Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, dame i gospodo poslanici, jako mi je drago da se ovaj zakon našao pred Skupštinom, jer ga smatram jednim od najvažnijih zakona koji predstavlja preduslov razvoja i perspektive ovog društva.

Međutim, mislim da su izmene i dopune ovog zakona više usmerene na formalno tehničke probleme, a ne na one suštinske. U smislu kvantiteta obrazovanja i standarda u razvijenim društvima, donja granica potrebno obrazovnih ljudi u jednom društvu, državi ili regiji jeste 20%. Procenat u našoj zemlji je daleko ispod ove donje granice i on se kreće nešto, čini mi se, ispod 7%. Ako zadrete u unutrašnjost zemlje, videćete da je taj prostor još niži, što direktno utiče na nemogućnost ravnomernog regionalnog razvoja o kojem vrlo često slušam.

Ovim zakonom predviđena je zaštita interesa studenata, kako je navedeno u dokumentu koji smo dobili, iz razloga što 80% studenata nije ostvarilo potrebnih 60 bodova. I doista, u smislu formulacije koja je ovde navedena, to jeste u interesu studenata, međutim, ako uđemo malo dublje ispod ove površine, ovaj podatak je zabrinjavajući i on nam govori o jednom izuzetno teškom sistemskom problemu kada je obrazovanje u Republici Srbiji u pitanju.

Neko je rekao i doveo u pitanje bolonjski sistem, da on nije dobar i da je obrazovanje danas u Srbiji gore nego što je bilo u prethodnom komunističkom periodu, kada je planski i centralistički bilo organizirano. Međutim, bolonjski sistem se dokazao u nekim drugim visoko razvijenim zemljama, što znači da ga ne treba dovoditi u pitanje, već smatram da je ovde u pitanju loša implementacija bolonjskog procesa.

Takođe se kaže da će se smanjenjem ispitnih rokova poboljšati i povećati kvalitet i efikasnost nastavnog procesa. Mislim da će smanjenje rokova samo izazvati suprotan proces, jer bolonja podrazumeva jedan dinamičan sistematski pristup obrazovanju, gde studenti kroz kontinuirani rad na univerzitetima stiču bodove, što opet potvrđuje da ovaj podatak od 80% studenata koji nisu zadovoljili, a na budžetu su Republike, govori da proces organizovanja nastave na državnim univerzitetima nije dobar.

Takođe je neko ovde doveo u pitanje obrazovanje na privatnim fakultetima i univerzitetima u odnosu na državne. Mislim da je ovde napravljen problem, zato što se sa planskog načina organizovanja obrazovanja želelo ući u tržišni sistem obrazovanja. Međutim, stalo se negde na pola puta, pa na tržištu obrazovanja bukvalno imamo jednu vrstu nelojalne konkurencije kada su u pitanju privatni univerziteti u odnosu na državne univerzitete i mislim da je ovde politika obrazovanja usmerena ka institucijama, a nije usmerena ka studentima, jer studenti privatnih univerziteta su takođe naša deca i generacije koje trebaju preuzeti odgovornost u narednom periodu.

Za kraj želim reći da mislim da je nužno bilo da u ovoj izmeni i dopuni Zakona o visokom obrazovanju, u proširenim nadležnostima nacionalnih situacija, kako je navedeno, a već u postojećem Zakonu stoji ko može biti u sastavu Nacionalnog saveta, mislim da je veliki nedostatak, što u zakonu ne stoji ko ne može biti član Nacionalnog saveta.

Imamo situaciju da rektori pojedinih univerziteta su istovremeno i članovi Nacionalnog saveta, koji u svojim nadležnostima utvrđuje standarde za samovrednovanje, ocenjivanje kvaliteta visoko školskih ustanova, utvrđuje standarde, utvrđuje standarde za početnu akreditaciju, utvrđuje standarde i postupak za akreditaciju visoko školskih ustanova, utvrđuje standarde i postupak za akreditaciju studijskih programa, gde imamo klasični primer sukoba interesa, jer bukvalno mogu da protežiraju, koriguju i kreiraju naučno-nastavne programe i sve moguće procedure onako kako to odgovara njihovim univerzitetima i fakultetima ako imaju konkurenciju na istom distriktu da vrše i diskvalifikaciju istih. Klasičan primer toga jeste Novi Pazar, gde je rektor državnog univerziteta istovremeno i član Nacionalnog saveta.

Zahvaljujem. Za kraj ću reći da iz razloga koje sa naveo neću glasati za izmene i dopune ovog zakona. Hvala.

