Hvala.
Poštovana predsedavajuća, drage kolege narodni poslanici i narodne poslanice, sasvim je sigurno da je neophodno i potrebno regulisati ovu oblast i to bolje ikad nego nikad. Jednim modernim zakonom koji će omogućiti prikupljanje svih relevantnih informacija i činjenica koje se odnose na migracije.
Demohrišćanska stranka Srbije i ja lično smo ovde kada je ova Skupština već predlagala izmene zakona o vanparničnom postupku, ukazali na brojne zloupotrebe koje imaju za cilj da osobe koje inače ne bi imale prava, steknu državljanstvo naše zemlje. Podsetiću vas da sam tada predložila da se primena tog zakona odloži da je Narodna skupština uvažila moje sugestije, pa je primena i odložena. Takođe DHSS je tada ukazala i predlagala da usvajanje tog zakona prati usvajanje niz drugih sistemskih rešenja.
Naime, doneto je neko sistemsko rešenje koje nije ništa spektakularno. To je samo propis koji omogućava da se državni organi povežu radi što efikasnijeg delovanja u istom cilju. Bojim se da Republika Srbija je povodljivija nego inače, pa i onda kada dobronamerno želi da se reši neki problem. Ne obraća se pažnja da nisu dobronamerni svi oni na koje će se određeni zakon odnositi, pa makar to bio i zakon o upravljanju migracijama.
Smatramo dobrim da oblast migracija treba da se uredi, ali isto tako smatramo da treba voditi računa o svim brojnim zloupotrebama pri migracijama koje će bivati sve češće i koje će bivati sve masovnije, kako naša zemlja bude pristupala EU.
Kada su u pitanju migracije, onda treba voditi računa o dve stvari. Prvo, da se ostvare migraciona prava svima onima koji su se našli u nepovoljnom položaju pa su nevoljno napustili svoja ognjišta, ali isto tako treba voditi računa o sopstvenim građanima kako se ne bi dogodilo da velika i česta zloupotreba svih tih migracionih prava ugroze nas same. Zato je DHSS predložila da se u zakonu o upravljanju migracijama, sa jedne strane integrišu odredbe koje će definisati šta je to zloupotreba migracionih prava. Sa druge strane, da se stvori jedan pouzdani informacioni sistem o tim zloupotrebama, kako bi Vlada Republike Srbije mogla da interveniše pravovremeno. Zapravo da preduzme sve mere radi suzbijanja svih zloupotreba.
Takođe smatramo, budući da zakon o upravljanju migracijama sadrži i načela da ta načela po ugledu na brojne zakone treba integrisati u načelo zabrane zloupotrebe migracionih prava. S obzirom da se ovim zakonom stvara jedinstvena informaciona baza koju će voditi Komesarijat, treba iskoristiti tu bazu i u nju unositi sve one primedbe državnih organa i organa lokalne samouprave, koje se odnose na zloupotrebu migracionih prava.
Nedavno smo bili svedoci brojnih protesta koji su izazvani u manjim mestima, upravo zbog priliva azilanata. Setite se Banje Koviljače, setite se Valjeva, setite se mnogih drugih mesta. Zato o ovom problemu mora da se priča, mora da se pristupa sa jednom naročitom pažnjom tim pre ukoliko se setimo da smo pre pola veka imali izuzetno negativna iskustva po ovom pitanju. To negativno iskustvo doprinelo je tome da danas na Kosovu i Metohiji imamo ogroman broj državljana Albanije.
Na kraju krajeva, treba reći da pametan čovek uči na tuđim iskustvima, a prosečan na svojim. Nadam se da ćemo bar biti prosečni. Stvaranje jednog informacionog sistema koji će voditi Komesarijat u kome će se naći svi oni podaci od značaja, kako za migracije tako i za sumnje o zloupotrebama. Treba da pomognu da državni organi u budućnosti takve zloupotrebe spreče.
