Da li još neko želi reč?
Ako ne, na član 14. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zlata Đerić, Miroslav Markićević i Srđan Spasojević.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 14. amandman je podneo narodni poslanik Milan Škrbić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 17. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Kasalović.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 18. amandman je podnela narodna poslanica Vjerica Radeta.
Da li neko želi reč? (Da.)
Narodna poslanica Vjerica Radeta.

Gospodine ministre, Zakon o javnom privatnom partnerstvu i koncesijama o kojem danas govorimo u ovoj raspravi po amandmanima, kroz ceo tekst zakona zapravo provlači ono što vaša stranka zastupa, a to je regionalizacija. To su svakako neki dogovori unutar sadašnje koalicije na vlasti i to je odgovor na ovo što ste vi malopre kolegi Preliću pokušali da odgovorite. Kroz to gurate zapravo regionalizaciju.
Ovaj zakon takođe je povod da, čini mi se i idealna prilika, konačno, pre svega zbog javnosti, kažete šta to piše u onom ugovoru sa "Fijatom" što smo pre neki dan videli u jednim novinama, gde je sve zatamnjeno kao u optužnicama Haškog tribunala, gde ni optuženi ne zna zbog čega ga, recimo u slučaju Vojislava Šešelja, za nepoštovanje suda, gde dobije optužni nalog, gde ni on ne zna za šta je optužen, na to liči i ovaj ugovor sa "Fijatom", gde niko ne zna šta zapravo u tom ugovoru piše.
Podsećam vas na onaj čuveni Veljin ugovor o koncesiji za auto-put sa "Alpinom" i "POOR". Isto tak se pojavio u javnosti potpuno crn tekst, samo se vidi sa kim se zaključuje taj ugovor o koncesiji i kada je došlo do toga da se iščačka šta zapravo piše u tom ugovoru, taj ugovor je morao da bude raskinut. Možda ovaj vaš ne bi morao da bude raskinut, ali dajte obelodanite, da vidimo o čemu se tu radi i da li je to zaista ugovor koji može da opstane u pravnom i privrednom sistemu Republike Srbije.
Član 18. na koji je SRS podnela amandman u stavu 2, zapravo član 18. govori o roku na koji se zaključuje javni ugovor. U drugom stavu ste predvideli da ovaj rok ne može biti kraći od pet godina, ni duži od 50 godina, uz mogućnost da se nakon isteka ugovorenog perioda zaključi novi ugovor, uz izbor privatnog partnera, na način propisan ovim zakonom. Mi u SRS smatramo da ovaj rok od 50 godina treba da se smanji na rok od 25 godina.
Napisali smo u obrazloženju da smatramo da je neophodno smanjiti predloženi broj godina i predlažemo primereniji, celishodniji i vremenski konzistentniji rok. Kažete da amandman ne može biti prihvaćen iz razloga iz kojeg nije prihvaćen amandman na član 6, to smo već čuli, a u tom obrazloženju kaže – amandman se ne prihvata iz razloga što se iz obrazloženja ne vide razlozi koji upućuju na neophodnost usvajanja predloženog amandmana. Ovde se zaista vidi kako se poigravate narodnom skupštinom. Naše obrazloženje je isto kao i obrazloženje Vlade. Vi mislite da je primereniji rok od 50 godina, mi mislimo da je primereniji rok od 25 godina, vi mislite da je celishodniji rok od 50 godina, mi mislimo da je celishodniji rok od 25 godina. Dakle, argumenti su nam isti, samo što kod vas iz tih argumenata proizilazi 50 godina, kod nas 25 godina.
