Gospodine prvi ministre, vrlo dobro znate da je u  Zakonu o budžetskom sistemu jasno definisano da se, da niko u državi ne može potrošiti ni jednu paru, da to nije definisano određenom stavkom u budžetu.
Vi ste u ovom članu, predvideli, u stavu 2. kaže: "planirana primanja po osnovu zaduživanja, veća su od sredstava potrebna za finansiranje deficita, otplatu duga i nabavku finansijske imovine, u iznosu od 87,5 milijardi." Onda dalje u stavu 3, kažete: " povećanje gotovinskih sredstva iz stava 2. ovog člana, na računu potrebno je radi odgovornog upravljanja likvidnošću." Šta vam sad to znači? Gde ste vi to u budžetu ugradili stavku da imate po Zakonu o budžetskom sistemu mogućnost da plasirate ova sredstva, ako je to višak, zašto uzimate višak? Zašto plaćate tako visoke kamate na tako ogromna sredstva? Osamdeset i sedam milijardi na recimo šest meseci, uz kamatu od negde 13%, pa vidite koja su to onda sredstva? Ovo je krajnje neodgovorno, ovo je suprotno Zakonu o budžetskom sistemu, Zakonu o budžetu i drugim propisima i štetno po interese Srbije, da se na ovaj način odlivaju sredstva bez jasne namene. To što ste vi ovde stavili da ćete upravljati likvidnošću itd. mora biti stavka u budžetu, šta znači to i gde će ta sredstva na kraju da se pretoče. Da ih uzmemo, samo zato da bi nekome izašli u susret, nekoj banci platili 13 – 14%, gledajte, to je krivično delo?

Na član 2. amandman su zajedno podneli  narodni poslanici Zlata Đerić, Aleksandra Janković i Aleksandra Ilić.
Reč ima gospođa Đerić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine premijeru, dakle, amandman poslaničke grupe NS, gotovo je identičan s amandmanom koju je podnela poslanička grupa SRS, neću da se ponavljam i da kažem da se gotovo u potpunosti slažem sa onim što su oni izneli obrazlažući, braneći svoj amandman, dopuniću samo to što smo mi u amandmanu, insistirali da se briše ovaj stav 7. koji glasi: "Ukoliko se u toku godine obezbede primanja od privatizacija, proporcionalno će se smanjiti kreditni izvori i emisije državnih hartija od vrednosti iz stava 1. ovog člana."
Dakle, mi smo u drugoj polovini oktobra, i zaista bi bilo zanimljivo videti koje su to privatizacije koje bi mogle da utiču tako na budžet i smanje ovaj budžetski deficit, zato smo smatrali da bi bilo vrlo primereno brisati ovaj stav, kao i ovaj prethodni stav 6. u ovom članu. Upravo zbog toga, što smatramo da budžetski deficit jedno od najozbiljnijih pitanja koje muči Vladu, a naravno muči građane Republike Srbije i stvara realne probleme. Mi se svakodnevno suočavamo sa tim da ovakvoj privatizaciji kakva se sprovodi, od onih obećanih silnih radnih mesta, sve više ljudi ostaje bez poslana, vidimo firme u stečaju i jedan je zanimljiv podatak koji mi je skrenuo pažnju u novinama ovih dana, da jedan stečajni upravnik vodi 22 firme i da prima milionske cifre za svoj posao. Stečaj znači istovremeno mnogo ljudi bez zaposlenja, mnogo ljudi bez realnih primanja, mnogo porodica koja u ovu zimu ulaze bez ikakvih sigurnih sredstava pa smo smatrali da jedan ovakav stav, u članu 2. ne može da stoji. Smatramo da je Vlada morala da ga izbriše, da prihvati ili amandman SRS, ili bar amandman NS. Hvala lepo.

 Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Martinović.
Da li neko želi reč? (Da.)

