Tako je, narodni poslaniče, međusobno putovanje, pa vas molim onda o temi dnevnog reda.

Državni srpskog porekla koji se obraćaju državnim institucijama u Makedoniji su diskriminisani. Oni ne mogu dobiti državna dokumenta Makedonije, ne mogu dobiti državna dokumenta Republike Srbije. Neki su rođeni u Srbiji. Njihova deca su u nekim okolnostima porodila se ovde itd.
Međusobna korespodencija između tih državnih organa ne postoji. To vam mora biti jasno. To smo mi konstatovali. Mi smo pismeno obavestili Skupštinu Srbije, jer smo bili predstavnici Skupštine Srbije kao parlamentarci i ukazali na sve probleme sa kojima se suočavaju naši građani tamo. Imaju ogromne probleme. Ne možemo parcijalno, pojedinačno ići na ovakav sporazum, nesagledavajući njihove probleme. Moramo njih zaštititi.
Prisustvo predsednika države tamo ne znači ništa. Izmanipulisan je kao što su izmanipulisani mnogi ministri koji su odlazili do sada. Bili smo prisutni sa 30 predstavnika udruženja građana, raznih kulturnih, sportskih institucija Srba u Makedoniji, koji su nam otvoreni rekli – ovo je teror nad Srbima, pomozite nam. Evo, samo u nacionalnom smislu ću reći da je 60-ih godina bilo preko 250.000 srpskog življa tamo. Koliko ima sada? Ima 35.000. To je otvorena diskriminacija, asimilacija srpske populacije. To moramo zaustaviti.
Da li zaustavljamo sa ovakvim sporazumom taj nadirući fašizam u Makedoniji? Ne zaustavljamo.

Narodni poslaniče, stvarno vas sada upozoravam po dva osnova. Prvo, da vas podsetim odgovornosti za javnu reč. Vi ste narodni poslanik i izgovorili ste stvari u sali za sednice Narodne skupštine. Molim vas da slušamo sami sebe šta govorimo. Molim vas da pažljivo slušamo sebe šta govorimo. Vaša reč, kao i svakog od drugih 249 narodnih poslanika se jako daleko čuje.
Sada vas opominjem, ne izričem opomenu, ali vas opominjem da prvo govorite o temi dnevnog reda, drugo, da vodite računa o načinu na koji iskazujete svoj stav o bilo kome, sebe radi i poslovničkih odredbi o pravilima ophođenja radi.

Ovo što sam izgovorio, to sam i napisao. To je zvaničan izveštaj jedne komisije koja je bila tročlana i komisije koja je bila tamo.

Narodni poslaniče, o temi dnevnog reda i sledeći put stvarno vam izričem opomenu.

Zadatak državnih organa, kada ulazi u pregovaranje sporazumevanja, je da prikupi sve relevantne podatke, pa između ostalog i podatke vezane za putne i administrativne i lične isprave.
U konkretnom slučaju, Republika Makedonija ne čini ništa da omogući Srbima da uredno, slobodno dobijaju i putne isprave, lične isprave i sve isprave koje se odnose na pojedince i u nemogućnosti su da normalno putuju. To su nam otvoreno rekli. Valjda smem u ovom parlamentu to da kažem, da sam bio zvanično ovlašćen ispred ovog parlamenta i da prenesem taj stav. To sam i napisao. Tražio sam da se zauzme stav, između ostalog i ovog parlamenta, vezano za stanje i poziciju srpske manjine u Makedoniji.
Drugi sporazum o kome želim da govorim je sporazum Republike Srbije i Republike Bugarske o socijalnoj sigurnosti. Ovo je jedna forma sporazumevanja u kojoj opet Srbi nemaju određenu korist. Ko ima tu korist? Ko ima određene obaveze? Ima obaveze Republika Bugarska koje prema odredbama i principima EU mora sklopiti sa svim susednim državama sporazume o socijalnom osiguranju, odnosno socijalnoj sigurnosti.
Da li i mi imamo takvu obavezu? Imamo, ali smo opet tu neprincipijelni. Mi sa Bugarskom imamo, hajde da kažem, u poslednjih dvadesetak godina dosta dobre odnose, ali ovaj princip se mora primeniti ne samo u slučaju Bugarske, nego i kod svih drugih zemalja.
Sklopili smo ugovor sa Hrvatskom. Prema odredbama tog sporazuma hrvatski državni organi su bili u obavezi isplatiti sve penzije, sve invalidnine i sva druga socijalna davanja shodno odredbama potpisanog sporazuma. Koliko su od toga učinili? Gotovo ništa. Slična je situacija sa ugovorom o socijalnom osiguranju sa BiH, sa Crnom Gorom i sa drugim državama sa kojima smo sklopili. Ne primenjujemo, ne materijaliziramo sve te odredbe. To je suština našeg problema. Mi to potpišemo i onda ostavimo stihiji, neka se dešava kako se dešava. Onda, kakva je situacija posle toga? Ostajemo bez materijalnih prava i bez svih finansijskih obaveza koje imaju naši građani.
Sa aspekta SRS neprihvatljiv je način iznošenja. Glasaćemo protiv. Hvala.

