Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, poštovani građani Srbije, gospodin ministar je u svom izlaganju veoma detaljno dao obrazloženje i svrhu donošenja ovog zakona, ko, kada i kako podleže rehabilitaciji i na koji način se ostvaruju prava, itd, što je i suština ovog zakona. U nekim pitanjima ću se možda ponoviti, ali ću i neka svoja razmišljanja izneti.
Predloženim zakonom o rehabilitaciji, kao što je navedeno u njegovom obrazloženju, rešavaju se određena pitanja koja nisu regulisana Zakonom o rehabilitaciji, koji je ova skupština usvojila 2006. godina.
Prethodnim zakonom nisu bila rešena pitanja prava na naknadu štete i prava na povraćaj konfiskovane imovine. Pored toga, ovim zakonom se regulišu prava o rehabilitaciji lica koja su iz političkih, verskih ili ideoloških razloga lišena slobode, života ili drugih prava izvan teritorije Republike Srbije ako su imali ili imaju prebivalište na teritoriji Srbije ili državljanstvo Republike Srbije.
Poslanička grupa PUPS će podržati ovaj zakon iz prostog razloga što se njime rehabilituju lica koja su u određenom vremenu osuđena iz političkih, verskih ili ideoloških razloga i na taj način lišena života, slobode ili drugih prava. Mislim da ćemo se svi složiti da svaka nepravda boli i pogađa nevinog i ima šire posledice, ne samo na osobu koja je toj nepravdi izložena, već po pravilu ona pogađa i najbliže. Što je nepravda veća, to su posledice veće.
Međutim, koliko će se rehabilitacija pojedinih lica moći objektivizirati, imajući sve okolnosti i vreme kada se sve to dešavalo, je sasvim drugo pitanje i to je stvar pravosudnih organa. Ovde se može postaviti pitanje – šta je sa onima koji su kasnije, pa i u skorije vreme nepravedno osuđeni zbog različitosti u političkih i ideološkim stavovima? Zato u mojoj daljoj diskusiji želim potencirati na činjenicama za koje kao običan građanin smatram da su veoma interesantne i kojima bi se ova skupština morala baviti.
Naime, niko normalan, bar ja tako smatram, neće podržati činjenje nepravde i zato se svi deklarativno zalažemo i protiv nepravde se moramo boriti svim sredstvima. Zakoni su najmoćnije i jedino legalno sredstvo koje treba da sankcioniše svaku nepravdu, pod uslovom da se primenjuju. Međutim, i pored toga moramo biti svesni da je nepravda sastavni deo života i prisutna je na svakom mestu, pa i u porodici, a shvatanje nepravde zavisi od onoga ko pravdu kroji. To znači da je pojam nepravde veoma relativan i zavistan je od toga u kojim uslovima se ona razmatra, odnosno dešava, od društvenih, političkih, ekonomskih i sličnih uslova. U određenu korist na određeno delo ili radnju, iako je učinjena protiv čoveka, se ne smatra nepravdom i opravdava se ciljem koji se želi postići, naročito u ostvarivanju političkih ciljeva. To je u ljudskom rodu uvek bilo prisutno i biće prisutno.
Svedoci smo nepravde koja se od strane svetskih moćnika činila prema Srbiji i širom sveta, Irak, Libija, itd. Ovu malu digresiju koji sam izneo proistekla je iz razloga što sam u toku razmišljanja o predloženom zakonu o rehabilitaciji, lica kojima je nepravda učinjena pre više od 60 godina navela na razmišljanje da nam ovaj zakon možda nije ni trebao.
Zašto sam došao do takvog zaključka? Nisam siguran da ćemo sve nepravde ispraviti i da li ispravljanjem jedne nepravde ne činimo drugu? Svima nam je jasno zašto to činimo. Želim da naglasim da sam svim svojim bićem protiv nepravde. Učinjene nepravde treba da nam služe kao primer kako ne treba raditi. Za shvatanje pojma nepravde i da se ona može različito tumačiti najbolji nam je primer Isusa. Kao što svi znamo, on je nepravedno razapet, ali znamo da ima i onih koji smatraju da je pravedno razapet. Ili, uzmimo primer bombardovanja Srbije, Hag, sankcije, pitanje Kosova itd. Zapadne sile, to je prizivanje pravde, a za naš narod i za mene lično najveća moguća nepravda.
Kada razmatramo predloženi zakon o rehabilitaciji pojavljuje se novi problem. To je što krivci za učinjenu nepravdu neće snositi posledice, a u ljudskoj prirodi je da mu je važnije da se kazni počinilac nepravde, a ne što će on biti oslobođen ili rehabilitovan. Kao novi momenat koji je u zakonu definisan jesu finansijska sredstva za naknadu rehabilitovanom licu, a koja će se isplaćivati iz budžeta Republike Srbije. Kao i sve druge vrste naknade, prelamaće se preko leđa sadašnjih i budućih generacija. Otuda proizilazi logično pitanje – da li je pravedno da taj teret snose one generacije koje nisu imale nikakve veze sa učinjenom nepravdom, to je i nova nepravda.
Lično smatram da je bilo bolje da smo se u sadašnjem trenutku usredsredili na otklanjanje sadašnjih nepravdi. Da li mislimo da u skorije vreme i sada nije bilo ili nema nepravdi? Verujem da ne mislimo tako. Bilo ih je, ima ih na svim stranama i biće ih još veoma dugo. O vrstama nepravde po obliku, sadržaju i veličini mogli bi danima nabrajati i raspravljati, a koje su učinjene od 90- ih godina do danas i prema našem narodu u celini, a i prema mnogim pojedincima.
Kuda ćete veću nepravdu kada nekom samovoljno i zakonski neosnovano oduzmete stečena prava, recimo umanjenje primanja po volji moćnika, nećete da mu isplatite zaradu ili stečenu penziju i, dalje, kolika je to nepravda kada nekoga lišite prava na rad uništavanjem i rasprodajom preduzeća ili kada zapošljavanje zavisi od toga kojoj stranci pripadaš, a ne koliko si stručan, kada ti posao zavisi od milosti šefa, da li mu se sviđaš ili ne, a ne kako radiš i koliko si stručan. Mito, korupcija, kriminal i dalje cveta, a pravo na lečenje se sve više ograničava.
Predloženim zakonom o rehabilitaciji pokušavamo rehabilitovati ljude kojima je učinjena nepravda, odnosno koji su osuđeni za učinjene greške ideološke, političke i verske od strane jednog sistema pre 60 godina, ali smo nemoćni da smanjimo i sankcionišemo nepravde koje sada čine pojedinci, pa i sadašnji sistem, iako postoje zakoni koji sankcionišu takva dela. Hoće li nam se desiti da ga za 30 ili 40 godina donesemo zakon koji će na neki način obeštetiti sadašnje generacije?
Napred izrečeno nije bilo upereno kao omalovažavanje predloženog zakona i bilo kog organa, pogotovo ne ministarstva koje je predložilo ovaj zakon. To sebi ne uzimam za pravo, jer to i nije moja struka. Jednostavno, sve ovo shvatite kao jedno razmišljanje čoveka koji ima određena životna iskustva, a verujte mi da ima mnogih mojih istomišljenika. Moj cilj je bio da jednostavno ukažem na činjenicu da se ispravljanjem jedne nepravde koja je učinjena pre mnogo godina problem u potpunosti ne rešava. Mi treba da izvlačimo iskustva i da ne ponavljamo iste ili slične greške. Mi smo na takvom društvenom, ekonomskom i političkom nivou da rešavanjem ovog problema stvar nismo doveli do kraja i bojim se mogućih posledica o kojima ne bih govorio.
Završiću sa jednom konstatacijom. Imao sam priliku da pročitam misli jednog mudraca koji je definisao 10 osnovnih odrednica koji ostvaruju suštinu i smisao zakona. Ne bih citirao, ali ću u slobodnoj formi, kako sam ja to shvatio, navesti neke od njih. On kaže da zakon ima svoj razlog i ljudsku potrebu, da je snaga zakona u njegovoj ideji, a snaga i ideja u potrebi ljudskoj, najbolji zakon najviše svetli, u svojoj realizaciji zakon humanizuje čoveka i preobražava društvo, zakon menja, obnavlja i uvodi novine, itd.
Upoređujući ove odrednice sa predloženim zakonom se ipak postiže jedna od navedenih odrednica, a to je da se njime humanizuje čovek i preobražava društvo, zbog čega ga i podržavam. Ova odrednica, kao i još neke druge bile bi još snažnije da u sadašnjem vremenu nemamo onoliko nepravdi koliko ih ima.
Završavajući svoje izlaganje, ponavljam da će poslanička grupa PUPS podržati ovaj zakon. Zahvaljujem vam se na pažnji.