Dame i gospodo narodni poslanici, ovu temu sam načeo na početku ove današnje rasprave i u principu ona je morala tekstualno, ovaj predlog je morao tekstualno da se unese u ovaj član zakona, shodno onome što smo predložili kroz brojke, a to je da se deset milijardi dinara, koliko iznosi dug budžeta Republike Srbije prema proizvođačima roba i usluga u Republici Srbiji izmiri do kraja ove godine.
U tom smislu, mi smo predložili sledeće: "Ne izmirene obaveze republičkog budžeta prema domaćim proizvođačima roba i usluga, izvršavaće se sa pozicija rezerve po utvrđenim pravilima u posebnom aktu Vlade na koji saglasnost daje skupštinski Odbor za finansije. Rok za donošenje akata iz prethodnog stava je 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona."
Pogledajte, šta su mi obrazložili ljudi iz Vlade, zašto se ne prihvata amandman. Amandman se ne prihvata iz razloga što se amandmanom predlaže regulativa koja bi mogla da se odnosi na naredne budžetske godine, te stoga ne bi mogla biti predmete godišnjeg zakona o budžetu.
Voleo bih da je gospodine Cvetković tu i da mi kaže gde to piše u ovom amandmanu. Sve ono što piše u ovom dokumentu važiće samo do 31. decembra, pa tako i ovo što smo i mi predložili. Znači, potpuno je neistina da smo predložili dokumente koji bi važili za 2012, 2013, 2015. godinu, a znate zašto? Zato što smo od njih tražili da izmire obaveze duga do kraja ove godine. mi nismo rekli ni datume, ni pravila, niti šta drugo, čak smo to pravo predložili zakonom Vladi Republike Srbije u koje nikakvo poverenje nemamo, a zbog činjenice da nemamo poverenje u njih i da su skloni zloupotrebama, tražili smo da saglasnost za to da Odbor za finansije. Ne kažemo, da ta odluka Vlade ne bi bila podržana većinom u Odboru za finansije, ali bi to bila veća šansa da izađe pred oči javnosti ili kako vi volite da kažete, moderno, to bi bilo transparentno, pa bi akt Vlade koji su prioriteti, kojom dinamikom i na koji način bi se sve to finansiralo i izmirile obaveze, bilo zaista definisano u jednom, da kažem, neki vid javne rasprave.
Ima li bolje, ako mogu pod navodnicima da je nazovem, javne rasprave nego kada neki dokument dođe ili u skupštinski odbor ili u parlament?
Ovim smo pokazali racionalnost i korektnost. Ovde je problem politička volja. Nećete da izmirujete svoje dugove, jer smatrate da oni koji sada finansiraju budžet, kojima kožu derete, mogu to i dalje da trpe.
Vi ste se obezbedili, zadužili ste državu za svoj mandat pet milijardi evra novih, pokrili ste se do kraja mandata ove Vlade povećanjem javnog duga na ime kredita iz inostranstva i vas baš briga i onda dođu predstavnici Vlade i kažu – fiskalna realnost. Nije tačno.
Kažete dalje – u skladu sa članom 69. Zakona o budžetskom sistemu, u okviru budžeta deo planiranih prihoda ne raspoređuje se unapred, već se zadržava na ime tekuće budžetske rezerve. Pa, to smo i mi predložili, jedino što vas ovde obavezuje da iznos sredstva koje planirate na tekuću budžetsku rezervu ne bude veći od 1,5% ukupnih prihoda i primanja. Našim amandmanima smo taj limit definisan zakonom ispoštovali.
Vi nas obaveštavate u obrazloženju da to ne da zakon, odnosno da ne planiramo unapred sredstva. Pa, sredstva rezerve i služe kad se nešto neisprojektuje na pozicijama ministarstva i ostalih korisnika da se interveniše.
