Iskorišćeno je šest minuta od vremena poslaničke grupe.

Narodni poslanik Bojan Đurić ima reč. Vreme na raspolaganju je sedam minuta i 45 sekundi.

Iskoristiću mnogo manje od toga. Samo da reagujem na ovo pominjanje Liberalno-demokratske partije u negativnom kontekstu.
Mislim da ni ovoj Skupštini, a ni građanima, nije potrebna vaša interpretacija, interpretacije gospodina Pastora o poziciji LDP u odnosu na ovaj zakon. Mislim da smo ovde govorili nekoliko dana i o ovom zakonu i u načelu i u pojedinostima i vrlo je jasno šta je pozicija LDP. Podneli smo i amandmane, neki od njih su usvojeni.
Zašto se sada javljam? Zato što se amandman koji smo mi predložili, a koji je usvojen, odnosi na ovo o čemu ste vi govorili. Dakle, sprečava nedomaćinsko trošenje sredstava, sprečava i te situacije da dolazimo u dugove, u dubioze, kako se nekad govorilo, od 4,5 milijarde dinara, kako ste sada rekli, u odnosu na Fond za kapitalne investicije. A to šta će građani kazniti i kako će oni glasati, mislim da vi morate da vodite mnogo više računa o tome.
Svi problemi ili najveći deo problema koje danas vezujemo i za ovaj zakon, i za položaj Vojvodine i za neefikasnost i ekonomije i organa javne vlasti, kada upravljaju državnim novcem, proističu pre svega iz Ustava. Neću reći da ste vi bili zlatna rezerva prilikom usvajanja tog Ustava, ali ste učestvovali u njegovoj izradi i u njegovom izglasavanju, i u kampanji za njega iz državnih fondova.

Jedan minut iskorišćen od vremena poslaničke grupe.

Narodni poslanik Aleksandar Martinović ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista bez želje da ulazim u polemiku sa kolegama iz LDP, ali SRS nikada nikome nije bila rezerva, pogotovo nije bila rezerva prilikom donošenja Ustava Republike Srbije od 2006. godine. Ne da nismo bili rezerva, nego da nije bilo SRS i da nije bilo našeg uticaja u javnosti, Ustav iz 2006. godine ne bi nikada bio usvojen, s obzirom da su neke od vladajućih partija koje su ga formalno i nominalno podržavale, suštinski, kada je bio raspisan ustavni referendum, bojkotovali.
Mi smo za Ustav Republike Srbije glasali čistog srca, čistog obraza, u uverenju da će Ustav Republike Srbije da bude temelj jedne dobro uređene srpske države. Nažalost, ono što se danas dešava u Republici Srbiji nije posledica toga što je donet Ustav 2006. godine, nego upravo zbog toga što se vodi politika koja je suprotna osnovnim ustavnim principima, što se jedno govori, a što se nešto sasvim drugo radi i sprovodi.

Narodni poslanik Srđan Miković želi reč. Izvolite.

U okviru vremena, moram da kažem da Predlog zakona, sa amandmanima Vlade, apsolutno je u saglasnosti sa Ustavom Republike Srbije, sa članom 86. gde se u prvom stavu u drugoj rečenici jasno kaže da je  javna svojina državna svojina, svojina autonomne pokrajine i svojina jedinice lokalne samouprave.
Upravo Predlogom zakona predviđeno je da trgovi, ulice, javni parkovi da su u javnoj svojini jedinice lokalne samouprave na čijoj se teritoriji nalaze, to je apsolutno ustavno rešenje i smatram da je dobro Vlada predložila.

Četrdeset i pet sekundi je iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.

Da li još neko želi reč? (Ne.)

Na član 10. amandman je podneo narodni poslanik Nenad Popović.

Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 10. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Judita Popović, Nebojša Ranđelović, Zoran Ostojić, Bojan Đurić i Marija Bugarčić.