Iskorišćeno je devet minuta i 30 sekundi od vremena zamenika predsednika poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Laslo Varga, posle njega narodna poslanica Vjerica Radeta.

Gospođo potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, zakon koji se nalazi na dnevnom redu, odnosno Predlog zakona o rehabilitaciji zajedno sa Zakonom o restituciji, odnosno zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju čini jednu celinu, a zajednička karakteristika ili zajednički cilj ova dva zakona ili bi trebalo da bude sa jedne strane ispravljanje istorijskih nepravdi, a sa druge strane davanje doprinosa  istorijskom pomirenju.
Zakon o restituciji, dakle Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, koji je donet 26. septembra ove godine u Narodnoj skupštini nije ispunio ovaj drugi cilj, odnosno cilj davanja doprinosa pomirenju.
Taj zakon je sa jedne strane činio jednu veliku nepravdu i sadrži jednu odredbu koja u ovom trenutku znači mogućnost za nastavak te nepravde. O čemu je reč. Jedna odredba Zakona o restituciji, dakle iz odredbe iz člana 5. stav 3. tačke 3) tog zakona isključuje iz procesa restitucije jedan kolektiv, jednu grupu lica, to su pripadnici okupacionih snaga koje su delovale na teritoriji Republike Srbije i to bez utvrđivanja kriterijuma na osnovu kojih bi se oni iz procesa restitucije isključuju, dakle, bez utvrđivanje njihove odgovornosti. Iz tog razloga ja tvrdim da je parlament i Vlada, naravno zajedno, kada je donosila ili kada smo donosili Zakon o restituciji pali na ispitu, na ispitu iz predmeta o kojem sam govorio, dakle iz predmeta davanja doprinosa pomirenju.
Sada se nalazimo pred popravnim ispitom i želim da kažem da Predlog zakona o rehabilitaciji u potpunosti zadovoljava ovu potrebu i da ćemo sa velikim zadovoljstvo glasati za Predlog zakona, ukoliko ovaj predlog zakona tokom skupštinske procedure ne pretrpi neke suštinske izmene. Na žalost, to ću da kažem, imamo loša iskustva kada se o ovoj temi radi. Bili su ili su ostali trenuci i u procesu donošenja Zakona o restituciji, kada nam se činilo da će ta diskriminatorska odredba iz tog zakona biti uklonjena, odnosno izmenjena. Do toga nije došlo. Iz tog razloga smo veoma umereni u optimizmu i kada se radi o Predlogu zakona o rehabilitaciji.
Šta znači za nas ovaj predlog zakona, odnosno praktično jedan deo Predloga zakona o rehabilitaciji? Znači ispravljanje praktično te nepravde koja je učinjena prilikom donošenja Zakona o restituciji. Nije prijatno, nije bilo prijatno kada smo dožive mi narodni poslanici SVM, naravno više desetina hiljada ljudi koje mi predstavljamo, to poniženje koje smo doživeli i tu stigmatizaciju praktično prema kojoj smo ponovo kolektivno proglašeni ratnim zločincima, jednostavno iz te odredbe Zakona o restituciji to proizilazi. Ni jednom nismo govorili, ni sad neću da kažem da se ta odredbe odnosi ili da je protivna ili je napisana da diskriminiše jednu manjinsku zajednicu. Nismo to nikada rekli. Ni sada neću da kažem. Ta odredba je bila diskriminatorska iz razloga što diskriminiše jednu grupu ljudi i to zbog pripadnosti toj grupi, dakle zbog pripadnosti okupacionim snagama.
Ovim predlogom zakona ukoliko, još jednom ponavljam, ovaj predlog zakona u ovoj formi bude usvojen, ova nepravda se ispravlja i za nas će to značiti priznanje greške, priznanje te ogromne greške koja je 26. septembra tu u parlamentu učinjena kada je izglasan Zakon o restituciji.
Član 2. Predloga zakona o rehabilitaciji, dakle ovog zakona koji se nalazi na dnevnom redu, znači rešenje kojim se iz procesa restitucije otklanja princip kolektivne odgovornosti i to u odnosu, pre svega u odnosu na mađarsku zajednicu. Šta je suština predloženog rešenja koji je, mogu da kažem plod dogovora između Ministarstva pravde sa jedne strane i narodnih poslanika SVM, odnosno naše stranke.
Suština predloženog rešenja je da nedvosmisleno isključuje ili briše iz procesa restitucije princip kolektivne odgovornosti. Član 2. stav 1. Predloga zakona nedvosmisleno upućuje i tekstualno upućuje na član 5. stav 3. tačku 3) Zakona o restituciji i na taj način znači jednu nedvosmislenu, ili jedno nedvosmisleno razjašnjenje pojma pripadnika okupacionih snaga, odnosno grupe koja je isključena i koja će biti isključena iz procesa restitucije.
Šta znači ovo rešenje? Sa jedne strane znači da pripadnici tih okupacionih snaga i kvislinških formacija protiv kojih ne postoje odluke ili presude o njihovoj odgovornosti iz posleratnog perioda mogu i moći će bez bilo kakvog ograničenja da učestvuju u procesu restitucije. Dakle, niko ko u posleratnom periodu nije kažnjen, niko čija odgovornost nije utvrđivana, bez obzira da li je bio pripadnik tih okupacionih snaga neće trpeti nikakve posledice i neće mu nikakvo jedno pravo biti uskraćeno, pa ni pravo da učestvuje u procesu restitucije. I to se odnosi na njihove naslednike.
Sa druge strane, oni pripadnici tih okupacionih snaga, dakle mađarske, nemačke, bugarske, hrvatske vojske i nekih domaćih kvislinških formacija protiv kojih postoje odluke iz posleratnog perioda, dakle čija je odgovornost utvrđivana nakon Drugog svetskog rata i koji su tim odlukama proglašeni ratnim zločincima ili učesnicima u ratnim zločinima, oni će imati mogućnost, oni ili njihovi potomci praktično da pokrenu zahtev, da pokrenu postupak za rehabilitaciju da se u tom postupku ponovo utvrđuje njihova odgovornost, odnosno nevinost.
Šta je treća suština, treća tačka ovog rešenja i našeg dogovora? Teret dokazivanja će biti, jeste na državi, praktično na višem javnom tužiocu. Član 13. stav 1. Predloga zakona kaže da sud pribavlja dokaze i podatke od nadležnih državnih organa i organizacija. Ovim mehanizmom o kojem sam govorio je dakle u odnosu na pripadnike tih okupacionih snaga odgovornost individualizovana. Omogućeno je svim onima protiv kojih postoje odluke ili presude o njihovoj krivici mogućnost rehabilitacije, mogućnost podnošenja zahteva ili pokretanja postupka rehabilitacije. Sa treće strane teret dokazivanja je na državi.
Dakle, ne dokazuju oni koji će podnositi zahteve svoju nevinost, nego će država biti u obavezi da dokazuje njihovu krivicu. Govorio sam o lošem iskustvu kada se radi, kada sam govorio o procesu donošenja Zakona o restituciji. Nisam o tome slučajno govorio i sada su već poneti i siguran sam da do ovog trenutka su podneti još i neki drugi amandmani čije bi praktično prihvatanje značilo i derogiranje ovog rešenja i stavljanja van snage onog dogovora koji smo postigli.
Unapred želim da kažem, ukoliko se to ponovo desi, mi ćemo se ponovo naći u situaciji da nećemo moći da podržati ovaj predlog zakona i praktično ukoliko se naš dogovor prekrši, onda ćemo se vratiti na istu poziciju sa koje smo pre nekoliko nedelja krenuli. S toga bi apelovao na predstavnika Ministarstva pravde da prenese nadležnima ovu našu sugestiju i ovu našu molbu, jer u suprotnom je sve ovo što smo zajednički naporom uradili, praktično gubi smisao.
Prihvaćeni su, dakle pored ovog rešenja o kojima sam govorio i neki naši amandmani koji smo podneli na prvobitni Predlog zakona o rehabilitaciji koji je upućen početkom septembra u skupštinsku proceduru a kasnije povučen.
Pre svega prihvaćena je naša sugestija da se mogućnost rehabilitacije, ne odnosi samo na ona lica čija su prava praktično ukinuta ili prekršena iz političkih, verskih ili ideoloških razloga, nego i iz nacionalnih razloga.
Brojni primeri postoje iz vremena Drugog svetskog rata i iz posleratnog perioda, kada su građani Srbije lišavani slobode, života ili drugih prava zbog pripadnosti određenim nacionalnim zajednicama. Dakle, ne iz političkih, ideoloških ili verskih razloga, nego zbog pripadnosti određenoj nacionalnoj ili određenim nacionalnim zajednicama. Iz tog razloga važno što je ova naša sugestija usvojena.
Za nas najvažniji i delimično simboličan, a delimično suštinski predlog koji prihvaćen u odnosu na prvobitan Predlog zakona o rehabilitaciji se odnosi na vrednosno određivanje i određivanje u vrednosnom smislu prema nekim odlukama iz posleratnog perioda koje su donošeni na osnovu principa kolektivne krivice. Više puta smo o tome u parlamentu govorili, sada ću to da učinim. Dakle, stanovnici tri sela u Vojvodini, Čuruga, Žablje i Mošorina su na osnovu kolektivne krivice, odnosno odlukama koje su zasnovane na principu kolektivne krivice, kolektivno, bez izuzetaka, proglašeni ratnim zločincima.
Sa jedne strane, postoji i odluka od 26. marta 1945. godine, kada su svi stanovnici sela Mošorin, mađarske nacionalnosti, dakle, 294 lica, proglašena ratnim zločincima, kao izvršioci, podstrekači ili pomagači za zločine, i to bez utvrđivanja njihove individualne odgovornosti.
Druga odluka je iz januara 1945. godine, istog organa, Komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini. Ovom drugom odlukom ustanovljeno je da su svi stanovnici mađarske i nemačke narodnosti Opštine Čurug, Sreza Žabaljskog u Vojvodini, odgovorni kao izvršioci, podstrekači ili pomagači za zločine i proglašavaju se ili su proglašeni ratnim zločincima. Ove odluke se odnose se i na novorođene bebe i na decu i na žene i na starce i na muško stanovništvo, bez izuzetaka i bez utvrđivanja odgovornosti.
Izuzetno je bitno što Predlog zakona sadrži jednoj odredbu prema kojoj će se po sili zakona rehabilitovati lica koja su po principu kolektivne odgovornosti proglašena za ratne zločince.
U odnosu na ovo rešenje postoji jedan amandman poslanika iz opozicije kojim bi ovo rešenje bilo izbrisano iz Predloga zakona. Bila bi velika šteta i velika nepravda ukoliko bi se taj amandman prihvatio.
Šta znači ova odredba? Sa jedne strane znači skraćivanje postupka u odnosu na ova lica. Sa druge strane znači da će sud praktično utvrđivati dve okolnosti - da li je to lice u tom trenutku imalo prebivališe na teritoriji ovih naselja, a sa druge strane da li protiv tog lica postoji bilo kakva odluka kojom je utvrđeno njegova ili njena individualna odgovornost. Ukoliko takva odluka ne postoji, onda će u jednom skraćenom ili pojednostavljenom postupku sud doneti odluku o rehabilitaciji.
Šta je simbolički značaj ove odluke? Simbolički značaj je ogroman pod pretpostavkom da parlament usvoji Predlog zakona u ovoj formi. Naime, parlament će se u vrednosnom smislu odrediti prema odlukama iz posleratnog perioda kojima su određene nacionalne zajednice u mađarskoj zajednici u ta tri naselja proglašena kolektivno ratnim zločincima. Parlament će, ukoliko prihvati ovo rešenje, zauzeti jedan jasan stav da su te odluke bile nelegitimne, a i protivpravne.
Gospodin Slobodan Homen, državni sekretar u Ministarstvu pravde je bio prvi predstavnik Vlade Republike Srbije u poslednjih 67 godina koji je javno i otvoreno govorio o nepravdi koja je učinjena stanovnicima ova tri sela u Vojvodini i koji se u vrednosnom smislu, naravno, negativno, odredio prema ovim dvema odlukama koje sam citirao. Iz toga razloga smo optimisti što se ovog pitanja tiče i očekujemo da se ne promeni ni ovaj deo zakona.
Postoje neki drugi delovi koji su za nas bitni i važni. Naprimer, mogućnost da pravna lica podnose zahtev za rehabilitaciju. Smatramo to važnom vrednošću ovog zakona. Naime, to će otvoriti ili bi otvorio mogućnost, o tome zakon ne govori, ali iz zakona proizilazi da ta pravna lica pokreću postupke grupno. Dakle, za veći broj lica pokreću postupke rehabilitacije kako bi što veći broj lica uspeo da se oslobodi odgovornosti koja je nepravedno nakon Drugog svetskog rata njemu ili njoj nametnuta.
Ono što je veoma važno to je da će ovim zakonom parlament uputiti jednu pozitivnu poruku međuakademskoj i mešovitoj komisiji, koja je formirana između Srpske akademije nauka i umetnosti i Mađarske akademije nauke i umetnosti. Ta mešovita komisija je počela sa radom i radi na osvetljavanju tragičnih događaja za vreme Drugog svetskog rata. Ovim rešenjima i ovim zakonom će ta komisija dobiti jednu podršku za svoj rad i ohrabljenje.
Nije manje važna ni informacija prema kojoj Vlada u procesu priprema budžeta za narednu godinu je spremna da opredeli i potrebna materijalna sredstva za rad ove međuakademske komisije jer uspešnost rada ovog tela delimično zavisi i od materijalnih mogućnosti.
Da sumiram, zadovoljni smo rešenjima iz Predloga zakona. Ostaje nam jedan dugoročan cilj, a taj cilj je da kada ova međuakademska komisija završi svoj rad i donese svoje zaključke onda da u formi jedne dekleracije predloži našem parlamentu i parlamentu Mađarske. To bi značilo jedno simboličko zatvaranje ovog tužnog poglavlja naše zajedničke istorije, naravno, sve to svesni i bez iluzija da će se to brzo desiti.
Na kraju bih samo još jednom ponovio da podržavamo zakon u ovoj formi. Nismo spremni da podržimo zakon ukoliko se bilo koja suštinski bitna i važna odredba promeni. O nekima sam govorio, o nekima nisam. Bila bi šteta ukoliko bi se odredbe koje se odnose na beneficije rehabilitovanih lica promenile. Postoji tu nekoliko amandmana. Sa njima se ne slažemo. Sve u svemu, ono što je najbitnije i najvažnije za nas to su rešenja o kojima sam na početku izlaganja govorio. Hvala vam.