 Zahvaljujem gospodine Elfiću.
Sledeći ima reč gospodin Vladimir Marinković.

Poštovani predsedavajući, gospodine Mitroviću, dame i gospodo narodni poslanici, SDPS podržava inicijativu Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja o uvođenju i utvrđivanju nacionalnog okvira kvalifikacija. Rekao bih nekoliko reči o genezi toga kakva je situacija, kakvo je stanje po pitanju nacionalnog okvira kvalifikacija u našoj zemlji.
Moram da pomenem Nacionalni savet za visoko obrazovanje koji je još 2010. godine doneo prvi draft, verziju nacionalnog okvira kvalifikaciji, koji je učestvovao u jednom međunarodnom projektu i koji je definisao i prošao sve filtere onoga koji je najnadležniji za sertifikaciju ovakvog jednog dokumenta ili instituta, koji se zovi Nacionalni okvir kvalifikacija, a to je Savet Evrope. Dakle, imali smo u određenom obliku nacionalni okvir kvalifikacija još 2010. godine. Mislim da je potreba da što brže donesemo novi nacionalni okvir kvalifikacija.
Ono što SDPS isto tako smatra da je možda bilo bolje rešenje da se donese poseban zakon o nacionalnom okviru kvalifikacija, kojeg imaju Nemačka i Slovenija. Mislim da bi se na jedan kvalitetniji i bolji način obuhvatila problematika ovog okvira, koji je striktno povezan sa listom zvanja, koji mi danas nemamo i on direktno utiče na proces zapošljavanja i na proces fleksibilnosti. Dakle, razvoja tržišta rada u našoj zemlji.
Još uvek koristimo stari okvir kvalifikacija. U njemu nisu predviđeni mnogi instituti koji su definisani zakonom iz 2005. godine, pa izmenama i dopunama zakona iz 2010. godine. Dešava se da poslodavci u privatnom i javnom sektoru još uvek u svojim sistematizacijama radnih mesta definišu neki šesti, sedmi, osmi stepen obrazovanja, koji u zakonu od 2005. godine još ne postoji. Dakle, nacionalni okvir kvalifikacija će definitivno modernizovati i uticati na poslodavce, tako i na zaposlene, da znaju koje su to kvalifikacije definisane i šta diplomci koji završe određene visoke škole i fakultete poseduju od onoga što nacionalni okvir kvalifikacija jasno definiše. Šta je to? To su ishodi učenja i to su kompentencije tih diplomaca.
Šta su ishodi učenja? To je ono što diplomac nosi sa sobom, kao rezultat njegovog teoretskog i praktičnog osposobljavanja, u kompaniju ili preduzeće u kojem će raditi. Šta je kompentencija? Ona definiše jasan standard da li je neki diplomac spreman da dobro obavlja određeni posao, da stvara dodatnu vrednost za svog poslodavca, ma ko on bio, da li je on u javnom sektoru ili je on u privatnom sektoru. Svi su zainteresovani za rešavanje ovog problema i za donošenje nacionalnog okvira kvalifikacija, a najviše socijalni partneri, Vlada, kao poslodavac, kao neko ko je vlasnik, titular u javnim preduzećima i u javnoj upravi, privatni poslodavci i sindikati, kao reprezenti sveta rada i, ono što je najbitnije, studenti. Studenti će tačno znati gde mogu da se zaposle i da daju jasne smernice svojim potencijalnim poslodavcima šta oni od kvalifikacija, sposobnosti i veština poseduju u procesu zapošljavanja.
Ono što je isto tako bitno, a što će nacionalni okvir kvalifikacija definisati, to je potreba za strateškim planiranjem razvoja privrede i obrazovanja. Trenutno imamo jednu veliku diskrepancu u ovom domenu, te u mnogim sektorima školujemo ljude koji su definitivno suficit na tržištu rada, a u nekim sektorima imamo manjak ljudi. Pre neki dan sam ovde pomenuo da je trenutna potreba za vatrogascima za 3.500 ljudi, potreba za poslovođama u trgovinskim radnjama je ogromna, a prosto ni potencijalni zaposleni, ni sindikati to ne znaju, niti to država zna, jer nema jasne strategije i definisanja potrebe za određenim kadrovima u budućnosti. Nadam se da će u okviru nove strategije razvoja obrazovanja do 2020. godine naše privredne potrebe biti definisane.
