Kao član Visokog saveta sudstva, a ne kao neko ko je nadležan da odlučuje o predsednicima sudova, ja sam kao ministar jedna od 11 članova Visokog saveta sudstva, iznosim ove činjenice s obzirom da je u diskusiji koja se vodila u prvom delu dana rečeno da je ministar taj koji odlučuje o predsednicima sudova. Znam da vi to znate, ali prosto zbog građana Srbije želim da ukažem na to. U toku je obrađivanje prijava kandidata za predsednike sudova. Nedavno je bio raspisan konkurs koji je trajao do određenog datuma. U toku su, kao što sam rekla, obrađivanja prijava i ja očekujem da se nakon Nove godine otpočnu razgovori sa kandidatima za predsednike sudova. Oni su dužni i da svi oni koji pretenduju da budu na tim funkcijama da predlože i određeni plan rada sudova. Smatram da je to dosta dobro jer se može videti, u stvari, njihova intencija, na koji način smatraju da može da se upravlja određenim sudom. Nakon toga, naravno, odluku će doneti Visoki savet sudstva i proslediti Narodnoj skupštini, kao poslednjoj instanci koja odlučuje o tome.

Narodni poslanik Petar Jojić, dva minuta za komentar. Izvolite.

Postavljam jedno dopunsko pitanje gospođi Malović. S obzirom da danas nisam razumeo, nije ni bilo govora o tome kad smo razgovarali o onim delovima i setu pravosudnih zakona, s obzirom na mogućnost blokade advokature po službenoj dužnosti, da neće davati ukoliko se ne izvrše isplate i dugovi advokatima po službenoj dužnosti, Vlada duguje, odnosno ministarstvo pravde, koliko znam, velika sredstva, ali ne znamo kolika su ta sredstva. Da li postoji mogućnost da nam kažete? Kolege iz advokature su zainteresovane, s obzirom da se godinama, kažu oni, duguje advokatima.

Prvo, koliko se duguje i da li ima mogućnosti, gospođo Malović, da se ti dugovi rešavaju u tom delu, da se sa Poreskom upravom i Upravom prihoda reši pitanje tih dugova koje duguju advokati i koje duguje Vlada, odnosno ministarstvo advokatima? Postoji sad neka mogućnost da tu dođe do prebijanja dugova, jer bi se jedan problem rešio i ne bi došlo pravosuđe u situaciju da dođe do blokade i da ljudi odbiju da brane po službenoj dužnosti jer ih niko ne plaća. Molim vas ako možete da odgovorite.

Narodni poslaniče, sada ste koristili dva minuta za komentar i ne postoji mogućnost da bilo koji od ministara dobije reč, pošto poslanikova mora biti poslednja. Dakle, molim vas da pogledate Poslovnik. Imali ste tri minuta da postavite pitanje, odgovorio je ministar Mrkonjić. Onda ste dobili tri minuta da postavite dodatno pitanje i komentar, onda je odgovarala ministarka pravde Snežana Malović. Onda poslanik dobija dva minuta za opšti komentar, nakon čega ni jedan ministar ne može da dobije reč. Molim vas, da ne bi bilo zabune zašto ministarka Snežana Malović ne dobija reč.

Narodni poslanik Nenad Čanak ima reč, za prva tri minuta, a posle njega narodni poslanik Šerif Hamzagić.

Postavio bih nekoliko pitanja, međutim, neprijatno sam iznenađen činjenicom da ovde nema ministara kojima bih mogao uputiti ta pitanja, zbog toga što pre već više meseci sam postavio pitanje ministru unutrašnjih poslova – kako je moguće da u sekularnoj državi MUP ima krsnu slavu? Nisam dobio nikakav odgovor. Ponovio sam pitanje predsednici parlamenta, koja mi je rekla da nije ni ona dobila odgovor i da će pitanje ponoviti nadležnom ministarstvu. Ponovo postavljam pitanje i dopunjujem ga pitanjem – dokle će pojedini ministri ignorisati parlament ove zemlje?

Drugo pitanje za ministarku pravde glasi – da li su nastupi inženjera Mrkonjića, gde traži oslobađanje pravosnažno osuđenih lica, pritisak na nezavisno sudstvo? Tu se, naravno, radi o Radetu Markoviću, Mihalju Kertesu i Dragoljubu Milovanoviću, pravosudno osuđenih za zločine na Ibarskoj magistrali i ubistvo Ivana Stambolića. Dakle, da li je to napad na nezavisno sudstvo?