 Reč ima narodni poslanik Milisav Petronijević. Izvolite.

Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o rehabilitaciji koji se danas nalazi na dnevnom redu je važan iz više razloga. Mislim da doneti zakon o rehabilitaciji je i nužda i potreba. Nužda, jer malopre smo slušali, nemoguće je primeniti Zakon o restituciji bez toga. Nužda je jer je ova vlada učinila veoma mnogo da ispuni sve standarde u pristupanju EU i ona ih je ispunila i verujem da će da nastavi dalje da ispunjava standarde zbog Srbije, a ne zbog EU. Predlog zakona ja i potreba, iz prostog razloga što nepravde koje su bile, koje su nesporne, treba da se isprave.

Srbija je poznata i u svetu po deobama, večitim deobama i mislimo da je vreme da se nepravde isprave, deobe ostave prošlosti, istoričarima. Istorija, ako nije onakva kakva jeste, opet je na dnevnom redu istoričara, istorijski instituta itd, a ne političara.

Suština, po nama, Predloga zakona o rehabilitaciji ogleda se u stavu 1. član 1, dakle, prva rečenica. Citiraću je, zato što ću celokupnu svoju diskusiju stalno vezivati za tu rečenicu – "Ovim zakonom uređuje se rehabilitacija i pravne posledice rehabilitacije lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga lišena života, slobode ili drugih prava do dana stupanja na snagu ovog zakona". Kada se ta rečenica pročita, kada je to suština ovog zakona, mi smo apsolutno saglasni sa tim i verujem da su svi. I Ustav kaže da pravo na rehabilitaciju ima onaj ko je bez osnova i nezakonito pritvoren, osuđen itd.