Stanje na terenu i stepen korupcije u Republici Srbiji jasno govori da će doći do toga, jer ako imamo u vidu da je Skupština usvojila izmene Zakona o vanparničnom postupku, po kom za dobijanje srpskog državljanstva nije potrebno da korumpirate sudiju. Dovoljno je da korumpirate samo dva svedoka. Onda je zasigurno da će tako biti. Svedoci mogu biti rođaci. Svakako bi se moglo sprečiti lažno tvrđenje da je rođak iz druge države, ili pre 30 godina, da je rođen na teritoriji Republike Srbije.
Osim toga, u ovom predlogu zakona nije bilo ni jedne jedine reči o tome kako će se zloupotreba sprečiti ili barem kako ćemo za njih doznati, da bi ih u budućnosti sprečavali. Ne treba da ispadnemo naivni, a budite sigurni da će nas ta naivnost koštati kada prođe 20 ili 30 godina od primene ovog zakona. Uprkos tome što Srbi sve manje žele da žive u Srbiji, pa se trbuhom za kruhom sele, neki drugi jedva čekaju da se ovde nasele.
Na kraju krajeva ne možemo selektivno da se ugledamo na EU, jer EU jeste donela niz propisa koji omogućavaju ljudska prava, pa i pravo na azil, jer ga upravo ubraja u jedno od njih. Jeste donelo propise, koja u svojim načelima predviđaju jedinstvo porodice, ali zemlje EU su donele čitave sistemske propise kojima žele da smanje migraciju u njih. Nema razloga da mi bežimo od takvih propisa. Zato DHSS zahteva da se u svaki zakonski tekst, makar se on nazivao predlogom zakona o upravljanju migracijama, ukorporišu svi oni instrumenti sprečavanja zloupotreba. Ukoliko je po nečemu naša država poznata u svetu, onda je poznata po trima stvarima, po sportistima, naučnicima i po zloupotrebama. Hvala.

Reč ima Zlata Đerić.        

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici Vlade, poštovana predsedavajuća i građani Srbije u ime poslaničke grupe NS, želim da pohvalim nameru predlagača da se konačno u Republici Srbiji donese zakon o upravljanju migracijama.
Kao neophodan pravni okvir za sistematsko i koordinisano praćenje migracionih tokova i rešavanje problema koji u društvu nastaju usled migracija. Migracija, imigracija, readmisija i repartrijacija su posebno osetljivi procesi u svakom narodu, traumatični. Zato što su najčešće izazvani istorijskim traumama. Samim tim predstavljaju kolektivni bol i državni problem sa dubokim posledicama po sudbinu svakog pojedinca koji se u ovom problemu nađe.
S toga, Srbija mora biti uključena u svojoj legislativi u svetske tokove rešavanja migracionih procesa. Migracije uvek menjaju ekonomski, socijalni, etnološki, demografski pa i mentalitetski profil društva kojem se događaju.
Mi smo zemlja koja je oduvek na takvom geostrateškom i geopolitičkom položaju da su migracije bile deo naše istorije, deo našeg razvoja, ma čime bile podstaknute, voljne ili nevoljne.
Donošenje ovog zakona i za Srbiju u tranziciji, koja je još uvek u muci otklanjanja posledice raspada prethodne države, jedno od važnih pitanja koje će dati okvir da se zakonski efikasnije, a samim tim i pravednije, rešava pitanje i problem migracije. Do ovog predloga zakona koji je pred nama nije postojao jedinstven sistem propisa kojim su regulisani osnovni bitni elementi upravljanja migracijama. Trenutno je pravni i institucionalni okvir za upravljanje migracijama u Srbiji podeljen. Problemi su zato i vidljivi i teški i brojni.
Uviđajući potrebu objedinjavanja podataka neophodnih za upravljanje migracijama pokazalo se nužnim određivanje tela koje bi objedinjavalo i analiziralo podatke relevantne za oblast migracija. Vrlo je važno da se predlogom ovog zakona određuje stručni organ nadležan za uspostavljanje jedinstvenog sistema prikupljanja, organizovanja i razmene za ovu oblast značajnih podatka i informacija. Time se rešava problem koji proizilazi iz nedovoljno sinhronizovane i koordinirane akcije organa državne uprave uključenih u sistem upravljanja migracijama. Samim tim, smatramo da je to i dobar put u rešavanju upravo onog akutnog problema kome je svako društvo izloženo kada nešto upotrebljava, to je i da ga zloupotrebljava. Mislim da će se na ovaj način smanjiti mogućnost zloupotreba svih onih prava koja proističu iz ovakvog društvenog statusa.
