Reč ima narodni poslanik Miroslav Petković, imate 9 minuta.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine Markoviću, vidite kako je teško kada se nađete u vanrednoj situaciji pa morate da branite zakon koji niste pisali u vašem ministarstvu i morate da tumačite na licu mesta neke njegove odredbe, a ne sumnjam da kao dobar pravnik uočili ste mnoga pitanja koja ovaj zakon ima.
Svakako ćemo se složiti da ovaj zakon ima, odnosno da je Zakon o prebivalištu i boravištu građana veoma bitan zakon, koji utiče na neka prava svakog pojedinca u ovoj zemlji. Ovaj zakon se odnosi na sve građane Republike Srbije i na one maloletne i punoletne, i na lica koja su nažalost dugo godina u statusu bez adrese i potpuno razumem potrebu da nakon tri decenije se promeni ovaj zakon i da država ima interese i da u svakom trenutku zna gde se njeni građani nalaze i iz ovog zakona proističu mnoga druga prava vezana za putne isprave, saobraćajne i vozačke dozvole, za zdravstveno i socijalno osiguranje i niz drugih elemenata koji su vrlo važni u svakodnevnom životu svakoga od nas.
Svakako, da je neophodno sprečiti da dođe do samo formalnog prijavljivanja prebivališta u mestu gde se ne živi, da bi se ostvarilo neko pravo imali smo priliku u praksi da vidimo da se stotine ljudi prijavljuje u nekim mestima, u opštini u kojoj ja dolazim, grad Čačak, da bi konkurisali za radno mesto u Dečijoj ustanovi Radost, i samo zbog toga su morali da prođu čitavu ovu proceduru.
Što se tiče osnovnih pojmova, prebivališta i boravišta, smatramo u DSS i zato smo reagovali amandmanom da u članu 3. prebivalište prilično neprecizno određeno, da može dovesti do slobodnog tumačenja nadležnih organa, pre svega kod prava MUP, da pasivizira status takvih lica.
Boravište za razliku od ovoga je mnogo preciznije određeno, ali svakako zamerka koja ne može da se izostavi iz ove diskusije jeste da prijava boravišta može trajati najduže godinu dana i nije mi jasno zašto je određen tako kratak period.
Mi smo amandmanom predložili da to bude period od 5 godina. Mislim da je dovoljno problema stvoreno u policijskim upravama, vezano i za saobraćajne dozvole, vozačke, jer smo imali prilike da gledamo da ljudi dolaze noću i da se spava u hodnicima, da bi došli na red. Ne vidim zaista zašto bi maltretirali građane i na svakih godinu dana ih obavezivali da dolaze u policijske uprave kako bi ostvarili ovo svoje pravo.
U članu 10. stoji da uz prijavu prebivališta, lica starija od 16 godina, su dužna da prilože ličnu kartu i druge isprave i dokaze značajne za prijavljivanje prebivališta. Mene zaista zanima koji su to druge isprave, znam koje mogu da budu, ali Zakon valjda treba da definiše sve situacije kako bi se izbegli određeni problemi ili bar da je stajalo da će Ministarstvo, nadležni ministra u određenom roku podzakonskim aktima, jasno navesti šta će se nalaziti na ovom spisku.
Verujte mi da policijski službenici mogu ovo zloupotrebiti,možda nenamerno, više iz neznanja, tako što će zahtevati od građana da donose različite dokumente, tražiće overen ugovor o zakupu stana, a vi i ja znamo da ne postoji zakonska obaveza da taj ugovor bude sudski overen, mogu tražiti da dovede lice, stanodavca na sam šalter kako bi mogao da preda određeni zahtev, mogu tražiti potvrdu o izmirenju poreza stanodavca kod koga on želi da se prijavi i niz drugih problema što može izazvati velike komplikacije u praksi.
Pominjali smo malopre matične knjige i mislim da je ta oblast prilično dobro uređena i zaista jeste velika prednost što se u svakom gradu u Republici Srbiji može izvaditi izvod iz matične knjige rođenih, ali mi nije jasno da podatak o prebivalištu se upisuje u ličnu kartu lica koje se prijavljuje. Sami znate da postoje dve vrste ličnih karti, da imamo lične karte sa čipom, gde je moguće uneti ove podatke, ali ima mnogo onih građana koji su uzeli lične karte bez tog čipa i zaista bi bilo nepristojno da im se flomasterom na zadnjoj strani upisuju neki drugi podaci ili da se uz tu ličnu kartu izdaje neki novi dokument ili papir na kome bi se oni nalazili.
U članu 13. nadležni organ rešenjem odbija prijavu prebivališta ako se ne može utvrditi da građanin ima nameru da stalno stanuje na toj adresi.
Vi ste malopre govorili o nameri, ne mislim da će tu doći do zloupotrebe, ali mislim da je namera svakog pojedinca upravo njegov lični čin i da to mora da se poštuje i u ovom zakonu.
