Tema dnevnog reda, kao poslanička obaveza. Zahvaljujem gospodinu Buhi na ovako kreativnom amandmanu.

Jeste. Referentna stopa koju je predložio gospodin Buha ne pripada ovom zakonu. To smo namerno uradili. Evo, priznajem vam zašto smo to uradili, da istrči zec iz šume.
Šta ste rekli? Referentna stopa NBS je važna za finansijske transakcije, a ovi indikatori koji se sada kroz izmene i dopune ovog zakona ugrađuju, oni su važni da bi se očuvala vrednost imovine. Ma, nije moguće. Znači, kada je u pitanju vrednost imovine, nepokretnosti itd, može i bez pravog pokazatelja, ali kada su u pitanju finansijska sredstva, kada su u pitanju brojevi na računima, tu dolaze druge stope. Više se ceni keš nego nekretnina, keš, kako volite da kažete.
Vidite kako vas majstorski izbacimo na brisani prostor i onda tu malo šamaramo da javnost vidi, da javnost bude upoznata kakve se sve prevare dešavaju, a sve zaobljeno pod plaštom zakona, evropski standardi, doduše, ovde se ne pozivate na evropske standarde. Ne znam kako je uopšte ovo moglo da uđe u proceduru? Kako je mogao da uđe zakon za koga predlagač kaže da nema veza sa EU? Vi preuzimate veliki rizik. Šta će da bude ako dođe Angela Merkel ponovo? To će sad šamari da pljušte.
Vi ste se hvalili u onoj evidenciji o napretku – 700 evropskih zakona imamo u Srbiji. Svi živimo po evropskim standardima. Kad se kaže, gospodine Novakoviću, odmah dobijate otkaz. Evropska unija, epohalno povećanje penzija od 1,2%, EU 500 hiljada familija ne može da plaća mesečne rate kredita. Zašto sada ne idete sa tim evropskim standardima? Baš vas briga, imate televiziju, na televiziji je sve lepo, zamrznuta slika. Jedva čekamo da odemo u EU, možemo da letujemo, fino, lepo, mazno, baš vas briga za KiM, šta to vas interesuje. Vama je bitno da se dovatite funkcije.
Vidite kako na običnim stvarima se potvrdi ona narodna izreka – nije pao sneg što mu je vreme, nego da mu se vide tragovi.
Gospodine Novakoviću, pošto vi niste dovoljno informisani, u EU prave dva izveštaja o napretku, jedan o napretku Kosova prema EU, a drugi o napretku Srbije. Ovo samo da vas podsetim, da se ne biste sekirali mnogo.

Hvala na tome, ali drugi put vas upozoravam, ovaj put van svakog šarma. Tema dnevnog reda je – umesto potrošačkih, referentna stopa u izmenama i dopunama Zakona o stanovanju.

Tako je.

Ovo je poslednje upozorenje.

Vi to pretite, gospodine Novakoviću? Nemojte da pretite, ovo je Narodna skupština, ovde parlare, ovde se priča, ubeđujemo se, iznosi se argumentacija. Kakva je vaša argumentacija – poslednja opomena pred isključenje? To nije nikakva argumentacija, nego zakonom u topuzu. Nemojte tako. Pod stresom sam, ne mogu da radim. To je mobing.
Gospodine Novakoviću, da vam objasnim jednu stvar. Ovo ste trebali da povučete iz rasprave, ne vi, nego predlagač zakona. Zašto? Skrećete pažnju EU i iz mojih dobro obaveštenih izvora sam saznao da je 8. decembra Savet EU imao na dnevnom redu i Predlog zakona o izmenama Zakona o stanovanju, koji se planira u Republici Srbiji i da su vam Popaj i ona ekipa tamo rekli – nema u izjavi da je usaglašeno sa EU i mi 9. decembra Srbiji nećemo da damo status kandidata za početak eventualnih pregovora o eventualnom pridruživanju eventualno EU, ako postoji, 2389. godine.
To u prevodu znači – džaba ste krečili 11 godina. Sve ste pogrešno uradili. Sad vam se razorio sistem. Hajde što se vama razorio sistem, nego kad se razori sistem, samo sirotinja dva puta plaća. To je ta opasnost.
