Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ne želim da govorim o Predlogu zakona o ministarstvima, i Predlogu zakona o Vladi, pošto te predloge još nemamo. Ne želim da govorim o izboru nove Vlade, jer će to biti na dnevnom redu za koji dan. Želim da se držim teme današnjeg dnevnog reda, želim da govorim o funkciji predsednika Narodne skupštine i o kandidatu za ovu po nas veoma značajnu funkciju.
Parlamenti u Evropi se nazivaju cenjeni dom ili visoki dom. Zbog toga što su zakonodavni organi, predstavnički organi oličenje demokratije u određenoj državi. Pored toga, parlamenti imaju još neke veoma značajne funkcije. To je na primer nadzorna ili kontrolna funkcija. Zbog toga mi smatramo da je predsednik Narodne skupštine jedna od najbitnijih, najvažnijih, ključnih funkcija u svakoj državi. Zbog toga nam nije jasno zbog čega svi beže od te funkcije, kao đavo od krsta. To je tako i sada, to je bilo tako i pre četiri godine, to je bilo tako i u prethodnim sazivima. Jednostavno je stvorena atmosfera u Srbiji da je pozicija, da je funkcija ministra u Vladi, bilo koji resor, pa i najbeznačajniji resor, bitniji, ključniji, važniji od funkcije predsednika Narodne skupštine. Mislim da bi to nama svima, kao narodnim poslanicima, trebalo da smeta. Kao što bi trebalo da im smeta i to što je funkcija državnog sekretara u bilo kom ministarstvu bitnija, važnija, nego funkcija narodnog poslanika. Sve dok to bude bilo tako, krivicom svih parlamentarnih stranaka, koje na takav način razmišljaju, ovaj dom i ovaj naš parlament nećemo moći da nazovemo visokim domom ili cenjenim domom.
Kao što znate, Srbija ima parlament od 1835. godine, ali je tada Narodna skupština bila savetodavni organ kneza. Od 1869. godine imamo parlament u Srbiji koji je zakonodavni organ, a od 1888. godine, po tadašnjem Ustavu, imamo Narodnu skupštinu koja je parlament u današnjem smislu reči.
Da li će elementi ovih dogmi još uvek da odjekuju u glavama, u mislim a i u namerama praktičnim ovog dela većine i vlade ili do neće biti slučaj, to je današnje pitanje.
Kada je reč o današnjoj opoziciji, razume se, onda može da nastavi da protežira i populariše tu dogmu, ali ona ne vodi poslove. To je to.
Uostalom, danas smo videli da i ona po malo menja suštinu tog slogana. Čuli smo u reči uvaženog kolege Mićunovića da Evropa nema alternativu, a ne EU nema alternativu. To je neko pomeranje, danas , tako da su te dve stvari, Evrope i EU, poprilično različite, mnogo više nego što je bilo pre 10 godina, ali to je stvar opozicije. Ona ima pravo da vodi svoju politiku, svoju opozicionu politiku i to nije neki veliki problem. Govorim o većini i o Vladi.
U onome što smo do sada videli i u kampanji, a naročito u prethodnom periodu, mislim, ako mi dozvolite, vladajućoj većini, da budem po malo i optimističan i da u onome što je Vlada učinila nađem nešto dobro što bi vi mogli da iskoriste. Dakle, ona je pokazala kako ne treba voditi politiku. To je jako dobar rezultat. Prosto, treba ići i tim negativnim smerom, obzirom na rezultate, ne obzirom na neke apstraktne ciljeve itd.
Danas Srbija kao država, njena Vlada i njena većina, ne sme da se okreće jednom svetskom polu, u situaciji kada postoji multipolarni svet i kada je proces odnosa međunarodnih, multilateralan, ne više dakle jednopolaran, kao što je to bilo do skora. Dakle, to jedna država danas ne sme, Srbija najmanje.