Dalje, imam pitanje i za ministra Dulića. Skladištenje nuklearnog otpada u Srbiji je tema koja izaziva mnoge dileme zbog toga što postoje glasine da se nuklearni otpad skladišti na neadekvatan način i da se čak uvozi nuklearni otpad i da se skladišti na teritoriji Srbije, čime se ugrožava zdravlje građana Srbije. Obzirom da je, po saznanjima koja sam dobio od vas, zabranjeno tako nešto, kako je onda moguće da preduzeće koje se bavi skladištenjem nuklearnog otpada ostvaruje oko četvrtine svojih prihoda iz spoljnotrgovinskih aranžmana? Koji su to aranžmani i o čemu se tu zaista radi?

Takođe bih želeo da mi nadležni iz Vlade objasne kako je moguće da, žao mi je što ovde nije premijer koji obavlja i funkciju ministra finansija, carina dostavlja agencijama, koje se zovu "PI", "OFPS" i "SOKOJ", carinske dokumente o uvozu IT opreme, koje su inače poslovna tajna svakog preduzeća koje se bavi tim poslom? Za početak ovoliko.

Zahvaljujem.

Ministarka pravde Snežana Malović ima reč.

Kao ministar pravde zaista smatram i držim se toga da svi oni postupci koji su u toku ne treba komentarisati i da treba ostaviti pravosudnim organima da donesu odluku o tome, naročito ako je reč o krivičnim postupcima. Prosto, slažem se sa vama da svaki govor ili diskusija o određenom predmetu, koji nije pravosnažno okončan, može da ima drugačiju konotaciju. Za razliku od nekog prethodnog vremena, kada su se u Srbiji dešavali čak i politički montirani procesi i kada su se neka lica nepravedno nalazila u zatvoru, takva situacija sada više ne može da se desi i to je nešto što meni predstavlja jedan od ponosa rada pravosuđa.

Govoreći o izjavama ministra Mrkonjića, mog uvaženog kolege, mislim da je on dovoljno u javnosti pojasnio zbog čega je to izrekao. Svakako se radi o licima koja se nalaze na pravosnažnom izdržavanju kazni zatvora za koje su osuđeni, i Milanović i Marković, nalaze se na istom onom mestu na kome su se i nalazili i 2008. godine kada smo preuzeli dužnost rukovođenja određenim sektorima u okviru Vlade Republike Srbije. Da bi oni bili oslobođeni postoji jedna pravna procedura. U ovim slučajevima, ako je reč o pravosnažnim osuđujućim presudama, to je samo institut pomilovanja. Ali, sada govorim kao građanin Srbije i kao pravnik, ne kao ministar pravde, zaista smatram da u ovim konkretnim slučajevima do toga neće i ne može doći.

Ministar Oliver Dulić ima reč.

Hvala na pitanju. Mislim da je uvek dobro da se dileme koje u javnosti postoje na neki način razreše. Parlament je dobro mesto za to. Naravno, svi smo svedoci činjenice da naša javnost vrlo često na vesti koje bi mogle da izazovu određenu vrstu uznemirenja, reaguje, između ostalog, zbog tvrdnji nestručnih ljudi koji se pojavljuju u medijima, a vrlo često je to i pitanje dnevne politike, pa smo imali prilike da čujemo i kada je u pitanju nuklearni otpad i generalno opasni otpadi u Srbiji. Mnogi čak i narodni poslanici ili predstavnici političkih stranaka izjavljuju stvari koje apsolutno ne stoje.

Prvo, po Zakonu o zaštititi od jonizujućih zračenja, kao i po Zakonu o upravljanju otpadom, apsolutno je zabranjeno uvoziti opasni otpad ili bilo koji drugi otpad koji sadrži karakteristike nuklearnog otpada. Mi kao država spadamo u red onih država, a njih je ogromna većina u svetu, gde je zabranjeno uvoziti bilo koju vrstu otpada koji može da ugrozi životnu sredinu, odnosno zdravlje ljudi, pogotovo ukoliko ne postoje adekvatna postrojenja u kojima se taj otpad prerađuje, što sa našom državom jeste slučaj.

Kada pričamo o nuklearnom otpadu, moram odmah da kažem da je to neka vrsta podeljene nadležnosti, da je za Institut "Vinča" odgovorno Ministarstvo nauke. Što se tiče Agencije za jonizujuće zračenje, podeljena je nadležnost između Ministarstva životne sredine i Ministarstva nauke. Vrlo kratko bih dao informacije.