Gospodine Novakoviću, kada vas budu prozivali iz EU, ono – k nozi, dođite u Brisel, nemojte da mi se javljate. Ljut sam zato što ste mi pretili da ćete da me kaznite.

Samo sam primenjivao Poslovnik.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Ovim smo završili pretres o amandmanima.
Zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Kako smo obavili pretres Predloga zakona i u načelu i u pojedinostima, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, pojedinostima i u celini.
Prelazimo na 4. tačku dnevnog reda – PREDLOG ZAKONA O IZMENI ZAKONA O PODSTICANjU GRAĐEVINSKE INDUSTRIJE REPUBLIKE SRBIJE U USLOVIMA EKONOMSKE KRIZE
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici Dušan Marić i Sreto Perić.
Primili ste mišljenje Vlade o podnetim amandmanima, kao i izveštaj Odbora za urbanizam i građevinarstvo.
Narodna skupština je obavila načelni pretres, pa saglasno članu 157. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Dušan Marić.
Reč ima gospodin Marić.

Hvala.
Dame i gospodo, osnovnim zakonom o podsticajima građevinske industrije u vreme ekonomske krize predviđeno je da zakon važi do 31. decembra 2011. godine. Vlada sada predlaže da se važenje tog zakona produži do 31. decembra sledeće 2012. godine, a mi smo podneli amandman kojim predlažemo da se rok važenja navedenog zakona produži najmanje do 31. decembra 2013. godine.
Vlada je amandman odbila uz sledeće obrazloženje – amandman se ne prihvata iz razloga što je procenjeno da će se negativni efekti ekonomske krize u Republici Srbiji u oblasti građevinarstva prevazići do naznačenog roka važenja Predloga zakona.
Šta je ovde problem? Problem je u tome što je Vlada, ovim obrazloženjem, demantovala ministra Dulić. Ministar Dulić, u raspravi u načelu, pre nekoliko dana kaže sledeće, citiram – svetska ekonomska kriza, svetska ekonomija je na pragu nove recesije čiju je dužinu i ozbiljnost nemoguće predvideti. Ovim obrazloženjem su Vlada i premijer Mirko Cvetković demantovali i Borisa Tadića, predsednika Republike, koji je ovih dana više puta izjavio sledeće – upozoravam da svetska ekonomska kriza nije prestala i da se njeno jenjavanje očekuje tek 2013. ili 2014. godine. Vlada ovim obrazloženjem ponovo demantuje jednu drugu izjavu ministra Dulića, koji kaže sledeće, u obrazloženju Predloga zakona ministar Dulić kaže sledeće – Vlada se odlučila da produži rok važenja Zakona, budući da je svetska ekonomija daleko od brzog oporavka kome smo se nadali kada smo u junu prošle godine važenje zakona ograničili do kraja ove godine. To kaže ministar.
Sada mene zanima ko je ovde u pravu? Da li Vlada Republike Srbije, koja kaže da će kriza trajati do 2012. godine, ministar Dulić, koji kaže da se ne može proceniti koliko će kriza trajati, ili predsednik Republike, koji kaže da će kriza trajati najmanje do 2013. ili 2014. godine?
Podsećam da smo mi i prilikom rasprave o osnovnom zakonu, to je bilo negde pre godinu i po dana, upozoravali da je rok od 18 meseci suviše kratak da bi ovaj zakon u jednoj tako specifičnoj ekonomskoj oblasti, kao što je građevina, dao željeni efekat.
Podsećam da je građevinarstvo vrlo spora delatnost. Prvo odaberete posao, pa morate raspisati konkurs, morate izabrati izvođača, nakon toga biraju se podizvođači, pa kupovina materijala, dostavljanje materijala na gradilište, dopremanje mašina itd. itd. Dok to sve završite prođe godina dana, a zakon je trajao samo godinu i po dana.
Takođe smo upozoravali na ovo što vi sada ponavljate, da će ekonomska kriza trajati duže od 31. decembra 2011. godine. Na to su upozoravali svi ozbiljni domaći i svetski ekonomisti. Međutim, prilikom predlaganja ovog predloga zakona, ministar Dulić i njegovi saradnici su se verovatno rukovodili izjavom gospodina premijera Mirka Cvetkovića koji je pre sedam meseci izjavio da smo prevazišli ekonomsku krizu, a možda i izjavom tadašnjeg potpredsednika Vlade, gospodina Dinkića, koji je tri meseca pre ministra Cvetkovića izjavio da smo mi uglavnom na izlasku iz ekonomske krize.