Ono što je isto tako jako bitno za nacionalni okvir kvalifikacija je da ga moramo jasno definisati, ali on mora da bude predmet stalnih diskusija, jer se ovde radi o usklađivanju sa evropskim okvirom kvalifikacija. Obzirom da je obrazovanje, da je tehnološki razvoj toliko dinamičan, imamo situaciju iz jednog najnovijeg istraživanja u SAD, da 2010. godine od 10 najtraženijih poslova 2004. godine uopšte nisu postojali. Dakle, i privreda, i nauka, i tehnologija se toliko brzo i dinamično razvijaju da moramo strateški planirati i ići u korak sa tim promenama koje se događaju.
Trenutna situacija kada je u pitanju visoko obrazovanje u našoj zemlji je da imamo 6% visoko obrazovanih ljudi. Šest procenata ljudi koji su završili neke više ili visoke škole, a Strategijom razvoja obrazovanja do 2020. godine je definisano da imamo 20%. Prosek u EU je 30-35%, SAD oko 50%, Japan 60%. Mislim da uz tu strategiju i definisanje ovog dobrog plana da imamo 20% visoko obrazovanih ljudi je potrebno da definišemo koji su to profili potrebni.
Koleginica Banović je lepo rekla u svom izlaganju. Nama su, ako ćemo da sprovodimo jednu politiku i strategiju reindustrijalizacije, potrebni inženjeri, potrebni su nam ljudi koji će da vode proizvodnju, a ne neki drugi profili koji neće imati čime da rukovode, jer neće biti razvoja privrede. Svi znamo da bez tehnološkog razvoja, da bez razvoja i stvaranja jednog društva koje je zasnovano na znanju i preduzeća koja su zasnovana na znanju, ne možemo ostvariti punu konkurentnost ni na regionalnom, a kamoli na globalnom tržištu.
Daću vam podatke iz jednog istraživanja, koje je rađeno u našoj zemlji pre nekoliko meseci, da kada je u pitanju ova disproporcija između potreba privrede za veštinama i kvalifikacijama ljudi i diplomaca je takva da 40% privrednika ističe ozbiljne teškoće unapređenja svoje proizvodne tehnologije zbog nedostatak veština zaposlenih. Trideset sedam procenata imaju probleme u reorganizaciji poslova. Novi zaposleni imaju problem sa učenjem novih veština. Iz toga proizilazi da 16% ima problem otvaranja novih linija, zbog gore navedenih nedostataka.
Eto dokaza koliko nam je potrebna ta jasna strategija i usklađivanje potrebe privrede sa, naravno, kadrovima koje ćemo obrazovati u narednom dobu.
Na samom kraju, ne mogu a da ne pomenem nivo obrazovanja koji se kod nas nepravedno zapostavlja, a to je vaninstitucionalno obrazovanje i neformalno obrazovanje. Smatram da je vaninstitucionalno obrazovanje, koje mnogi sa greškom nazivaju neformalno, to nije neformalno obrazovanje, ono ima jasnu svoju definiciju, neformalno obrazovanje je obrazovanje koje se definiše i koje se uči i stiče kroz rad, kroz radni proces, oni predstavljaju funkcionalni deo formalnog obrazovanja.
Mi moramo i na tom planu raditi, pošto nacionalni okvir kvalifikacija ne definiše samo formalno obrazovanje, on mora da definiše i potrebu za veštinama i sposobnostima i onim znanjima koja se mogu steći treninzima, posećivanjem raznih konferencija, sticanjem raznih iskustava dobre prakse i prihvatanjem nekih "no hauva" iz drugih zemalja koje su razvijenije.
Imam podatak da je 88% komparativne prednosti koju su iskazivali zaposleni u SAD upravo dolazilo zbog toga što su imali razvijen sistem razvoja i sticanja veština. To je jedna politika koja se tiče filozofije i strategije doživotnog učenja, za koju smatram da će ministarstvo definitivno predano raditi. Ove izmene zakona nam pokazuju da ministarstvo ima ozbiljnu nameru i prema tome mogu samo da pozdravim donošenje i nacionalnog okvira kvalifikacija kao jednog od prvih koraka koje je veoma važno da bi se zemlja ekonomski razvijala i da bi rešavali najveći problem u ovoj zemlji, a to je problem nezaposlenosti. Hvala.