Dakle, iz ovog stava proizilazi naš ključni politički stav. Rehabilitacija da. Ko ima pravo na rehabilitaciju? Svako lice koje je iz ideoloških političkih, verskih i nacionalnih razloga, ne samo pritvoren, uhapšen, osuđen, lišen života, već doživeo bilo kakvu nepravdu, ima pravo na rehabilitaciju. Ali, samo ta lica i samo iz tih razloga, sve van toga nije rehabilitacija.

Naravno, takođe prvi stav, za koji mi smatramo da je suština ovog predloga zakona,i jeste za apsolutnu podršku zbog još jednog razloga, što kaže – do stupanja na snagu ovog zakona, dakle, bez vremenske i istorijske odrednice. Mislimo da je i to važno, da se ne pogađamo oko datuma od kad važi. Jednostavno, važi sve do današnjeg dana. Mislimo da to važi iz još jednog razloga, da rehabilitacija lica koja su doživela nepravdu iz ideoloških političkih razloga, nema u osnovi ponovo ideologiju, ali neku drugu, već univerzalno pravo za svakog čoveka. To je drugi razlog zbog čega mi smatramo da treba podržati to.

Ono što takođe želim da kažem, a napomenuću da ću se vratiti na to, to je da se odnosi na sva lica koja su doživela bilo kakvu nepravdu, bez sudske ili odluka administrativnih organa, ili sudskom i administrativnom odlukom.

Ono što takođe želimo jasno da podržimo i želimo jasno da iznesemo svoj stav, kao što smo rekli ko može da se rehabilituje, ko treba ili mora da se rehabilituje, isto tako smatramo da je veoma važno reći ko ne može da se rehabilituje. Ovakav predlog zakona govori da na to nemaju pravo lica koja su lišena života u oružanim sukobima kao pripadnici okupacionih oružanih snaga i kvinslinških formacija, kao i oni koji su kao pripadnici okupacionih snaga i pripadnici kvinslinških formacija izvršili, odnosno učestvovali u izvršenju ratnih zločina. Za njih nema rehabilitacije. Takođe, mi tu dodajemo da je veoma važno da rehabilitacija zavisi od težine krivičnog dela.

Ponavljam, svako ko je iz ideoloških političkih, verskih i nacionalnih razloga, mora da ima rehabilitaciju. Oni koji su činili krivična dela, nemojte da ispadne da su svi sada iz ideoloških, političkih razloga krali, ubijali, silovali itd. i iz svih ideoloških, političkih, verskih, nacionalnih razloga.

Tu je velika odgovornost suda kada bude rešavao o tome.

Imajući sve to u vidu, vrlo jasno smo odredili ko može da bude rehabilitovan i jasno smo odredili ko ne može da bude. Ne mogu da budu oni koji su vršili ratne zločine, učestvovali u vršenju ratnih zločina, koji su vršili teška krivična dela itd, za njih postoji neki drugi način da se postupak ponovi, ili već, da ne ulazimo u te detalje.

U trećem delu ću se kratko osvrnuti na nekoliko pitanja za koje smatram da je važno da ih razjasnimo do kraja rasprave i u načelu i u pojedinostima, do kraja rasprave o Predlogu zakona o rehabilitaciji, s jednim jedinim ciljem i u najboljoj nameri, da dobijemo zakon koji će biti primenjiv, koji će omogućiti na najlakši mogući način da se otklone nepravde, ali koji neće dati mogućnost da se bilo ko prošvercuje kroz tu formulaciju, da je iz ideoloških, političkih, verskih i nacionalnih razloga pretrpeo nepravdu.

Krenuću od člana 1. Prvo pitanje za koje mislim da treba da se razjasni detaljno, iz ovih razloga o kojima sam govorio je, da pravo na rehabilitaciju, ako je sudska ili administrativna odluka doneta protivno načelima pravne države i uopšte prihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda. Na prvi pogled je nesporno, ali nama je sporno. Koja načela i standardi? Tadašnji ili sadašnji? Nisu sadašnja i tadašnja načela i standardi isti. Mora tu da se izvrši jasnija definicija.

Drugo na šta želim da ukažem, u istom članu, to je stav 3, gde kaže – pravo na rehabilitaciju imaju i lica iz stava 1. ovog člana, koja se u skladu sa zakonom i drugim propisima, smatraju borcima narodno - oslobodilačkog rata. Ne znam ko je smislio ovu rečenicu, ali mi liči na sledeće – svi imaju pravo, osim onih koji su vršili ratne zločine, a pored svih, imaju i ovi. Mislim da je stvarno potpuno suvišno.

Dakle, ako već u osnovi svi imaju pravo na rehabilitaciju, nemaju pravo oni koji su vršili zločine, juče su vršili zločine. Šta to sada znači? Da pored svih imaju i oni. Mislim da je to potpuno suvišno.

Drugo na šta želim da ukažem, to je već treće, gospodin Mićunović to već broji, u članu 2. govori se o licima koja nemaju pravo na rehabilitaciju. Između ostalog, govori se o licima koji su bili pripadnici okupacionih snaga, kvislinških informacija, ne znam zašto kvislinških, norveških, zašto ne pomagača, saradnika okupacionih snaga, koji su učestvovali u izvršenju ratnih zločina, što nije sporno, ali u jednom sledećem stavu kažu – pod licima iz stava 1. ovog člana ne smatraju se lica koja budu rehabilitovana po sili zakona. Može li se po sili zakona rehabilitovati lice koje je vršilo ili učestvovalo u vršenju ratnih zločina? To je negde 3. stav.

Drugo pitanje kaže – kao i lica za koja su u postupku rehabilitacije utvrdili da nisu izvršila - što nije sporno. Dobro, utvrdilo se da u postupku rehabilitacije nisu izvršila, za njih sigurno da ne važi ovaj stav. Zbog čega ovo napominjem? Nije logično da lica koja budu rehabilitovana, po sili zakona, a podvedeni su pod one koji su učestvovali u vršenju ratnih zločina, nije logično da zakonski budu rehabilitovani. Zašto? Malopre smo čuli, postoji zakonska i sudska rehabilitacija. Zakonska rehabilitacija je konstatacija suda da je po zakonu rehabilitovan, dok sudska već treba da ima neki proces.

Kada je u pitanju zakonska rehabilitacija, vrlo ispravno kaže ovde da se odnosi na sve one koji su bez administrativne ili sudske odluke pretrpeli nepravdu, što je u redu, ali mi je veoma problematično – mogu li tačke 2, 3, 4, 5. u tom članu, da ih ne ređam, govori se o odlukama sudskim za krivično delo, mogu li se zakonski rehabilitovati? Mislim da ne može. Mora da bude sudska. Neka ima pravo da podnese zahtev za rehabilitaciju, ali neka se u sudskom postupku utvrdi. Radi se o odluci suda za krivično delo. Možda je bilo grešaka, možda to nije urađeno kako treba, ali neka se sudski utvrdi, a pogotovo ako postoji mogućnost što kasnije se govori, da sudska odluka može da bude i takva da se delimično usvaja zahtev o rehabilitaciji, a delimično ne. Kod zakonske nema delimično. Kompletna se odluka poništava. Mislim da tu treba da ide taj deo za sva ona krivična dela za koje postoji odluka, treba da ide na sudsku rehabilitaciju.

Želim da ukažem na jedno pitanje. Nemam ništa protiv, ali mislim da nije dobro. Predviđeno je da o zahtevu za rehabilitaciju odlučuje sudija pojedinac. Mislim da to nije dobro, jer su veoma teška pitanja. Mislim da je bolje bilo, koliko god bio onaj prethodni zakon loš, bolje je bilo kada je postojalo veće od tri sudije. Velika je odgovornost na sudijama. Velika je odgovornost jer, znajući da ako se rehabilituje lice, rehabilituje se i delo koje ono čini. Velika je odgovornost utvrđivanja svega toga, pogotovo što nema nekih jasnih merila. Koja su to merila, pa da se kaže – ovaj je iz ideoloških, političkih, verskih, nacionalnih razloga osuđen, optužen itd. Stoga mislim da je bolje ono rešenje kada to radi veće sudija.

Kao posledica pravne rehabilitacije je i pravo rehabilitovanih lica. Mislim da tu imamo rezerve kada su u pitanju dve stvari, pravo na mesečnu novčanu naknadu, kao poseban dodatak, jer se odnosi na ljude koji već imaju pravo na dupli penzijski staž i drugo je pravo na rehabilitaciono obeštećenje, pogotovo čitav niz ljudi koji imaju pravo na to, a ne samo na onaj o kome se radi, odnosno koji je podneo zahtev za rehabilitaciju. Mislimo da to nije dobro. Mislimo da je to za Srbiju veoma naporno, pogotovo u uslovima u kojima je Srbija danas. Mislimo da nepravde koje treba evidentno da se isprave ne treba da naprave novu nepravdu građanima Srbije danas i u budućnosti.