Evo još nekih razloga zbog kojih mi predlažemo da se važenje ovog zakona sa kraja 2012. proširi najmanje do 31. decembra 2013. godine. Prvi i osnovni razlog jeste što sve prognoze, prognoze svetskih i domaćih ekonomskih stručnjaka govore da je ovaj drugi talas krize opasniji od onog prvog i da su on neće završiti najmanje u sledeće dve ili tri godine.
Drugo, ponovo podsećam na izjavu ministra Dulića od pre tri ili četiri dana ovde u ovoj skupštini - svetska ekonomija je na pragu nove recesije čiju je ozbiljnost sada nemoguće predvideti, a iskustvo govori da je negativne posledice krize moguće minimizirati pravovremenim merama državne politike.
Sada postavljam pitanje – kakve su to mere državne politike, kakva je to državna politika koja samu sebe ograničava na jedan rok od godinu dana? To su neozbiljne stvari.
Podsećam ponovo na izjavu predsednika Republike – kriza će trajati najmanje još dve godine. Šta to znači? To znači da će Vlada Srbije za godinu dana, u ovo doba, Skupštini dostaviti predlog zakona kojim će predlagati da se rok trajanja ovog zakona produži za sledećih godinu ili dve dana. Međutim, to je ovoj Vladi već postao manir.
Podsećam da smo mi u protekle tri godine, samo kada su u pitanju zakoni o važenju lične karte i pasoša, tri ili četiri puta produžavali rok njihovog trajanja. Mi smo svaki put predlagali neke duže, realnije, normalnije rokove u interesu građana Srbije, a iz razloga što smo znali da nadležno ministarstvo ne može da prihvati taj obim posla, vi sta svaki put to ignorisali i onda ste samo posle nekoliko meseci ili najduže posle godinu dana, rešenja koja je predlagala SRS predlagali ovde kao predloge za izmene i dopune vaših zakona.
Da se krajem sledeće godine ne bi ponovilo sve ovo sa ovim zakonom, znači, da bi izbegli sve te petljanije koje su vezane za pravljenje i usvajanje jednog zakona - sednica Vlade, sednica parlamenta, izrada materijala, fotokopiranje materijala itd. itd, mi predlažemo da se trajanje roka ovog predloga zakona produži najmanje do 31. decembra 2013. godine.
Ovde nema nikog iz Vlade, ovo govorim zbog građana Srbije. Voleo bih da je ovde ministar Dulić da mi navede jedan jedini normalan, racionalan razlog koji nije u zavadi sa zdravim razumom, zbog čega ovaj amandman nije prihvaćen?
Prihvatanje našeg amandmana bi, između ostalog, donelo jednu preko potrebnu stabilnost građevinskoj industriji i srpskoj ekonomiji uopšte. Znate, neozbiljno je očekivati da neko ko se ozbiljno bavi poslom, jedan ozbiljan investitor koji raspolaže ogromnim sredstvima, da on planira ulaganje svojih sredstava u jedan posao koji će po zakonu trajati godinu dana. On počinje svoju privrednu delatnost i jednom ambijentu za koji unapred zna da će trajati samo godinu dana.
Treći razlog zbog čega predlažemo produženje ovog roka jeste izlaganje gospodina Dulića u ovoj Skupštini. Citiraću ga, vrlo je zanimljivo. Ovo izlaganje je apsolutno potvrda ove argumentacije da ne postoji ni jedan razlog da naš amandman ne bude prihvaćen. Citiram – tokom primene tog zakona u ovoj godini, Vlada je do 1. decembra odobrila ukupno 325 projekata na teritoriji Srbije, od kojih je za 250 projekata obezbeđeno finansiranje. Od toga je 113 projekata ukupne vrednosti 5,4 milijarde dinara odobreno lokalnim samoupravama na teritoriji Vojvodine, 11 projekata vrednosti 4,2 milijarde odobreno Beogradu, a 126 projekata vrednosti 7,9 milijardi dinara, ukupno negde oko 19 milijardi, odobreno ostalim lokalnim samoupravama. Dulić je rekao i sledeće, da je Vlada do 1. decembra ove godine odobrila 75 projekata za koja su sredstva obezbedili u celosti ovlašćeni predlagači projekta, što znači da sredstva za finansiranje tih projekata nije bilo potrebno obezbediti u republičkom budžetu.
