Zahvaljujem se.
Pošto je javnosti koja prati naš današnji rad sada definitivno postalo jasno da mi zapravo dajemo saglasnost, odnosno usvajamo finansijski plan Agencije za energetiku za 2011. godinu, danas na deset dana pre dolaska 2012. onda sigurno da ne treba ni da čudi jedna opšta konstatacija, da je energetska efikasnost u Srbiji na nezadovoljavajućem nivou, a stepen racionalnosti u potrošnji energije veoma mali. Ono što je evidentno, to je da energetska efikasnost i može i mora da se poboljša i u segmentima proizvodnje i prenosa i distribucije električne energije, a isto to važi i za toplotnu energiju.
Međutim, ono što je neophodno u celoj ovoj priči jeste da svakako država stvori jedan povoljan ambijent za unapređenje energetske efikasnosti putem subvencija, novih oblika finansiranja, projekata partnerstva javnog i privatnog sektora i to npr. uvođenjem modela finansiranja iz uštede.
Srbija, dame i gospodo narodni poslanici, ne troši puno primarne energije po glavni stanovnika, što je istini za volju i posledica slabe industrijske razvijenosti, ali ostaje taj problem energetske efikasnosti, koja se inače meri energetskim intenzitetom ili specifičnom potrošnjom energije po jedinici novostvorene vrednosti.
Naša država po tom osnovu zaostaje u odnosu na najrazvijenije zemlje čak i do pet puta. Primera radi, kad je reč o zemljama u okruženju, Hrvatska ima indeks energetske efikasnosti 0,45, BiH 0,6, Rumunija 0,4 itd.
Važno je da se taj indikator energetskog intenziteta Srbije smanji, kako bi privreda postala konkurentnija, samim tim i standard građana naravno bolji i ono čemu se takođe dosta vremena i pažnje posvećuje, a to je da životna sredina bude čistija.
Ono što pokazuju i svetska iskustva, ukazuju na to da je najznačajnija mera racionalnije potrošnje energije njena cena, koja je u ovom trenutku, bar kada je reč o električnoj energiji, destimulativna u smislu motivisanosti pre svega potrošača, ali pri tom i zašto ne reći i proizvođača za primenu mera energetske efikasnosti.
Dakle, za sigurno, bezbedno i kvalitetno snabdevanje energijom svih potrošača, neophodno je stvoriti jedan efikasan, konkurentan finansijski održiv sektor energetike u državi koja bi valjda trebalo da podstiče i konkurenciju na tržištu i samim tim doprinese do onoga što jeste cilj i nas kao društva i države u celini, a to je unapređenje energetske efikasnosti i obnovljive energije i održivog razvoja životne sredine.
Ono što je činjenica je da pouzdano i sigurno snabdevanje energijom je jedan od osnovnih preduslova privrednog razvoja, a da na osnovu analitičkih podataka lako se može zaključiti da energetski sektor u Republici Srbiji karakterišu brojni problemi koji mogu biti ograničavajući činioci daljeg privrednog razvoja. Pri tom se misli na visok nivo energetske uvozne zavisnosti sa tendencijom daljeg rasta, zatim osnovni energetski indikatori ne samo da prevazilaze standarde, nego su lošiji od većine zemlja regiona. Stanje infrastrukturnih kapaciteta je neadekvatno. Nivo poslovne efikasnosti energetskih privrednih subjekata je takođe nezadovoljavajući.
Neophodno je da se preduzme niz konkretnih mera i aktivnosti, a tu bi recimo moglo da se uradi dosta na uklanjanju tih cenovnih dispariteta u energentima, na uvođenje te komponente, zaštiti socijalno ugroženih potrošača energije, sprovođenje reorganizacije energetskih subjekata itd. Ono što možda u ovom trenutku u toj pravnoj regulativi možda i ponajviše nedostaje, to je usvajanje tog zakona o racionalnoj upotrebi energije i svemu onome što bi to pratilo, a to znači i uklanjanje administrativnih prepreka, donošenje raznih podsticaja za stimulisanje investicija u energetske projekte itd. Pri tom se posebno misli na one koji se baziraju na obnovljivim izvorima energije.
Osnovna zamerka svim dosadašnjim strategijama, ako se to tako može nazvati, energetskog sektora je ta što je prioritet uglavnom stavljen na neke tehničke mogućnosti zadovoljavanja energetskih potreba. Pri tom se izostavljalo naravno ono što je mnogo važnije, a to je ekonomsko-finansijski efekat takvih rešenja, a osnovni preduslov za unapređenje energetske efikasnosti je upravo, ponavljam, uspostavljanje realnog pariteta cena energenata, pre svega električne energije itd.
Pošto se socijalni problemi ne mogu više rešavati samo niskom cenom, neophodno je uvesti i tu ekonomsku kategoriju cene električne energije koja bi uključivala program podrške za onu kategoriju socijalno ugroženih potrošača, kojih je nažalost danas u Srbiji sve više i više.
