Zahvaljujem, gospodine potpredsedniče. Mislim da bi bilo zgodno da se narodni poslanici koji obrazlažu amandmane upute u to šta je sadržina amandmana koje obrazlažu. Osim toga što se uopšte stav 4. člana 5. ne odnosi na folksdojčere, jer su oni izgubili državljanstvo, a ovde se eksplicitno kaže da se odnose na lica koja nisu izgubila jugoslovensko državljanstvo.
Gospodin Martinović je na moje veliko čuđenje predloži da se briše i stav 5. koji govori o rehabilitaciji porodice Karađorđević. Nekoliko govornika iz SRS je govorilo o četničkom pokretu, o Draži Mihajloviću, o kralju, o Karađorđevićima. Sad je gospodin Martinović predložio da se briše stav kojim se direktno rehabilituje porodica Karađorđević, jer su upravo lica na koja se odnosi Ukaz Predsedništva o kome se govori u stavu 5. To je isključivo porodica Karađorđević i niko više. Zbog toga mislim da pre nego što dovodite u pitanje tuđe ideološko opredeljenje malo preispitate i svoja. Hvala.

Reč ima gospodin Prelić. Na repliku nemate pravo, imate vreme od poslaničke grupe. Ako želite reč, izvolite.

Više je nego jasno, gospođice Jerkov, da ovim zakonom žele da se rehabilituju i hortijevci i folksdojčeri. Nemojte da zamajavate javnost, jer vam neće poći za rukom. Ideološka opredeljenja su apsolutno jasna. Ja i SRS se nikada nećemo odreći ideje velike Srbije, a ne znam kako ćete vi, ako budete uspeli, obzirom šta sve pripremate Vojvodini, pre svega da se dogovorite sa SVM, jer ste vi već Srem obećali Hrvatima.
Zato neka svako vodi računa i o svojoj ideologiji i o svom ponašanju, ali budite sigurni da vam srpski radikali neće dozvoliti dalje rasparčavanje Srbije.

Na član 7. amandmana je podnela grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo.
Reč ima dr Jorgovana Tabaković.

Zahvaljujem, potpredsedniče. Malo ću, da zagrejem ovu raspravu simpatično i argumentovano, kako je to uradila gospođica Jerkov, morati da kažem mom kolegi Omeroviću da nije baš lepo uspeo da proveri Vladu u podnošenju amandmana koji je za njega kao nemoguć. Taj stav 5. kaže da se za krivično delo iz stava 2. Zakona o zabrani izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje i razdora, ako je učinjeno radnjom pisanja. Mislite zato što je to 1945. i 1946. godina da su jedino pisani dokumenti oni koji govore o govoru mržnje. Šta ako imamo tonski zapis? To je delo učinjeno govorom, to nije transkriptovano, zapisano, to nije hartija.
Znači, ovo nije suština. Mislim da ovo nije zakon na kojem treba da pravimo ovakve, reći ću šale i provere. Zato sam maločas rekla da nije korektno da kažete da je vaš amandman precizniji. On je bio ispravljanje greške, ali poštujem, gospođo Malović, vašu nuždu da kao pravnik morate da budete sa strane i da malo pritvorite oči kad su pravne začkoljice u pitanju zato što je ovaj zakon rezultat kompromisa. Uverena sam da se gospodin Varga ne bi ljutio, jer je pravnik, da ste usvojili amandman na član 7. stav 1. a koji govori o podnošenju zahteva za rehabilitaciju. Vi ste ovim članom omogućili da se podnese zahtev i od strane pravnih lica čiji je cilj zaštita sloboda i prava čoveka, građanina, uz pristanak oštećenog lica.
Recite mi, molim vas, kao pravnik, na koji način bi to ugrozilo pravo na rehabilitaciju bilo kog čoveka, ako bi vi, u skladu sa postojećim pravnim sistemom, pravom da svakog građanina zastupa samo advokat, onemogućili da to čine nevladine organizacije i razna udruženja čiji je status u ovom slučaju sporan – da li su zastupnici, stranka, imaju ovlašćenje za zastupanje, saglasnost, kako se reguliše pravo na naknadu štete ako ne zastupaju adekvatno stranku, kako im se određuje nagrada, itd? To nije problem kompromisa. To nije zahtev onih na koje se uvek pozivate i branite, ponekad i nepravedno, i mislim da je ova vaša odbrana za odbijanje ovog amandmana, da ste prosto dali svima pravo da podnesu zahtev, jer tako se proširuje krug onih koji mogu da ostvare pravo na rehabilitaciju, prosto pravo na nešto, na slobodu koju je nemoguće realizovati zato što ona nailazi na praktične probleme u realizaciji, upravo po pravilima koje ste vi kao predlagač ovde u Skupštini podneli i većina usvojila.
Mislim da je ovaj amandman trebalo usvojiti u svakom slučaju, jer vi dozvoljavate nevladinim organizacijama da se mešaju u sudske postupke, a licima kojima je potrebna pravna pomoć, oni je mogu dobiti postojećim institutima ove države. U njihovo ime može čak i javni tužilac da pokrene postupak i ta lica ne bi ostala nezaštićena. Ali, ovim smo stvorili možda nekome posao. Možda će se neko pojaviti kao preduzimač u ostvarivanju prava na rehabilitaciju? A da nije možda nekome baš najvažniji ovaj član, a sve vreme upire prstom na gospodina Vargu ili zaštitnike onih koji žele da se u stvari rehabilituju oni koji su prisilno mobilisani i oni koji nisu činili zločin prema svojim komšijama?
Ovo je opasan član i nedopustivo je da ostane u zakonu. Jer, on otvara put da svi oni koji znaju da se danas u Srbiji pravo ne dobija zato što imate zakonsko pravo, nego zato što poznajete čoveka koji odlučuje o vašem pravu, pa kažu – bolje vam je poznavati sudiju nego imati kilometre prava iza sebe i uz sebe, a ovaj član zakona upravo to ozakonjuje. Jer, znate, idete u advokatsku kancelariju koja će lakše i brže da završi posao jer ima veze i vezice, čiji su advokati u prvim redovima, čije se sudske presude ne dovode u pitanje, čiji se stavovi ne preispituju.
Mislim da, dok god postoji vreme da povučete stav o odbijanju ovog amandmana, radi vas i radi vaše časti to treba da uradite, a molim i one koji su zalegli svojim autoritetom da ovde ostvare pravo na rehabilitaciju lica koja to zaslužuju, da ne dozvole da budu zloupotrebljeni kroz ovaj institut. Hvala.