Jedan od uslova koji Republika Srbija mora da ispuni u cilju liberalizacije viznog režima jeste uspostavljanje i otpočinjanje sa primenom mehanizama za nadzor migracionih tokova, uz definisanje i redovno ažuriranje migracionih profila Republike Srbije i obrazovanje tela nadležnog za prikupljanje i analizu podataka o poreklu i tokovima migracije. Jedno od najvažnijih rešenja koje ovaj zakon predviđa je utvrđivanje novih nadležnosti Komesarijata za izbeglice u članu 8. stav 2. i definisanje delokruga poslova Komesarijata za izbeglice koji će se preimenovati u Komesarijat za izbeglice i migracije, a koji se odnosi na poboljšavanje uslova interno raseljenih lica dok su u raseljeništvu.
Posebno smatramo da je važna saradnja po pitanju ovako bolnog društvenog problema sa svim relevantnim institucijama, ali i međunarodna saradnja, a sa modernom obradom podataka, razmenom elektronskim putem, ta saradnja koju propisuje član 9. Predloga zakona koji je pred nama, trebalo bi da bude vrlo efikasna.
Pošto je u pitanju društveni problem i društvena pojava u kojoj Srbija nije izuzetak, a kao pojava je veoma kompleksna, kako u svom nastajanju, tako i u rešavanju, smatramo da je jako dobro što je zakonom predviđena obuka za ovu vrstu poslova i da je ona definisana članom 11. Predloga zakona koji je pred nama. Obuka će uključiti posebno motivisane kadrove, koji će onda uz primenu stečenog znanja i sticanog iskustva moći da se izbore sa problemima na koje nailaze.
Takođe, osnovna četiri načela ovog zakona, kojim će se rukovoditi svi oni koji ga sprovode, a na dobrobit onih za koje se on donosi, dakle migranata, ali pre svega i građana Srbije, moraju biti garant da će se u realizaciji poštovati sve uspostavljene etičke norme. Tu pre svega mislim na prvo načelo koje se tiče jedinstva porodice, a gde svakako treba voditi računa o svim interesima porodice, iznad svega dece. Naravno, ne treba zanemariti i mogućnost uključenja nekih novih načela, o čemu su kolege danas govorile.
Uslovi života u kolektivnim centrima su izuzetno loši, vrlo često neuslovni, nehumani, gotovo ponižavajući. Zato smo uverni da je poslednji trenutak da država preduzme konkretne korake u smislu popravljanja teške, bezmalo haotične situacije. Spremni smo da podržimo napor Vlade za donošenje ovog zakona, kao i sve dobre predloge koje budu poslanici stavili u svoje amandmanske predloge.
Kada govorimo o ovom predlogu zakona, bilo bi nepravedno ne pomenuti neke teške primere u Srbiji, koji sa nestrljenjem iščekuju celishodno zakonsko rešenje. Ne mogu a da ne podsetim kako žive štićenici u Centru za azil u Bogovođi, izražavajući nadu da će postavljanje čvršćeg pravnog okvira u kome će delovati Komesarijat za izbeglice doprineti popravljanju uslova za život azilanata i da će se ubuduće sprečiti zloupotrebe sredstava namenjenih za finansiranje ovakvih centara.
Takođe, podsećam građane na nedavna dešavanja u Banji Koviljači. Veoma često smo preko medija informisani, pa svi zajedno bili više nego uznemiravani i zabrinuti onim što se događalo u ovoj opštini zapadne Srbije. Trpeljivost lokalnog stanovništva je toliko istrošena da je došlo maltene do tačke da se samoorganizauje spram azilanata smeštenih u tamošnjem prihvatnom centru, jer su nezadovoljni načinom na koji država reguliše njihov boravak tamo, a videvši u njihovom boravku neku nesigurnost ili nebezbednost za sopstveni svakodnevni život.