Ako je tako, ako je ovaj zakon zaista dao ove pozitivne efekte, onda mi nije nikako jasno zašto se taj zakon ograničava na godinu dana? Zašto jedan ovako dobar zakon, kao što tvrdi ministar, uopšte vremenski ograničavati? Zakon treba usvojiti bez ikakvih vremenskih ograničenja. Neka traje koliko traje. Neka traje sve dok je korist veća od štete. Onog trenutka kada šteta bude veća od koristi, nije nikakav problem zakon staviti van snage.
Mi iz SRS smatramo da samo po sebi donošenje ovakvih zakona ne znači ništa ako Vlada nije spremna i sposobna, a očigledno nije ni spremna ni sposobna da preduzme neke mere koje će pomoći ozdravljenju i pokretanju građevinske industrije u Republici Srbiji. Sada ću nabrojati koje su to mere.
Prvo, potrebno je građevinskim firmama omogućiti da PDV plaćaju tek nakon naplate realizovanih poslova, a ne po ispostavljanju faktura. Zbog sadašnjeg načina PDV, desetine i desetine nekada dobrih građevinskih firmi u Republici Srbiji su otišle u stečaj. Takođe, smatramo da PDV na građevinski materijal treba smanjiti sa sadašnjih 18%. Takođe, smatramo da poreze i doprinose na plate zaposlenih u Republici Srbiji treba smanjiti. Sada imamo situaciju da je od svakih 100 dinara zarade u Republici Srbiji, 63 dinara država uzima za sebe.
Smanjenje PDV i smanjenje svih ovih dažbina bi stvorilo prostor za zamah građevinske industrije. S jedne strane, to bi oživelo građevinsku industriju, a sa druge strane, dobili bi jeftinije stanove, zaposlili bi ljude i omogućili bi da jedan značajan broj od ovih 400 hiljada građana Republike Srbije koji su beskućnici, napokon dobiju krov nad glavom.
Ono što je vrlo bitno kada je podsticanje građevinske industrije u pitanje, a to je, pretpostavljam, bio cilj donošenja ovog predloga zakona, jeste da građevinska industrija sa sobom vuče još nekoliko industrija – prerađivačka industrija, industrija koja proizvodi građevinske materijale, hemijska industrija, industrija mašinskih elemenata itd.
Znate, kao što se zna da svaki dinar uložen u građevinsku industriju donosi tri dinara profita društvu, tako se zna da otvaranje jednog radnog mesta u građevinskoj industriji, omogućava otvaranje još najmanje četiri radna mesta u drugim granama privrede.
Smatramo da bi ulaganje Republike Srbije u građevinsku industriju morala da budu veća od dosadašnjih. Malopre sam navodio neke cifre i otprilike sam izračunao da je po osnovu ovog zakona, Vlada u podsticaj građevinske industrije uložila 19 milijardi dinara. To na prvi pogled zvuči mnogo, međutim, to je malo.
Zašto je to malo? Neki dan sam ovde govorio da je Vlada Republike Srbije u vreme mandata ovog parlamenta državu Srbiju zadužila za šest milijardi i 626 miliona evra. Samo od usvajanja ovog zakona, državu ste zadužili za negde oko dve milijarde i 200 miliona evra. Da ste peti deo, a trebalo je i više od petog dela, više od 20%, uložili u građevinsku industriju, onda bi se možda moglo govoriti o tome da se nalazimo u stanju prevazilaženja ekonomske krize.
Sledeće, neophodno je reprogramirati dugove građevinskih preduzeća. To građevinska industrija stalno traži, to predstavnici Vlade stalno obećavaju, čitao sam izjave po novinama i svaki put slažu, ali to je već praksa. Lažu građane Srbije, pa zašto ne bi lagali i ove iz građevinske industrije.