Na član 7. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Esad Džudžević i Bajram Omeragić.
Za reč se ne javlja niko.
Na naslov iznad člana 9. i član 9. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Aleksandra Janković, Zlata Đerić i Miroslav Markićević.
Reč ima gospođa Đerić.

Podneli smo amandman na naslov iznad člana 9. kojim smo tražili da se naslov menja i da glasi: "Nezastarevanje prava na podnošenje zahteva", a onda smo tražili samim tim da se taj član 9. menja i da glasi: "Pravo na podnošenje zahteva za rehabilitaciju zbog povrede prava iz člana 1. stav 1. ovog zakona ne zastareva".
Uprkos tome što ste u obrazloženju za odbijanje ovog amandmana rekli da je zakonom predviđen rok od pet godina, da je želja i intencija u stvari zakonodavca da se zakon što pre sprovede. Obzirom na istorijsku osetljivost ovog zakona, obzirom da oni koji su stvarne žrtve jednog istorijskog vremena i jedne istorijske nepravde na koje treba da se primeni rehabilitacija, ali oni često nisu među živima i to treba da učini neko od njihovih potomaka, smatrali smo da je taj rok neprimeren.
Pročitaću naše obrazloženje. Dakle, lako je zamisliti more pojedinačnih životnih situacija i razloga zbog kojih se licu koje za to ima aktivnu legitimaciju može desiti da propusti rok od pet godina za podnošenje zahteva za rehabilitaciju. Smatramo da se propisivanjem prekluzivnog roka, ma koliko dugačak on bio, urušava osnovni koncept kojim se rukovodio predlagač zakona, a to je ispravljanje istorijske nepravde i oživljavanje osećaja univerzalne pravičnosti u našem teškom vremenom i istorijom opterećenom društvu. Zato ovim amandmanom predlažemo da se u tekst zakona uvede institut nezastarevanja, kada je rok za podnošenje zahteva za rehabilitaciju u pitanju.
Zaista, postoje u pravu predviđene situacije kada su neki rokovi takvi da ne zastarevaju i smatramo da je upravo rehabilitacija odnosno podnošenje zahteva za rehabilitaciju jedan od takvih instituta gde treba da ostane trajna mogućnost zahteva da neko bude rehabilitovan. Svakako će to učiniti neko kome je do rehabilitacije nekoga ko više nije među živima, a posebno mislim na te ljude, stalo. Dakle, smatramo da je ovaj amandman veoma kvalitetan, smatramo da bi poboljšao o učinio više pravde onima prema kojima želimo da ispravimo jednu istorijsku nepravdu.

Na član 9. amandman je podneo narodni poslanik Meho Omerović. Izvolite, gospodine Omeroviću.

Ovaj amandman se odnosi na član koji govori o rokovima za podnošenje zahteva i predlagač je rekao i predložio da pravo na podnošenje zahteva za rehabilitaciju ovog zakona prestaje protekom pet godina od dana stupanja na snagu ovog zakona. Ja smatram da je pet godina dug period i predložio sam da se pet godina zameni sa tri godine, jer je rok od tri godine, po meni, sasvim dovoljan za prikupljanje dokaza. Osim toga, u te tri godine se omogućava da pravilno se sagleda i rashodno odnosno finansijsko planiranje budžetskih sredstava građana Republike Srbije kroz budžet, kada se bude utvrđivala, na primer, višegodišnja projekcija, finansijska, i kada se bude donosio budžet u nekim narednim godinama.
Da sam u pravu, čak u obrazloženju zašto to odbijaju, predlagači faktički citiraju ono što sam ja dao u obrazloženju svog amandmana. Naime, kažu: "Imajući u vidu da je pitanje rehabilitacije neophodno rešiti u što kraćem roku, predviđeni rok, veoma široki krug lica koja mogu podneti zahtev, sudska odluka je uslov za ostvarivanje prava na rehabilitaciono obeštećenje kao i do sada donet veliki broj odluka. Predlogom zakona predviđa se primeren rok do koga se zahtev može podneti", a u obrazloženju govore o što kraćem roku. Pošto je što kraći rok, i po njima i po meni, tri je manje od pet i ja mislim da ovo možete da prihvatite i da prođete kao Vlada koja je prihvatila jedan amandman nekoga iz vladajuće koalicije.

Na član 9. amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo.
Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima gospođa Tabaković.