Iskorišćeno je deset minuta od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Dragan Stevanović, a posle njega narodna poslanica Nataša Jovanović.

Izvinjavam se, ako možete samo da nam kažete još koliko imamo vremena na raspolaganju?

Još 33 minuta i 25 sekundi.

Dame i gospodo narodni poslanici, dosta toga su moje kolege rekle i na neki način izneli stav SRS vezano za sve ove sporazume o kojima sada govorimo. U najvećem delu svog vremena koje mi pripada od vremena poslaničke grupe SRS osvrnuću se na sporazum o kome je govorio i ministar.
Često puta sam u ovoj Skupštini govorio o nekim događajima i pojavama koje se dešavaju u pograničnim područjima, naročito u odnosima sa Republikom Bugarskom. Mislim da ovaj sporazum o kome danas treba da govorimo, koji ćete ako obezbedite većinu u danu za glasanje pretpostavljam i ratifikovati, kakve će on efekte eventualno proizvesti i da li će neke efekte u suštini u životu ljudi koji žive u pograničnim područjima, da li će proizvesti neke efekte, da li će im neke stvari biti olakšane i da li će se na osnovu ovog sporazuma neke stvari i neke pojave koje imaju vrlo loše političke konotacije po Republiku Srbiju uvesti u legalne tokove?
Naravno, ono što načelno moram da kažem, a tiče se ovih sporazuma, mislim da danas raspravom i eventualnim izglasavanjem ovih sporazuma i njihovom ratifikacijom šaljemo jednu vrlo lošu poruku našim prijateljima, prijateljskim državama koje žele da nam daju podršku u našim političkim ambicijama da očuvamo teritorijalni integritet i suverenitet države, a ako se to ne odnosi na političke interese i intenciju ove države, onda i za ekonomske, socijalne, diplomatske i svake druge.
Zašto to kažem? Mi danas razgovaramo o sporazumima sa državama koje su priznale nezavisnost KiM. Prosto je, morate priznati, opor jedan ukus u ustima kada govorite o Sporazumu sa Turskom o saradnji u borbi protiv teških krivičnih dela, terorizma i organizovanog kriminala.
Podsetiću vas da je danas Turska najveći lobista priznavanja nezavisnosti Kosova u svetu. I svako ko danas u Srbiji ne želi da prihvati političku, vojnu i ekonomsku snagu i moć Turske da je prizna, da ona postoji, da je evidentna, taj bi bio neozbiljan. Ali, u očuvanju naših političkih i nacionalnih teritorijalnih interesa, nas ne obavezuje ništa da pravimo ovakve sporazume sa njima.
Mi mislimo da ovaj sporazum Srbiji neće pomoći u odbrani, još uvek, bar deklarativno političkih stavova vlasti, već će čuvati teritorijalnu celovitost i integritet ove države. Ovo Tursku neće zaustaviti da prihvati, prizna i kaže, da država tzv. Kosovo je sazvana na terorizmu, na organizovanom kriminalu, na teškim krivičnim delima i mi ćemo svoj odnos prema Kosovu, kao nezavisnoj državi, odnosno prema Republici Srbiji da promenimo i prihvatićemo Srbiju u međunarodno priznatim granicama sa njenom južnom srpskom pokrajinom.
