U članu 30. vi utvrđujete ukupan iznos obeštećenja. Tu sada dolazimo do poente zbog čega mi tražimo da se briše stav 2. ovog člana, jer stav 1. kaže - obeštećenje se vrši u vidu državnih obveznica Republike Srbije i u novcu za isplatu akontacije obeštećenja. Taj prvi stav je u redu, jer kako god da se to obeštećenje realizuje, to je očigledno mehanizam preko koga to treba da se uradi. Međutim, u drugom stavu, koji ste vi ovde dali, sadržana je sva naopaka logika predloga ovog zakona. Nisam rekao, da opet ne bude insinuacija, da tu postoji vaša zla namera, ali u najmanju ruku postoji nepromišljenost, a da nečija naopaka namera tu postoji, ne utvrđujući čija je konkretno, postoji.
Evo o čemu je reč. Ako vi nizom odredaba ovog predloga zakona faktički isključite mogućnost restitucije u naturi, restitucija u naturi je proklamovana kao primarna restitucija. Ali, ako je vi nizom mera, koje su predviđene predlogom ovog zakona, isključite, dolazimo do čega? Do novčanog obeštećenja. A ako novčano obeštećenje, iz razloga koje ste naveli u stavu 2. ovog člana, ograničite floskulom, koja kaže da ukupan iznos ne sme ugroziti makroekonomsku stabilnost i privredni rast Republike Srbije, pa tako dolazite do dve milijarde evra, koje se zovu – svrhu ukupnu mogu dati, onda od ovog zakona nema ništa. To mi sve vreme tvrdimo, da je ovo mrtvo slovo na papiru, od početka do kraja.
Sada, ako se pitate što smo mi da se ograniči na dve milijarde, nije u tome poenta, nemojte da se pogrešno razumemo. Ne mislimo mi da vi sada treba da izdvojite deset milijardi da vraćate. To je novac koji poreski obveznici Srbije treba da daju, pa ne možemo ni biti za to. Poenta je u nečemu drugom. Ponavljam, ako ja kao poreski obveznik, vi, bilo ko, kao poreski obveznik ove države treba da dam novac iz svog džepa, puneći budžet za namenu vraćanja duga, koju država ima prema određenoj kategoriji lica, a valjda je red da se država trudi i njeni predstavnici koji su izabrani da taj iznos bude što manji, dakle, mi ne sporimo obavezu koju država ima prema ovim licima. Čak, sasvim suprotno, mi ističemo u prvi plan. Ali, jednako je naša obaveza da branimo interes građana koji nisu pojedinačno krivi za tu nesreću koja je te ljude zadesila. Oni su dužni kao građani da budu solidarni, svi smo dužni da budemo solidarni jedni prema drugima, i dužni su kroz tu solidarnost i to da plate. I ja sam dužan, iako meni ništa nije, a ni mojim precima, oduzeto, nema šta da mi se vrati, ali sam dužan. Ali, želim da shvatim i da razumem iz ovog doma, iz ove skupštine, iako nema direktnog prenosa, biću u sitne sate, gledaće to ljudi, želim da razumem da novac koji ću ja dati za pored bude poslednja ultimativna mera da se problem reši, a ne prva. Želim da to ne bude prva mera, da ja budem prvi na udaru. To vam celo popodne pričam i noćas.
Zato mi tražimo brisanje stava 2, jer hoćemo da to bude kompatibilno sa idejom supstitucije. Ona čak može ići i šire, kroz utvrđivanje prava, a ne samo iste vrste predmeta koji se vraća, istog stanja itd. Mogu biti i prava, prava koja se mogu ekvivalentno u novcu izraziti i eto spasa. Vrlo prosto. Država ispunjava svoju obavezu. Za deo za koji ne može da ispuni na taj način biće novčanog obeštećenja. Ono se neće ograničiti nego će se drugim mehanizmima, kroz odlaganja momenta primene, kroz rokove, kroz etape, to ublažiti. Onda ljudi kada daju svoj novac iz svog džepa, iz solidarnosti za potrebe onih koji su od države oštećeni, onda će oni znati zašta daju, pa im se onda to da i objasniti. A ne da antagonizujemo društvo i razne društvene slojeve po ovom pitanju. Zato je ovo bilo brzo, kuso, da ne kažem zlonamerno, ali nepromišljeno i sa lošim efektima.
Zbog toga je neophodno da se briše stav 2. ovog člana, a važno je jako, ako je već Vlada smogla snage da povuče zakon o crkvama i verskim zajednicama, radi konsultacija na doradu, da to isto uradite sa opštim zakonom, koji itekako ima veze sa apsolutno istom materijom. Nemojte nas mučiti da radimo do sitnih sati noćas, ako ovo može da se povuče, takođe, ovaj predlog zakona i da se uredi. Evo, mi vam stojimo na raspolaganju, bez najmanjeg lažnog postavljanja u ovoj priči, spremni smo kao grupa da učestvujemo, ako treba, i na posebnim konsultacijama, ako vi želite te konsultacije, da raščistimo određene sporne stvari i da izađe ova skupština sa jednim usaglašenim tekstom zakona za 15 ili 20 dana. Kratak je rok, ali to je fizički moguće. Samo nemojte ovo raditi što ste predložili.