Zahvaljujem. I vi ste stali tačno u predviđeno vreme.
Mirko Čikiriz, koliko vidim, nije u sali.
Sledeći govornik je Ana Novković. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministre, mislim da ne treba naglašavati koliko je Srbiji veoma važno da ima puno visoko obrazovanih ljudi. Nama trebaju mladi obrazovani ljudi i koji su motivisani za rad i stvaranje, ali i spremni da se obrazuju čitavog života.
Imati dete na studijama danas je za svaku porodicu i ponos i uspeh, ali i veliki trošak. Teško je danas školovati decu koja su na fakultetu, a posebno je to teško porodicama iz unutrašnjosti koje žive u malim mestima i čija deca i čija deca na studije odlaze u Beograd, Novi Sad ili Niš. Te porodice moraju da plaćaju vrlo skupe privatne stanove, moraju da plate komunalije, deci da obezbede hranu, prevoz, da im daju novac kada dođu kući.
Mnogi ne uspeju da se upišu na budžet, već plaćaju školarine i onda su to za porodice veoma veliki troškovi. Ti troškovi vrlo često prevazilaze jednu prosečnu platu i onda možete zamisliti kako je teško roditeljima. Vrlo često deca, ako se ne upišu na budžet, i odustanu od studija. Verujte mi, srela sam jako puno takve dece i njihovih roditelja koja su jednostavno detetu morali da kažu – znaš, ako uspeš da se upišeš na budžet, moći ćeš da studiraš, ako ne, nažalost, nećeš moći. Među njima ima i mojih bivših đaka, dece koju znam iz škole i znam da bi uz malo podrške i završetkom studija mogli da promene svoj socijalni status, ali, nažalost, to nisu mogli.
U tom smislu, podržavam ono što je ministar rekao, da će se zalagati za veći obuhvat mladih koji studiraju, da će biti napravljena lepeza plaćanja školarina i da će na taj način u stvari i oni koji su, da tako kažem, malo manje bili uspešni moći da studiraju, a naravno da će se oni koji su bili najbolji i najvredniji školovati o trošku države. U tom smislu, zajedno sa svojim kolegama poslanicima iz URS podržavam predlog da studenti mogu da se finansiraju iz budžeta ako ostvare 48 bodova.
Izneću vam podatak koji sam našla, a koji je rađen na uzorku od oko 80% fakulteta, gde je procenjeno da je samo oko 20% studenata u školskoj 2011-2012. godini ostvarilo 60 bodova. Faktički na ovaj način i donošenjem ovih izmena velikom broju studenata omogućićemo da upišu narednu školsku godinu i omogućićemo im da se školuju o trošku države.
Takođe je veoma važno što se izmenama ovog zakona omogućilo da produžena godina umesto šest meseci traje godinu dana. Ovo će biti veliko olakšanje i za roditelje i za studente, jer će imati pravo na dom, imaće pravo na menzu i na prevoz.
Međutim, mi vrlo brzo moramo da dođemo do 60 bodova i da studije učinimo bržim i efikasnijim. Moraćemo da prestanemo da kukamo samo na studente i na ovom putu zajednički će morati da rade i studenti i država, ali i fakulteti i sami profesori.
Danas su studenti na našim fakultetima zaista preopterećeni obavezama i, ako što je rekla koleginica, njihovo opterećenje i njihove obaveze mnogo su veće u odnosu na njihove kolege u evropskim zemljama. Zbog tih velikih obaveza i tog preopterećenja u stvari oni ne uspeju da ispune svoje obaveze i zato i dolazimo do ovoga da nemaju potrebnih 60 bodova.
Takođe smatram da je potrebno revidirati planove i programe i smanjiti obim gradiva. Mi današnje studente, a ovo ne mislim samo za studente, ovo se odnosi i na sve nivoe obrazovanja, i za osnovno i srednjoškolsko, treba da oslobodimo nepotrebnih znanja, oni treba da dobiju funkcionalno znanje, ona znanja, veštine i kompetencije koji će ih osposobiti za rad.
Mislim da je odavno prošlo vreme kada su profesori samo predavali, a đaci i studenti bili ti koji su to što su oni ispredavali, da se tako izrazim njihovim rečima, trebali da na bubaju i samo da odgovaraju. Vremena su se promenila i na putu sticanja znanja i studenti i profesori trebaju zajedno da koračaju. Moramo da unapredimo i metode rada.
Mi smo ti koji trebamo te studente da motivišemo i da na neki način nateramo da vredno rade i uče. Njima je u radu i u procesu sticanja znanja potrebno više prakse, potrebno im je timskog rada, potrebno im je rešavanje problema i potrebno je da steknu takva znanja, veštine i kompetencije koje će im omogućiti da se uspešno snađu u savremenom svetu, u ovom vremenu kada se tehnologije jako brzo menjaju, kada je dostupnost informacija veoma velika. Treba da izbegnemo to da naše studente i učenike teramo da uče gomilu podataka. Ne, to je pogrešno, mi trebamo da ih naučimo gde te podatke i informacije koje im trebaju mogu da nađu i da ih upotrebe za rešavanje problema.
Predlog zakona predviđa manji broj ispitnih rokova. Mislim da u ovome neće biti problema ako se bolje organizuju i vreme i obaveze. Na evropskim univerzitetima ima takođe mali broj ispitnih rokova, ali se ispiti polažu kroz kolokvijume, što kod nas često nije praksa.
Mislim da treba omogućiti studentima da ako polože sve obaveze kroz kolokvijume završni ispit treba da imaju samo ako žele visoku ocenu.
Ono što me posebno raduje, jeste da će studenti znati na početku svake školske godine koliko će im bodova sledećeg leta biti potrebno za upis, zato je dobro što se ovaj zakon donosi.
Ono što me posebno raduje, jeste da je, recimo, prilikom donošenja seta finansijskih zakona ministar finansija i privrede, gospodin Dinkić razgovarao sa zanatlijama i preduzetnicima o povraćaju PDV na bebi opremu, razgovarao je sa udruženjima roditelja. Danas sam videla da je ministar na moje isto veliko zadovoljstvo, uvažio i zahteve studenata. Da se jako dobro seća i studenata iz marta meseca.
Mislim da sve mere koje budemo u ovom parlamentu donosili i da će biti dobre ako su ciljane i ako njih oni korisnici kojima su namenjeni imaju koristi. Biće to veoma teško, ali treba izvagati između mogućnosti države i potreba i zahteva neposrednih korisnika i naći najbolje rešenje kojima će i jedni i drugi biti zadovoljni. Mislim da je nova Vlada dobro krenula i da u tom pravcu treba da nastavi, jer samo zajedničkim razgovorom i dijalogom možemo da krenemo napred. Hvala.