Onda, u stavu 2. naravno na ovakvo rešenje može se izjaviti žalba Ministarstvu, ali pazite ovo - žalba protiv rešenja iz stava 1. ovog člana ne odlaže izvršenje rešenja. Šta se kod ovog rešenja izvršava? Namera pojedinca. Zaista izgleda da je ovo napisao neko ko nije završio fakultet, gde smo vi ja studirali već na ovim mega, giga i ostalim pravnim fakultetima, pa je onda došlo do ovakvog elementarnog nerazumevanja suštine upravnog prava, ali o tome možemo i sutra kod zakona koji ćete, nadam se, braniti u Narodnoj skupštini, vezano za upravnu inspekciju.
Evidencija prebivališta i boravišta sadrži sledeće podatke – jedinstveni matični broj građana, ime i prezime, rođeno prezime, pol, datum, mesto rođenja, ime i prezime oba roditelja odnosno staratelja, jedinstveni matični broj roditelja odnosno staratelja, adresu prebivališta, zanimanje, državljanstvo i bračno stanje. Da li zaista prijava za prebivalište ili boravište, odnosno evidencija koja se o tome vodi mora da sadrži sve ove podatke? Ovo je, po meni, predmet nekih drugih evidencija i ne bi trebalo da se nalazi u ovom članu.
Gospođi Radović ste malopre obrazložili član 29, ali mislim da ste se snašli prilikom odbrane ovoga što je napisano ovde, kao Jorgačević pre neko veče na utakmici protiv Slovenije. Pazite ovde, piše da će nadležni organ pasivizirati adresu prebivališta u Republici Srbiji po isteku važenja lične karte. Malopre ste naveli primer da su to uglavnom stari građani. Da li postoje lične karte koje su izdate bez vremenskog ograničenja odnosno kojima je izdata lična karta sa trajnim rokom važenja? Da li treba država da čeka da ti građani umru, daleko bilo, da bi se uskladilo faktičko stanje sa formalnim, kako je to ovde propisano?
Građani koji su prijavili svoje boravište na teritoriji Republike Srbije pre stupanja na snagu ovog zakona dužni su da prijave boravište u skladu sa odredbama ovog zakona. Tu ne postoji prebivalište. Ne znam zašto bi to radili i ponovo išli u čitavu proceduru, to će i da košta i da se gubi veliko vreme prilikom svih ovih procedura, tako da smo reagovali na ovaj član. Neophodno je da bar predstavnica MUP prenese ministru naše zamerke. Nadam se da će amandmani DSS u danu kada budemo raspravljali o njima biti prihvaćeni. Hvala vam najlepše.

Reč ima potpredsednica Nataša Jovanović. Izvolite.

Hvala, gospođo predsedniče.
Gospodine Markoviću, adekvatniji sagovornik za ovu nacionalnu strategiju zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama svakako bi bio ministar Dačić, ali pošto ste vi ovde, strategija obuhvata i deo vašeg resora koji se tiče jedinica lokalne samouprave, ja ću da govorim o konkretnim primerima i slučajevima šta se post festum desilo jer sam tekst i sama strategija, osim toga što je prenaglašeno ono o čemu je govorio kolega Šarović, a to je uporno insistiranje na harmonizaciji onoga što pred vas stavlja EU koja nam je okupirala KiM i koja uništava srpsku privredu, je nešto što može da napiše bilo ko od studenata ili ljudi koji ovo pripremaju kao rad za neki fakultet ili za neku prezentaciju strategije kao opšte.
Mi smo očekivali, s obzirom na to da je u jučerašnjem danu opet u Srbiji boravio gospodin Šojgu, ministar Ruske Federacije za vanredne situacije i da je otvoren, kako je sada izmenjeni naziv, humanitarni centar, a ne centar za vanredne situacije u Nišu, da će upravo ova strategija da se oslanja na to. Govoriću u kratkom vremenu koje mi je na raspolaganju o toj neophodnosti uticaja Rusije na Balkanu koja može u ovom delu i koja je trebala tako da bude naglašena, ali vi ste ova opcija naših neprijatelja, neprijatelj Srbije i srpskog naroda, NATO i EU. Niste srpski radikal na vašu žalost pa zato i niste stavili u ovu strategiju neophodnost takvog uticaja Rusije.
Da to nije smešno, gospodine Markoviću, i da zahteva vrlo pažljivu i političku i svaku drugu širinu i razmatranje, govori i jedna studija koju je napravila ispostava CIA a to je Stratfor agencija, koja se baš bavila time otkud Šojgu, otkud Rusi u Nišu i šta to treba da znači, da li je to stvaranje nove vojne ruske baze. Kamo te lepe sreće da jeste.
Mi srpski radikali pozivamo i to radimo uvek i na svakom mestu, to smo radili i prilikom dolaska gospodina Medvedeva i gospodina Putina u Srbiju, Ruse da na teritoriji naše zemlje, da smo mi na vlasti, mi bismo im to dozvolili, postave svoje protivraketni štit da nas štite od te nemani i od tog zla, kao što je NATO-pakt.