U svakom pogledu, u diplomatskom pogledu, u bezbednosnom pogledu, u trgovinskom pogledu, u investiciono-finansijskom pogledu, u pogledu razvoja kulture, nauke i obrazovanja svet je potpuno promenjen i Srbija zaista mora da uči od prethodne Vlade kako ne treba raditi. To je, prosto, jedan zaključak iz jednog lošeg iskustva da je do sada politička klasa stvarala svoje preferencije i svoje opcije na osnovu svojih interesa i upravo posle te preferencije hranile samo interese te političke klase. Mi to danas imamo u Srbiji kao evidentan rezultat i to je dobar nauk za većinu.
Potom, većina ne sme da koristi sredstva vlasti za stvaranje monopola – u privredi, u državnoj upravi, u finansijskoj sferi, u medijima, u kulturi itd.
Razume se, ti monopoli najmanje smeju da budu izraženi u javnim finansijama i u državnom budžetu. To su neki nauci koji bi valjali da budu neke tačke orijentacije ove sadašnje Vlade.
Razume se, vaš program je pozitivan, nije negativan. O tome ćemo razgovarati kada budemo razgovarali o Vladi, budući da imate i koalicioni sporazum, a imaćemo i ekspoze predsednika Vlade, tome ćemo više pažnje posvetiti. Sada prosto govorim kako ne treba raditi, da tu imate jedan dobar uzor.
Da se malo osvrnem na sam parlament pošto je on glavna tačka dnevnog reda danas povodom izbora predsednika parlamenta.
Nezgoda naše države od januara 2001. godine, kada je prva Vlada Srbije izabrana posle onih velikih političkih promena, je u tome što su se većine bile jako brojne po svom sastavu. Najmanje je to bio slučaj u dve vlade Vojislava Koštunice, kada je bilo najmanje stranaka u Vladi i najmanja složenost koalicione većine, ali tu je bio dovoljno veliki broj da je Vlada jako teško funkcionisala. To je nekakva hronična bolest našeg parlamentarizma. Nekako za nesreću, nisam brojao, ali čini mi se da će ovu vladu podržavati skupštinska većina od najvećeg broja članica do sada, čak veća od one prve DOS, od 18. Tu smo negde, možda koji broj više. To dakako nije dobro. Ta heterogenost u većini i u Vladi teško postiže jedinstvo puta i cilja u delovanju jedne vlade i to je veliki problem po sebi.
Ono što jeste dobra stvar u ovom celom kontekstu to je da Srbija ima svoj Ustav, koji je donet 2006. godine i Srbija u svom Ustavu ima jasno definisan sistem vlasti. Dakle, bila ta heterogenost veća ili manja, ta većina se mora orijentisati prema Ustavu Srbije.
Po srpskom Ustavu, imamo parlamentarni sistem vlasti koji je nešto malo korigovan određenim nadležnostima predsednika Republike, ali u svojoj osnovi ostaje parlamentaran. Parlament je centar institucija, centar vlasti.
Ovo govorim zato što prethodni period je bio period veoma intenzivnog kršenja Ustava kada je u pitanju funkcionisanje parlamentarizma i funkcionisanje sistema vlasti. U prethodnom periodu smo imali faktički režim lične vlasti šefa države ili predsednika Republike, koji je pod svoju kontrolu stavio Vladu, pa samim tim i parlamentarnu većinu. Zbog toga se događalo u državi, a i u ovom parlamentu kao njegovom predsedničkom telu ono što se događalo. Parlament je služio kao organ za produkciju, fabrikaciju evropskih zakona, koji su praktično neprimenljivi. Parlament je donosio rezolucije koje ne da nisu služile na čast Srbiji nego su bile na sramotu Srbije, kao što je na primer Rezolucija o Srebrenici ili rezolucije koje posle vlada ili ta većina, tj. predsednik Republike pogazio brisanjem, gumicom, kao što je slučaj sa Rezolucijom o mišljenju Međunarodnog suda pravde povodom odluke o nezavisnosti Kosova.