Zahvaljujem se.
Sledeći prijavljeni govornik je Svetislava Bulajić. Izvolite.

Zahvaljujem. Poštovani predsedavajući, članovi predsedništva, uvaženi ministre i kolege poslanici, pošto se javljam već na odmaku diskusije povodom jednog relativno skromnog Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju i budući da dolazim iz univerzitetske sredine, osim toga što sedim u poslaničkim klupama, ne mogu da izrazim veliko zadovoljstvo i radost kao i neke od prethodnih govornika ovim povodom, osim u onom delu u kojem je zaista, dakle, ovakav predlog izmena i dopuna izazvao ovakvu vrstu diskusije.
Naročito mi je značajno to da ste u vašem obraćanju poslanicima posle načelne rasprave dali neka od objašnjenja i naznaka kako bi se dalje kretala reforma, odnosno dovršavala reforma i koje su naznake kojim će putem i tempom to ići. Toliko je, dakle, i bolje što se razvila takva diskusija, jer pretpostavljam da smo malo više podataka zbog toga i dobili.
S toga bih, pošto je na mnoge stvari ukazano možda okrenula stvari malčice naglavce i pošla od te činjenice da nema sumnje da će se mere koje se sprovode smatrati uspešnim kada je u pitanju reforma visokog obrazovanja, samo ukoliko te mere budu zaista dovele do reforme koja će značiti državi u vladavini prava, tržišne privrede bazirane na znanju i to na znanju, dakle, ne bilo kom znanju, nego kvalitetnom znanju.
Ono što nas brine kao poslaničku grupu jeste činjenica da Srbija danas nije dovoljno utemeljena u znanju, da su različiti razlozi za tako nešto, ali da je svakako evidentno odsustvo snažnijeg impulsa od strane institucija, nedostatak administrativnih kapaciteta. Ali, rekla bih i nešto što je i nedostatak kulture širenja znanja, dakle, kult znanja je sve više demode u poslednje vreme.
Zbog toga sam uverena da je neophodna konsolidacija, dakle, raznih energija i kao univerzitetski poslanik to ponavljam smatram da na tom poslu moramo delati kao partneri, partneri svojih studenata, jer su centar misija obrazovanja upravo studenti, njih ne smemo zaboraviti i oni to moraju biti u svakom trenutku pa i u trenutku reformisanja visokog obrazovanja. Ali, ne deklarativno naravno, ne kao deklarativni partner na tom poslu ili neko ko je prihvati rešenja koja se nude, između ostalog i u ovom zakonu, odnosno u ovom predlogu zakona, već kao neko ko mora shvatiti, dakle, svoju ulogu u reformi i mogućnost, pravo da na sopstveno obrazovanje utiče.
Dakle, studenti su ti koji moraju da iniciraju diskusiju, da iniciraju promene da kada je potrebno i kritikuju i zahtevaju. Da ne bi sami podnosili teret reforme zbog čega je ovaj zakon sada i u proceduru, da bi im se olakšalo to što je taj deo reforme pao na njihova leđa, a da u krajnjem ishodu, dakle se ne bi očekivalo ili od studenata tolerisalo to da oni očekuju milostinju u nekom smislu koji će im značiti eventualno svake sledeće školske godine, promenu ovih formi koje postoje kada je u pitanju reforma i ono što neko naziva bolonjskim procesom.
Mislim da pitanje bolonjskog procesa je bez predmetno i dovoditi ga u sumnju u ovom trenutku kada jasno, a to se vidi iz vašeg obrazloženja predloga zakona da je to svakako uslov i međunarodne kompetetivnosti i prepoznavanje našeg sistema. Činjenica je da je naš univerzitet konačno stigao i na šangajsku listu, nešto što ne možemo, a da ne pozdravimo, to dakle znači da se taj proces ne treba više sumnjati, treba naprotiv samo razmišljati kako ga učiniti efikasnijim i kako postaviti prava pitanja. Ne samo pitanja odmeravanja broja bodova, hoćemo li tolerisati 48, 50, 52, 60, nego postaviti ponovo to pitanje, obzirom da sam sa studentima u svakodnevnom kontaktu, zašto je taj magični broj od 60 našim studentima tako nedostižan, u ogromnom broju slučajeva. Vi ste naravno ponudili ovde obilje podataka od kojih sa zadovoljstvom mogu konstatovati da se prohodnost povećava, ali prohodnost nije onaj krajnji ishod koji svi očekujemo, a to je kvalitetnije znanje.