Političke ambicije i političko prisustvo Turske na ovim prostorima za Srbiju je vrlo destruktivno. Turska je najveći eksponent politike SAD na Balkanu. I to niko ne sme i ne može da ospori. I to službe ove države znaju, ali službe su sapete, službe su uokvirene zvaničnom politikom ove države. One ne mogu da rade svoj posao, zato što država nema političku hrabrost da se suprostavi ambicijama koje nisu naš interes, odnosno ne mogu da budu kompatibilne sa našim političkim interesima i mi tu imamo problem. To je problem politike, a ne državnih institucija i službi koje bi možda mogle da funkcionišu pod rukovodstvom ili dirigentskom palicom potpuno drugačije politike na jedan potpuno drugačiji način.
Mi zato smatramo da Srbiji treba apsolutno nova politika, politika suprotstavljena politici evropskih integracija, politika koja će pokazati odvažnost, hrabrost, diplomatsku mudrost i dostojanstvo. To će biti najbolja poruka svim državama u svetu, kako se nacionalni interesi jedne države štite, a sa druge strane, ili indirektno, daće vam za pravo da od tih država očekujete ili eventualno tražite bilo kakvu podršku.
Ovako, sklapati sporazume sa državama koje su apsolutno usredsređene na urušavanje državnog suvereniteta ove države, potpuno je besmisleno i ponavljamo, onoj državi iza Urala i ostalim državama koje su prijateljske, šalju jednu vrlo lošu poruku.
Sada da se osvrnem na ovaj sporazum o kojem je govorio gospodin Ljajić. Vidite, ovim sporazumom će se indirektno van snage staviti dva sporazuma, odnosno direktno jedan, a indirektno drugi. Taj koji će se indirektno staviti na snazi je iz 1957. godine, Narodna demokratska Jugoslavija ga je sklopila sa Bugarskom. Drugi koji će se staviti van snage je sporazum državne zajednice Srbije i Crne Gore i Republike Bugarske koji je ratifikovan, čini mi se, 2003. godine, u novembru.
Zamislite šta piše ovde u obrazloženju, da nakon njegovog stupanja na snagu nije došlo do razmene ratifikacionih instrumenata, pa samim tim, nije došlo ni do primene sporazuma između ove dve države. To ukazuje koliko je, u stvari, država bila zainteresovana i koliko je značaja i važnosti davala ovom sporazumu i uopšte sa odnosima sa Republikom Bugarskom. I načelno, kako je rekao gospodin Buha malopre, mi imamo korektne odnose sa Republikom Bugarskom ovih poslednjih nekoliko godina, međutim, iza kulisa se dešavaju vrlo loše i opasne stvari koje predstavljaju vrlo jednu, u perspektivi, neprijatnu političku konotaciju za Srbiju.
Ovde sam u više navrata govorio šta u Bosilegradu određeni ljudi i određeni elementi pokušavaju da urade. Ali, nisam siguran da će ovim sporazumom značajno da se reši bilo kakav problem tih ljudi iz pograničnog područja, niti će se ova država probuditi i pokušati da mnogo aktivnije usredsredi svoju, i pažnju, i kapacitete, i političke i ekonomske, da zaštiti bugarski narod koji predstavlja građana Republike Srbije na tom području. Njih ovih problemi ne tište. Njih je država Srbija, otvoreno ću reći, zaboravila.
Uvaženi gospodine, prenesite Vladi, šest meseci Vlada Republike Srbije nije u stanju da skloni odrone sa magistralnog puta koji povezuje Bosilegrad sa Surdulicom. Šest meseci nisu u stanju da naprave prohodni magistralni put. Ne pitajte nas kakav je put do tamo.
Znate li zašto ovo govorim? Zato što socijalnu, zdravstvenu, sudsku zaštitu ljudi iz Bosilegrada moraju da ostvaruju u Surdulici ili u Vranju. Moraju da je ostvaruju i moraju da dođu. Znači, iz Doma zdravlja u Bosilegradu, upućeni su da dođu u zdravstveni centar Vranje ili u Surdulici. Ne mogu da dođu, jer država ne vodi brigu o tom narodu gore.