Završiću sa samo još jednim pitanjem, član 30. – šta je suština, kada je ovde stavljen stav 3. koji kaže – zahtev za rehabilitaciju u skladu sa ovim zakonom može se podneti iako je doneta pravosnažna sudska odluka kojom je odbijen zahtev za rehabilitaciju podnet na osnovu Zakona o rehabilitaciji. Sudska odluka doneta, pravosnažna, šta je sada cilj? Da li će to biti strpano u ono što se zove zakonska rehabilitacija, pa na sudu nije moglo da se utvrdi, a sada ćemo kroz onu formulaciju – zakonska – da se utvrdi.

Želeo sam da iznesem ova zapažanja u najboljoj nameri, da se mora do kraja raspraviti svako od ovih pitanja sa osnovnim ciljem da se dobije zakon koji će stvarno dati odgovor koji je postavljen u 1. stavu, da svako ko iz ideoloških, političkih, verskih, nacionalnih razloga je doživeo bilo kakvu nepravdu bude rehabilitovan i da niko ne može da se prošvercuje u okviru toga kroz razna dela koja je činio. Nemojmo da zaboravimo da se mora posmatrati i delo koje je učinjeno, pa da ne ispadne da je krao, ubijao, silovao, špekulisao iz ideoloških i političkih razloga. Zahvaljujem.

Ovim završavamo prepodnevni deo naše sednice i rad nastavljamo popodne u 15,00 časova izlaganjima predsednika ili ovlašćenih predstavnika drugih poslaničkih grupa.
(Vjerica Radeta: Ko je prvi po redosledu?)
Po redosledu, ko bude prijavljen. Bile su prijavljene dve narodne poslanice, narodna poslanica Jorgovanka Tabaković i Vjerica Radeta, ali pratim pravo davanja na reč od najmanje ka najvećoj grupi, tako da, ukoliko još dođu poslanici koji imaju manje poslaničke grupe nego dve narodne poslanice koje su prijavljene, dobiće pravo na reč.
(Posle pauze.)

Dame i gospodo narodni poslanici,  nastavljamo rad sednice u popodnevnom delu.
Pravo na reč imaju predsednici ili ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa.
Prva od prijavljenih je narodna poslanica Jorgovanka Tabaković. Izvolite.