Na kraju u funkciji onoga o čemu su mnogi prethodnici govorili, dakle nešto što će odgovoriti i zahtevima tržišta rada i kompetetivnosti svršenih diplomaca na tom tržištu rada. Tako, da se takvim brojevim u ovom trenutku ne bih bavila. Mislim da je van svake sumnje da ovo sada rešava konkretnu situaciju, konkretan problem i svakako da naša poslanička grupa neće biti protiv te činjenice da se i ovim studentima koji ostvaruju 48 bodova omogući upisivanje na budžet, ali bih bila sklona da nagovestim, ili da ponovim za one koji to znaju, da to nije zagarantovan upis na budžet i da je u pitanju ipak rangiranje i da zavisno od fakulteta i univerziteta to neće značiti i ideju da će budžetska izdavanja biti dovoljna, odnosno da će budžet biti dovoljan za sve one koji su ostvarili taj uslov.
Ako je ideja da tu stežemo kaiš, urgiram da tu ne stežemo kaiš i da pokušamo da favorizujemo znanje i studente i da na neki način, iako to nije pitanje za ovaj trenutak, postavimo pitanje ishoda, obezbeđenja boljeg kvaliteta znanja, a ne samo puke prolaznosti. To vam nije ničiji cilj i to vam neće nikako pomoći u ovim problemima koji se tiču ekonomske reforme koja nam je svima nama i krize koja nam je svima nad glavom.
Tako da je ključno pitanje reforme visokog obrazovanja svakako kvalitet, a ne količina znanja. Samo tako znanje biće prepoznato i na tržištu rada, kao što sam rekla, a samo se tako i tržište rada može na neki način prinuditi da počinje da zahteva kvalitetnije kadrove i da na neki način i očekuje da će sistem proizvoditi te najkvalitetnije kadrove koji će odgovoriti njihovim potrebama na tržištu.
Naravno, obrazovni sistem je veoma inertan, vi ste to već i pomenuli u odgovoru nekim poslanicima i tu dakle dileme nema. Dakle, bez proaktivnog učešća studenata, a naravno i nas koji stojimo na drugoj strani kao akademskih poslanika, tu se daleko neće odmaći. Zbog toga i sa ove govornice kao što to redovno činim i sa katedre, apelujem na studente da se u taj proces uključuju aktivnije, a sa pozicija favorizovanja znanja i kvaliteta znanja.
Što se konkretno, dakle Predloga zakona o izmena i dopuna Zakona o visokom obrazovanju tiče, kolega Dereta je već nagovestio ispred poslaničke grupe, da ćemo mi uložiti amandman na broj rokova, budući da smatramo da ovde ipak se ne radi o opsežnijoj, suštinskoj reformi i da ne možemo predvideti tempo kojim će se reforma dalje razvijati.
Smatramo da je bolje da se oko tog pitanja ne opredeljujemo, jer ćemo onda za izvestan broj godina verovatno doći u situaciju da moramo ponovo da menjamo zakon, jer se neće tako nešto učiniti mogućim ili taj uslov zadovoljiti.
Naše rešenje ide ka predlogu koji vama možda može biti radikalan, da se to pitanje sada i ne obuhvati. Ali ukoliko vam se to rešenje čini radikalnim, nama se učinilo da je amandman koji je najavljen od poslaničke grupe DSS i koleginice Banović, takođe razuman, i da bi se moglo razmisliti o tom amandmanu u pogledu broja rokova, u svakom slučaju.
Što se tiče stvari koje su sada pomenute, baš neposredno pred moje javljanje, mogu samo da pozdravim to da su neke od kolega, uključujući i kolegu Marinkovića primetile da se malo govorilo o tzv. neformalnom znanju i sticanju znanja neformalnim putem, i kako ga uvesti i u institucionalne okvire. To su veštine koje su na ceni, i na tržištu rada koje traže poslodavci, koje svakako mogu odgovoriti na potrebe koje postoje u ovom društvu i kako osavremeniti naše nastavne planove i programe, i u tom smislu.
Prosto, ono što se, dakle, prepoznaje, kao nešto što je, takođe, veoma značajno, to je i ta, pored strategije i neophodnosti da postojimo kao društvo znanja, da to bude i zaista to celoživotno obrazovanje, koje se neće zaustaviti ni na jednom stepenu obrazovanja, nezavisno od toga da li je to u pitanju visoko obrazovanje, doktorske studije, specijalističke studije i slično.
U tom smislu, apelujem da se u sledećim pokušajima inovira ovaj zakon i da se učini potpunijim, promovišu malo više ovakve vrste vrednosti, da se daju malo precizniji planovi, u smislu dovršetka reforme i njenog daljeg napredovanja i u tom smislu vas i podstičem da tako i pokušate da učinite. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem.
Sledeća je narodna poslanica Snežana Bogosavljević Bošković.
Izvolite.