Kada su to Rumuni mogli da urade na teritoriji svoje zemlje, zašto mi ne bismo jedinoj državi, koja uz Kinu, Indiju i ostali pravdoljubivi svet, brani KiM kao našu svetinju, to dozvolili Ruskoj Federaciji?
S druge strane, ovde nigde nije stavljen akcenat na to, samo je konstatovano da vojska nema aktivnu ulogu, o čemu je govorio general Delić, u ovakvim situacijama, da postoji neki poseban korpus, nego se on ad hok angažuje kada se, nedaj Bože, dese ovakve stvari, a gospodin Šojgu je, takođe,, pre jučerašnjeg dolaska rekao da je Rusija spremna da centar za deminiranje ili za uklanjanje ovih NATO bombi koje su vaši prijatelji prosuli po Srbiji, uništili našu zemlju i pobili toliki narod, ukloni tako što će Rusija to da finansira sa 35 miliona dolara.
Sada postoje konkretna pitanja. Vi ste Beograđanin, ne znam na kojoj opštini živite, nije ni bitno, ali, gospodine Markoviću, u Zvezdarskoj šumi, usred Beograda, postoji NATO bomba koju su ti zlotvori bacili, koja je teška hiljadu tona za koju nema Ministarstvo odbrane, mi smo to postavljali kao poslaničko pitanje, nikakva saznanja niti kako može da se ukloni. Znate, u toj Zvezdarskoj šumi se igraju deca, odlaze na ekskurzije, porodice na izlete i nedaj Bože da se tako nešto desi, morao bi centar odnosno ova strategija da se primeni i gospodin Marić i svi da se uključe u tkao nešto.
Zbog čega to ne možete da radite? Zato što vam vaši NATO prijatelji nisu do sada dali podatke, jer mi smo dobili od Šutanovca odgovor – da, znamo za to, ali nam NATO nije dostavio potrebne informacije da bismo pristupili otklanjanju te bombe.
S druge strane, neophodno je bilo, kada se već vezujemo za Rusku Federaciju, ponavljam naš stav stranke, u okviru strategije kolektivne bezbednosti Rusije i odnosa prema NATO-paktu i čuvanja onoga što je teritorija naše zemlje, svakako da oni treba da nam budu i vojni i politički saveznici prvog reda, ali onda
ste trebali da ukinete, ako želite da brinete o bezbednosti naše zemlje i naše dece, i SOFA sporazum jer SOFA sporazum, koji ste prihvatili ovde 2005. godine u Skupštini SRJ, daje takvu mogućnost da, to ne može niko da kontroliše, američka vojska može da unese i da prenosi kroz našu zemlju nuklearno taktičko naoružanje, što zna gospodin Delić, kao i svako ko se u to razume, to može da stane u jedan kofer. Molim vas, ko će da štiti građane Srbije od toga?
Šta su posledice brojnih, nažalost, elementarnih nepogoda? Kolega Popović i kolega Mihajlović će govoriti o zemljotresima, ali ja ću o poplavama sada u Srbiji.
Samo u jednoj opštini u Dragačevskom kraju, u opštini Lučani, 2010. i 2011. godine direktna posledica nevremena, odnosno grada i svega što je zadesilo taj kraj je procenjena na 10 miliona evra. Šta ste vi dali toj opštini i to direktno na poljoprivredne useve, za seljake, mučenike, koji žive od svog rada? Dobili su prošle godine 1,5 milion dinara i ove godine četiri miliona.
Znate, gospodine Markoviću, koliko je SRJ imala protivgradnih raketa, dok je postojala ta državna zajednica? Trideset dve hiljade. Koliko sada ima na raspolaganju? Bednih osam po protivgradnoj stanici, a zato što vam NATO ne da ih ispaljujete, po protivgradnoj stanici to je samo četiri rakete, dve kratkog i dve dugog dometa. Kako onda narod da se brani i da štiti svoje useve? Vi mislite, nažalost, takve su prognoze i stručnjaka i posledica i globalnog zagrevanja i svega što se dešava u atmosferi, da toga neće biti u narednom periodu.
Prema tome, ne samo to, nego je volonterski rad ljudi koji rade na protivgradnoj zaštiti. Oni dobijaju samo 4.000 dinara mesečno, nemaju stalno zaposlenje, i sve to i niz drugih problema o kojima mi možemo ovde da pričamo i o čemu će i dr Paja da govori, a to je zaštita građana upravo od posledica zlikovačkog NATO bombardovanja. Ali, zaključiću rečima našeg predsednika kada je odlazio u Hag, šta je najveća elementarna nepogoda, sa ovim se narod nekako, nesrećan i izbori. Najveća elementarna nepogoda je DOS koji je došao petooktobarskim pučem na vlast. I kako je predsednik Šešelj rekao, kada je ta poplava tzv. demokratije, odnosno pljačke Srbije, uništavanja, došla u Srbiju, sav mulj je isplivao na površinu i posledice vladavine tog mulja mi i dan danas osećamo na svojoj koži. Hvala.