Narodna poslanica Judita Popović ima reč.

Hvala vam poštovana predsedavajuća. Poštovani gospodine ministre, Dame i gospodo narodni poslanici, tokom prepodnevne rasprave mnogo puta se čula jedna reč, a to je - katastrofa, neko katastrofalno rešenje. Ne bih na taj način okarakterisala ovaj predlog zakona koji je na dnevnom redu, ali bih na taj način okarakterisala ovaj Zakon o sredstvima o svojini Republike Srbije, jer to je taj zakon čija posledica je u stvari i današnji Predlog zakona o javnoj  svojini i sve ono što je proisteklo iz loše centralizacije Srbije.
Ovim zakonom iz 1995. godine nacionalizovana je sva imovina pokrajine Vojvodine i svih lokalnih samouprava, opština i gradova i na taj način su i pokrajine i lokalne zajednice onemogućene da koriste svoju imovinu, da koriste svoja prava, a pri tom, kada je sve to nacionalizovano, država nije preuzela na sebe i određene obaveze, znači, obaveze je u znatno manjoj meri preuzela na sebe od svih ostalih prava i svojine, kao što su nekretnine i pokretnine.
Prema tome, ovaj zakon kada se uporedi i stavi u kontekst sa Zakonom o sredstvima u svojini Republike Srbije, onda se može uočiti jedna činjenica, a to je da se nije puno odmaklo od onih rešenja koja su toliko bila loša u ovom zakonu iz 1995. godine. Prirodna bogatstva, dobra od opšteg interesa u celosti su ostala u svojini države, odnosno Republike, a dobra u opštoj upotrebi u nekom malom delu su preneta na AP Vojvodinu, odnosno na lokalne samouprave, a mogu da kažem, veoma nedovoljno.
Iz tog razloga smo mi uložili ovaj amandman na član 10. Taj član je inače ključni, pored člana 9, jer ova dva člana Predloga zakona definišu način brzine i sadržinu te decentralizacije kojoj stremi Srbija, a ta brzina je veoma lagana, spora, a ni sadržinski se nije nešto pokazala volja da se konkretno uradi ta decentralizacija.
Konkretno, ovaj amandman koji su podneli poslanici LDP predviđa da se dobra u opštoj upotrebi i druga dobra od opšteg interesa koja se nalaze na teritoriji AP, odnosno dobra u opštoj upotrebi koja se nalaze na teritoriji lokalne samouprave pređu u javnu svojinu pokrajine, odnosno lokalnih samouprava. To je jedan od načina kako je mogao ovaj predlog zakona da sadržinski u mnogo jačoj i boljoj meri oslika tu potrebu za decentralizacijom ove države.
Zaista ne možemo da učestvujemo u kompromitaciji decentralizacije, sa pričom koja je pokrenuta i koja se non-stop sprovodi i vode se rasprave oko razgrađivanja Srbije, kao nešto što je moguća posledica pokrenute decentralizacije. U svakom slučaju, ne možemo da se složimo ni sa onom drugom grupom mislilaca, odnosno drugim stavom da ovde postoje određene stranke koje mogu i koje su preuzele ekskluzivno pravo za zastupanje interesa Vojvodine.
Mi smatramo da LDP ima dovoljno kapaciteta da u jednoj građanskoj opciji u velikoj meri zaštiti prava Vojvodine, odnosno da se bori za prava te Vojvodine, a upravo i ovaj amandman ukazuje na to.

Da li još neko želi reč? (Ne.)

Na član 10. amandman je podneo narodni poslanik Ivan Jovanović.

Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 10. amandman je podneo narodni poslanik Petar Jojić.

Da li neko želi reč? (Da.)

Reč ima narodni poslanik Petar Jojić.