Kako onda možete na ovaj način da vređate parlament i da kažete da u obrazloženju amandmana ne stoje razlozi zbog čega bi trebalo amandman da bude prihvaćen. Možete da kažete da ne prihvatate amandman zato što ste procenili da je celishodnije 50 godina. Predlažete zakon, skupštinska većina ga usvaja i apsolutno je vaše pravo, ali ne smete da se rugate narodnim poslanicima i ne smete da se rugate parlamentu. To nije prvi put da se rugate sa narodnim poslanicima. To je prisutno od kada postoji ova Vlada, ne samo kroz obrazlaganje amandmana, igrate se Narodnom skupštinom tako što nam najavite jednog ministra, pa dođe drugi, tako što mi ne održimo sednicu skupštine zato što nije došao niko, odnosno jedan radni dan propadne zato što nije došao niko iz Vlade, pa mi raspravljamo o amandmanima i načelnoj raspravi – nema nikoga iz Vlade, pa 10 dana za redom slušamo da će Vlada doneti, usvojiti tekst neke deklaracije o KiM, pa nas predsednik parlamenta preko medija obaveštava da će ta sednica biti u toku nedelje, pa u subotu, pa u ponedeljak, pa ništa od toga nema zato što je skupština dovedena u ulogu da igra po muzici koju svira Vlada Republike Srbije. To je nedopustivo.
Juče se desio još jedan skandal, kada smo ujutru pročitali u medijima da, ako stigne taj predlog deklaracije do 12 sati, da ćemo danas o tome raspravljati i onda se pojavi Boris Tadić na Prvoj televiziji i kaže da mogu da se nastave pregovori iz deklaracije i onda se predsednik parlamenta javlja direktno u Dnevnik RTS da kaže da mi možemo i bez deklaracije. To je apsolutni skandal i još jedan od dokaza, a mi se odavno trudimo da objasnimo, pre svega građanima Republike Srbije, o diktatorskoj vlasti Borisa Tadića koji upravlja i skupštinom i Vladom i to je nedopustivo.
Možda sam se malo udaljila od teme…
(Predsedavajuća: Jeste, prilično ste se udaljili, pa vas molim da se vratite.)
… ali se svakako vraćam. Hvala lepo, vidite da ja pratim tok svojih misli, gospođo Čomić.
(Predsedavajuća: Obe pratimo.)
Dakle, ne prihvatamo vaše obrazloženje. Možemo da prihvatimo da vi nećete da prihvatite amandman, to je vaše pravo, ali ne prihvatamo obrazloženje zato što je uvredljivo, ne samo za poslaničku grupu SRS, uvredljivo je za Narodnu skupštinu. Izvinite, ali vaše ponašanje, gospođa Čomić vas ne vidi jer nema ogledalo ispred vas, vaše smejanje u lice narodnim poslanicima takođe nije u redu.

Narodna poslanice, ne možete diskvalifikovati i vređati nekoga zbog osmeha. Ja vas molim da vodite računa o tome da ste se već udaljili od teme, da smo se o tome saglasile i da ne diskvalifikujete ljude i da ne iznosite osmeh na loš glas. Osmeh je dobra stvar. A vi se držite Poslovnika. Vidim, i vi se sad osmehujete, jer vam je drago što znate odredbe Poslovnika. Izvolite.

Dakle, rok na koji se zaključuje javni ugovor, prema stavu SRS, mora da se smanji da ne može da bude duži od 25 godina, pogotovo što u nastavku ovog stava stoji, i mi to nismo dirali – Ostaje mogućnost da se nakon isteka ugovorenog perioda zaključi novi ugovor uz izbor privatnog partnera, na način propisan ovim zakonom.
Ne vidimo zašto je sporno da se taj amandman usvoji? Zašto ostavljamo taj 50 godina nepromenjiv rok? Mnogo je. Mnogo je da je bilo koji posao u pitanju. Zato mislimo da se ne bi menjala suština zakona. Dakle, uz ovu mogućnost iz nastavka teksta ovog stava 2. člana 18, ni na koji način se ne dira u suštinu zakona, ali se stvara pravna sigurnost, gospodine Ćiriću, pravna sigurnost koja je neophodna državi Srbiji. Vi dobro znate, odnosno građani Srbije znaju, možda vi nećete da prihvatite, da u Srbiji uopšte nema pravne sigurnosti, da nema vladavine prava i da mi, nažalost, nismo pravna država. Kako ćemo i biti, kad vi na ovaj način regulišete ovako važne stvari? Dakle, isključivo iz pravne sigurnosti, celishodnosti, predlažemo da amandman usvojite. Hvala.

