Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Pete sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2011. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 84 narodnih poslanika.
Da bismo tačno utvrdili broj prisutnih u sali, molim da ubacite kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema.
Konstatujem da nas ima 85, odnosno 87, te postoje uslovi za rad i možemo nastaviti.
Da li neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da zatraži obaveštenje ili objašnjenje u skladu sa članom 286, našeg Poslovnika. (Da.)
Narodni poslanik Željko Tomić ima reč.
Izvolite.

Poštovana predsednice, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, uputiću dva pitanja, jedno ministru za rad i socijalna pitanja, gospodinu Rasimu Ljajiću, ministru Ljajiću, a drugo predsedniku Vlade Mirku Cvetkoviću.
Demokratske stranka Srbije će uskoro pristupiti izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama koji je inače prošle godine dopunjen, ali na uštrb izbegličke populacije i njihovih, pogotovo, imovinskih prava.
Naime, postoji jedan broj izbeglica koji su dobili pakete u građevinskom materijalu kao donaciju od međunarodnih organizacija, s tim da su opštine donirale zemljište i infrastrukturu. Zakon je propisao da nakon deset godina boravka u tim kućama, izbeglice imaju pravo da uđu u posed tih kuća. Dopunom zakona, ovom prošlogodišnjem, traži se da izbeglice otkupe te kuće, kako bi postali njihovi vlasnici.
DSS smatra da za ovo nema osnova, jer se radi o donacijama od strane i opština i međunarodnih organizacija. Nužno je spomenuti da su izbeglice u izgradnji tih kuća uložile i svoj rad i trud.
Druga kategorija izbeglica je dobila stanove po sistemu ključ u ruke i otkup koji treba da plate je po njihovom mišljenju suviše visok, čak veći od novca koji su prosečni građani Srbije u proseku davali da bi stanarsko pravo preraslo u vlasništvo.
Smatramo da u ispražnjavanju Srbije u selima i gradovima u kojima su te izbeglice dobile stanove, nema značajnih mogućnosti za zapošljavanje, pa smatramo da u cilju otkupa treba dati minimalnu, gotovo simboličnu cenu za otkup.
Poražavajuće je ono što se vidi, a imao sam prilike da obiđem i po okolini Beograda i širom Vojvodine, u Sečnju, Žitištu, u raznim opštinama, drastične primere ovoga, gde se izbeglička populacija žali na ono što je ova vlada donela.
Da premostim sada ka ovom drugom pitanju, nedaj bože da Srbi sa severa Kosova budu i postanu izbeglice. Kako premijer Mirko Cvetković komentariše izjavu vojnog ministra Dragana Šutanovca, koji kaže povodom stava nemačke kancelarke Angele Merkel, da Srbija treba da ukine svoje institucije na severu KiM i da se to ne može učiniti jednim rezom. Na čega je akcenat stavio, na jedan rez? Da li treba više rezova? Šta to konkretno znači? Kakav je to rez – hirurškim skalpelom ili možda toljagom? Da li to znači da će vojni ministar možda predložiti određenu intervenciju u cilju sprečavanja, odnosno poništavanja institucija na severu KiM, koje su još uvek, srećom, ali bojim se, kako ste krenuli, da dugo neće biti pod ingerencijom Vlade Republike Srbije?
Drugo, strašno zanima šta će premijer ove države da kaže. Predsednik Republike Srbije Boris Tadić kaže da Srbija nikada neće odustati od Rezolucije 1244, ali pazite po kom pitanju, po pitanju predstavljanja Kosova na regionalnim nastupima. Dalje, da je ta rezolucija poslednji međunarodni akt koji garantuje zaštitu ljudskih prava i života na Kosovu. Blagi bože, o čemu priča predsednik republike, šta je Rezolucija 1244. Treba je samo uzeti u ruke, pogledati šta tu piše.
Između ostalog, u Rezoluciji stoji da treba brinuti o organizovanju i nadgledanju razvoja privremenih institucija demokratske i autonomne samouprave do političkog rešenja, a političkog rešenja nema ni u naznakama.
(Predsednik: Vreme. Samo završite rečenicu, gospodine Tomiću.)
Dalje piše, uzimajući u potpunosti u obzir sporazum iz Rambujea i načela suvereniteta i teritorijalnog integriteta SRJ i ostalih država u regionu. O čemu mi pričamo? Da li je Kosovo Srbija i po Rezoluciji 1244 i po Ustavu, ili ćemo se baviti o efemernim stvarima, kako predlaže Boris Tadić. Hvala.