Srbiji je svakako cilj da bude sigurna zemlja, pre svega za svoje građane, a onda da se migranti osećaju sigurno ovde.
Drugo važno rešenje predloženo u ovom zakonu je da se Komesarijatu poveri obavljanje stručnih i administrativno-tehničkih poslova za potrebe Komisije za nestala lica, jedno od naših akutnih i vrlo bolnih pitanja i tema. Dobro rešenje vidimo u članu 16. i 17. Predloga zakona kojim se predviđa uspostavljanje jedinstvenog sistema prikupljanja, organizovanja i razmene podataka, kao neophodnog preduslova za kvalitetno praćenje i analliziranje migracionih tokova, čime se u velikoj meri olakšava obavljanje poslova organima državne uprave i čime bi se prevazišla trenutna situacija da se podaci često nepotrebno dupliraju, gomilaju i ne mogu da se iskoriste na adekvatan i efikasan način.
U obrazloženju predlagača ovog zakona kaže se da on predstavlja odgovor na dosadašnji nedostatak propisa jedinstva i koordinacije unutar sistema, upravljanje migracijama u Republici Srbiji i da će kroz sagledavanje celokupne migracione slike Republike Srbije obezbediti sveobuhvatno i kontinuirano upravljanje migracijama. Smatramo da će praktična primena ovog zakona sigurno doneti potrebu da on bude još usavršen. Važno je da život zakona u praksi započne, a onda ćemo videti kako možemo ovu situaciju, koja je u Srbiji vrlo teška, učiniti najboljom za sve nas.
Imajući u vidu ozbiljnost problema, ceneći spremnost Vlade da napokon odgovorno reši teškoće koje proizilaze iz svake vrste voljne ili bilo čime podstaknute migracije na teritoriji Srbije, NS će u danu za glasanje podržati ovaj predlog zakona. Hvala.

 Hvala.
Narodna poslanica Olena Papuga nije u sali, pa prelazimo dalje.
Reč ima narodni poslanik Neven Cvetićanin.

Uvažena predsedavajuća, uvažena gospođo Đukić Dejanović, poštovani predstavnici ministarstva, uvažene kolege i koleginice narodni poslanici, dozvolite mi da pre nego što počnem da govorim o konkretnim rešenjima koja su predviđena ovim predlogom zakona ponudim kao sociolog jednu malu analizu o razlozima zašto je ovaj zakon potrebno doneti i usvojiti i dozvolite mi da po nešto kažem o tome šta će, ukoliko se ovaj predlog zakona usvoji, biti promenjeno u krvnoj slici našeg društva, da se metaforično izrazim.
Ovo je jedan od onih zakona koji imaju za cilj da nas iz stanja stihije prevede u stanje organizacije i reda. Kao što znamo, u našim upravnim organima veoma često situacija je takva da se ne zna ko je nadležan, da se isprepliću nadležnosti
različitih državnih organa oko iste stvari, pa onda često imamo prebacivanje odgovornosti gde jedni državni organi prebacuju odgovornost drugima, tako da se na kraju ne zna ko rešava problem, pa se problemi najčešće i ne rešavaju. Takav je slučaj bio do sada i u oblasti upravljanja migracijama, gde je više državnih organa bilo nadležno i gde ponekad nismo imali dobru koordinaciju između tih državnih organa i upravo to je ono što ovaj zakon pokušava da promeni, to je ono što ovaj zakon pokušava da uredi i to je ono što ovaj zakon pokušava da koordiniše.
Država je dobro shvatila i ovaj predlog zakona govori o tome da nešto mora da se menja i da više migracijama ne možemo da upravljamo iz nekoliko tačaka i preko nekoliko državnih organa, već da migracijama treba da upravljamo iz jedne tačke i preko državnog organa koji će specijalno biti određen za to i to je upravo u tačkama 7, 8, 9. i daljim tačkama ovog predloga zakona.