Kao što znate, Institut "Vinča" postoji mnogo decenija, on je formiran i kreiran kao institut koji bi se bavio tada veoma aktuelnim pitanjem nuklearnih programa koje su države od 50-tih godina formirale na svojim teritorijama. Jugoslavija je bila jedna od zemalja koja je bila izuzetno aktivna u istraživanju u oblasti nuklearnih nauka. Institut "Vinča" je, između ostalog, bilo mesto gde se sakupljao nuklearni otpad koji je dolazio sa teritorije cele Jugoslavije. Negde u ovom trenutku, odnosno do trenutka dok nije izgrađeno novo skladište, u starom skladištu je na potpuno neuslovan način skladišteno negde oko 3.000 kubika nuklearnog otpada. Pored toga je skladišten i nuklearni otpad koji je korišćen u eksperimentima tokom vremena bivše Jugoslavije, i to 13 kilograma istrošenog nuklearnog goriva sa visoko obogaćenim uranijumom i negde oko 2,5 tone istrošenog nuklearnog goriva sa nisko obogaćenim uranijumom, koji je tokom prošle ili pretprošle godine veoma efikasno transportovan u zemlju porekla a to je bila Rusija, pošto je to uvezeno iz SSSR negde 60-tih ili 70-tih godina, nisam siguran.

Dakle, novo skladište koje je izgrađeno u skladu sa međunarodnim standardima, izgrađeno je iz sredstava koja je ova država dobila, u vrednosti od 2,5 miliona evra, je upravo služilo da se u njemu na bezbedan i siguran način skladišti onaj otpad koji je ostao iz vremena bivše Jugoslavije ili onaj otpad koji se generiše na teritorije naše države svake godine.

Hoću da kažem da negde između nekoliko desetina i nekoliko stotina kubika nuklearnog otpada se svake godine generiše na teritoriji Srbije. Odakle dolaze ti otpadi? Pre svega, dolaze iz zdravstvenih ustanova, potom iz industrije, dolaze iz nekih naučno-istraživačkih eksperimenata koji se obavljaju. Hoću da kažem našim građanima, mali broj njih zna da je nuklearni otpad, na primer i delovi gromobrana koji su zamenjeni u međuvremena, javljači požara, mnoge stvari koje imamo u našem okruženju, oni se tretiraju kao nuklearni otpad. Sve to što se sakupi se skladišti, ovoga puta od kada otvorilo novo skladište, skladišti se na bezbedan i siguran način. To će tako da se nastavi da se skladišti i u budućnosti.

Dakle, mi smo samo dobili mesto gde se na bezbedan i siguran način skladišti onaj otpad koji se generiše na našoj teritoriji. Pošto su tu bile sumnje da ćemo postati zemlja koja će sada uvoziti nuklearni otpad, to apsolutno ne dolazi u obzir. Mi imamo redovne kontrole Agencije za jonizujuće zračenje, kao i carinskih službi, MUP i svih nadležnih službi kada je u pitanju sprečavanje transporta eventualnih nuklearnih otpada kroz našu zemlju bez adekvatne papirologije. Sve je to nešto što je definisano i na neki način se vodi kroz izuzetno striktne međunarodne direktive.

Dakle, svi oni transporti koji ulaze na teritoriju naše zemlje, koji prolaze kroz našu teritoriju se mere, između ostalog i na jonizujuće zračenje. Dešava se da naši nadležni organi na granicama vraćaju terete u kojima se eventualno primeti da postoje bilo kakva povišenja radijacije, upravo da bi zaštitili naše stanovništvo. Vrlo često možete da čujete da se vrati kompozicija, pogotovo sa građevinskim gvožđem, sa različitim vrstama metala koji služe za transport, da se vraćaju sa naše granice, da ne bi prošli kroz našu teritoriju, koji eventualno imaju povišeno jonizujuće zračenje. Dakle, u ovom trenutku smo opremljeni kao zemlja da se borimo protiv toga.

Takođe hoću da kažem da, zahvaljujući jednom projektu koji je učinjen od strane Ministarstva životne sredine, mi imamo uspostavljenu mrežu ranog monitoringa bilo kakve vrste nuklearnog akcidenta, odnosno merenja zračenja na teritoriji cele naše zemlje. Mi svakog trenutka možemo da znamo ukoliko postoji negde povišenje toga, znali bi sigurno i da postoje bilo kakvi emiteri, odnosno izvori jonizujućeg zračenja na teritoriji naše zemlje.

Sve u svemu, sa ovim skladištem smo dobili adekvatan prostor. Ponavljam, apsolutno je zabranjen uvoz svake vrste otpada koji spada u kategoriju nuklearnih otpada. Tako će, siguran sam, biti i u budućnosti.

Moram da pomenem i sa ovog mesta, ne postoji bilo kakav razlog za brigu ili uznemirenje naše javnosti zbog činjenice da smo završili još jedan od velikog broja poslova koji moramo da završimo kada je u pitanju upravljanje opasnim otpadom.

Da li narodni poslanik Nenad Čanak želi da koristi tri minuta za dodatno pitanje?