Dame i gospodo narodni poslanici, kada smo pre samo par meseci, u decembru prošle godine, usvajali ovde u ovom domu Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o igrama na sreću i kada je predlagač u obrazloženju najpre naveo da je to zakonsko rešenje koje je potrebno doneti zbog usklađivanja, kako oni to vole da kažu, pozitivnih zakonskih propisa sa zemljama članicama EU, pomislio sam da je i to jedno od onih brilijantnih zakonskih rešenja koja nam stižu od predlagača tačnije od Vlade Republike Srbije, da bi posle samo par meseci došli do toga da danas razmatramo, verovatno će i odlukom Skupštinske većine biti prihvaćen jedan potpuno novi zakon o igrama na sreću, zakon za kojeg predlagač smatra da postoje razlozi za donošenje po hitnom postupku. Zašto? Zato što je neophodno postojeći sistem vršenja terenske kontrole i nadzora priređivanja posebnih igara u potpunosti izmeniti, jer je pokazao velike nedostatke.
Ono što je interesantno, a rekao bih ironično, to je da će novi zakon o igrama na sreću se baviti društvenom odgovornošću. Interesantna je ta definicija društvene odgovornosti, jer očigledno je da društvene odgovornosti nema za situaciju aktuelnu na KiM, ali zato ima u zakonu o igrama na sreću.
Ono što je evidentno, to je da, kada su građani, baš kao što je u Srbiji reč nezadovoljni i nesrećni onda ne treba da čudi što spas pokušavaju da nađu u igrama na sreću.
Organizovanje takvih igara i jeste delatnost od nekakvog javnog značaja i opšteg interesa i privređivanje takvih igara jeste pravo države koje je u ovom našem konkretnom slučaju preneto isključivo na Državnu lutriju Srbije i jednostavno se to ne može drugačije okarakterisati, nego kao evidentno postojanje monopola. Pri tome se nažalost očigledno zanemaruje činjenica da onaj ko zarađuje od tih nagradnih igara treba i mora da ima odgovornost ukoliko se nešto desi loše, ukoliko se zakon ne sprovodi onako kako bi trebalo. Ovde i jeste reč, odnosno govori se o jednoj vrsti objektivne odgovornosti, a ukoliko se dobro zna čiji je resor, ko organizuje igre, ako se iz nje i te kako dobro može profitirati, a evidentno da jeste tako, onda, naravno, mora da postoji zakonska obaveza i odgovornost da se snose posledice za sve što se u vezi sa tim desi.
Jeste da kao narod baš i ne volimo mnogo dugo da pamtimo, ali svima je, naravno, u svežem sećanju sve ono što je pratilo rad malo pre pomenute Državne lutrije Srbije, pogotovo dok se na njenom čelu nalazio Bojan Krišto. Ono što jeste zabrinjavajuće kada se govori o ovoj temi jesu i podaci koji govore o tome da u državi Srbiji oko tri i po miliona građana igra neku vrstu igara na sreću i da prema nekakvim statističkim parametrima otprilike svaka peta osoba koja pokaže interesovanje za igru na neki način postaje potencijalni patološki kockar, što u principu znači da u Srbiji skoro 700 hiljada građana živi pod rizikom od ovog o čemu sam govorio.
Šta je obaveza države i šta je država uradila po ovom pitanju? Pa, hajde da kažem ništa ili gotovo ništa. Ima nekih primera i u zemljama u okruženju gde se za prevenciju izdvaja 5%, pa čak i do 30%, koliko je u Grčkoj. U Srbiji se, naravno, ne razmišlja na taj način i ni jedan jedini dinar za to nije izdvojen, ni u Ministarstvu zdravlja, ni u Vladi, a na kraju krajeva ni u Državnoj lutriji Srbije. Očigledno da ovo za njih ne predstavlja nekakav poseban i naročit problem.
Predlog zakona o igrama na sreću, koji je danas u skupštinskoj proceduri, po mišljenju nas u SRS, suštinski baš ništa ne menja, odnosno ne donosi ništa novo, jer ono što jeste osnovni problem, o kojem smo govorili prilikom rasprave o izmenama i dopunama zakona, jeste da očigledno još uvek postoji monopol Državne lutrije Srbije. U ovom zakonu se potvrđuje da je tu naročito reč o klađenju putem interneta, iako neka praktična iskustva iz sveta pokazuju da država na taj način nigde nije mogla dobro da zaradi.