Konačno, potrebno je reći da se ovaj zakon ne donosi samo iz naših unutrašnjih političkih razloga, odnosno samo iz razloga institucionalnog unutrašnjeg uređenja države, već jednako tako i spoljno-političkih razloga. Mi moramo, kako bi od države kredibilnog partnera, u vezi svih sporazuma o liberalizaciji viznog režima, moramo da uredimo ovu oblast kako nam se nikad ne bi dešavali stihijski neki migracijski tokovi i kako bi država imala kontrolu nad ovim procesom.
Poslednje, ali ne najmanje važno u ovom uvodnom delu, a to želim da kažem, da ono što je veoma bitno da se ovim predlogom zakona uspostavlja jedinstven sistem za prikupljanje i razmenu podataka o migracionim tokovima, jer su i podaci ranije bili razbacani po nekoliko baza podataka u nekoliko državnih organa. Kao što se upravljalo ovom oblašću iz nekoliko državnih organa, tako su različiti državni organi imali svoje baze podataka i, ponekada, među svima njima nije bilo dovoljno koordinacije.
Uspostavljanjem jedinstvenog sistema za prikupljanje i razmenu podataka, umrežavanjem dosadašnjih podataka i, da kažemo, konstituisanjem jednog organizacionog i jedne interorganizacione baze podataka, omogućavamo državi da ovu oblast efikasno prati i da država zna šta joj se tu dešava.
Konačno, kraj ovog uvodnog dela želim da kažem da moramo da imamo migracionu politiku. Ne smemo da pustimo ovu stvar stihiji. Ovo moramo da organizujemo i tu migracionu politiku treba da vode država i Vlada.
Sada bih prešao na one konkretne članove zakona, čl. 7, 8, 9. i dalje, kojima se predviđa formiranje odgovornog državnog organa koji će da prati ovu problematiku i koji će da rešava o njoj, tako da znamo ko je odgovoran. To je, kao što su već rekle moje kolege koje su prethodno govorile, Komesarijat za izbeglice i migracije, koji je nastao tako što je Komesarijatu za izbeglice pridodata jedna nova ingerencija, čime dobijamo jedno respektabilno državno telo, ali ne može zakon da obezbedi respektabilnost tog tela, samo konkretan rad. U praksi ćemo da vidimo kako će ovaj komesarijat da funkcioniše. Onaj ko ga bude vodio i oni koji ga budu vodili, neće imati lak zadatak.
Šta su dužnosti, čisto da bi obavestili o tome građane koji ovo gledaju pred TV ekranima, ovog komesarijata za izbeglice i migracije koji treba da upravlja migracionim tokovima u Republici Srbiji? Pod broj jedan, dužnost ovog komesarijate je da Vladi predloži određenu migracionu politiku i konkretne mere,kako bi se podstakla zakonita migracija, ali što je još važnije, kako bi se suzbila nezakonita migracija koja je državi pravila probleme sve do sada i zbog koje država veoma često nije bila kredibilan partner u pregovorima sa partnerima oko liberalizacije viznog režima.
Komesarijat za izbeglice mora da vodi brigu o onima iz drugih zemalja koji borave u Srbiji na osnovu Zakona o azilu, koji su u Srbiji pronašli utočište, ali opet, što je još važnije, da brine o onim povratnicima koji su nelegalno migrirali u druge države i da organizuje proces ne samo njihovog prihvata i zbrinjavanja, već i integracije u naše društvo.
Dakle, ovim zakonom ćemo imati definisanu proceduru šta radimo sa bilo kojim našim građaninom koji je nelegalno otišao preko granice i koji je po osnovu Zakona o readmisiji vraćen tu. Dakle, on ulazi u redovnu pravnu proceduru i država zna kako sa njim da postupa i Komesarijat je odgovoran za to postupanje.
Takođe, Komesarijat mora da prikupi sve informacije o migracionim tokovima, upravo preko ovog jedinstvenog sistema organizacije prikupljanja podataka i ono što je veoma bitno, ovaj komesarijat mora da formira migracioni profil Republike Srbije i da ga redovno ažurira. Znači, Vladi mora da ponudi mehanizam i instrument, ako Vlada želi da se informiše o ovoj oblasti, kao da uključi televizor i da na ekranu ima sve relevantne podatke.