Narodni poslanik dr Paja Momčilov ima reč. Imate još 28 minuta.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsednice Đukić-Dejanović, poštovani ministre i predstavnici Ministarstva policije, po nekom mom računu, evo mi sad treba da usvojimo 95. strategiju za državu Srbiju. Imamo mi tih strategija na pretek, pa ako pogledate, samo da vas podsetim na neke. Imamo Strategiju zapošljavanja do 2010. godine, a broj zaposlenih ili nezaposlenih znate kakav je. Imamo mi i Strategiju o poboljšavanju, podsticanju rađanja, a kakav nam je natalitet neću ni da vam govorim. Znate da bela kuga hara Srbijom i uništava naše nacionalno biće.
Tu takođe imamo i Strategiju povratka stanovništva na KiM, a danas smo došli u situaciju da nekako stidljivo, ne smemo ni da govorimo o situaciji kakva je danas dole na KiM.
Na kraju krajeva, imamo i Strategiju o borbi protiv korupcije, ali piše se nova, jer ova dosadašnja ne zadovoljava. Stranci vam nalažu da tu moramo biti mnogo agilniji. Na kraju, između mnogih imamo i Kontrolu streljačkog i lovačkog oružja, a kako stojimo sa tom kontrolom vidimo u hronikama kada se dogode ubistva, pa najčešće su ta ubistva iz oružja koje nije ni prijavljeno.
Da se vratim na samu strategiju. Kao što je naš uvodničar Delić rekao, nećemo ovakvu strategiju prihvatiti i nećemo glasati za nju, iz više razloga. Prvi je sigurno formalan razlog, da ovo što ste vi nama ponudili kao strategiju uopšte nije strategija. Gospodin Marković je isčitao kompletan uvod bez dva pasusa, doduše, dva je malo okrnjio. Jedan koji je izbacio je vrlo interesantan bio za mene, a to je da smo ugradili direktivu EU i to koju direktivu, da moramo naš bezbednosni sistem da prilagodimo njihovom.
U politici, sigurno će gospodin Marković da se složi sa mnom, on je dobar pravnik, u hijerarhiji akata koji se donose prvo je neka nacionalna ili državna politika, koja ima najopštije ciljeve. Potom ide strategija. Šta je strategija? To su aktivnosti kojima se postižu ti dugoročni ciljevi. U ovoj strategiji uopšte nema ni jedne aktivnosti, a kamo li da ima rokova. Doduše, kaže se – biće naknadno donet akcioni plan, pa da očekujemo da će to biti.
Na stranu to što je prvo donet zakon, što je potpuno naopak sled. Iz strategije bi trebalo da sledi zakon. Ovde se i lepo kaže da je strategija nastala na osnovu zakona. Taj zakon, kakav je, on je stupio na snagu negde u julu mesecu ove godine. Masu stvari on nije ni regulisao. Nije regulisao ni vanredno stanje, a to je ustavna kategorija. Član 200. Ustava govori o vanrednom stanju, kada naša Skupština treba da donese, svojom odlukom da proglasi to stanje. On govori o vanrednim situacijama i on takođe ne reguliše ni civilnu zaštitu. Doduše, civilna zaštita, gle igre slučaja, je data nekom vojnom zakonu.
Da ne govorimo mnogo o svim tim problemima. Mi smo dobili jedan dokument na devet stranica, ali ga prati daleko veći aneks koji govori o problemima vezanim za ostvarivanje ove zaštite. Ova zaštita je neobično važna, jer šta se hoće? Da se štite životi, zdravlje, imovina građana, životna sredina i kulturno nasleđe. To niko ne spori. Kako se ona uništava, kako može biti ugrožena, tačnije rečeno, znamo i to, može elementarnim nepogodama, a može i ljudskim dejstvom.
Ako pogledate ovaj dokument, on ima jednu, stvarno za pohvalu, stvar koju moram da istaknem. Kaže se, citiram – Republika Srbija je spremna da pristupi efektivnom smanjenju rizika od katastrofa, ali sadašnji nivo organizovanosti i osposobljenosti integrisanog sistema zaštite i spasavanja znatno zaostaje za procenjenim potrebama i objektivnim mogućnostima kojima država raspolaže.
Znači, priznaje se nemoć. Zato je ovo prazan papir, zato ovde nema aktivnosti, zato ovde nema rokova, nego su samo taksativno nabrojani ciljevi.
Ako gledate, postoje neke oblasti. Šta vidite? Vidite da se u tri člana priča o istom, o rizicima, samo na drugačiji način.