Budući da u praksi ne postoji jedinstveno prihvaćena definicija, odnosno kriterijum za utvrđivanje kategorije, ove koju sam spominjao, socijalno ugroženih potrošača, jedan od prioriteta je utvrđivanje kriterijuma i to na bazi te činjenice traženja mogućih oblika zaštite te kategorije potrošača.
Ono što bi u okviru te suštinske, istinske strategije trebalo učiniti, to je preduzimanje i nekoliko tehničko-organizacionih mera, kao što je formiranje baze podataka o stanju u potrošnji energije u svim sektorima potrošnje, i u industriji, saobraćaju, u domaćinstvima itd. Zatim, izrađivanje jedne energetske revizije za one velike potrošače energije u sektoru industrije, kako se ne bi suočavali sa nekim stvarima koje su prisutne u ovom smislu i obučavanje ljudi koji bi trebalo da se pozabave sa ovim problemom u nekom narednom periodu.
Ono što je evidentno jeste da upravo ta energetska pitanja postaju sve aktuelnija iz dana u dan. Energetske strategije dobijaju sve veći značaj i predstavljaju bitan segment politike svake zemlje. Trend, porasta cena energenata, povećanje potrošnje svih vidova energije, iscrpljivanje rezervi fosilnih goriva i misije gasova koje stvara efekat staklene bašte, uticaj na svetsku klimu, stanje životne sredine uopšte, problemi u snabdevanju gasom itd, samo su neki od činjenica koje govore u prilog ovome.
Jako je bitno da se u kreiranju te energetske politike krene već od nekog lokalnog nivoa, odnosno da se u definisanju ciljeva koje bi trebalo da ima ta politika, pristupi sistematično. Otuda, ponavljam, opet, izuzetno je bitno da se sve to precizno definiše, da se jasno postavi okvir tih planova, što zapravo i jeste cilj u smislu povećanja energetske efikasnosti. To jeste jedan složen postupak, ali opet ponavljam, to je izuzetno bitan segment svake države.
Dalje, jedan od razloga za zagovaranje te energetske efikasnosti, a istovremeno, i najčešće pominjano jeste ostvarivanje finansijskih ušteda. Drugi razlog je mogućnost smanjenja energetske zavisnosti privrede. To se, uostalom, može postići upravo ovim racionalnim korišćenjem energije. Treći razlog je potreba da se izbegne dramatično povećanje efekata staklene bašte. Četvrti je taj, da se može posmatrati kao deo opšte promene filozofije u smislu održivosti u ovoj priči.
Svi izvori, ne samo energetski, moraju da budu racionalno korišćeni, moraju da budu uravnoteženi, a svrsishodna upotreba energije se ne može poboljšati bez komercijalnih investicija.
Kada je o njima reč, naravno, sve komercijalne ustanove ne moraju uvek imati interes za poboljšanje energetske efikasnosti. Imajući u vidu, dinamičan tehnološki razvoj, tehnologiju koja je danas na raspolaganju, svakako će biti zamenjena nekim modernijim, efikasnijim i jeftinijim tehnološkim rešenjem, a investiranje u poboljšanju efikasnosti, omogućava bolji pregled tehnološkog tržišta, primenu novije tehnologije, što bi moglo da postane ključna prednost.
Suprotno tome, investicija nosi uvećani rizik da će se konkurenti, primenom naprednije tehnologije, pre nego što ta investicija bude otplaćena, investicija u energetskoj efikasnosti, shodno tome, opterećene sa uvećanjem njihove cene u odnosu na neke investicije koje se tiču proširenja kapaciteta. Ali, suštinski zavise od, da je tako nazovem, javne politike kojom se svi ti nedostaci i nesavršenosti mogu uklanjati sa tržišta.
Da zaključim, ono što je sada postojeći pravni okvir nije dovoljno obavezujuće, kada je reč o povećanju energetske efikasnosti u sektorima potrošnje energije. Država, ukoliko zaista ima iskrenu nameru, mora u narednom periodu da na znatno kvalitetniji način reguliše i uredi racionalnu upotrebu energije, kako bi omogućila realizaciju tih utvrđenih prioritetnih tehničkih mera, politički, ekonomski, ekološki razlozi i naravno rast potrebe za sve intenzivnijim korišćenjem postojećih energetskih resursa, pratili bi jedan ubrzaniji industrijski razvoj Srbije. Srbija bi mogla da razvija te nove izvore energije, a samim tim, poveća nivo energetske efikasnosti.
Naravno, za ostvarivanje energetske stabilnosti jedne države, njen održivi razvoj, treba unaprediti energetsku efikasnost, kako proizvodnje, tako i svih sektora potrošnje. To mora biti trajan proces, ukoliko zaista želimo da dođemo u grupu tih prosperitetnih zemalja. Dakle, neophodna je jedna zaista smislena strategija, jer rešenja koja se ne temelje na održivosti, na neki duži vremenski rok, praktično i nisu pravna rešenja. Zahvaljujem se.