Iskorišćeno je šest minuta od vremena poslaničke grupe.
Reč ima ministar, Nebojša Ćirić.

Gospođo Radeta, nisam hteo bilo koga da uvredim u ovom uvaženom domu, ali zaista ne vidim šta je uvredljivo u obrazloženju koje kaže: "Amandman se ne prihvata iz razloga što se iz obrazloženja ne vide razlozi koji upućuju na neophodnost usvajanja predloženog amandmana"? Šta je uvredljivo što ja neću da prihvatim da maksimalan, odnosno rok po ovom zakonu može biti od pet do 50 godina, u nekim slučajevima.
Onaj ko predlaže projekat sa svojim partnerima treba da relevantnom državnom telu objasni zašto je rok 30 ili 50? Imaćete da će biti šest godina, ili pet godina. Znači, mi smo ovde dali samo fleksibilnost. Ovo što vi kažete – zašto ne kažemo 25 pa plus 25, zato što smo ovim zakonom predvideli da ako i treba da se produži ugovor, opet ide javna nabavka itd. Upravo zbog toga, zbog pravne sigurnosti.
Znači, do sada je Zakon o koncesijama precizirao da je maksimalan rok bio 30 godina. Mi smatramo da u određenim projektima, na primer, izgradnja hidroelektrane, čega god, ako toga bude, ne može da bude na 25 godina i da takvi projekti zahtevaju mnogo duži rok.
Postoji nešto što se zove stopa povraćaja na investicije odnosno investicioni kapital. Prema tome se gleda koliko će vremena biti potrebno da se neka investicija isplati i koliko ona košta. Neki projekti zahtevaju duži rok. Ovaj rok nije arbitrarno-proizvoljno moj ili ljudi koji su pisali zakon, ovo je stručna javnost predložila i mi smo prihvatili da bude 50 godina. Naravno, to je u nekim slučajevima. Imaćete projekte koji će se realizovati šest godina, pet, 10 itd. Znači, mi smo samo ostavili mogućnost. A da bi neko došao i dobio saglasnost da se neki projekat iz ovog zakona u smislu javno-privatnog partnerstva i koncesije realizuje u roku od 50 godina, mora da se objasni. Ali, objašnjavanje podrazumeva, gospođo Radeta, cifre. Morate da imate da pokažete cifre, zašto se nešto isplati za 50 a ne za 30 ili 10. Ko zna da čita brojke, on će znati da kaže da li je rok adekvatan od 30 ili 50 godina.
Znači, mi smo samo ostavili slobodu. A ovo što vi kažete – 25 godina, ja to mogu da prihvatim kao vaš argument, ali po predlogu ovog zakona 25 godina nakon toga ponovo ide javna nabavka, upravo u smislu pravne sigurnosti. Zbog toga smo i rekli – u izuzetnim slučajevima postoji mogućnost od 50 godina.
Još jednom napominjem, zaista ne vidim, gospođo Radeta, šta je uvredljivo u obrazloženju zašto se amandman ne prihvata? Ja ne znam kakvo obrazloženje trebamo da napišemo? Znači, rekli smo da je nama neprihvatljivo. Mi smo pisali ovaj zakon i mi smatramo da treba da bude 50 godina. Vi smatrate da treba da bude 25. To je razmena mišljenja. Ja sam vaš amandman pročitao, kao i ljudi koji su pisali zakon i to što mi nećemo da prihvatimo amandman nije uvredljivo. Jednostavno, mi mislimo da je bolje da ostavimo duži vremenski rok da bismo omogućili realizaciju investicija koje su, recimo, izuzetno velike vrednost a rok povraćaja investicije znatno duži od standarda. Hvala.

Narodna poslanica Vjerica Radeta i narodni poslanik Zoran Krasić imaju reč. Vreme na raspolaganju je 13 minuta i 30 sekundi.