 Gospodine Buha, zamolila bih vas da pomerite knjigu koja stoji ispred vas. Molim vas, pomerite knjigu.
Gospodin Božidar Delić ima reč.

 Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici,  moje pitanje za Vladu je vrlo kratko. Da li posle 9. decembra Vlada i predsednik države napuštaju politiku koju su do sada vodili – i Evropa i KiM? Što se tiče građana Srbije, oni su jasno rekli – KiM, a što se tiče Evrope, većina građana podržava stav SRS, da Evropa nije naš prioritet.
Međutim, izjave nekih ministara i samog predsednika države poslednjih dana govore o tome da smo prodali KiM zarad tog suludog puta prema EU. Gospodin Jeremić, ministar inostranih poslova na debati – Srbija i EU je rekao, da do sada u uticajnim centrima moći nije razmislio o bilo kojoj drugoj mogućnosti za Kosovo, osim da Srbija prihvati Ahtisarijev plan i na kraju prizna nezavisnost Kosova u punom i formalnom smislu te reči. On je rekao da Srbija u decembru nije mogla da ostvari status kandidata za članstvo u EU bez eksplicitnog odustajanja od Rezolucije 1244. Gospodo, vama je svima poznato da Rezolucija 1244 garantuje suverenitet Srbije na KiM.
Ministar odbrane, gospodin Šutanovac, govori da pitanje ukidanja paralelnih struktura na Kosmetu je politička prepreka ka dobijanju kandidature za EU, kojoj mora da se pristupi analitično, ali se to ne može učiniti jednim rezom. Hoće reći ministar odbrane, da institucije Srbije na KiM treba postepeno ukidati. Ukidanjem institucija Srbije, ukida se i sama Srbija na KiM.
Predsednik Tadić u svom istupanju već govori o tome, da Srbija treba da se trudi da samo obezbedi uslove za život Srba na KiM.
Jedan od poslednjih događaja ovih dana koji su propratila sva sredstva informisanja, a to je hapšenje Zvonka Veselinovića, takođe govori o tome da državne institucije Srbije rade isto ono što rade i institucije Tačijeve vlade, odnosno da se nalaze na istom zadatku. Govori se o Zvonku Veselinoviću kao kriminalcu. Međutim, niko ne ističe činjenicu da je Zvonko Veselinović poznat kao vođa branioca mosta na Ibru. Zvonko Veselinović je preživeo dva atentata Tačijevih ubica, ali izgleda da je došao u situaciju da mu njegova država okrene leđa. Zvonko Veselinović je i ovom prilikom vodio branioce mostova i severnog dela Kosovske Mitrovice. Uklanjanjem njega, jednostavno se otvara mogućnost da KFOR i Euleks urade ono što su planirali u instaliranju Ahtisarijevog plana i na severu KiM.
Podlo je kada se kaže u sredstvima informisanja da se Zvonko Veselinović obogatio time što nije plaćao PDV. Svi vi, gospodo, znate da do pre dva meseca za KiM niko nije plaćao PDV, jer je odlukom Vlade KiM bila oslobođena od PDV-a i da je to uvedeno tek pre dva meseca. Znači, akcize koje su svi građani, a posebno svi privrednici sa KiM plaćali Srbiji, upravo merama ove vlade teraju se da ubuduće te akcize plaćaju toj kvazi-državi KiM.
Pitanje ponavljam još jednom, kratko i jasno – Jesu li ova vlada i predsednik, zarad puta u EU, konačno prodali KiM?

Narodni poslanik Bojan Đurić ima reč.

Uvažena predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, vrlo često poslednjih godina gubimo naše i političko i svako drugo vreme raspravljajući o ovim temama o kojima je govorio gospodin Đelić a koje su zapravo slika ili paradigma generalno katastrofalnog stanja u našem društvu.
Postavio bih pitanje predsedniku Vlade i ministru zdravlja, a koje se tiče zaista katastrofalne situacije koja trenutno postoji u republičkom sistemu zdravstva. Čitava javnost je imala prilike da se uveri pre nekoliko nedelja da su u ovom trenutku akumulirani i nagomilani dugovi zdravstvenog sistema, zapravo zdravstvenih ustanova prema svojim dobavljačima dostigli impozantnu cifru od 32 milijarde dinara, odnosno 320 miliona evra. Prosto ne znam šta je u toj vesti bilo strašnije, iznos tog duga sa kojim se naša država, naše društvo, naši fondovi iz zdravstvenog osiguranja u ovom trenutku suočavaju, ili model koji je ministar u tom trenutku predložio kao način za rešenje ovog problema. Ministar zdravlja je, kao jedan od modela, ponudio i sistem otpisa dugova prema dobavljačima. I to nas zapravo vraća u jedno drugo vreme, u taj sistem koji je i doveo do kolapsa penzijskog sistema, zdravstvenog sistema, obrazovnog sistema, zapravo svih ozbiljnih društvenih sistema u ovoj zemlji.