Već je neko rekao, ne bih da se tu ponavljam i oduzimam vreme kolegama koji su prethodno govorili, ovaj komesarijat preduzima neke ingerencije i vrši administrativne poslove za potrebe Komisije za nestala lica u svim njenim
aktivnostima. Takođe, bilo je reč i ne bih opet da se ponavljam, ovaj komesarijat sarađuje sa lokalnim savetima za migracije koji su formirani na lokalnom i pokrajinskom nivou, opet od organa lokalne uprave i samouprave i pokrajinske, i imaćemo jednu koordinaciju centra i lokalnih organa po ovom pitanju da bi se znalo ko šta radi.
Konačno, dolazimo do onih tačaka ovog predloga zakona koje su veoma bitne, koje su precizne i koje predviđaju šta se radi sa povratnicima, sa građanima Srbije koji su otišli u druge zemlje nelegalno i vraćeni po Zakonu o readmisiji, ali i šta radimo sa azilantima koji su po osnovu Zakona o azilu pronašli utočište u Republici Srbiji. Ovaj zakon predviđa, da obavestimo građane da budu upućeni u ove najvažnije tačke, da Komesarijat treba da nađe kolektivni smeštaj svima onima koji su vraćeni po osnovu Sporazuma o readmisiji za period od 14 dana, gde se ostavlja prostor za neke kategorije koje su ugrožene da to bude duže. Komesarijat mora da obezbedi stambeni prostor za sve one koji u državi Republici Srbiji borave po osnovu Zakona o azilu, a Vlada je ta koja formira prioritete u smeštaju azilanata.
Dozvolite mi da na samom kraju govora o ovom predlogu zakona konstatujem da je ovo korak u pravom smeru, međutim, ne treba sada da se uspavamo i da smatramo da smo završili posao sa ovim predlogom zakona. Ne smemo da mislimo da će sada ovaj zakona da radi sam od sebe. Doneli smo zakon, rešili smo problematiku i ne treba više ovim da se bavimo. Ovo nije kraj regulisanja ove problematike, ovo je početak regulisanja ove problematike.
Već sam to istakao, sama delatnost Komesarijata će se videti u praksi. Da li to telo funkcioniše, da li je dobro učinjeno što je Komesarijatu za izbeglice i ova ingerencija po pitanju migracija pridodata i da li će to telo moći efikasno da rešava sve ono za šta je i formirana?
Dozvolite mi da na samom kraju zaključim i iznesem jedan opšti zaključak. Država mora da upravlja društvenim procesima i tokovima. Država ne može da pusti da one idu stihijski. Preneseno na ovaj slučaj, želim da kažem da država mora da upravlja migracijama, kako migracije ne bi upravljale nama, kako država ne bi snosila bilo koju tešku posledicu zato što je negde bila nemarna i ovaj zakon omogućava državi da bude po ovom pitanju odgovorna. Nadam se da će ovaj zakon dati puni doprinos da upravljamo migracijama, a ne da im više puštamo da idu stihijski. Hvala vam na pažnji.

Reč ima narodni poslanik Miljenko Dereta. Izvolite.

Hvala vam, predsedavajuća.
Žao mi je što nema ovde ministarke da čuje ovo što ću reći, ali navikli smo da od ove vlade imamo mnogo obećanja a malo izvršenja.
Za mene postoje dva razloga zašto je ovaj zakon sada na dnevnom redu. Jedan je kontrola štete koju izaziva nedostatak nekih politika u sferi migracija. Drugi je pitanje belog šengena, gde je pitanje naše migracije prema EU doveo u pitanje tu privilegiju i to pravo koje nam je EU dodelila.