Hvala. Zakon o rehabilitaciji, kao što su i mnoge moje kolege prethodno rekle, u stvari otvara pitanje pokajanja za priznate grehe, izvinjenja ali, u stvari, pre svega mislim na naknadu štete. Ovaj zakon, kao i mnogo šta u ovoj državi, nekako sa naopake strane rešava problem u smislu da rešava posledice, umesto da rešava uzroke, a mislim pre svega na problem sa Zakonom o restituciji, kojim članice vladajuće koalicije nisu bile zadovoljne, pa se sada pokušava ovim zakonom u stvari ispraviti ono što štetom smatraju neki koalicioni partneri, a to je da nisu ostvarili preduslov da mogu da se pojave kao neko ko traži povraćaj imovine.
To se u zakonu i vidi. On je vrlo loše napisan, nekonzistentan, mešavina ideja, a čak neki članovi zakona nemaju veze jedni sa drugima. U stvari, samo je jedno jasno, da treba sačuvati koaliciju i vlast, a uopšte ne izvesti određenu ideju i postići neki cilj samim zakonom. Na primer, zbog nejasnoća, posebno ću govoriti o onome što je u članu 2. definisano, može da se desi da se rehabilituju svi pripadnici okupacionih snaga koji bi ovim zakonom stekli sva moguća prava, uključujući radni staž, obeštećenje, dvostruko trajanje za jednu godinu rada, posebnu naknadu itd. Pita li neko da li ima Srbija obavezu, ima li pravo da ovo uradi i ima li čime da obešteti one koji smatraju da su oštećeni? O tome niko nije vodio računa. Takođe, u članu 2. ću vam reći da se niste udostojili najobičnije procene mogućih troškova ovakvih zakonskih rešenja.
Bez obzira da li su svi mobilisani bili mobilisani prisilno ili dobrovoljno u okupacionim jedinicama, govorim isto i o kvinslinzima, toliko široko i neprecizno definisano, da bi zaista mogli da se prijave i pripadnici SS jedinica ili ustaških jedinica. Pritisak zemalja iz okruženja, Mađarske posebno, ali i nekih drugih agresorskih država koje su mobilisale ili primale u vojsku svoje manjine, jesu zaboravile namerno da je to prisiljavanje državljana okupirane države na službu u stvari ratni zločin. Da li je to smela Vlada Srbije da zaboravi kada je ovo definisala?
Mi smo pokušali da tu, čini mi se, najkrupniju nepreciznost, koja će stvoriti ogromne probleme u ovom nedostajućem budžetu i onome što kažem – čije mi to grehe ispaštamo i da li naša deca i buduće generacije treba da ispaštaju grehe jedne vlade koja želi da ostane na okupu sa ovakvom preširokom definicijom, pokušali smo da ispravimo amandmanom, gde kažemo – da, ali treba povesti istragu kada se radi o ubistvima ili prisilnoj mobilizaciji. Znači, neće moći, ako prihvatite naš amandman, da se rehabilituje neko samo zato što je nad njim izvršen zločin, a da se ne sprovede istraga o zločinu, jer je tim rešenjem o rehabilitaciji utvrđeno da je zločin učinjen. Da li ćemo mi tog koji je zločin učinio i da prozovemo, kaznimo, tražimo naknadu štete? Princip pokajanja i izvinjenja i naknade štete, jer izvinjenje nije dovoljno, ne može da ispravi nepravdu, ne može da vrati štetu i treba izvoditi potpuno dosledno.
Ovim zakonom pokušavate da ispravite stvari iz Zakona o vraćanju oduzete imovine, na koje smo vam mi ukazivali amandmanima. Da ste ih usvojili, za ovakvim rogobatnim, nekonzistentnim zakonom ne bi ni bilo potrebe. Neki delovi zakona, verujte da nije prejaka reč, bukvalno od Srbije i srpskog naroda prave svojevrsne zločince koji se sada svima koji su pucali na njih izvinjavaju i nude odštetu. Gde je kraj ponižavanju jedne države, naše države i srpskog naroda? Svako se u životu kaje ili izvinjava, ne zato što žali zbog zla koje je učinio, ili vrlo retko iz tih razloga, nego zato što se boji od onoga što ga može zadesiti zbog toga što je činio.
Na primer, u Srbiji ovaj zakon jeste zakon koji se donosi pod pritiskom i u tom smislu, čineći navodno kajanje, stvarajući preduslove za naknadu štete za učinjene zločine, mi u stvari činimo zločin prema sopstvenoj istoriji, u jednom delu, činimo zločin prema budućim generacijama i ne znam kako možete u isti sklad da dovedete pohvalu za osnivanje fiskalnog saveta, koji treba da vodi računa o preraspodeli troškova na sadašnju i buduću generaciju, i donošenja jednog ovakvog zakona koji će evidentno stvoriti obaveze koje neće moći da se servisiraju samo zalaganjem, trudom i na teret ove generacije.
Ponavljam, izvinjenje koje je postalo moda ne popravlja štetu, niti poništava nepravdu. Kada se ljudi izvinjavaju, oni to uglavnom čine prekasno ili samo zato što to ne mogu da izbegnu. Svedoci smo ovih dana kako kreatori ekonomske politike i oni koji vrše vlast deceniju unazad se zdušno izvinjavaju za sve i svašta, ne zato što se stvarno kaju, nego samo zato što se boje kazne koju će da pretrpe na izborima. Obrnut proces pravljenja budžeta od želja, umesto od mogućnosti, pravljenja zakona o rehabilitaciji zbog ispravljanja Zakona o vraćanju oduzete imovine, doneo je jedan zakon koji je napravio pravu, ako ga ovako usvojite, imaćemo pravu pravnu rašamonijadu.
U članu 1. u tački 2) koju treba brisati, jer rehabilitacija, kaže, za radnje učinjene na teritoriji Republike Srbije mora da bude obaveza države na čijoj teritoriji je radnja učinjena. Odakle vam pravo da namećete Srbiji obavezu, odnosno da Srbija sebi daje za pravo da se bavi raspravljanjem događaja koji su se desili na teritoriji drugih država ako o tome nije sačinjen međunarodni, odnosno međudržavni sporazum. Ako mi kažete da ste to rešili sukcesijom, tvrdim vam da sukcesija koja jeste navodno rešena za četiri dana, iako je unazad pregovarana desetini godina, u stvari je ostavila mnoga pitanja otvorena i dan danas nerešena od prava na kuću, stan, stanarsko pravo, pravo da živite na svojoj teritoriji i da ostvarite niz prava penzijskih i svih ostalih. Tvrdim da ovo nije rešeno tom vrstom međudržavnog sporazuma.
Osim poštovanja principa teritorijalne nadležnosti vi morate da imate na umu i brojne praktične razloge. Dokazi o učinjenim radnjama nalaze se na teritoriji drugih država. Kako ćete to da rešite? Odredbom koja postoji u ovom članu 2. Republika Srbija preuzima obavezu da nadoknadi štetu nastalu tim radnjama i obezbeđuje brojna prava rehabilitovanim licima na svoj teret iako niko ne tvrdi da ima ikakve veze sa tim događajima. Čime se to dokazuje?
Istovremeno, može da dođe i do kolizije sa zakonima i sudskim odlukama druge države. Pri tome navodite kao jedan od razloga da su lica imala prebivalište na teritoriji Republike Srbije. U kom periodu? To uključuje onda i lica kojima je neko pravo bilo uskraćeno van Srbije, koji nemaju ni državljanstvo Republike Srbije, niti sada imaju prebivalište u Republici Srbiji, već su možda u nekom periodu imala prebivalište u Republici Srbiji.
Imajte na umu da je u Srbiju nakon Drugog svetskog rata doseljen vrlo veliki broj lica sa teritorija drugih republika i da je veliki broj u nekom periodu imao prebivalište i sada Republika Srbija treba da preuzme na sebe ogroman broj mogućih slučajeva eventualne rehabilitacije lica kojima je šteta učinjena van Srbije, kao i sve obaveze za naknadu štete po tom osnovu, a rekla sam: penzijski staž, dvostruka naknada, posebna prava itd.