Ovo nije ni 1975. godina, niti je 1985. godina. Dugovi koje je republički zdravstveni sistem napravio nisu dugovi prema društvenim firmama ili nekim sličnim entitetima. To su dugovi prema kompanijama, neke od njih su privatne, neke mešovite, neke su čisto državne, ali, sasvim je svejedno. Ne razumem kako model otpisa dugova može da reši problem? Dakle, u toj situaciji bismo samo teret propadanja, gubitka radnih mesta, nemogućnosti da se u sledećoj godini organizuje proizvodnja i trgovina, izmestili formalno iz države na neke druge delove privrednog sistema u ovom slučaju.
Podsetio bih vas da smo pre nekoliko meseci ovde dali državnu garanciju koju ćemo naravno na kraju svi platiti iz budžeta od 70 miliona evra za sistem "Galenike", koja je pre toga urnisana nedomaćinskim poslovanjem, ne samo poslovnim egzibicijama njenog rukovodstva u poslednjih nekoliko godina, nego jednim suštinskim problemom, dakle, da imamo sistem koji ne može da proizvede i proda dovoljnu količinu proizvoda i da naplati ta potraživanja koja bi mu omogućila a opstane na tržištu.
Dakle, moje pitanje je da dobijemo potpuno preciznu informaciju kakav je model servisiranja ovih ogromnih dugova u međuvremenu ugovoren? Direktor Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje je pre dva dana saopštio javnosti da su obe strane, ili sve tri strane, da tako kažem, vrlo blizu dogovora, a ministar zdravlja, sa svoje strane, da taj aranžman neće opteretiti budžet za narednu godinu. Mi u ponedeljak ulazimo ovde u budžetsku raspravu i voleo bih da pre toga imamo podatak ili dokaz kako odlaganje ili servisiranje duga od 320 miliona evra neće opteretiti budžet odnosno poreske obveznike u sledećoj godini.
Ovaj problem zapravo pokazuje dva suštinska izazova sa kojima se suočavamo i za koje očigledno ni ova vlast, ni ova vladajuća koalicija ali ni vlade koje su pre nje upravljale Srbijom, ne mogu da nađu kvalitetno rešenje. To je zapravo nemogućnost da se odgovori na dva ključna problema: prvi je kako da dostignemo taj, za nas još uvek ideal, za neke druge države dostignuto stanje i sa druge strane kako ćemo voditi najefikasniju brigu o ljudima?
Video sam i predsednicu parlamenta koja je nedavno posetila, zajedno sa ministrom zdravlja, jednu zdravstvenu ustanovu i učinilo mi se da ste vi vrlo iskreno rekli da u Srbiji u ovakvim okolnostima, sa ovako neefikasnim sistemom zdravstvene zaštite i zdravstvenog osiguranja, ipak na kraju postoje pacijenti prvog i drugog reda. Postoji jedna kategorija pacijenata koja je na društvenoj margini, za koju ne postoji uvek mnogo razumevanja, koja se ne tretira na adekvatan način. Naravno, u tome ima mnogo posledica i društvenih predrasuda i odnosa prema tim ljudima, ali postoji i taj problem koji je vezan za to da prosto naš sistem ne može da izdrži takvo opterećenje.
U ovoj zemlji nešto manje od tri miliona ljudi plaća zdravstveno osiguranje, a taj sistem treba da zadovolji zdravstvene potrebe sedam ili sedam i po miliona ljudi. Prosto, to je ista matrica problema kao i u sistemu penzijskog osiguranja i svih drugih.
Dakle, još jednom, moje pitanje je za premijera i ministra zdravlja – na koji način se u ovom trenutku rešava problem dugova od 320 miliona evra? Molim vas da se iz službe Skupštine pobrinu za to da premijer dobije ovo pitanje i da on odgovori na njega, s obzirom da sam nedavno dobio odgovor od ministra unutrašnjih poslova na pitanje kojih 50 najvećih dužnika u ovom trenutku duguje sredstva Republičkom fondu penzijskog i invalidskog osiguranja a ja zaista to nisam pitao ministra unutrašnjih poslova, niti sam od njega očekivao odgovor. Kada ta situacija neplaćanja doprinosa dođe do policije, onda će biti kasno. Hvala.