Da li ja možda imam pravo na repliku, pošto mi se ministar direktno obraćao?
(Predsedavajuća: Zaista nemate pravo na repliku pošto za repliku treba i drugog osnova, osim izricanja imena.)
Dobro, govoriću vrlo kratko. Gospodine Ćiriću, ja se samo nadam da se vi pravite da ne razumete ono što smo vam rekli. Vi ste sami objasnili zbog čega je vaše obrazloženje uvredljivo.
Vi ste ovde sad objasnili zbog čega mislite da taj rok treba da bude 50 godina. Mi i dalje mislimo da je to neprimereno i koji je to posao koji vi planirate 50 godina? Bez obzira o kakvom poslu i o kakvoj investiciji i projektu se radi, to je za nas neprihvatljivo, trapavo, sporo i kako god hoćete. Ali, da ste vi napisali ovo što ste sad rekli kao poslednju rečenicu – nama je neprihvatljivo, onda niko od nas ne bi rekao da vi vređate parlament. Vi imate pravo da kažete da vam je neprihvatljivo, ali nemate pravo da kažete da mi nismo obrazložili zašto hoćemo 25 godina – eto zato što je nama to prihvatljivo. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, 12 minuta i 30 sekundi od vremena poslaničke grupe.

Ono od ovlašćenog predstavnika?
(Predsedavajuća: Iskoristili ste svo vreme koje vam je bilo na raspolaganju.)
Onda ću kratko. Naravno, gospodin Ćirić se potrudio da da mogućnost za odgovor. Uzeli ste loš primer, uzeli ste izgradnju hidrocentrale, pa ste rekli – rokovi su duži za tu investiciju, pa ste na kraju završili – kada prođe 50 godina onda ćemo ponovo tendere. To nema logike jedno sa drugim, ali nema veze.
Međutim, da vam samo skrenem pažnju, zašto je bolje da ovi rokovi budu kraći? Evo, zato što niste obratili pažnju na amandman koji je podnela SRS, odnosno narodni poslanik Vladan Jeremić, kojim je hteo malo da precizira ovo što ste naveli u članu 7. stav 1, a tiče se definicije javno privatnog partnerstva. On je predložio da to počinje ovako – javno privatno partnerstvo u smislu ovog zakona jeste dugoročna, gospodine Ćiriću, poslovna, ekonomska i finansijska saradnja, jer na taj način se uopšte definiše ko je interes privatnog partnera. Interes privatnog partnera, gospodine Ćiriću, jeste dobit. Interes tajkuna jeste da zaštite svoj kapital, da im ne propadne, da ulože u nekretnine u sigurne poslove. Interes tajkuna, koji guraju ovaj zakon, jeste da se ugnezde pored javnih preduzeća i da imaju svakodnevnu apanažu, vodovod, kanalizacija, struja, telefoni, putevi, ulice, čišćenje, iznošenje đubriva itd. Žele da uspostave novi monopol, a vi se pravdate kako država nema para za tako neke obimne investicije i onda pravite disperziju po sistemu regionalizacije, a to je EPP, G17 plus.
To je ta cela operacija. Ovaj zakon uopšte nije potreban. Imamo Zakon o javnim preduzećima i delatnostima od opšteg interesa koji dozvoljava mogućnost privatnog kapitala da se umeša u delatnosti od opšteg interesa i imamo Zakon o koncesijama. Ne, vi želite institucionalno da ojačate nastale tajkune, da obezbedite sigurne poslove, a sami ste na početku rekli da te usluge na kraju plaćaju građani i da danas te usluge ne mogu da se plaćaju po tržišnim kriterijumima i nikada se neće plaćati po tržišnim kriterijumima. Nigde na svetu se te usluge ne plaćaju po tržišnim kriterijumima, uvek lokalna samouprava ili država subvencioniše, u svim državama sveta.