Izvolite, gospodo, intervenišite sa pozicija u ministarstvima, finansirajte svoje dugove i svoje obaveze. Treba da znate jednu stvar – 30% ukupnih privrednih zaduženja otišlo je na finansiranje PDV. Vas baš briga za to. Gospoda iz Vlade sedi u toplim klupama. Kada je napolju toplu, njima je hladno, kad je napolju hladno, njima je toplo. Ne sekiraju se, Bogami, ni za plate, a još manje se sekiraju za poreze i doprinose, da li ih je poslodavac uplatio i sve to tako ide lepo. Oni koji stvarju vrednost, sa čije grbače uplaćuju PDV, uzimaju PDV, za njih ih baš briga, oni mogu da trpe i da čekaju i onda se ovde hvale i subvencijama. Kakvim subvencijama? Tako što će neko da dođe iz druge države, iz države koja mu ne da subvencije koje mu vi nudite. Njemu ćete da finansirate radna mesta, a svoje obaveze za usluge i robe koje ste uzeli kao Vlada, nećete da izmirujete.
Šta je iracionalno ovde u predlogu ovoga? Ima li bolje injekcije koja bi rasteretila pritisak nelikvidnosti u Srbiji? Nema. Ne postoji. Polovinu ovih sredstava od 10 milijardi dinara, koje smo predložili, privrednici bi vam direktno vratili u budžet. Onaj dan smo govorili – 500 milijardi dinara duguje 100 ljudi u Srbiji, 300 milijardi dinara duguje njih ne znam ni ja koliko i naplativi su. Vi u njihov džep nećete da uđete, ne pada vam napamet. To su dva deficita ove države. Ne smete da im se suprotstavite. Pa, ako njima ne smete da se suprotstavite, zaista verujem da će biti i političkih stranaka i vlada i pojedinaca koji će smeti da se obračunaju sa njima. Zašto bar oni sa kojima nema Vlada takve odnose ne izmiri te obaveze? U čemu je problem? Svakog prvog se naplati PDV.
Malopre gospodin Cvetković kaže – znate, javna potrošnja ne raste u ukupnom obimu. Nije to pitanje kolika je javna potrošnja u ovom trenutku, pitanje je šta je sa prihodima od PDV i u te prihode se ugrađuje inflacija koja je najveća na evropskom kontinentu, a prihodi vam padaju. To su podaci koje treba da obrazloži gospodin Cvetković.
Kako je moguće da raste inflacija, najveća je na nivou evropskog kontinenta, a porezi na dohodak padaju? Sve nam pada. Ta inflacija se i u domaći bruto proizvod ugrađuje, pa nam raste BDP. Kako prihodi padaju? Nije isti PDV na 100 i na 110 dinara, veći je na 110 dinara. Kako padaju? Padaju zato što se gase radna mesta, zato što obim proizvodnje pada, zato što varaju javnost, građane i poslanike da nam je spoljno-trgovinski bilans bolji zato što smo povećali obim proizvodnje. Nije tačno, nego igraju igru sa cenama roba koje su izvezli u većem obimu nego što su smeli, ali doći ćemo do sve te priče i kroz ovaj zakon i neke zakone koji će biti od sutra.
Prema tome, jedan jedini razlog ova vlada nije imala a da ne usvoji predlog SRS da izmiri svoje obaveze. Gospodine Cvetkoviću, moje pitanje za vas je – zašto država ne želi da izmiri obaveze prema privredi, prema realnom sektoru, proizvođačima, domaćim proizvođačima roba i usluga u iznosu od oko 10 milijardi dinara, koliko budžet Republike Srbije duguje? U ukupnom dugu od 110 milijardi dinara državni republički budžet učestvuje sa 10 milijardi. Naše pitanje je – zašto ne prihvatate predlog SRS da to izmirite prema tim ljudima i da na taj način popustite pritisak nelikvidnosti u Republici Srbiji? Hvala.