Jedan od osnovnih preduslova da bi ovaj zakon imao nekakvog smisla jeste da se poslovi, posebno veliki poslovi u građevinskoj industriji, daju srpskim kompanijama. To je bio jedan od osnovnih ciljeva za donošenje ovog zakona. Član 2. stav 3. - ciljevi ovog zakona su, pod 3) podsticanje razvoja i upošljavanje domaćih preduzeća koja se bave proizvodnjom građevinskog materijala. Kakvo je stanje na terenu? Ko je radio ovaj most kod Ostružnice? Strani izvođači. Ko je radio most kod Beške preko Dunava? Strani izvođači. Ko je radio rekonstrukciju Gazele? Strani izvođači. Ko radi most preko Ade Ciganlije? Strani izvođači.
Imamo "Mostogradnju", preduzeće koje je gradilo mostove u 30 zemalja u svetu, impozantne građevine. Imamo "Ivana Milutinovića", imamo još desetine preduzeća koja su proslavili Srbiju i bivšu SFRJ gradnjom mnogo težih građevina nego što su mostovi.
Sad imamo situaciju da sve mostove u Republici Srbiji, sve obilaznice grade neke firme iz inostranstva, firme vaših sponzora, vaših političkih mentora iz Nemačke, Francuske i drugih zemalja.
Sedam, Vlada mora da učini više na organizovanju zajedničkih nastupa naše građevinske operative na svetskom tržištu. Po tom pitanju se ništa ne čini. To je pre neki dan, u toku rasprave u načelu, govorio kolega Milorad Buha. Nekad smo bili nakonkurentnije firme, najkonkurentniji ponuđači, izvođači na ruskom tržištu, na Bliskom Istoku, u Severnoj Africi. Sada tamo naši građevinari poslove dobijaju samo na osnovu stare slave, na osnovu nekih ličnih poznanstava i pojedinačnih preporuka.
Sledeće, Vlada ne vodi politiku ravnomernog regionalnog razvoja. Pre dve godine smo imali situaciju da je Vlada odobrila 103 projekta u oblasti građevinske industrije, od toga 102 projekta u Vojvodini i Beogradu, a samo jedan u ostatku Srbije. Ministar se ovde hvalio izgradnjom pet hiljada stanova u naselju Stepa Stepanović i to je za svaku pohvalu, pod uslovom da ti stanovi zaista budu završeni i pod uslovom da građanima budu dostupni zaista pod uslovima pod kojim su obećani. Nemamo ništa protiv da se u Beogradu pravi i 10 hiljada stanova. Sada je na tom projektu uposleno oko 30 hiljada radnika, to je jedan podatak koji treba da nas raduje, ali zašto se pet ili deset hiljada stanova ne gradi u unutrašnjosti? Zašto se ne prave stanovi u Surdulici, u Velikoj Plani, u Smederevskoj Palanci? Za isti novac za koji se u Beogradu izgradi pet stanova, u unutrašnjosti se može napraviti 10 stanova.
Kukamo kako nam neki delovi Republike Srbije odumiru. Imamo podatke, u 2000 sela i zaseoka nema života, izumiru cele opštine. Imamo podatak, Crna Trava, nju pominjem zato što su oni najpoznatiji građevinski limari, u Crnoj Travi još malo pa ćemo imati manje od 1000 stanovnika. Umesto da stanove pravimo dole, da zapošljavamo ljude na kućnom pragu, mi gro investicija u građevinskoj industriji koncentrišemo na područje grada Beograda.
Završavam, samo da podsetim na pet ciljeva koje je Vlada proklamovala prilikom usvajanja ovog zakona. Član 2. - prevazilaženje negativnih efekata ekonomske krize u Republici Srbije u oblasti građevine, odnosno pomoć domaćoj građevinskoj industriji za izlazak iz krize. Da li su prevaziđeni? Nisu.
Dva, podsticanje razvoja i upošljavanja domaćih građevinskih preduzeća i obezbeđivanje likvidnosti ovog sektora. Da li te likvidnosti ima? Nema.
Tri, podsticanje razvoja i upošljavanje domaćih preduzeća. Rekao sam već, sve veće građevinske poslova izvode nam stranci.
Četiri, zadržavanje postojećeg nivoa zaposlenosti i stvaranje preduslova za otvaranje novih radnih mesta u oblasti građevinske industrije. Otpušteno je nekoliko desetina radnika.
Zadnji cilj, peti cilj, podsticanje privrednog razvoja u Republici Srbiji. Od donošenja ovog zakona sa posla je otpušteno oko 250 hiljada radnika. Hvala.