Narodni poslanik Srđan Spasojević ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, želim da se jednim poslaničkim pitanjem upravo stavim na stranu svih onih u Srbiji koji iz nekih razloga koriste bankarske usluge.
Molim da NBS, kao institucija nadležna za kontrolu rada poslovnih banaka u Republici Srbiji, proveri kako se u praksi implementiraju odredbe Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, koji je počeo da se primenjuje 5. decembra ove godine, kao i da se ispita ponašanje pojedinih banaka u periodu pre početka njegove primene. Verujte, kada u bilo koju banku uđete, imate veliki problem sa naplatom određenih taksi. To je tzv. prodavanje vazduha, svi dobro znamo i mnoge banke su u samom periodu pre donošenja Zakona o zaštiti korisnika podigle cene i zato pitam guvernera NBS – da li je upoznat sa tom činjenicom? Kod banaka koje imaju određene račune, na primer, od 200 do 300 hiljada računa korisnika, to na mesečnom nivou iznosi od 10 do 15 miliona dinara. To su izuzetno veliki problemi sa kojima se građani i poslovna lica u Srbiji susreću svakoga dana.
Želim da ukažem na još jednu veoma indikativnu pojavu, a to je da kada želite bilo koju potvrdu da uzmete u banci, recimo za izmirenje nekog poreskog računa, ili da nešto obavestite neki državni organ, banka vam to naplati, zavisno od banke, najmanje 500 dinara, a u nekim bankama je to od 1.000 do 1.500 dinara. Svi smo se mi susretali čak i u radu kod naših stranaka, oni koji imaju takvu situaciju, da čak ni oni računi koji nemaju prometa, koji treba da dostave neku potvrdu, treba da plate najmanje 500 dinara, kažem, a u nekim bankama 1.000 do 1.500 dinara.
Znam da će možda guverner Narodne banke Srbije odgovoriti da eventualno on nije nadležan za neku takvu poslovnu politiku, možda će reći i to da ko nije zadovoljan može da promeni neku banku i da ode u drugu banku, ali postoje neka mesta u ovoj Srbiji gde nemaju sve banke svoje ekspoziture, pa su građani Srbije prinuđeni da servisiranja vrše upravo u takvoj banci, jer to je problem male sredine. Kada su velike sredine u pitanju i promene stalnih banaka, ogromna je papirologija i jednostavno banke koriste takav osećaj kod klijenata, da jednostavno ljudi zbog ovakvih, kao što sam rekao, vazduh usluga ne žele ogromnu papirologiju, ne žele da se premeštaju i onda plaćaju jednu veliku cenu, koja je, verujte, na onom mesečnom nivou, ako banka ima 200 klijenata, samo ovo povećanje u momentu kada smo doneli zakon je 10 do 15 miliona dinara.
Još jednom, konkretno želim da Narodna banka Srbije ispita opravdanost razloga koji su motivisali pojedine banke da cenu servisiranja tekućih računa podignu za, takozvani hit tekućih računa, podigne za 50 dinara u novembru mesecu, a da pri tome guverner Narodne banke ne odgovori konstatacijom da centralna banka nije nadležna za poslovnu politiku komercijalnih banaka, jer građani Srbije nisu toliko otporni da mogu u nedogled da gutaju ovakve stvari, koje se svakodnevno dešavaju u svim oblastima života.
Smatram da je Narodna banka Srbije dužna da zaštiti korisnike finansijskih usluga od ovakvog postupanja poslovnih banaka, inače će definitivno biti potvrđena slika koja je već odavno stvorena u javnosti, da je Narodna banka Srbije samo eksponent najuticajnijih bankarskih krugova koji isključivo vode računa o njihovom interesu.
Znate, građanima Srbije je zaista previše priča i guvernera Narodne banke Srbije, jer kad god ga praktično vidimo može da govori o nekoj monetarnoj zaštiti itd, što mu je posao, ali najčešće ga vidimo da nam objašnjava kolika su njegova primanja. Građane Srbije, na kraju krajeva, ne mora to da interesuje, građane Srbije interesuje da se u svakodnevnom životu zaštite praktično od ovakve vazduh politike, vazduh, što bi rekao narodski, vaćarenja, bukvalno vaćarenja naroda preko ovakvih stvari. Zahvaljujem.

Reč ima narodna poslanica Jorgovanka Tabaković.