Kada kažem kontrola štete, sasvim je jasno da u ovom trenutku pravi problem migracija u Srbiji jeste ekonomski. U tom smislu želim na početku da kažem da mislim da je povezivanje Komesarijata za izbeglice, sa ovim novim oblikom migracije, potpuno pogrešno i zapravo ne doprinosi rešenju. Naime, nadam se da su oni oblici migracije, kao što je izbeglištvo u regionu više neće događati, zato što je to bila posledica rata. Isto tako se nadam da će onaj oblik migracije, kao što su interno raseljena lica, takođe neće više događati ovde.
Moram da podsetim da pitanje izbeglica nije rešeno za 20 godina, da pitanje interno raseljenih nije rešeno za 12 godina. Sada pridodati Komesarijatu koji se tim ozbiljnim problemom bavi, da ne govorimo o pitanju nestalih koje je takođe staro preko 20 godina i još uvek nije rešeno, dodavati tom komesarijatu sada još jednu obavezu da se bavi ovim novim ekonomskim migracijama, po meni je pogrešno. Mislim da bi bilo mnogo efikasnije da je Vlada predložila formiranje nekog tela – da li je to kancelarija ili nešto drugo, neću reći reč agencija, jer je to pogrešna reč, koja bi se bavila novim specifičnim oblikom migracije kao posledica nedostatka jasne ekonomske politike u zemlji.
Najefikasnija kontrola migracije je zapošljavanje. Od ove vlade još o zapošljavanju ništa nismo čuli. Čuli smo o kreditima, o budžetima, o "Agrobanci", za koju je takođe donet Zakon da bi se ispravile "krive Drine" koje je sama vlada donela, ali ništa o zapošljavanju nismo čuli.
Imamo dve vrste ekonomskih migranata. Jedni su visokoobrazovani i drugi su veoma siromašni. Visokoobrazovani imaju ili nemaju neuporedivo manje problema u uklapanje u one zemlje u koje odlaze, posebno u ekonomski razvijene zemlje, zato što su ljudski resursi koji nedostaju i u tom smislu nisu kandidati za centre za izbeglice nego su to kandidati koji ako se vrate u zemlju imaju prilike da sami sebi obezbede smeštaj. Oni drugi, oni siromašni o kojima se ovaj zakon bavi i brigom o njihovom povratku, i tu moram da napravim jednu malu zagradu i da kažem kolegi da oni nisu nelegalno napustili zemlju, oni su legalno napustili zemlju, ali su nelegalno boravili u zemljama u koje su otišli, a to nije mala razlika u percepciji tih ljudi jer su koristili svoju slobodu kretanja, sva prava koja im je naš Ustav obezbedio i njihovo je pravo da napuste zemlju, ali tamo se moraju ponašati prema pravilima država u koje su otišli.
Prema tome, ovde nemamo posla sa nekim ljudima kojima je potrebna neka amnestija ili integracija u društvu. Oni su bili deo društva koji je odbačen i iz ekonomskih razloga marginalizovan i treba da učinimo sve što je moguće da im obezbedimo da postanu ravnopravni članovi našeg društva. To se, ponavljam, ne može ukoliko nemamo jasnu politiku ekonomskog razvoja, ukoliko nemamo jasnu politiku zapošljavanja. Daću mali primer. Da li znamo da tokom poljoprivrednih radova imamo veliki broj ljudi koji dolaze iz Rumunije, Bugarske i drugih susednih zemalja, i rade te sezonske poljoprivredne poslove? Da li je lokalna politika možda to da se tim ljudima koji ovde nemaju posla, tim ljudima koji idu trbuhom za kruhom u EU možda ponudi takav posao ili ih na neki način obavezati da te poslove rade a u suprotnom im uskratiti neka prava koja imaju? To bi bilo nešto što bi radila lokalna zajednica u onim sredinama gde je ta vrsta rada moguća i potrebna.