Hvala vama.
Reč ima gospodin Avramović Milan.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Novakoviću, pošto nema predstavnika Vlade ne znam ko će nam dati odgovore na postavljena pitanja da li je naš amandman prihvatljiv ili ne, jedino kamerman može, jedino da postavimo pitanje vama, pa da se nekim SMS-om reaguje. Ako je to izvodljivo, za neku rezoluciju u Skupštine Srbije, pretpostavljam da je i za jedan zakon u Skupštini Srbije.
Postavljamo pitanje – zbog čega amandman koji je predložila SRS, da se rok važenja ovog zakona promeni, da ne bude rok važenja trajnosti jedne konzerve godinu dana, nego da traje mnogo više? Obrazloženje Vlade je da je ekonomska kriza na osnovu pokazatelja, što Zavod za statistiku, što prometa robe, stavila svima do znanja da se građevinska industrija oporavlja.
Postavljam jedno pitanje – koja građevinska industrija, s tim da zakon obavezuje 70% domaću, 30% privatnu građevinsku industriju, dakle i stranu, i kako to može da se primeni u ovom demokratskom procesu države Srbije koju vodi DS, kada liberalizacija tržišta je osnovni princip demokratizma ili uopšte DS u Srbiji? Kako ste vi napravili liberalizaciju tržišta 70 prema 30 u korist domaćih preduzeća?
Odmah da se razumemo, što se SRS tiče, mi smo za 100% u korist domaćih preduzeća u odnosu na inostrane, kada su u pitanju privilegije. Ove privilegije država nije dala domaćim kompanijama i proizvođačima građevinskog materijala, nego sama sebi. Zašto? Zato što Vlada posebnim zaključkom, koji je definisan ovim zakonom, donosi odluku kome će poveriti posao, minimalnu i maksimalnu cenu posla, poseban zaključak u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama itd, itd. Dakle, uradila je sve što je mogla da uradi da pomogne sebi.
Pazite ovaj stav zakona koji kaže: "Administrativni deo ovih posla odradiće nadležno ministarstvo". Znači, nema taksi, nema zahteva, nema idejnog projekta, sve ono što postoji i što tišti svakog običnog građevinca koji, recimo, u gradskom sekretarijatu i za urbanizam i za građevinu u gradu Beogradu šest, sedam ili osam meseci radi pripremu dokumentacije da bi na kraju dobio rešenje o izvođenju radova. Može da se desi tolika priprema a da rešenje i ne dobije, pošto tamo postoji cenovnik, zona, lokacija, pa iz kojih partijskih redova dolazi, čiji si ti investitor, kako si uspeo uopšte da konkurišeš, ko ti dozvoljava, jesi li se sa nekim savetovao, itd, itd.
Gospodine Novakoviću, najbolji dokaz za to, a ja sam vam i prošli put o tome govorio, je naselje "Belvil". Gospodin Mišković napravio paket zgrada, izdao državi za Univerzijadu, unovčio, omogućio sebi prodaju stanova – za jeftinu gradnju skupu prodaju – i ne postoji mogućnost nijednog građevinskog preduzeća da dobije bilo koje dozvole u toj kvadraturi i da radi bilo šta dok se ti stanovi ne prodaju.
Onda mi postavljamo pitanje – ako Vlada organizuje zaključke sama za sebe, kako misli da spreči kriminal i korupciju koja postoji u ovoj oblasti građevinarstva? Na stranu to da zakon ne treba da traje samo dok je ekonomska kriza i da nijedan ministar ne može da bude vidovit dokle će kriza da traje. Takođe, na stranu to što je ograničenje na godinu dana. Jer, građevinska industrija uvek treba da ima podršku države, zbog poslova u inostranstvu, zbog poslova koji treba da služe da se postigne bolji standard života, da se veći broj ljudi zaposli, uhlebi, itd.