Prema tome, ovo nije strategija. Ovo bi moglo da bude nacionalna politika zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama. Kad bi je vi tako zvali, mi bi možda mogli da razmislimo da o njoj govorimo. Ali, u aneksu je opet interesantno nešto i za izvesnu pohvalu, realno prikazano stanje nemoći države da se izbori na evropski način, onako kako vi znate da prepišete iz Evrope propise, pa onda ne možete da ih ostvarite.
Da se ostavimo svega toga. Mislim da je veoma bitno da ako pogledamo situaciju zdravstvenu ili, šta je glavni problem Srbije? Biološka ugroženost nacije. Zašto biološka ugroženost? Zbog toga što jako mnogo umiremo, ne samo što nas se malo rađa, nego jako mnogo umiremo. Od čega umiremo? Od jedne epidemije, a to je karcinom, rak. Rak hara ovim prostorima.
Da vas podsetim samo na agresiju NATO pakta i osiromašeni uranijum. Falko Akame, admiral, predsednik Odbora za odbranu italijanskog parlamenta izneo je jasno podatke da od 225 vojnika Italije koji su bili na terenu gde je bačen uranijum, 45 je umrlo od raka, a 25 dece se rodilo od roditelja koji su bili izloženi njemu sa anomalijama. UN Bakari Kante je dao izveštaj o posledicama, koji se krije, priča Radomir Kovačević, toksikolog sa Instituta "Dr Karajović", gde je još 2002. godine ispitivanjem 29 ljudi kod većine nađen trag osiromašenog uranijuma u urinu. Veterinari, ovde ima veterinara, su na svom kongresu stavili ovo kao temu i utvrdili da je jasno sedam puta veća smrtnost pasa posle NATO bombardovanja i dali predloge šta država treba da uradi da spase narod od pogibeljnih dejstva osiromašenog uranijuma.
Sada nemam vremena da pričam u detalje o svemu tome, ali kosovska priča o kojoj se ćuti i koja je izašla u medije, najveći genocid posle Hirošime je ono što je urađeno srpskom narodu sa osiromašenim uranijumom.
Onda, vi imate prof. Duška Stanojevića, Aleksandra Vasića, Jasminu Duraković, Gorana Relića, ako ste čitali njihove izjave o katastrofalnoj situaciji, gde naši ljudi oboljevaju i umiru.
Završiću samo sa jednim citatom, biću slobodan , u jednoj od emisija kod Olje Bećković, gostovala je iz jedne susedne zemlje, jedna književnica je rekla otprilike ovako. Pitala je Olju Bećković - zašto naši zvaničnici neće da pokretnu pitanje osiromašenog uranijuma i pogibelji naroda od te pošasti? Završila je, sad ne mogu da nađem to, pa neću insistirati, otprilike ovako – kako je moguće da dozvolite da ćutite, kada američka ambasadorka stavlja u krilo dete obolelo od leukemije i traži da vi građani Srbije platite zbog toga, što su oni uzrokovali to oboljenje?
Dokle će ova vlast da ćuti? Zašto ovoga nema u strategiji? Kako se može u članu 91. zakona reći kako se ovaj teren sanira? Trebalo je dići tu zemlju i odneti gde može - jedino u Sibir.
Prema tome, neki hoće u NATO pakt, neka idu kod zlikovaca, koji su izazvali ovo o čemu se ćuti. Ćuti ministarstvo, ćuti Vlada. To je sramota za ovu zemlju, ali mi srpski radikali nećemo da prećutimo. Hvala vam.

 Narodni poslanik Zoran Popović, ima reč.

Dame i gospodo, dobro je kada jedna država donosi svoju  nacionalnu strategiju zaštite i spašavanja u vanrednim situacijama, ali nije dobro kada realizacija te strategije zavisi od političke volje i političkih interesa. Nažalost, iskustvo nas uči da je sanacija posledica elementarnih nepogoda u proteklom periodu, često bila predmet političke trgovine i volje onih koji su na vlasti.
Kolubarski okrug, iz koga ja dolazim, pogodio je razorni zemljotres 1998. godine i 1999. godine. Zbog javnosti i zbog građana Kolubarskog okruga, podsetiću vas da je te noći između 29. i 30. septembra 1998. godine, Kolubarski okrug pogodio razorni zemljotres, čija je magnituda iznosila 5,6 jedinica Rihterove skale. Epicentar se nalazio na području Mijoničke i Ljiške opštine, na planinskoj gredi od Suvog bora do Maljena. Nakon toga, prema podacima Seizmološkog zavoda Srbije, na ovom području se desilo preko 20 zemljotresa, a jedan od potresa se dogodio 30. aprila 1990. godine sa magnitudom od 5,7 Rihterove skale.