Vi ovu skupštinu niste udostojili nikakvom procenom troškova, niti objašnjenjem razloga zbog čega bi Srbija preuzimala ovakvu obavezu i zašto bi uopšte imali obavezu da to radimo za bivše jugoslovenske republike. Da li su oni nešto uradili po tom pitanju?
Besmisleno je da kao dodatni uslov za rehabilitaciju propisujete i da je odluka kojom se neko lišava prava iz zabranjenih razloga doneto "protivno načelima pravne države i opšte prihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda". Dovoljno je, gospodo moja, da se radi o nedopuštenim razlozima za oduzimanje prava. Ako ostane ovako kako ste vi napisali, to znači da je dopušteno nekome oduzeti život ili drugo pravo samo zato što je pripadao nekoj naciji ili veri, ako je poštovan formalni postupak. Nemojte da tražite da ovo obrazlažem. Samo ću reći – mirnodopsko ratovanje, kao besmislicu i mogućnost da se ovo zaista desi.
Stav 3. morate da brišete, jer je nepotrebno posebno da propišete da se ovaj zakon odnosi i na borce narodnooslobodilačkog rata. Da li ste rekli da je to opšte pravo? Zašto bi sada to izdvajali posebno?
U stavu 5. ste propisali da Republika Srbija ne odgovara za akte i radnje okupacionih snaga i opet izostavljate kvinsliške formacije. Nema razloga da Srbija odgovara za postupke tih formacija koje su bile u službi okupacionih snaga.
O članu 2. su takođe mnoge kolege govorile vrlo smisleno, pametno, a na kraju kažu da će podržati zakon. Čestitam im na toj doslednosti, ali i ja kažem da je jedan od najspornijih upravo taj član 2. Ako se dosledno tumači član 2, dolazi se do zaključka da stiču pravo na rehabilitaciju svi pripadnici okupacionih snaga i kvinsliške formacije, bez obzira na državljanstvo, na način pristupanja kojim bi stekli sva prava iz ovog zakona.
Kada su u pitanju pripadnici okupacionih snaga, uopšte niste naveli na koja se lica to odnosi, odnosno na čije državljane, pa se, opet doslovnih tumačenjem samo ove odredbe, može zaključiti da pravo imaju i svi pripadnici stranih oružanih snaga, koji su državljani tih agresorskih država, a bili su lišeni slobode ili pretrpeli bilo koju štetu. Pročitajte pažljivije i videćete da smo u pravu što iznosimo takav stav.
Ograničenja koja ste predvideli članom 1. nije moguće da se primene, jer iz medija bi mogli da naslutimo da postoji namera vas kao predlagača da uredite pitanje eventualne rehabilitacije dela državljana koji su tokom rata bili prisilno mobilisani, ali to je učinjeno na jedan potpuno pogrešan i gotovo nemoguć način. Naime, nije moguće propisati pravo na rehabilitaciju, odnosno oslobođenje odgovornosti tih lica, jer i važeći Krivični zakonik u članu 422. propisuje da je služba građana Srbije u neprijateljskoj vojsci i drugim oružanim formacijama krivično delo koje se kažnjava sa 15 godina zatvora. Stupanje u neprijateljske oružane snage je klasično krivično delo, poznato od davnina i uvek kažnjavano.
Sa druge strane, prisiljavanje građana na službu u neprijateljskim oružanim snagama je ratni zločin protiv civilnog stanovništva, po članu 372. stav 1. Krivičnog zakonika i u međunarodnom pravu.
Kad sve ovo imate u vidu, Republika Srbija nema obavezu da vrši naknade šteta koje su pripadnici okupacionih snaga pretrpeli usled lišavanja slobode i drugih akata, već je naknada štete obaveza države koja je ta lica prisilila na službu u oružanim snagama.
Predlogom je propisano da pravo na rehabilitaciju nemaju lica koja su vršila ratne zločine. Međutim, to je preuska definicija. Ratni zločini su samo neki od zločina koje su okupacione snage vršile. Ovo podrazumeva samo zločine protiv čovečnosti i međunarodnog prava. Na primer, genocid ne spada u ratni zločin, iako se, po pravilu, ti zločini najčešće vrše u ratu. Poznato je da je na teritoriji Srbije bilo i genocida, kao i drugih zločina iz oblasti zločina protiv čovečnosti iz međunarodnog prava, kao što je izuzetno surovo postupanje sa ranjenicima i ratnih zarobljenicima, uništavanje kulturnih dobara, protiv pravno ubijanje, ranjavanje neprijatelja i drugo.
Zato vas molim da propišete da se pravo rehabilitacije, podneli smo takav amandman, odnosi samo na državljane Republike Srbije koji su bili prisilno mobilisani, pod uslovom da nisu vršili zločine i samo za delo službe u neprijateljskoj vojsci i pomaganje neprijatelju.
Takođe, po osnovu rehabilitacije treba da propišete da može da se ostvari samo pravo na vraćanje oduzete imovine. Da li je to pravično? Potpuno je neprihvatljivo da Republika Srbija isplaćuje pripadnicima okupacionih snaga naknadu štete i prava koja treba da potražuju od drugih država, a te države pokušavaju da prebace teret naknade štete na Republiku Srbiju, koja je, u stvari, bila žrtve agresije.
Posebno mislim na zarobljavanja, na zadržavanje ratnih zarobljenika i to u skladu sa pravilima i običajima rata. Taj deo je potpuno ostao zaboravljen, neobrađen, da li je namerno ili nenamerno, ne znam. Ovakva odredba će imati za posledicu omalovažavanje borbe protiv okupatora i doprinos borbe protiv fašizma od strane Republike Srbije. Ne znam da li je to izum nekog genijalnog pravnika, pojedinca, vlasti, ko je to odlučio da žrtvuje ugled Srbije, da žrtvuje istoriju ove države, ne znam iz kojih interesa, ali to zaista može da bude ozbiljna posledica ovakvog zakona.
Primedbe koje imamo posebno na članove 9, 17, 22, 27. itd, neće mi vreme dozvoliti da sve obrazložim, ali reći ću npr. da ste usvojili amandman SNS kada smo govorili o restituciji, samo o roku u kojem moguće potraživati obeštećenje, vi sada ne bi imali razloga da pišete jedan član koji je u stvari potpuno neusklađen sa Zakonom o vraćanju oduzete imovine. Propisan je rok od dve godine od stupanja na snagu za podnošenje zahteva za vraćanje imovine, ali ovaj zakon propisuje rok od pet godina za podnošenje zahteva za rehabilitaciju. Kako će sada ti ljudi koji pet godina imaju ovaj rok da ostvare svoje pravo ako se za dve godine taj rok praktično smatra isteklim?
Ovo je sitnica oko nepoklapanja vremenskih rokova za vas kao zakon, ali je za nekoga u stvari nepravedno onemogućavanje da ostvari pravo na rehabilitaciju. Koliko ćete krupnih posledica ukoliko ozbiljno ne budete saslušali argumente SNS po članovima o kojima ćemo tek govoriti, ne bih bila spremna ni da zamislim u ovom trenutku, ali smatram da svaki građanin države Srbije, nezavisno od nacije, vere, opredeljenosti, rase, treba i mora da se oseti korisnim i integrisanim članom društva. On to može i on će na to imati priliku, pravo i šansu samo ako shvati da ta država u kojoj živi treba da se pokaje, izvini i naknadi štetu samo za ono za šta je kriva po međunarodno priznatim pravilima i po pravednosti, humanoj ljudskoj koja važi svuda u svetu. Hvala.