Razlika donekle postoji, Kalifornija, postoji tamo u SAD, gde je individualizam do daske, gde su čitavi vodovodi i kanalizacija u privatnoj svojini, itd, itd, a vi želite nešto da ubacite. Kada se kaže 25 godina, kažete – niste obrazložili. Sa čime ste vi obrazloži u Predlogu zakona 50 godina? Procenom. Pa i mi smo dali procenu. Mi smo dali procenu za amandman da istrči, da vidimo šta se krije, šta se valja iza ovoga. Eto šta se valja.
Svaki privatnik, pravno lice, fizičko lice ili privatni kapital ukoliko želi da se meša sa državnim kapitalom u vršenju nekih poslova, računa na dobit. U početku možda ne, ali kako vreme prolazi, računa dobit i na ekstra zaradu. U nekim državama zapadne Evrope zarada od 3% je ogromna zarada. U Srbiji tajkuni neće da potpišu ako nema više od 25%. I vi, pošto predstavljate, vi G17 plus gura tu tajkunsku struju, sada iza velikih reči, te javno, te privatno partnerstvo, te koncesije, te konzorcijum, te ovo, te ono. Vi mislite sada u Srbiji se ne zna šta se krije iza ovoga. Pa, krije se isto ono što je bilo - 1.000 evra besplatne akcije. Isto.
Po ovom zakonu nijedna investicija neće da se obavi. Nijedan ugovor neće biti zaključen po ovom zakonu, pogotovo posle ove današnje rasprave, jer ovo u startu znači kriminal. Ako neko misli da tu vrstu kriminala može da legalizuje putem, navodno, zakona, grdno se vara, jer će i povodom ovog zakona za nekoliko meseci, zdravlja bože, da izađe informacija - morali smo tako da uradimo, jer to je bilo na onom spisku za Evropsku uniju. Znamo da ne valja, ali smo ga stavili na spisak ili kako neko reče - tamo neko je stavio na spisak, pa je neko iz Evropske komisije, ne kaže - mi sami odavde. Tako vam je prošao i onaj Zakon o restituciji, o javnoj svojini i ono što u startu znamo da ne valja. Za ovo se u startu zna da ne valja ništa. Ništa neće da se desi. Niti će zakon da se primeni, niti može dobro da se primeni, zato što postoji sukob dva velika interesa. Privatni kapital koji želi da zarađuje i da se oplođuje i državni kapital koji treba da izdrži sve udare ekonomske krize, kako bi se infrastruktura socijalne, komunalne i sve druge potrebe građana zadovoljavale na što jeftiniji način.
Sve naše lokalne samouprave subvencionišu, gotovo kompletnu komunalnu potrošnju subvencionišu. Imamo potpuno dva različita procesa, znači u uslovima subvencija komunalnih usluga prema građanima i prema komunalnim preduzećima sada izbacujemo mešanje sa privatnim kapitalom, koji je okrutan, koji želi zaradu. Nemamo mi ništa protiv privatnog kapitala, ali ovo je nemoguće posle kontrolisati. Zašto? Kada taj privatni kapital nadvlada, pa će onda taj privatnik da ima svoju lokalnu samoupravu, pa onda vi na izvolte promenite Zakon o izboru narodnih poslanika, pa Zakon o izboru odbornika, pa će svaki kriminalac moći da ima većinu u Narodnoj skupštini, ili u skupštini jedinice lokalne samouprave, a građani u očekivani da će da im svane, da će im biti bolje, moraće da plaćaju mnogo više.
Evo, prva oblast gde ste mogli ovo da primenite ovu ideju mešanja privatnog i državnog kapitala - kablovska televizija. Što tu niste to uradili? Ali ne, tu je bila jaka ekipa završila i sve kablovske televizije su privatne. Danas plaćaš za brojilo i plaćaš kablovsku. Ne ljutiš se što plaćaš kablovsku, a ljutiš se što plaćaš na brojilo. Vidite kako se to izokrene za čas, državni i privatni, vidite. To je ta podvala koja se nudi, naravno od koga bi nego od G17 plus.