Dame i gospodo narodni poslanici, pre svega, ja zaista imam razumevanja za gospođu Nadu Kolundžiju jer njoj uopšte nije jednostavno. Umesto da politiku Vlade Srbije brani predsednik Vlade, mora da je brani gospođa Nada Kolundžija zato što gospodin Mirko Cvetković očigledno ima nekih prečih briga, a ne da sedi u Narodnoj skupštini.
Što se tiče onoga što je rekao gospodin Bojan Đurić, a to u stvari isto misli i DS samo ne sme javno da kaže, da smo mi navodno kao država doživeli kapitulaciju u Kumanovu u junu 1999. godine, to jednostavno nije tačno. Dovoljno je da se pročita Rezolucija 1244 i svakome, ne mora da bude pravnik, biće jasno da ta rezolucija garantuje suverenitet Savezne Republike Jugoslavije na KiM. Za KiM se predviđa široka autonomija. Slična formulacija postoji i u važećem Ustavu Republike Srbije od 2006. godine. Ono što je jako važno, Aneksom 2 na Rezoluciju 1244 predviđeno je da će na KiM da se vrate vojska Srbije i policija, da bi štitile državnu granicu Srbije, pravu državnu granicu Srbije, ne ovu koju je priznao Borko Stefanović, dakle, pravu granicu Srbije sa Crnom Gorom, Albanijom i Makedonijom i srpsko duhovno i kulturno nasleđe na KiM.
Nama je kapitulacija, gospodo iz LDP-a i DS, spremana u Rambujeu, kada je NATO pakt vršio pritisak na Republiku Srbiju da prihvati taj tzv. sporazum iz Rambujea, po kome je celokupna Savezna Republika Jugoslavija trebala da bude okupirana od strane NATO pakta, da se NATO paktu da vrhovno pravo da upravlja Republikom Srbijom i da konvoji NATO pakta slobodno prolaze kroz Srbiju i Crnu Goru. To tadašnji pregovarački tim Srbije nije hteo da prihvati, ali je nekoliko godina kasnije prihvatio Vuk Drašković.
(Predsednik: Zaista neću dozvoliti dalje da govorite na način koji nema nikakve veze sa amandmanom i temom koja je na dnevnom redu. Ovo se odnosi na sve.)
Gospođo Đukić-Dejanović, ja smatram da je ova tema isuviše važna, a istovremeno isuviše složena, i sa pravnog i sa…
(Predsednik: Ne možete kršiti Poslovnik zato što je tema važna. Molim vas, nemojte me dovoditi u neprijatnu situaciju.)
Zaista nemam želju da vas dovodim u neprijatnu situaciju. Imam želju da govorim o amandmanu koji se odnosi na tu tzv. kancelariju za stručne i operativne poslove u pregovaračkom procesu. Sve to ima veze sa ovom kancelarijom. Na kraju krajeva, vi ste jedna vrlo obrazovana dama, pokušajte vi da mi date racionalno objašnjenje. Ako je Borko Stefanović u 2011. godini potpisao sve ove sporazume a da jedan jedini dinar u budžetu Republike Srbije za ovu godinu nije bio predviđen za tu kancelariju, zašto mu za 2012. godinu davati skoro 12 miliona? Jel nije bolje da se to da vojnim penzionerima da se reši njihov težak položaj koji imaju u ovom društvu, umesto da se daje jednoj fiktivnoj kancelariji?
Ta kancelarija, gospođo predsednice, postoji samo na papiru. Evo, pitao sam i gospodina Cvetkovića i gospođu Kolundžiju, sada pitam i vas – da li možete da mi navedete, sem Borka Stefanovića, još jedno ime tog tzv. stručnjaka koji je zaposlen u ovoj kancelariji, a koji učestvuje u pregovorima sa Šiptarima? Da li ima jedno, dva imena? Koliko ljudi tu radi? Šta oni rade, na kojim poslovima? Koji je njihov obrazovni profil, koja su njihova radna mesta, zadužeanj? Na koji način su oni učestvovali u dosadašnjim pregovorima sa Šiptarima? Kako oni to pomažu Borku Stefanoviću? To su sve nepoznanice za građane Srbije.
Nije mali novac 12 miliona dinara u vremenu kada većina građana Srbije jedva sastavlja kraj sa krajem. Dakle, jedno veoma važno pitanje.
Naravno, sve ovo što se odnosi na kancelariju ima svoju predistoriju, ima svoj istorijski kontekst, od 1999. godine naovamo. Evo, mi se trudimo, trudi se i gospođa Nada Kolundžija i gospodin Đurić i ja da svako sa svog političkog aspekta osvetli taj istorijski kontekst i da da objašnjenje kako smo došli dotle da u 2011. godini bez izjednog predviđenog budžetskog dinara prihvatimo sve ono što Šiptarima odgovara.
Sama Edita Tahiri, sam Hašim Tači je izjavio, to su objavili svi mediji, kada je Borko Stefanović prihvatio taj koncept IBM, odnosno integrisanog upravljanja administrativnom graničnom linijom, da je time Republika Srbija i formalno, dakle, "de jure" priznala tzv. republiku Kosovo. To nisam rekao ja, to su rekli Hašim Tači, Edita Tahiri. To kažu poslanici DS i G 17 plus koji dolaze sa teritorije KiM. Oni koji pričaju o realnosti, vode jednu nerealnu politiku. Ta politika Borisa Tadića, gospođe Kolundžije, Borka Stefanovića itd. završava se ovde u Pionirskom parku. Na severu KiM ta politika apsolutno ne može da prođe i srpski narod na KiM je doživljava kao štetočinsku, kao protivustavnu, kao jednu politiku koja je suprotna srpskim nacionalnim i državnim interesima.