Dakle, ovde se napravio jedan legalni monopol za poslove koje obavlja Vlada. Ministar je rekao da su to preporuke lokalnih samouprava. Lokalne samouprave divljaju. Neki imaju mogućnost da zidaju, prave i grade, uz novac koji će im obezbediti država Srbija jer su isti fukcioneri iste stranke na vlasti i na nivou lokala i na nivou države Srbije i onda im je to omogućeno. Zbog čega to nije drugim lokalnim samoupravama omogućeno? Zato što im budžet to ne dozvoljava. Nemaju para lokalne samouprave, gospodine Novakoviću, ni da isplate zarade zaposlenima, a ne da zidaju, zato što je to pravo njima ovde oduzeto na najtransparentniji mogući način – ne damo vam novac, snađite se, a tamo gde su naši ljudi, mi ćemo da im damo. Sada su tu obavezu preneli čak i na mesne zajednice.
U zakonu o budžetu imate mogućnost, gospodine Novakoviću, da mesna zajednica konkuriše republičkom Ministarstvu finansija za neki projekat i onda je tu napravljen monopol da Ministarstvo donosi odluku kojoj će mesnoj zajednici neki projekat da pomogne a kojoj ne. Vi mislite da to građani Srbije ne vide? Vi mislite da ova pomoć da država samoj sebi pomaže, da postupkom javne nabavke bira izvođača, cenu i vrh svega toga jeste modus i opis posla je stvarno kriterijum koji ne može da ispuni svako, nego onaj koji je podoban za tu vlast, koji će malo od kolača da da i onome ko mu je posao dao.
Gospodine Novakoviću, koliko podizvođača trenutno ima u kasarni "Stepa Stepanović" a ko je dobio posao? Da li to znate? Koja je firma sposobna ili ima uopšte kapacitet da izvrši kompletno sve radove od temelja do krova u bilo kom stambenom objektu? Logično je da postoje mali podizvođači, ali ne tako da jedan investitor dobije posao a da u njemu ne učestvuje, angažuje druge i uzme procenat. Upravo se to dešavalo. Kakva je to država koja je dala Draganu Kopčeviću posao za kasarnu "Stepa Stepanović"? Firma koja je ojadila "Trudbenik", firma koja je u blokadi, firma koja nema sudski postupak, koja nije izgubila, od preduzimanja gospodina Dragana Kopčevića, zapravo "Montera" kada je privatizovala "Trudbenik" mi pričamo o građevinskoj industriji. Jedan hotel "Trudbenika" košta koliko je on platio celu operativu sa mehanizacijom i svim ostalim obavezama koje ona ima i kao poverioc, zapravo kao neko ko ima potraživanje i kao neko ko treba da isplati određene obaveze.
Ako je proces privatizacije pretvorio domaću građevinsku industriju u to što je pretvorio, zapravo uništio je, nije ni čudo što Most na Adi grade stranci, kao što most na Beški rade stranci. Kome ćemo mi u ovih 30%, ministar je pozvao strana preduzeća da u ovih 30% učestvuju, da finansiramo mi strana preduzeća? Oni su dovoljno finansirali što su kupili građevinska preduzeća za džabe i time preuzeli poslove koje su ta preduzeća imali u inostranstvu i od tih poslova isplatili obaveze i novac za kupovinu celog preduzeća. Kad se taj obrtni momenat završio, izbacili su ljude na ulice, pa onda ispred Ministarstva finansija štrajkovi, pištaljke, šerpe, lonci i ono na šta ste narod naučili da traži svoja prava demokratskim putem, slobodom govora, izražavanjem svoje muke.
Dakle, predlog našeg amandmana jeste da građevinska industrija treba da ima podršku države non stop, ne vezano da li je ekonomska kriza ili ne, plus u situaciji kada je ekonomska kriza na transparentan i jasan način. Najbolja ponuda, nema zatvorenih ponuda, tender, pa građevinska firma, pa nadzorni odbor, pa da se prate radovi, rokovi i sve ostalo što je potrebno za razvijanje.
Ako je sada popularna mera socijalni stanovi u gradu Beogradu, jer je to doprinos kampanji DS, koja pošto poto želi da sačuva svoje pozicije i pošto poto želi da završi započete projekte, jer, znate, ne može nešto da košta dva miliona ako košta milion, ali taj drugi milion treba da se opravda i zato je potreban još jedan mandat, da se opravda vrednost mosta na Adi koji košta najskuplje na svetu i koji košta kao tri ista takva mosta bilo gde u Evropi. Ti projekti su takvi da Vlada Srbije mora da da podršku njima da bi se završili.
