Zahvaljujem, potpredsedniče. Malo ću, da zagrejem ovu raspravu simpatično i argumentovano, kako je to uradila gospođica Jerkov, morati da kažem mom kolegi Omeroviću da nije baš lepo uspeo da proveri Vladu u podnošenju amandmana koji je za njega kao nemoguć. Taj stav 5. kaže da se za krivično delo iz stava 2. Zakona o zabrani izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje i razdora, ako je učinjeno radnjom pisanja. Mislite zato što je to 1945. i 1946. godina da su jedino pisani dokumenti oni koji govore o govoru mržnje. Šta ako imamo tonski zapis? To je delo učinjeno govorom, to nije transkriptovano, zapisano, to nije hartija.
Znači, ovo nije suština. Mislim da ovo nije zakon na kojem treba da pravimo ovakve, reći ću šale i provere. Zato sam maločas rekla da nije korektno da kažete da je vaš amandman precizniji. On je bio ispravljanje greške, ali poštujem, gospođo Malović, vašu nuždu da kao pravnik morate da budete sa strane i da malo pritvorite oči kad su pravne začkoljice u pitanju zato što je ovaj zakon rezultat kompromisa. Uverena sam da se gospodin Varga ne bi ljutio, jer je pravnik, da ste usvojili amandman na član 7. stav 1. a koji govori o podnošenju zahteva za rehabilitaciju. Vi ste ovim članom omogućili da se podnese zahtev i od strane pravnih lica čiji je cilj zaštita sloboda i prava čoveka, građanina, uz pristanak oštećenog lica.
Recite mi, molim vas, kao pravnik, na koji način bi to ugrozilo pravo na rehabilitaciju bilo kog čoveka, ako bi vi, u skladu sa postojećim pravnim sistemom, pravom da svakog građanina zastupa samo advokat, onemogućili da to čine nevladine organizacije i razna udruženja čiji je status u ovom slučaju sporan – da li su zastupnici, stranka, imaju ovlašćenje za zastupanje, saglasnost, kako se reguliše pravo na naknadu štete ako ne zastupaju adekvatno stranku, kako im se određuje nagrada, itd? To nije problem kompromisa. To nije zahtev onih na koje se uvek pozivate i branite, ponekad i nepravedno, i mislim da je ova vaša odbrana za odbijanje ovog amandmana, da ste prosto dali svima pravo da podnesu zahtev, jer tako se proširuje krug onih koji mogu da ostvare pravo na rehabilitaciju, prosto pravo na nešto, na slobodu koju je nemoguće realizovati zato što ona nailazi na praktične probleme u realizaciji, upravo po pravilima koje ste vi kao predlagač ovde u Skupštini podneli i većina usvojila.
Mislim da je ovaj amandman trebalo usvojiti u svakom slučaju, jer vi dozvoljavate nevladinim organizacijama da se mešaju u sudske postupke, a licima kojima je potrebna pravna pomoć, oni je mogu dobiti postojećim institutima ove države. U njihovo ime može čak i javni tužilac da pokrene postupak i ta lica ne bi ostala nezaštićena. Ali, ovim smo stvorili možda nekome posao. Možda će se neko pojaviti kao preduzimač u ostvarivanju prava na rehabilitaciju? A da nije možda nekome baš najvažniji ovaj član, a sve vreme upire prstom na gospodina Vargu ili zaštitnike onih koji žele da se u stvari rehabilituju oni koji su prisilno mobilisani i oni koji nisu činili zločin prema svojim komšijama?
Ovo je opasan član i nedopustivo je da ostane u zakonu. Jer, on otvara put da svi oni koji znaju da se danas u Srbiji pravo ne dobija zato što imate zakonsko pravo, nego zato što poznajete čoveka koji odlučuje o vašem pravu, pa kažu – bolje vam je poznavati sudiju nego imati kilometre prava iza sebe i uz sebe, a ovaj član zakona upravo to ozakonjuje. Jer, znate, idete u advokatsku kancelariju koja će lakše i brže da završi posao jer ima veze i vezice, čiji su advokati u prvim redovima, čije se sudske presude ne dovode u pitanje, čiji se stavovi ne preispituju.
Mislim da, dok god postoji vreme da povučete stav o odbijanju ovog amandmana, radi vas i radi vaše časti to treba da uradite, a molim i one koji su zalegli svojim autoritetom da ovde ostvare pravo na rehabilitaciju lica koja to zaslužuju, da ne dozvole da budu zloupotrebljeni kroz ovaj institut. Hvala.