Podneo sam amandman na član 10. da se u stavu 5. posle reči: "Republike Srbije" menja se zapeta, stavlja tačka, a preostali deo treba da se briše. To je naš predlog jer je to predviđeno u članu 10. stav 5.
Mislimo da je Ustavom Republike Srbije u članu 87. jasno propisano da prirodna bogatstva, dobra za koja je zakonom određeno da su od opšteg interesa i imovina koju koriste organi Republike Srbije u državnoj imovini, a pored toga, u državnoj imovini mogu biti i druge stvari, prava u skladu sa zakonom.
Dakle, sva nastojanja da bi se u ovom zakonu predvidelo da prirodna bogatstva budu u vlasništvu i u svojini AP Vojvodine ili lokalnih organa lokalne samouprave da budu u svojini, bilo bi to u suprotnosti sa Ustavom, ako se kaže da prirodna bogatstva jesu državna svojina.
Dakle, sve što se želi ovim zakonom predvideti, propisati, nametnuti, bilo bi u suprotnosti sa Ustavom.
Bilo je reči o tome, o državnoj svojini, za šta su neke kolege posebno bile zainteresovane iz Vojvodine, kada je u pitanju železnica, putevi, mostovi, vode, šume, kanalska mreža, nacionalni parkovi, zgrade itd. Mi smo u prošlosti imali gorko iskustvo sa ovakvim zakonima, pogotovo sa Ustavom iz 1974. godine, što je omogućilo AP KiM da se ovako ponaša i udaljava od države u čijem je sastavu. Prvo su to počeli od policije, zahtevajući da imaju kao organe policije, zatim sudstvo, tužilaštvo, vojsku, pa čak i neke brigade na određenoj teritoriji, kao organe koji bi sutra trebali da budu, ne daj Bože, u funkciji, a protiv države Srbije.
Srpska radikalna stranka smatra da treba razgraničiti i precizno odrediti šta znači vlasništvo, šta znači raspolaganje, šta znači korišćenje. Nije sporno da organima lokalne samouprave treba dati ovlašćenja da mogu da koriste i uređuju poslove na teritoriji grada ili opštine, ali na način kako se ne bi smelo zadirati u ovlašćenja i prava države Republike Srbije. Neka nastojanja nekih poslanika su usmerena u tom pravcu da bi trebalo, ne daj Bože, doći u situaciju kao sa KiM da neko traži republiku.
Prva obeležja si železnica, pošta, elektrosistem, to su u svakoj državi objekti i institucije i resursi od posebnoga značaja za državu. Prema tome, SRS smatra da nisu dobra rešenja data u ovom predlogu zakona. Ono što je primetiti, predlagač upućuje – regulisaće se posebnim zakonom, regulisano u posebnom zakonu itd. Imate u jednom članu 5-6 puta, ali predlagač ne kaže u kom je to zakonu predviđeno, kojim zakonom je regulisano, sa kojim zakonom je u skladu. To bi valjalo da bude predviđeno, gospodine ministre, za one koji treba da primene ovaj zakon, da ne traže sedam dana propise na koje se to odnosi ili upućuje, nego se preciznom normom predvidi i u normi se kaže – ako ovim zakonom nije drugačije određeno, i to tim i tim, tim i tim. Da li Zakonom o svojinsko pravnim odnosima? Da li Zakonom o obligacionim odnosima itd?
Zanimljiv je i ovaj poslednji stav člana 10. – na dobrima u opštoj upotrebi može se steći pravo predviđeno posebnim zakonom, koncesijom i zakupom. Šta znači, da damo most na zakup? Da damo železnicu u zakup? Mislim da tu ima mana i ima propusta. Ima dobrih amandmana, pa predlažemo da o njima razmislite, i ako smatrate da su oni delotvorni, a mi iz SRS smatramo da jesu, jer se bolje uređuju odnosi od lokala, pokrajine i Republike i država ostaje država titular na imovini, da sa njom ne može niko da se igra, niti da parča ovu katastarsku parcelu, koja se zove teritorija Republike Srbije. Hvala.