Prema podacima Direkcije za obnovu i razvoj Kolubarskog okruga, u zemljotresu je oštećeno 24.185 kuća, a najviše objekata je stradalo u opštini Valjevo, a zatim u opštini MIonica, Ljig, Lajkovac i Osečina. Daću samo primer iz opštine Mionica, koja je bila epicentar zemljotresa. Oštećeno je ukupno 6420 kuća. Do 2000. godine, izgrađeno je 864 kuće, a 1154 kuće je sanirano, što ukupno iznosi 2018 kuća. Napominjem da je to bio period od jedne i po godine, a da je u republičkoj vlasti učestvovala i SRS. Nakon toga, za 11 godina DOS, ukupno je izgrađeno svega 384 kuće, što je u proseku samo nešto više od 30 kuća godišnje. Ovo praktično znači da bi DOS vlast, ovakvim intenzitetom, izgradila ili sanirala preostale objekte za narednih 25 godina.
Pošto je ta činjenica i vama na vlasti bila jasna, vi ste se dosetili i uradili nešto drugo. Ukidate Direkciju za izgradnju i razvoj Kolubarskog okruga pogođenog zemljotresom, a osnivate Agenciju za infrastrukturni razvoj i socijalno-stambenu izgradnju.
Pravite strategiju kako da prevarite građane. To ste i uradili. Da biste ukinuli sve liste prioriteta za izgradnju i napravili tzv. nultu listu, umestno da buduća izgradnja dobije, navodno, karakter socijalnog stanovanja, biće to još jedna prevara ojađenih građana, čije su kuće nastradale u zemljotresu.
Da neće biti ništa od buduće izgradnje, ukazuje i naziv novoformirane agencije. Da sam u pravu kada ovo kažem, potvrđuju i reči Dragana Jeremića, direktora Direkcije za obnovu Kolubarskog okruga, koji je nedavno izjavio, da je u dogovoru sa ministrom Dulićem rešeno da se ubuduće ukinu sve liste prioriteta za izgradnju i uvede socijalna izgradnja. Odakle njima dvojici pravo da zemljotres pretvaraju u socijalnu kategoriju, kada je to elementarna nepogoda, koja je sve redom, manje ili više, pogodila. Slična ili gotovo ista situacija je i u ostalim opštinama Kolubarskog okruga – u Valjevu, Ljigu, Lajkovcu, Ubu i Osečini.
Nacionalna strategija zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama, bujične poplave, predstavljaju elementarnu nepogodu koja prouzrokuje ogromne štete. Bez obzira što vi predviđate izradu metodologije, tzv. aktivne odbrane od poplave, koj podrazumeva potpunu koordinaciju sa radarsko-osmatračkom službom RMHZ, nemoguće je sve predvideti, tako da su štete neminovne.
Nažalost, bujične poplave ogromnog intenziteta su zadesile opštinu Ljig u subotu, 28. maja ove godine. Za samo sat vremena, bujica koja je rušila gotovo sve pred sobom, izazvala je velika oštećenja na zgradama, putevima, mostovima i zasadima na teritoriji cele opštine. Stotine hektara plodne zemlje i useva na njoj se našlo pod muljem i vodom, a sve ono što su poljoprivrednici do tada uložili, otišlo je u nepovrat.
Prema izveštajima komisije, šteta je sledeća. Na poljoprivrednim usevima, njivama i livadama, ukupno 205 miliona. Na putevima, mostovima i ulicama 381 milion. Šteta na građevinskim objektima u mesnim zajednicama – Kadina Luka. Ljig, Veliševac, Slavkovica, Paližnica, Babajić, ukupno 48 miliona. Šteta na gradskom vodovodu je šest miliona i 400 hiljada, što ukupno iznosi 641 milion.
Od Vlade Republike Srbije, opština Ljig je dobila 10 miliona, ili 1,5% od nastale štete. Da ponovim, od 641 milion, opština Ljig je od Vlade Republike Srbije dobila 10 miliona. Tih 10 miliona dinara je utrošeno na popravku opštinskih puteva i mostova, tako da poljoprivrednici za pretrpljenu štetu na usevima nisu dobili nijedan jedini dinar. Ako se uzme u obzir i onako težak položaj seljaka zbog nenormalno visoke cene veštačkog đubriva, semena, nafte koja je najskuplja u Evropi, oni su na došli rub propasti.
Oni koji su nekada hranili druge, zbog elementarne nepogode i nebrige države, koja je gora od svake nepogode, došli su u situaciju da mole da njih drugi hrane. Zato je uslov svih uslova, pre donošenja ove nacionalne strategije bio da se prvo saniraju dosadašnje štete, a tek posle da se planiraju neke nove elementarne nepogode i štete koje će ona izazvati.
Takođe, jedna od velikih nepogoda koja je zadesila opštinu Ljig su i klizišta. Sela Brančić, Kozalji, Šuci, pretrpele su ogromne štete od klizišta 2006. godine. Kao primer ću navesti samo jedno domaćinstvo, Radovanović Živadina iz sela Kozelj, gde su oštećenja na objektima i zemljištu tolika, da je institut CIP u obrazloženju napisao sledeće – s obzirom da se radi o velikom i dubokom klizištu vrednom istraživanja, izrade projekta i sanacije klizišta, višestruko prevazilaze vrednost objekta, tako da se predlaže izmeštanje domaćinstva na druge stabilne lokacije, ali nažalost ovaj čovek svoje domaćinstvo ne može da izmesti nigde na svoja 4,5 hektara imanja jer je čitavo imanje pod klizištem. Napustio je domaćinstvo, preselio nešto pokućstva koliko je stigao, ali nikakvu nadoknadu od Republike ni pomoć ni posle tri godine nije ostvario.