Na član 3. amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić.

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 3. su garancije Republike Srbije koje planira ova vlada u nekom narednom periodu da predloži Narodnoj skupštini. Protiv toga smo da se to radi u samom Zakonu o budžetu.        U obrazloženju samog amandmana i piše da nam nisu poznati uslovi pod kojima se ta preduzeća planiraju zadužiti, pa im unapred dajemo garancije. Tačno je da će nekim kasnijim zakonom o davanju garancije biti precizniji ti uslovi, ali na određen način Skupština sama sebi vezuje ruke ako to da unapred, što bi naš narod rekao, na neviđeno.
Kada su već u pitanju banke, a to je i vezano za član 2, zato što ipak samo zaduživanje države kroz bankarski sektor je daleko poštenije nego kroz emitovanje državnih hartija od vrednosti zato što za svako zaduživanje mora da se napiše zakon i taj zakon da se izglasa ovde u Narodnoj skupštini, a hartije od vrednosti, o tome odlučuje Vlada ili onaj ko ih emituje - NBS, Ministarstvo finansija i na određen način izbegava raspravu ovde u Skupštini Republike Srbije.
Nije sporno, što se Skupštine tiče, vladajuća većina je spremna da, kada je u pitanju zaduživanje države i davanje garancije odnosno davanje saglasnosti na određena zaduživanja, radimo i svaki dan po ceo dan ako su ti krediti toliko neophodni, nego da se zadužujemo na neviđeno zato što smo državu zadužili za stend baj kredite, zadužićemo je više nego što je potrebno da bismo obezbedili neka sredstva, istovremeno ulazimo i u projekat sa MMF koji ima istu ulogu. Znači, imaćemo rezervnih sredstava od skoro dve milijarde evra na koje ćemo da plaćamo kamate, a verovatno ih nikada nećemo upotrebiti ili ćemo možda u izbornoj kampanji.
Nije problem to što su domaće banke u pitanju zato što smo krajem prošle godine dali saglasnost na jedan zakon za 400 miliona evra gde je zaduženje bilo kod stranih banaka. Ne vidim zašto tu praksu ne bismo mogli da nastavimo? Ako se pogledaju sadašnja zaduženja odnosno garancije koje je Republika Srbija dala određenim javnim preduzećima, vidi se da su te kamate u dobrom delu slučajeva prilično prihvatljivi.
Recimo, 1,75% na godišnjem nivou, plus šestomesečni euribor. To je negde oko 3%. Ili, recimo, 2%, ili, recimo, 4,75 plus jednomesečni euribor.
Znači, kamate koje u najčešćem broju slučajeva ne prelaze više od 6-6,5%, a najbolje uslove ikoje smo postigli emitovanje evro obveznica je 7,5% na godišnjem nivou. Naravno, bez saglasnosti Skupštine Srbije, osim u onom delu kojim smo ovlastili, preneli svoja ovlašćenja da to uradi Vlada Republike Srbije kada joj se za to ukaže potreba.
Zato i smatramo da ipak u ovako kriznim vremenima i kada je nestabilna situacija i na svetskom i na evropskom tržištu, a još nestabilnija u Srbiji, da je potrebno da ipak Narodna skupština odlučuje o kreditima, bili to krediti od banaka, ili zaduživanja koja se postižu emitovanjem državnih hartija od vrednosti, bez obzira što je to možda malo sporije, ali kada ste mogli državu da zadužite za rezervna sredstva, bez znanja skupštine, onda možete da je zadužite da skupština zna i naravno javnost, odnosno građani Srbije, koji to, u krajnjem slučaju, i vraćaju.

Ovim ste potrošili vreme ovlašćenog predstavnika i dva i po minuta od vremena poslaničke grupe.
Na član 3. amandman je podnela Vlada.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Nenad Popović i Milan Lapčević.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima gospodin Milan Lapčević.

Na član 3. smo podneli amandman u onom delu koji se odnosi na davanje garancije Republike Srbije Građevinskoj direkciji Srbije, u iznosu od 35 miliona evra za izgradnju stambeno-poslovnog objekta na lokaciji Kasarne "Stepa Stepanović". Smatramo da je ovaj projekat potpuno promašena priča i da je apsolutno nepotrebno dalje zaduživanje i davanje garancije Republike Srbije za izgradnju tih stanova, obzirom da se pokazalo da ti stanovi apsolutno ne spadaju, niti će spadati u kategoriju socijalnih stanova i da je njihova vrednost od 1.250 evra daleko iznad tržišne vrednosti stanova na toj lokaciji i da se ovde radi, verovatno, o krupnoj prevari koja će služiti pojedinim tajkunima da zgrnu ogromne pare.
Država će po ovom sistemu dati garancije, Republička građevinska direkcija će preuzeti kredite, platiti kamate za to, izgradiće se stanovi, a stanovi su preskupi i neće spadati u kategoriju socijalnih stanova, jer država će imati štetu od toga, što će plaćati kamate sa jedne strane, a sa druge strane što će ti stanovi stajati neprodati, obzirom da za njih ne postoji veliko interesovanje, pa smatramo da je nepotrebno da država ulazi u tu priču i po tom osnovu pravi troškove.
Bojimo se da će i bez ove garancije i novo zaduživanje pored direktnih šteta, ići će se na one indirektne koje se tiču korupcije i naduvavanja cena kvadrata koje nisu opravdane i ne mogu da odgovore tržišnim uslovima.

Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Željko Tomić.
Reč ima narodna poslanica Donka Banović.