Gospodine predsedavajući, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju. Danas se ovde govorilo o najrazličitijim aspektima bitisanja univerziteta i fakulteta, a ja ću svoje izlaganje bazirati samo na teme koje su predložene i predmet su postojećih, odnosno predloženih izmena i dopuna Zakona o visokom obrazovanju.

Predložene dopune, odnose se na proširenje nadležnosti Nacionalnog saveta, kao i utvrđivanje zakonskog osnova po kome studentske konferencije imaju svojstva pravnog lica, a koje stiču upisom u sudski registar.

Nacionalni savet za visoko obrazovanje u procesu reformi ovog obrazovanja, kod nas, koje su inače započete potpisivanjem Bolonjske deklaracije i donošenjem Zakona o visokom obrazovanju 2005. godine, dobio je izuzetno važnu i značajnu ulogu.

U obezbeđivanju kvaliteta visokog obrazovanja, utvrđene su brojne nadležnosti Nacionalnog saveta, navešću samo neke od njih - praćenje razvoja visokog obrazovanja i njegove usklađenosti sa evropskim i međunarodnim standardima, utvrđivanje standarda i postupaka za akreditaciju visokoškolskih ustanova i studijskih programa, utvrđivanje standarda i postupaka za spoljašnju proveru kvaliteta, kao i standarda za samo vrednovanje za ocenu kvaliteta visokoškolskih ustanova, predlaganje Ministarstvu politike visokog obrazovanja i politike upisa na visokoškolske ustanove i niz drugih nadležnosti.

Kada se imaju u vidu navedene, zakonom propisane, nadležnosti Nacionalnog saveta, onda i predložena dopuna koja glasi – Nacionalni savet predlaže ministarstvu nacionalni okvir kvalifikacija za nivo visokog obrazovanja je i logična i opravdana. Ona zapravo proizilazi iz već ranije utvrđenih nadležnosti nacionalnog saveta. Dakle, bez sumnje je da je Nacionalni savet visokog obrazovanja kod nas najkompetentnije telo koje treba da utvrdi i predloži nacionalni okvir kvalifikacija za nivo visokog obrazovanja, a koji bi bio usaglašen sa evropskim okvirom kvalifikacija.