Šta proističe iz toga, poštovana gospodo? Naravno, i prirodno je da se okreću onima koji pomoć hoće i žele da im pruže. O tome sam govorio. Jedan građanin Bosilegrada koji plaća zdravstveno osiguranje u Republici Srbiji, treba da čeka godinu ili više dana da bi zamenio kuk ili rešio problem sa svojim kukom u Kliničkom centru u Nišu, ali o trošku lokalne samouprave iz Bosilegrada, organizovano je sporazumom koji je potpisala opština Bosilegrad sa VMA u Sofiji, za tri, pet ili deset dana, oni taj problem reše, i to zamislite, bez jednog jedinog dinara, ili evra, ili leva, zavisi šta je sredstvo plaćanja.
Ovo se tim sporazumom neće rešiti. Nebrigu države u odnosu na te građane, nećete promeniti ovim sporazumom, niti ćete zvaničnu Bugarsku zaustaviti da ovakve stvari radi. Ovo su vrlo, ne bih želeo da komplikujem stvari, ali ovo su vrlo perfidne stvari koje urušavaju našu političku stabilnost i naš državni integritet. To su naši građani i o njima moramo da vodimo računa.
Uvažena gospodo, da ne govorim šta se dešava u sferi prosvete i obrazovanja. Imenično i prezimenično mogu da govorim o ljudima koji su apsolutno usmereni u destruktivnom delovanju u odnosu na Srbiju, a platu primaju iz budžeta Republike Srbije. Deca koja završavaju škole u Nišu, u Beogradu, u Kragujevcu, u Leskovcu, u određenim školama, nemaju šansu da dobiju posao u Bosilegradu, naši univerziteti. Zato, za mesec dana završe fakultete na nekim državnim fakultetima u Sofiji, odnosno Bugarskoj, i pod nekim vrlo čudnim okolnostima na teritoriji AP Vojvodine, ratifikuju svoje diplome i za 15 dana škole u Bugarskoj, postanu profesori ili direktori škola na teritoriji opštine Bosilegrad.
To su pravi životni problemi. Pa vam se pojavi direktor škole, reći ću vam ime i prezime, Metodi Čipe, srednje škole u Bosilgradu i studentu koji je završio školu, fakultet na niškom Univerzitetu otvoreno kaže – nećeš dobiti posao na konkurs na koji si se javio. Ne možeš da dobiješ posao. Ali, onaj koji je preko noći završio školu i na volšeban način nostrifikovao svoju diplomu u Srbiji u nekim institucijama u Vojvodini, dobiju posao.
Da ne govorim o problemima ulaska knjiga, suprotno stavovima, zakonima i interesima i Ministarstva prosvete i Vlade Republike Srbije na tom području. Ovo su ozbiljni problemi. Ovaj sporazum to ne rešava. Republika Srbija ima mnogo važnije i bitnije probleme na tom području, pre svega, da štiti domaće nacionalne interese, nacionalne interese Republike Srbije, štiteći građane opštine Bosilgrad koje god da su nacionalnosti.
To su lojalni građani i država mora da pokaže svoju brigu i materinstvo u odnosu na njih, a ne da im majka bude Bugarska, a maćeha bude Srbija. Ovo su ozbiljne stvari. Mi apelujemo po ko zna koji put na Vladu Republike Srbije, na prosvetnu inspekciju, na zdravstvenu inspekciju i na sve ostale nadležne državne organe, da se usredsrede na to područje, kako bismo imali sve argumente u rukama da branimo naš državni suverenitet i integritet i na tom području. Hvala.