Gospodine ministre, u vezi ovoga dostaviću vam dokumentaciju posle. Hoće li nacionalna strategija, ovaj, kao i druge slučajeve, prethodno rešiti, pa tek
onda ući u neke nove procene. Gospodo iz vlasti, to građani traže od vas. Tako biste jedino pokazali da vam je stalo do sudbine oštećenih građana, ovako vide da ste izgleda vi koji ste na vlasti najveća elementarna nepogoda koja je mogla da ih zadesi. Vašim odlaskom sa vlasti šteta će samo delimično biti sanirana. Hvala.

Zajednički načelni i jedinstveni pretres o kome smo danas vodili raspravu ima za cilj usvajanje nacionalne strategije, zaštite i spasavanju u vanrednim situacijama i usvajanje zakona o prebivalištu i boravištu građana. Neosporno je da svaka dobro uređena i normalna država treba da ima jednu ovakvu strategiju koja definiše stanje koje nastupi kada nastupe prirodne ili veštačke katastrofe i svrha naše nacionalne strategije treba da bude zaštita života, zdravlja, imovine građana kao i kulturnog nasleđa Republike Srbije.
Ne mogu a da ne ponovim ono što je naš ovlašćeni predstavnik, gospodin Božidar Delić već rekao, trebalo je prvo da usvojimo strategiju pa tek onda da donosimo zakone i podzakonska akta. Mi idemo jednom drugačijom logikom i bojim se da ova strategija ne bude samo mrtvo slovo na papiru. Jer, kao što ću posle pokazati na par primera, u situacijama kada dođe do raznih katastrofa, stvari se otmu kontroli i onda strategija ne može mnogo ni da pomogne.
Još je veliki Njegoš rekao onu njegovu čuvenu izreku – U dobru je lako dobar biti, a na muci se poznaju junaci. Kada dođe do katastrofa, onda se na neki način vidi i karakter društva, kako je društvo spremno da reaguje, koliko je organizovano materijalno i kadrovski, a isto tako i kako se odnosi prema svojim građanima.
Pošto sam poslednji govornik i pošto su govornici iz moje poslaničke grupe uglavnom dali jednu izuzetno sveobuhvatnu elaboraciju o ovim pitanjima, ja ću samo reći par stvari koje do sada nisu rečeno a za koje smatram da su bitne i da su u vezi sa ovom strategijom.
Naime, ova strategija se pored bazičnog zakona o vanrednim situacijama, oslanja i na nekih drugih 10-ak zakona, a to su, radi informisanja građana: Zakon o zaštiti od požara, Zakon o zdravstvenoj zaštiti, Zakon o javnom zdravlju, Zakon o transportu opasnog tereta, Zakon o vodama, Zakon o meteorološkoj i hidrološkoj delatnosti, Zakon o Republičkom seizmološkom zavodu, Zakon o zaštiti od jonizujućeg zračenja i o nuklearnoj sigurnosti, Zakon o šumama itd.
Gledajući ovaj materijal koji smo dobili od predlagača, tj. Vlade, ja sam izbrojao nekih šest ili sedam raznih agencija koje se u stvari pitaju i koje su merodavne da nastupaju u vanrednim situacijama, kao, na primer, na osnovu Zakona o zdravstvenoj zaštiti to je Zavod za javno zdravlje, dalje imamo Agenciju za zaštitu od jonizujućeg zračenja i nuklearnu sigurnost Srbije, na osnovu Zakona o transportu opasnog tereta Vlada je osnovala Upravu za transport opasnog tereta, u okviru Zakona o zaštiti životne sredine imamo Agenciju za zaštitu životne sredine, pa meteorološke i hidrološke osmatračke sisteme sa nekih 38 osmatračkih stanica u Srbiji i poslednja agencija koju sam ja video je u okviru MUP, tzv. Uprava za preventivnu zaštitu. Video sam da se tu sad dovode i ljudi iz Ministarstva odbrane, jer, pošto smo uništili Vojsku, moramo sad negde njene pripadnike da udomimo pa da sami sebe i ovaj narod lažemo da imamo nekakvu vojsku, a svi u stvari vidimo gde smo i gde se nalazimo po tom pitanju.