Takođe, kada je reč o nečemu što bi navodno trebalo da ima taj pozitivan efekat u donošenju jednog ovakvog zakona, spominje se naravno priča o povećanju prihoda u budžet. Na početku sam samo izostavio da kažem da je očigledno da u ovoj državi nema većih problema i većih prioriteta nego što je donošenje jednog ovakvog zakona za čije sprovođenje, uzgred budi rečeno, su potrebna dodatna sredstva iz budžeta i procenjen je iznos od nekih 250 do 300 hiljada evra. Ali, dobro, to je već stvar procene onih koji još uvek predstavljaju vlast u državi Srbiji, na koji način trošiti ova sredstva.
Dakle, ono što je interesantno bilo i prethodni put i danas, to smo mogli da čujemo, doduše, vrlo sažeto i kratko, i ovaj zakon se dovodi na neki način u kontekst sa oporezivanjem. Jedno prosto pitanje koje bih želeo da postavim jeste da li će se prihodi, koji će se na ime oporezivanja povećati kroz ovaj zakon o igrama na sreću, da li će povećanje prihoda u toku naredne godine od primene ovog zakona biti uopšte dovoljno da se pokriju eventualno samo neke kursne razlike koje Vlada plaća po raznim osnovama iz budžeta? Koliki su to prihodi koje će ova država kroz ovakav zakon o igrama na sreću uspeti da ostvari od početka njegove primene, i to opet u trenutku kada bi možda znatno valjanije bilo razgovarati i o zakonu o budžetu za narednu godinu, o situaciji na severu KiM i nekim pratećim zakonima koji se odnose na oporezivanje? Sama priča o tim poreskim reformama je priča od koje neće biti ništa, jer naravno izostaju one suštinske radikalne reforme koje su neophodne da se zaista u tom smislu nešto i uradi.
Dakle, za bilo kakvu korist ili efekat od ovakvog zakona suštinski mislim da ni građani, čak ni oni koji su na tržištu ove oblasti neće imati, jer praktično osim nekakvog dodatnog oporezivanja drugih koristi apsolutno nema. Na kraju krajeva, mi možemo da diskutujemo i tome na koji način i gde se uopšte troši novac, odnosno budžet koji se ovom namenom stekne. Evidentno je da u vremenima velikih kriza igre na sreću su jedne od najprofitabilnijih delatnosti. Nažalost, ljudi ostaju bez posla. Mnogi su bez stečajnog imetka. Pojedini preduzetnici propadaju. Nema ni para, a na tržištu rada je čitava vojska radno sposobnih koji ne mogu da se zaposle i da započnu jedan samostalan život, da osnuju porodice itd. U takvim uslovima nada da će se i pored svega lošeg desiti nešto i dobro, da će se sreća osmehnuti, otuda to masovno igranje igara na sreću.
Mi smo 2004. godine prvi put doneli Zakon o igrama na sreću. On se nije menjao sve do prošlog decembra, kada su usvojene izmene i dopune. Evo, danas u oktobru 2011. godine imamo praktično novi zakon koji u principu ništa suštinski neće promeniti. Ono što je interesantno je da je za tih šest ili već sedam godina broj tombola koji je postojao u trenutku donošenja prvobitnog zakona sa 300 sveden na svega devet, a od 3.500, kolika je bila brojka sportskih kladionica, danas je svega 1.200. Pitanje koje se logično nameće jeste šta se zapravo tu desilo? Gde su ljudi koji su radili u njima? Koliko je njih završilo, malopre sam pominjao, ili na crnom tržištu ili na birou za nezaposlene? Da li iko razmišlja o tome da li je možda u celoj toj priči i za koliko oštećen državni budžet i postoji li pitanje odgovornosti za one koji su do toga doveli?
Dakle, ove najnovije predložene zakonske promene praktično ozbiljno prete da ugase i taj jedan deo, preostali deo tržišta, jer, ponoviću opet, Državna lutrija Srbija je uzimanjem monopola na priređivanje određenih vrsta igara na sreću, njegovim proširivanjem na neke druge vrste igara na sreću, praktično samo dodatno otežala položaj priređivača. Smanjuju se poslovne mogućnosti, iako ovde među razlozima stoji da će se čak taj poslovni efekat povećati. Naravno da nije tako. Sve to navodi na činjenicu da je ovo jedan u nizu neprihvatljivih i neprimenljivih zakonskih rešenja.