Ono što je takođe loše, zašto smetaju drugi proizvođači u građevinskoj industriji sa svojim izvođenim radovima, kada se vrši selekcija u gradskim sekretarijatima? Gospodine Novakoviću, katastar kad dođe, za svaki papir plaćate PDV, za svaki zahtev plaćate porez. Naknada za uređenje gradskog građevinskog zemljišta definisana je u odnosu na zonu. Zona je određena tako da veliki mogu da grade u prvoj zoni, a mali u drugoj, ne može obrnuto. Naknada za uređenje gradskog građevinskog zemljišta je čist reket države prema građevinskoj industriji, da bi država od te gradnje imala nešto. Plus ostali porezi, da ne pričam o firmama koje samo firmarinu plaćaju nenormalnim sumama, zato što su je okačili na prostorijama gde se nalaze.
Ako je država htela da pomogne građevinskoj industriji, ona je imala druge načine, da im oprosti jedan deo duga. MMF oprašta državi dugove, zašto ne bi država oprostila porez za naknadu za gradsko građevinsko zemljište preduzećima koja su radila bilo gde u Srbiji, a ne samo u gradu Beogradu? Zašto ne usitni na rate te obaveze koje preduzeća imaju? Ne, nego ćemo da napravimo monopol, velika riba će da pojede malu i onda pošaljemo kamion građevinskog materijala u predizbornoj kampanji da bi narod za nas glasao. To su radili ovi iz SNS na Voždovcu. Jadan narod koji je gladan i kada im stigne bilo kakav kamion, svi trče i vole vozača, a niko ne pita što je gladan? To je problem, gospodine Novakoviću, što će ovim zakonom legalizovati takve poslove i takve radnje.
Ono što takođe treba pomenuti jeste modus kako će se završeni projekti završiti za godinu dana. "Stepa Stepanović", zapravo kasarnoj "Stepa Stepanović" na Voždovcu poslovi traju već dosta dugo, ne mogu se završiti do kraja ove godine. Da li će se završiti do kraja predizborne kampanje ili do izbora, to ćemo da vidimo, ali je činjenica da 250 projekata, koliko su zapravo projekata određene lokalne samouprave koje su dobile posao, taj posao ne mogu da završe do 2013. godine.
Zato je neophodno prihvatiti ovaj amandman, zato je neophodno staviti resornog ministra da se sa njim objašnjavamo zašto ne možemo da dobijemo mogućnost da pomažemo građevinskoj operativi i posle decembra 2012. godine, a zašto im omogućavamo da funkcionišu duži niz perioda, zato što privatizacija još nije završena i zato što ono što treba da se uradi kroz reviziju vrati građanima kao njihova imovina, da se naplate štete i zapravo porezi, prouzrokovane štetama koje su napravljene od tih građevinskih preduzeća, koji su izbacili radnike na ulicu i da se sva potraživanja svih radnika namire.
U "Trudbeniku" imate preko 500 zaposlenih koji imaju prihode od tog preduzeća, još pre 15 godina kada su radili u inostranstvu. I ono preduzeće koje je privatizovalo "Trudbenik" ugovorom je to preuzelo na sebe kao obavezu. Narod je danas ogorčen sudskim postupku, dobiju rešenje da treba da svoja potraživanja namire, oni to nisu u mogućnosti, jer je preduzeće u blokadi. A, dok je to preduzeće u blokadi, vlasnik tog preduzeća gradi 15 ili 16 gradilišta u ime države. Kako je to moguće? Kako onda država pomaže da se zaposle ljudi, da se prehrane, da žive boljim životom?
Dakle, otvorite oči i nemojte stavljati u skupštinsku proceduru ono što je svima jasno, to da je danas četvrtak. Nemojte stavljati ono što će zamajavati narodne poslanike, jer ovo nije zakon roka trajanja jedne konzerve od godinu dana. Građevinska operativa ne može da se oporavi za deset godina, koliko je nju privatizacija uništila. A vi ovde dajete rok od godinu dana, onim firmama koje su već isplivale uz pomoć države, a imaju obaveza prema državi neverovatno, i prema svojim zaposlenima, i prema drugim kooperantima sa kojima su imali poslove na teritoriji Srbije, a i u inostranstvu.
Zato gospodine Novakoviću, sledeći put obezbedite ministra da ovu pričaju objasnimo i ispričamo njemu, možda čovek promeni mišljenje. Hvala.