Druga predložena dopuna ovog zakona odnosi se na studentsku konferenciju Univerziteta Srbije i studentsku konferenciju Akademskih strukovnih studija, koje bi upisom u sudski registar stekle svojstvo pravnog lica. Ako se ima u vidu da je ovo formalan uslov za pristupanje naših studentskih konferencija Evropskoj studentskoj uniji, kao i to da je to svojstvo pravnog lica, između ostalog, neophodno da bi ove naše studentske konferencije imale pravo učešća na konkursima za projekte koji su inače namenjeni njima, onda je i ovo takođe važna i bitna dopuna zakona koju svakako treba prihvatiti. Osim pružanja zakonskih mogućnosti, naše studentske konferencije u pogledu učešća na međunarodnim konkursima za projekte, treba i na svaki drugi moguć način podsticati, hrabriti i podržavati.

Drugi deo predloženog zakona odnosi se na studente, pravila studiranja u smislu broja ispitnih rokova i utvrđivanje uslova za upis naredne školske godine. predloženo je da uslov za upis školske 2012. - 2013. godine bude 48 ESPB bodova, a potom 2013. – 2014. godine da taj uslov bude povećan na 50 ESPB bodova.

Na početku reforme visokog obrazovanja, utvrđeni su najvažniji ciljevi iste. Među njima, posebno je bio naglašen cilj, povećanje efikasnosti visokog obrazovanja. Glavni pokazatelj u ostvarivanju ovog cilja, svakako je dužina studiranja, kojom, inače, na početku reformskih procesa se nismo mogli pohvaliti, a i sada je daleko veća od one sa kojom bi smo bili zadovoljni.

Naime, neke analize kažu da je prosečna dužina studiranja za četvorogodišnje studije kod nas veća od 6,7 godina. U procesu reformi, nastojali smo da kroz inoviranje nastavnog procesa, u smislu poboljšanja kvaliteta istog, kroz interaktivnu nastavu i kontinuirani rad, na praćenju nivoa usvojenih znanja, naši studenti svaku narednu školsku godinu upisuju sa ostvarenih 60 ESPB bodova, odnosno da polože sve ispite predviđene nastavnim planom i programom za datu godinu studija.

Ipak, u praksi ovaj cilj nam je još uvek daleko. To se najbolje može ilustrovati podatkom da je samo oko 20% studenata ove školske godine, ostvarilo 60 ESPB bodova. Ako se ima u vidu, da je sama reforma proces, da su naši studenti prema nekim ocenama stručne javnosti, još uvek dosta opterećeni obimnim i neretko komplikovanim nastavnim programima, da efekti ekonomske krize u većoj meri pogađaju studentsku populaciju i njihove roditelje i staratelje, nego neke druge kategorije našeg stanovništva, onda je razumljiv i pohvale vredan predlog Ministarstva, da se i ove godine omogući upis u narednu akademsku godinu studentima koji su ostvarili najmanje 48 ESPB bodova u tekućoj.

Predlaganje i utvrđivanje uslova za upis i naredne 2013/2014 godine je fer i korektan predlog i u najboljem je interesu studenata. To znači da studenti na početku ove školske godine znaju kakav je uslov za upis naredne i da prema tome treba da organizuju i svoje aktivnosti i polaganje ispita.

Podržavajući predlog Ministarstva prosvete za utvrđivanje predloženih uslova za upis u više godine studija iz prethodno navedenih razloga, duboko sam svesna činjenice da ovi studenti s jedne strane dobijaju, ali s druge i gube, pre svega u smislu mogućnosti da rasterećeno prate nastavni proces naredne školske godine.

Nepoloženi preneti ispiti će im svakako biti teret i ograničavajući faktor da sa punim kapacitetom prate predstojeći nastavni ciklus i da u njemu aktivno učestvuju. Osim toga, ovo traži i poseban napor zaposlenih na fakultetima, nastavnika i saradnika da organizuju i donekle prema ovome i usklade tekuće nastavne aktivnosti.

Stoga verujem da razlozi zbog kojih je predloženo postepeno povećanje uslova za upis, kao i smanjenje broja ispitnih rokova, leže u ispravnoj proceni nadležnog ministarstva, da se na ovaj način može postići očekivana efikasnost studiranja, kao i bolje organizovan nastavni proces na fakultetima, što je takođe bitan uslov za ostvarivanje postavljenih ciljeva reforme visokog obrazovanja.

Na kraju želim da kažem da će SPS i ubuduće, kao što je to i do sada činila, snažno podržavati razvoj i unapređenje kvaliteta visokog obrazovanja u našoj zemlji. Takođe, nastojaće da uvek prepozna i razume probleme vezane za efikasnost studiranja naših studenata. U tom smislu, uvek ćemo biti za ona rešenja za koja smo uvereni da su u najboljem interesu i naših studenata i našeg društva u celini. Hvala na pažnji.

Hvala vama.
Narodna poslanica Milica Vojić Marković ima reč.