Da stvar bude još gora, ja ću vam reći da su ove agencije toliko uzele maha da su naši analitičari izbrojali da u Srbiji trenutno postoji preko 110 različitih agencija, zavoda i fondova. Ko u njima radi? Sigurno da nema članova i pripadnika SRS, to su sve članovi ovih iz vladajuće koalicije, G 17 ili kako je to sada moderno – URS, DS, SPS i ostali. Što je najgore, u okviru jednog ministarstva imamo i preplitanje nadležnosti kroz više agencija, pa tako na primer u Ministarstvu za životnu sredinu imamo najpre Agenciju za zaštitu životne sredine, pa zatim Fond za zaštitu životne sredine, Zavod za zaštitu prirode, Uprava za zaštitu bilja. Dakle, četiri različite institucije koje nepotrebno troše novac građana i poreskih obveznika. Da nije tih i tolikih agencija, sigurno da danas pre podne ne bismo raspravljali o onom i onolikom deficitu, odnosno, ne bismo bili u situaciji da usvajamo rebalans svake godine i to po nekoliko puta. Ali, tu se priča ne završava.
Navešću vam još nekoliko primera u okviru Ministarstva za infrastrukturu. Postoji Agencija za energetiku a postoji i Agencija za energetsku efikasnost. Čime se bavi jedna a čime druga, teško da će ikome biti jasno. U okviru regionalnog razvoja, pored bazičnog ministarstva za regionalni razvoj, imamo i Nacionalnu agenciju za regionalni razvoj, pa Savet za regionalni i ravnomerni razvoj, pa kancelarije po lokalnim samoupravama itd. Kad bismo o tome pričali, da nabrajamo svih 110, trebalo bi nam ceo sat.
Cilj je da građani Srbije iz svega ovoga izvuku zaključak da ovoliki broj agencija, ako ne daj bože dođe do neke vanredne situacije, samo bi otežavalo situaciju jer gde se mnogo ljudi i faktora pita, znate i sami šta iz toga na kraju proizlazi.
Drugo na šta bih želeo da ukažem ovom prilikom to je kakav je odnos aktuelnih vlasti prema prirodnim katastrofama u praktičnim situacijama. Uzeću primer velikog zemljotresa koji je prošle godine u novembru zadesio Kraljevo. Statistika kaže da se zemljotresi tog intenziteta dešavaju svakih 10 godina. Na primer, od tog zemljotresa može se videti kakav je odnos vlasti prema građanima Kraljeva, kakav je odnos prema privrednim subjektima u kraljevačkoj opštini, a, isto tako, može se videti i kako je narodna muka postala predmet političke trgovine. Konkretno, zemljotres je bio u novembru 2010. godine a već 30. marta 2011. godine na jednoj sednici SO data je inicijativa za osnivanje komisije koja bi ispitala nepravilnosti i mahinacije nastale posle tog zemljotresa. Pročitaću dnevni red sa te osnivačke sednice, kada je osnovana komisija: Dinarski protok novca, ulaz-izlaz; Protok deviznog novca, ulaz-izlaz; Donacije građevinskog materijala i njihova raspodela; Donacije stambenih objekata i njihova raspodela; Spisak građana kojima su neopravdano dodeljene kuće u prethodnom periodu. Znači, već posle par meseci bilo je takvih mahinacija da je morala da se osnuje i posebna komisija koja bi to ispitala. Navešću najdrastičniji slučaj.
Posle zemljotresa, krizni štab je doneo odluku da se napravi nekih 500 i više montažnih kuća i konzorcijum firmi iz Republike Srpske dao je svoju ponudu, gde je cena za montažne kuće, koje su bile 40, 60 ili 80 kvadrata, bila 280 evra po metru kvadratnom. Verovatno da bi se to i usvojilo da nije, kako smo obavešteni od odborničke grupe SRS, gospodin Milan Marković koji je ispred Vlade bio koordinator na ovom kriznom području, uticao na tender da se usvoji ponuda od nekog konzorcijuma iz Ivanjice koji je bio 115 evra po kvadratu skuplji. Odlično što je gospodin Marković tu, valjda će objasniti, ne nama, mi znamo, nego građanima Srbije zašto nije odabrana ova ponuda koja je bila najjeftinija nego ova drastično skuplja, a za razliku u ceni, recimo, moglo je da se izgradi 100 km puta širine četiri metra.
Mi smo to više puta isticali i na lokalnim medijima, na TV "Melos", TV Kraljevo, pa onda u štampi "Ibarske novosti", "KV novosti", ali nikada nismo dobili odgovor na to pitanje, a gospodin Marković je verovatno za dobro obavljen posao dobio i Oktobarsku nagradu, što znači da je uspešno obavio ovaj posao, a isto su nezadovoljni i privrednici iz Kraljeva koji su uputili jedno pismo čak i predsedniku Tadiću i traže odgovor zašto su zapostavljeni…
(Predsednik: Vreme.)
Naše vreme tek dolazi, gospođo Đukić-Dejanović, ali evo završiću jednom rečenicom, znači pored privrednika…

Svi mi imamo pravo na iluzije. Zahvaljujem. Narodni poslanik Srđan Milivojević.