Taj parlament u toku četiri godine nije gotovo izustio poštenu reč o najtežem problemu Srbije, a to je Kosovo i Metohija. Sve je to bila posledica izigravanja Ustava u suštini. Šta god mi pričali o bivšem predsedniku Republike, da li je potpisao ovo ili ono ili šta je rekao tajno ovome ili onome, o čemu smo danas puno slušali, osnovni problem je u tome što on krši Ustav svojim načinom delovanja. Čitav sistem mu je to omogućio. Ovaj parlament treba da se drži Ustava, ukratko rečeno, po svojim nadležnostima.
Dobra je okolnost da je predsednik Republike promenjen. Što se tiče podrške DSS Tomislavu Nikoliću, ona se najviše bazirala na uverenju da će Tomislav Nikolić poštovati Ustav i da će svoju predsedničku funkciju obavljati u skladu sa Ustavom. To je najvažnija stvar za DSS, pri čemu ostaje utemeljen problem ove strašne heterogenosti koju ćete vrlo teško moći da zadržite kao što su to bile i sve prethodne vlade.
Da ne bih mnogo dužio, prosto ću se osvrnuti i na značaj i rukovodstvo parlamenta i samog parlamenta u jačanju njegove pozicije u sistemu vlasti Srbije, one pozicije koja mu, kao što sam rekao, Ustav predviđa.
Razume se, rukovodstvo parlamenta ili kolegijum ili već kako se zove, ima strašno važnu funkciju, a predsednik izuzetno važnu funkciju. On vodi taj parlament, određuje dnevni red u kolegijumu, daje mu to itd.
U prošlom sazivu smo imali problema sa predsednikom tj. predsednicom parlamenta i sa nekim potpredsednicima ili potpredsednicama, nismo bili zadovoljni načinom kako oni poštuju i kako primenjuju Poslovnik. Tu je bilo raznih intervencija i incidenata, neprijatnih situacija, ne samo zato što su poslanici užarene glave govorili, što je kod nas čest slučaj, pa i danas to imamo na delu, već često i zato što se predsednik parlamenta ili onaj ko je vodio sednice inatio sa poslanicima i vrlo proizvoljno tumačio Poslovnik.
Ne znam da li je tema o Poslovniku danas da govorim, neću, razume se, da li ga menjate ili ne i gde, to ćemo ostaviti za drugi put i za kasnije, ali uloga predsednika je pre svega u tom finom taktu, u vođenju jednog tela koji ima 250 individua, a u ovom slučaju 44 političkih članica. Neće to biti teško objediniti, ali je možda prednost u tome što će predsednik parlamenta biti dovoljno mlad čovek sa, tako da kažem, još uvek neistrošenim živcima da bi mirno i hladne glave vodio ovaj parlament.
Najveća odgovornost jeste na većini poslaničkoj kada je reč o delovanju ovog parlamenta, o njegovom značaju i ulozi. To se negde podrazumeva i to je njena odgovornost. Opozicija o tome gotovo i ne mora da vodi računa. Kada je reč o poziciji, i ona ima svoju ulogu, da opet bude u okvirima zakona i Ustava.
Sasvim je jasno da kao predsednik DSS mogu govoriti samo o svojoj stranci. Mogu garantovati da će ova stranka doprineti radu ovog parlamenta upravo u smislu o kome sam govorio. Nama su najvažniji Ustav i zakon i u tom ovkiru ćemo voditi žestoke polemike i debate, naravno, pre svega sa većinom i sa Vladom kada ona bude ovde.
Kada je reč o samom predsedniku, to je povod naše rasprave, DSS se oseća u ovom konstituisanom parlamentu kao opozicija, ne kao deo većine. Iz tog razloga ona nema poseban razlog da pozitivno glasa za predsednika, ali nema razlog ni da glasa negativno jer to je početak rada ovog rukovodstva i ovog parlamenta. Iz tih razloga ona će se uzdržati od glasanja kada bude reč o toj stvari. Hvala na pažnji.
