stvar pripale gradu Požarevcu. Mislim da se sa tim ne bi složili ni građani Kostolca, a ni Požarevljani.
Na početku sam istakao da je donošenje ovog zakona zapravo početak stvarne decentralizacije Srbije i nas u ujedinjenim regionima Srbije, to posebno raduje, imajući u vidu da smo ovog proleća pokrenuli jednu veliku inicijativu, potpisivanje peticije koju je potpisalo pola miliona građana Srbije, koji su se na taj način izjasnili da jesu za suštinsku decentralizaciju zemlje, jedan zakon iz te da kažem naše agende je već donet, Zakon o finansiranju lokalnih samouprava, koji je omogućio bolje finansiranje, drugi evo, Zakon o javnoj svojini smo na pragu da donesemo i moram ovom prilikom da kažem da i treći zakon koji smo predložili u okviru narodnih peticija, to je Zakon o direktnom izboru gradonačelnika i predsednika opštine je takođe važan. Zaista je važno ko će upravljati opštinama i gradovima, ko će raspolagati ovom imovinom.
Slažem se sa kolegama koji su diskutovali i postavljali pitanje – hoće li ovaj zakon doneti nešto građanima Srbije, nešto konkretno, opipljivo, da bi ga i oni na neki način podržali. To će svakako zavisiti od onih koji će upravljati javnom svojinom, bilo na nivou opštine, bilo na nivou grada, autonomne pokrajine i Republike.
Posebno imajući u vidu činjenicu da mi nemamo dobra iskustva sa staranjem o javnim dobrima, da se ponekad ophodimo prema njima bahato i neodgovorno i upravo zato je važan i ovaj treći zakon – Zakon o direktnom izboru predsednika opštine i gradonačelnika, koji bi omogućio bolje i efikasnije upravljanje.
Dakle, problem ovog zakona zaista vidim u njegovoj primeni, on daje velike mogućnosti, smanjuje administriranje, biće dobar alat u rukama onih koji su dobronamerni i koji znaju kako da se efikasno koriste sredstva, a sa druge strane bojim se da tamo gde se da poverenje nekima koji ga nisu zaslužili, može biti problema.
Na kraju, samo ću zaključiti sa rečima Napoleona trećeg, koji je još davno rekao, a tiče se decentralizacije, da je moguće vladati ljudima na daljinu, ali nije moguće upravljati. To se kada je u pitanju javna svojina još više i još jače može da praktično zaključi na primeru i ovog zakona i potrebi zapravo, suštinskoj da se i odluke koje se donose, a vezane su za imovinu i za raspolaganje imovinom, što više približe mestu gde se ona zapravo nalazi ljudima koji njome upravljaju.