Reč ima narodna poslanica Vjerica Radeta, izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada smo početkom septembra dobili prvu varijantu Predloga zakona o rehabilitaciji mi u poslaničkoj grupi SRS kada smo se pripremali u to vreme za taj zakon zauzeli smo stav da zapravo takav zakon uopšte nije trebalo da se donosi, ne zato što smo mi protiv rehabilitacije, jer mi svakako jesmo za rehabilitaciju lica koja su progonjena kao žrtve pre svega Titovog komunističkog režima, ali smo, kada ste već odlučili da donesete taj zakon, intervenisali određenim brojem amandmana i da su na onu prvu varijantu prihvaćeni svi amandmani SRS, zapravo imali bismo dobar Zakon o rehabilitaciji.
Zašto smo mislili da ne treba da se donosi zakon? Iz prostog razloga što je Zakon o rehabilitaciji donet 2006. godine. Problem je što se taj zakon nije primenjivao i niko ne može da nam garantuje da taj problem neće biti i sa ovim zakonom, jer je već odavno praksa u ovom parlamentu da se zakoni samo štancuju, donose, a da zapravo ostaju mrtvo slovo na papiru. Takođe je dobro što je Vlada prihvatila, očigledno su čitali naše amandmane na tu prvu varijantu zakona i jedan broj amandmana su prihvatili i to je dobro. Međutim, problem je što ste se vi našli u nekom koalicionom kolapsu, pa ste morali da zadovoljite, zapravo ste se suočili sa dva problema. Jedan problem je vezano za nalog EU, tako ste nam napisali u obrazloženju, da ovaj zakon mora da se donese, a sa druge strane ste imali koalicione partnere koji su otvoreno i javno ovde kada se govorilo o Zakonu o vraćanju imovine, odnosno Zakonu o restituciji iznosili svoj stav i najavljivali i rečeno im je tada da će ono što su oni hteli kroz taj zakon zapravo da im se na neki način reguliše kroz Zakon o rehabilitaciji. To je naravno mnogo loše.
Kažete da se zakon usvaja po hitnom postupku zbog toga što bi neusvajanje zakona imalo štetne posledice za ostvarivanje prava rehabilitovanih lica, s obzirom da zakon predviđa veći broj prava itd, i pored toga kažete da je usvajanje ovog zakona jedan od prioriteta u procesu pridruživanja Republike Srbije EU. Što se tiče ovog prvog razloga gde ste naveli da bi nedonošenje ovog zakona imalo štetne posledice za ostvarivanje prava rehabilitovanih lica, ovo je licemerno od strane Vlade Republike Srbije iz prostog razloga što se ništa nije učinilo da se zakon koji je donet 2006. godine primenjuje i, ponavljam, da se taj zakon primenio mnoga lica koja je trebalo rehabilitovati bila bi rehabilitovana.
Mesecima se u medijima priča i neki predstavnici većine u ovoj koalicionoj vladi mesecima pričaju o đeneralu Dragoljubu Mihailoviću. Traži se njegov grob, pa se traži naziv ulice po njemu. SRS je inače tražila da se ovaj most preko Save nazove po Dragoljubu Mihailoviću, imali smo zvaničan predlog u Skupštini grada u tom smislu. Evo pitanje za sve – zašto do danas nije rehabilitovan Draža Mihailović? Zašto je u januaru ove godine postupak za rehabilitaciju u Prvom osnovnom sudu prekinut na neodređeno vreme? Ko nam garantuje da ovako loš zakon kakav je ovaj danas neće takođe prolongirati sve te potrebne rehabilitacije na neodređeno vreme?
Mi smo i na ovaj predlog uložili određen broj amandmana i, naravno, govorićemo o njima delom danas, a delom u raspravi o pojedinostima, ali sada više govorim o ovim principijelnim razlozima zbog čega mislimo da vam ovaj zakon ne treba i pogotovo da je zakon loš. Vi i ovaj zakon donosite, kao što ste napisali u obrazloženju, da udovoljite EU, zahtevima EU. Zaista je nepodnošljivo više da se u ovom parlamentu donose, voljom skupštinske većine i na predlog Vlade, zakoni kojim se udovoljava nečijim tuđim zahtevima. Pitamo vas kada ćete početi u parlamentu da donosite zakone koji se donose radi građana Srbije? Hajde jednom napišite u obrazloženju – ovaj zakon donosi se u interesu građana Srbije. Dobro znate da ulazak Srbije u EU nije u interesu građana Srbije. To danas tvrdi 54% građana Srbije i to valjda treba da se poštuje. To što ste vi dali neka obećanja itd, to zaista morate sami da rešite, ali ne preko leđa građana Srbije i mimo volje građana Srbije.
Šta je takođe jedna od principijelnih primedbi koje mi imamo na ovaj zakon? Nedopustivo je, i kada som govorili o Zakonu o restituciju skretali smo vam pažnju na to, nedopustivo je rehabilitaciju povezivati sa restitucijom. Zakon o vraćanju imovine, odnosno restituciji sa stanovišta SRS protivan je Ustavu Republike Srbije i uopšte nije bilo mesta da se on nađe u pravnom sistemu Republike Srbije i taj zakon, što se nas tiče, nije trebalo donositi. Prvom prilikom mi ćemo taj zakon staviti van snage.
Vi ga i onako nećete primeniti, neće biti posledica što se tiče njegovog donošenja. Ali je dakle, nedopustivo da vi rehabilitaciju vezujete čak i u delu vraćanja imovine, da vezujete za restituciju. Vi ste restituciju regulisali, kako ste regulisali, mi sad samo podsećamo da niste mogli da donesete taj zakon, između ostalog što su sva lica kojima je oduzeta nekad imovina da im je ta imovina oduzeta na osnovu tada važećih zakona koji uzgred budi rečeno nikada nisu stavljeni van snage.
Rehabilitacija je potrebna za lica koja su bile žrtve progona režima i svakako da je potrebno tim ljudima, tom malom broju preživelih, a onda naravno naslednicima onih koji nisu preživeli da je potrebno vratiti sva prava koja su im na taj način oduzeta i da je potrebno, naravno, vratiti i nezakonito oduzetu imovinu.
Ono što se provlači kroz ovaj zakon, naravno, zakon vrvi od nepreciznosti i otvoriće mogućnost velikih zloupotreba u njegovoj primeni, pa će se desiti da neće moći da budu rehabilitovani pripadnici četnika Draže Mihajlovića, koji su zapravo istorijski u najvećem broju slučajeva bili žrtve progona tadašnjeg režima, ali ste zato otvorili mogućnost rehabilitacije otvorenih neprijatelja, zločinaca koji su činili zločine u toku Drugog svetskog rata nad građanima Srpske nacionalnosti u Srbiji.
Vi ste ovim zakonom otvorili mogućnost da se imovina vraća i ljotićevcima i nedićevcima i folksdojčerima i ustašama i hortijevcima, dakle, svi oni koji su nesporno bili neprijatelji Srpskog naroda, koji su nesporno činili zločine, istorija je puna konkretnih podataka o tome, svi će oni na osnovu ovog zakona koji ćete vi verovatno i usvojiti ako uspete da obezbedite većinu, pošto vam to sve nešto teže ide u poslednje vreme i dok smo u prepodnevnom delu razgovarali o ovom zakonu, dobila sam jednu sms poruku jednog od naslednika porodice Čitlak. Taj gospodin me zamolio da u ime te njegove porodice, koji su u ogromnom broju stradali na Vaskrs 1941. godine, kada je inače hiljade Srba oterano u logore u Šarvar, u Barču, u Kanjižu i mnogi su umrli od gladi i od batina, od bolesti itd, čovek je imao potrebu da se slučaj njegove porodice spomene na današnjem zasedanju ne bi li na taj način skrenuli pažnju vladajućoj većini, da ni slučajno ne sme da usvoji ovaj zakon u ovoj formi i da je neophodno da se usvoji amandman SRS koji taj problem rešava.
Vi ste u članu 1, mi smo i u onoj prvoj varijanti Predloga zakona imali ozbiljnu primedbu na član prvi i vi ste u tom članu tada predvideli da se ovim zakonom uređuje rehabilitacija i pravne posledice rehabilitacija za lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga lišena života, lišena slobode ili drugih prava i tada ste rekli, od Drugog svetskog rata.
Mi smo vam amandmanom tada skrenuli pažnju da je neophodno da se ova prava ostvaruju od početka Drugog svetskog rata jer je i u toku rata bio veliki broj, pre svega Srba, četnika koji su nastradali u okviru te političke odmazde. Vi ste sad, ovaj član 1. stav 1. napisali na način da niste ograničili početak od kada se primenjuje ovaj zakon ali ste rekli da se on primenjuje do dana stupanja na snagu ovog zakona. Ovo je takođe loše rešenje.
Vi možda mislite ili se bar pravite da mislite da u ovom periodu i ovih prethodnih 11 godina i danas dan nema i te kako političkog progona. Ima, ako usvojite ovaj zakon i ako posle vas na vlast dođu neki ljudi koji drugačije razmišljaju na osnovu čega će se, recimo rehabilitovati porodica Slobodana Miloševića koja se progoni apsolutno mimo zakona i mimo bilo kakve sudske odluke. Na osnovu čega, recimo Slobodan Homen priča u javnosti da će oduzeti kuću Slobodanu Miloševiću? Na osnovu čega? Da li ćete vi ovim zakonom zatvoriti na taj način tu priču? Kako će neko ko dođe posle vas da rehabilituje Slobodana Miloševića i da njegove posmrtne ostatke donese u Aleju velikana gde mu i jeste mesto? Kako ako vi na ovaj način ovaj zakon zatvorite?
Da li ste vi svesni da je predsednik SRS Vojislav Šešelj devet godina u pritvoru u Haškom tribunalu? Da li to nije kršenje njegovih ljudskih prava? Da li to nije njegov politički progon, a podsećamo da je optužnica protiv njega napisana zato što je to Đinđić tražio od Karle Del Ponte. Dakle, čist politički progon i ono što se dešava u Haškom tribunalu je čist politički proces. Evo podsećamo da je on i pored toga što je devet godina u Haškom tribunalu, sad kad je postupak u završnici, da on zapravo nije u mogućnosti da priprema svoju odbranu. Zašto? Zato što mu ne dozvoljavaju privilegovanu komunikaciju sa njegovim pravnim savetnicima. To je skandal koji Vojislav Šešelj nije doživeo ni u vreme kada je progonjen u Titovom komunističkom režimu i kada je bio utamničen u Zeničkom kazamatu i tada mu je bilo omogućeno da sa tadašnjim braniocima ima privilegovanu komunikaciju.
Da li vi mislite da nema mesta i da neće biti mesta rehabilitaciji Vojislava Šešelja, ne govorim u odnosu na Hag, to će biti posebna priča, govorim u odnosu na unutrašnju politiku i na progon DOS-a koji je Vojislav Šešelj doživeo.
Da li vi znate ili se pravite da ne znate kakvi se politički progoni i ne koje danas iz vladajuće koalicije o tome govorio, kakvi se politički progoni dešavaju u lokalnim samoupravama? Da li vi znate koliko je mobinga u lokalnim samoupravama po partijskoj liniji? Da li vi znate koliko je ljudi dobilo otkaz zato što nisu pripadnici stranke koja je vlast u određenoj lokalnoj samoupravi? Da li vi mislite da se to više ne dešava? Naravno dešavalo se maksimalno u toku ovih 11 godina, dešava se i dan danas. Pa kako mislite da ti ljudi dožive rehabilitaciju ako ovaj zakon i ovaj član 1. zatvorite da se on primenjuje do dana stupanja, njegovog stupanja na snagu.
Naravno, ima još članova na koje smo mi intervenisali amandmanima i nadamo se da ćete te amandmane uzeti u obzir, ukoliko vam je zaista namera da donesete zakon koji će imati svog smisla, koji će pre svega biti primenjiv, a ne samo da ostane mrtvo slovo na papiru i koji će onemogućiti zloupotrebe u njegovoj primeni.
Na član 1. smo intervenisali sa više amandmana, a rekla sam ono što je najkarakterističnije ali smo takođe brisali i član 2. koji potpuno obesmišljava donošenje ovog zakona i zlonamernim tumačenjem ovog člana 2. moglo bi se desiti da oni koji su bili najviše progonjeni u komunističkom režimu, a to su pripadnici četnika Draže Mihajlovića, da oni zapravo uopšte ne budu rehabilitovani.
Ono što sam pominjala, što je posebno opasno, sadržano je u poslednja dva stava člana 5. Predloga ovog zakona gde ste, kao što sam već rekla, provukli ono što ste obećali nekim koalicionim partnerima u toku postupka donošenja Zakona o restituciji i gde ste omogućili da oni koji su bili otvoreno na neprijateljskoj strani u Drugom svetskom ratu. Mnogi su bili i pripadnici SS divizije, učestvovali u onom bacanju Srba pod led 1942. godine i oni će na osnovu ovog zakona biti rehabilitovani, što mislimo da je apsolutno nedopustivo.
Kako smo procenili da će zakon omogućavati zloupotrebe? Recimo, evo članom 12. gde ste predvideli da se u postupku rehabilitacije može odobriti besplatna pravna pomoć u skladu sa zakonom. Ovo je sa našeg aspekta prosto neprihvatljivo. Šta to znači, ko će biti taj ko će procenjivati da li nekome treba odobriti besplatnu pravnu pomoć ili ne treba? Ovo je specifičan zakon i ne može da se podvede pod Zakon o pravnoj pomoći gde se vodi računa o socijalnoj ugroženosti lica koje traži pravnu pomoć.
Ovo je zakon koji se donosi radi rešavanja nekih istorijskih nepravdi i onda ovaj zakon u svakom pogledu mora da uvažava te specifičnosti i svi postupci za rehabilitaciju, oni koji su u skladu, mislimo pre svega stavova SRS i onoga što smo govorili i kroz amandmane napisali, moraju imati besplatnu pravu pomoć.
Treba da znate da ako je, eventualno, živo lice koje će tražiti rehabilitaciju, da su to stara lica koja imaju 80, 90 ili više godina i dobro znate dokle ste te ljude doveli, pogotovo što nisu imali pravo ni na penziju, što su bili progonjeni i oni i njihovi potomci na radnim mestima, ako su uopšte mogli da se zaposle, itd. Odakle će ti ljudi moći da plate pravnu pomoć? Ništa u boljoj situaciji nisu ni njihovi naslednici.
Predvideli ste da će te podzakonske akte za primenu ovog zakona doneti u roku od 60 dana. To je, opet, dokaz da se samo igrate ljudima koji bi trebalo da budu rehabilitovani. Ako je ovaj zakon u onoj prvoj varijanti bio u parlamentu još 2. septembra, da li je moguće da nadležno ministarstvo nije ništa preduzimalo da već pripremi podzakonska akta jer je prošlo već tih tri meseca, odnosno više od onog roka koji ste vi predvideli za donošenje podzakonskih akata?
Ovo napominjemo da bismo skrenuli pažnju koliko ste neozbiljni i koliko zapravo i ovaj zakon nema nikakve veze ni sa zdravom pameću ni sa interesima građana Srbije, već je samo još jedan u nizu onih koji morate da donesete radi postizanja eventualno kandidature za ulazak Srbije u EU i vrlo smo ponosni što našu ideju da Srbija ne sme u EU, danas podržava 54% građana Srbije. Hvala.