Zahvaljujem, gospođo Čomić.
U okviru poslovničkih prava, tražimo obaveštenje o stanju u "Elidu", Donji Dušnik u opštini Gadžin Han. Iako ovo nije usamljeni primer, ja sam zaista zamoljena da u ime zaposlenih u društvenom preduzeću "Elid" iz Donjeg Dušnika, koje postoji još od 1963. godine i bavi se proizvodnjom, zato baš i insistiram, elektro-instalacionog materijala, a koje se nalazi u izuzetno teškoj situaciji.
Zapošljavali su oko 400 radnika iz 34 sela opštine Gadžin Han. Oni su u velikoj meri tom vrstom zapošljavanja, angažovanja i primanjima koja su imali uspeli da opstanu i da se jednostavno na taj način spreči migracija stanovništva. Međutim, privatizacijom 2004. godine počinju problemi. "Elid" je prodat kompaniji "Nini", a to je u stvari privatno lice - Jovica Stefanović, za 64 miliona dinara.
U tom trenutku, sada ovo uopšte nije izuzetak nego pravilo iz privatizacije u to vreme, "Elid" je u svojim magacinima imao gotovu robu u vrednosti od 120 miliona dinara, sirovina u vrednosti od 40 miliona dinara i potraživanja za prodatu robu od 50 miliona dinara. To znači da je "Elid", koji je bio vredan preko 200 miliona dinara sopstvenih sredstava, po knjigovodstvenoj evidenciji, magacinskim karticama i stvarnom stanju stvari, prodat za 64 miliona dinara.
Po tom kupoprodajnom ugovoru preduzeće "Nini" je bilo u obavezi da svake godine ulaže značajna sredstva u unapređenje proizvodnje, ali i u nabavku novih mašina. Mašine jesu nabavljane, ali onako kako se to činilo na mnogo mesta. Dovožene u fabriku noć pred najavljeni i dogovoreni dolazak predstavnika Agencije za privatizaciju, a već sutradan po obavljenoj kontroli, ako se to može nazvati kontrolom, mašine iz hala su nestajale. Umesto ulaganja u proizvodnju i u repromaterijal, "Nini" je opteretio "Elid" sa 27 miliona dinara kredita, koje je "Elit" kasnije morao da vraća kao pravno lice. On se danas kao preduzeće nalazi pod hipotekom za uzet kredit kod jedne od poslovnih banaka, a to je "Aik banka".
Prava zaposlenih počela su da se ugrožavaju odmah nakon isteka klauzule iz ugovora da nema otpuštanja radnika u roku od dve godine nakon privatizacije. Po isteku tog roka automatski su počela otpuštanja bez ikakve naknade i bez sprovođenja socijalnog programa. Otpušteni radnik je morao da potpiše izjavu da se odriče dobrovoljno svih zakonskih prava, a posebno prava na otpremninu, ali i svih ostalih koja su sledovala po važećem Zakonu o radu.
Radnicima se četiri godine ne uplaćuje doprinos za penzijsko invalidsko osiguranje i zdravstveno, i samim tim ne mogu ni da ostvare pravo na zdravstvenu zaštitu. Zaradu nisu primili već dve godine, a i dok su je primali ona je iznosila osam hiljada dinara. Trenutno se na spisku "Elida" nalazi oko 130 radnika, koji štrajkuju već šest meseci jer nema proizvodnje, nema repro materijala, ne isplaćuju se plate, menadžment preduzeća ne postoji, a vlasnik se za sve ove godine nijednom nije obratio radnicima.
Pre mesec dana radnici "Elida" su štrajkovali ispred skupštine opštine i nakon štrajka predsednik opštine je po prvi put izašao u susret štrajkačima i obećano je da će otići kod ministra finansija, što je i učinjeno, gde im je takođe dato obećanje da će dobiti određena sredstva kako bi radnici mogli da pokrenu stečajni postupak i obećana im je novčana pomoć od po pet hiljada dinara, ali od tog obećanja ni slova, ni dinara, ni jednog jedinog realizovanog zaključka.
Molba radnika "Elida" se svodi na sledeće – da se ubrza pokretanje stečajnog postupka, da se odredi stečajni upravnik koji bi pokrenuo proizvodnju, jer još uvek postoje mašine, ljudi koji žele da rade, a postoji i interesovanje nekih firmi koje žele da pokrenu proizvodnju.
(Predsedavajuća: Pet minuta.)
Molim vas da prosledite ovo pitanje i da se stečaj ne primenjuje kao institut selektivno. Hvala.