O tome koliki je značaj samo ostalih priređivača na prihode ovde stoji da su svi relevantni učesnici u ovoj priči bili uključeni prilikom izrade zakona. Mislim da ni to nije tačno. Dakle, o značaju ostalih priređivača govore i naknade koje su propisane Zakonom o igrama na sreću i podatak da je samo u 2010. godini njihovo učešće iznosilo čak 47% od ukupnih prihoda po navedenom osnovu. Naravno, otuda i ono logično pitanje zašto je jedan ovako bitan faktor izostao prilikom izrade ovakvog zakona? Odgovor se može izvući ako se, opet kažem, ima u vidu činjenica da monopol u ovoj oblasti postoji. Posebno je simptomatičan deo koji se odnosi na igre na sreću putem telekomunikacija. Mislim da smo i u decembru izneli taj podatak, da je Državna lutrija Srbije nekih šest godina imala mogućnost da koristi to. Po raznim osnovama nekorišćenja ovog prava pričinjena je čak šteta koja se meri od nekoliko miliona evra.
Ono što je posebno interesantno da je pre godinu dana to pravo preneto na stranog privređivača na jedan potpuno netransparentan način, dakle, bez konkursa, bez tendera, a da pri tom domaći privređivači nisu čak ni obavešteni, a kamoli da je ponuđena saradnja. Otuda su i jako opasne definicije koje sadrže određeni članovi pomenutog zakona koji se tiču dodavanja formulacije slične i igre, itd, što će po mišljenju nas iz SRS samo omogućiti dodatno proširivanje monopola, apsolutnog monopola na klasične igre na sreću koje poseduje Državna lutrija Srbije.
Jedna od najnelogičnijih i najdrastičnijih promena u ovom predlogu novog zakona o igrama na sreću je svakako novi sistem taksi, nadoknada i poreskog opterećenja. Zbog javnosti ću da navedem neke od najupečatljivijih primera i šta to u prevodu može da znači. Dakle, privređivači će zbog ovakvih odredbi zakona biti prinuđeni da smanjuju broj šaltera na samo jedan, da otpuste višak radnika, da drastično smanje brzinu kvaliteta usluge, odnosno konfor igrača, jer će se po ovakvom novom zakonu svaki šalter kao uplatno-isplatno posebno oporezivati, kao zaseban lokal, a ne celo uplatno mesto, što je inače i svetska praksa.
Takođe, istaćiću i ovaj procenat naknade za sportsko klađenje koji je povećan sa 5 na 15%, što uz promenjenu poresku osnovicu čini povećanje od nekih 50%, itd, itd.
Sve u svemu, očigledno da ovaj zakon ne sadrži ni pravdu ni logiku, jer je motivisan isključivo time da država praktično za sebe zadrži taj najveći deo od onoga što ulože igrači na sreću. Namena i način korišćenja svih tih novčanih sredstava su nešto o čemu bi mogli da potrošimo dane.
Problem o kojem smo govorili, takođe, i malopre sam pomenuo, tiče se igara na sreću putem SMS, SMS lutrije i interesantno je da ni ovim zakonskim rešenjem nije regulisan mehanizam, odnosno da ne postoji mehanizam da neposredni igrači ostvare uvid u to koliko se novca prikupilo, koja su pravila igre pod kojim se odvijaju takve lutrije i zato je potpuno neprihvatljivo da se donosi jedno ovakvo rešenje, jer je zasnovano očigledno na oštećivanju svih onih koji učestvuju na igrama na sreću.
Cilj je jasan kada je reč o predlagaču, a to je da se poveća udeo poreza, da se poveća zarada organizatora. Naravno, to je ono zahvatanje države na štetu ljudi koji su, vraćam se na početak priče, ovakvom politikom i ovakvim stanjem dovedeni dotle da im je jedina nada u tome da eventualno odigraju i dobiju neku igru na sreću.
Mislim da objektivno svi građani Srbije imaju mogućnost da u nečemu i dobiju i da postanu mnogo srećniji nego što su sada, a to su predstojeći izbori i odlazak ovog režima sa vlasti. Zahvaljujem se.