Kada govorimo o tim posebno ugroženim grupama ljudi, moram da kažem da je za mene posebno dramatičan član 15. koji kaže da će Komesarijat obezbediti smeštaj u kolektivnom centru do 14 dana, a ukoliko ste bolesni ili imate neke psihofizičke ili druge probleme, onda i duže, što stvara pretpostavku da u kolektivnim centrima postoje uslovi u kojima oni koji su bolesni, imaju invaliditet ili psihofizička stanja, dozvole da se to promeni. Mislim upravo suprotno. Mislim da oni koji imaju psihofizičke probleme, koji imaju bolest ili nešto treće, starost, itd, trebaju u što kraćem roku da budu upućeni u ustanove u kojima mogu da rešavaju svoje probleme.
Ovo je potpuno jedna neverovatna formulacija i nažalost sa našim amandmanom smo zakasnili, ali se nadam da će razum pobediti i da će ovaj rok od 14 dana biti skraćen.
Problem visokoobrazovanih ljudi koji napuštaju ovu zemlju takođe zahteva jednu određenu politiku, a tu politiku ne može da vodi Komesarijat. Tu politiku mogu da vode različita ministarstva u ovoj državi. Znamo da je plan Ministarstva obrazovanja da u roku od 10 godina povećamo procenat sa 6% na 40 visokoobrazovanih. To ne da je neizvodljivo, to nije ni utopijski. To je prosto jedna maštarija ili štamparska greška. Tim pre što od tih 6% visokoobrazovanih u Srbiji 40.000 je u ovom trenutku nezaposleno. Gde ti ljudi vide neku perspektivu? Sigurno ne ovde, nego je traže negde u okolini i to je onda migraciona politika i tzv. kontrola migracije ili već kako hoćete da je zovete, upravljanje tokovima migracija.
Ako rešavamo probleme zapošljavanja tih ljudi, nama je u predizbornoj kampanji obećano da će doći do departizacije. Po meni, departizacija znači da kvalifikacija određuje da li ćete negde raditi. Odmah posle izbora nam je rečeno da je to bila jedna, kako bih rekao, svesna laž koja je izrečena u predizbornoj kampanji, zato me i ne čudi da se koleginica čudi, a za razliku od nje, ja se ne čudim činjenicom da su neki za decentralizaciju sada a posle toga više nisu za decentralizaciju. Decentralizacija je bila deo predizbornih obećanja. Ona se, naravno, ne sprovodi, pa čak ni u članu 15, kada se delegira na lokalne samouprave formiranje saveta i uticaj na migracije. Sve odluke o aktivnostima u jedinicama lokalne samouprave, kriterijumima, određuje Komesarijat, a potvrđuje Vlada. U tom smislu je decentralizacija svedena na puko predlaganje, a ne na sprovođenje i definisanje politike koju lokalna samouprava oceni kao prioritete za rešavanje problema migracija iz svoje lokalne zajednice.
Mogao bih da govorim i o tome do koje mere je naša država obezbedila uslove za unutrašnju mobilnost građana. Svi traže posao u svom radnom mestu. Zašto? Zato što znaju da ukoliko odu na drugo radno mesto sa platom neće moći sebi da obezbede osnovne životne uslove tj. da iznajme neki stan itd. To su sve suštinske reforme. To su suštinske reformske promene koje ova vlada treba da izvede, a ona ih ne sprovodi i u tom smislu ovaj zakon je samo kontrola štete nesprovođenja reformske politike ove vlade i mislim da LDP ovakav zakon ne može da podrži, zato što misli da je krajnje vreme da se preduzmu koraci koji jesu bolni ali koji su apsolutno neizbežni. Hvala.

Reč ima narodna poslanica Snežana Stojanović-Plavšić. Izvolite.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, građani, poštovana predsedavajuća, ovo je zakon koji je važan i potreban Srbiji. Da li će ovaj zakon rešiti sve probleme u oblasti migracija? Sigurno da neće. Da li će ovaj zakon rešiti sve probleme koje imamo u oblasti obrazovanja, da li će rešiti probleme koje imamo u oblasti decentralizacije? Neće sigurno. Ali, ovo jeste sigurno zakon koji će doprineti da stanje u oblasti migracija bude pod nadzorom, da se podaci prikupljaju, da oni budu praćeni ili da posluže u svrhu kontrolisanja negativnih efekata migracija. Mi tako razumemo ovaj zakon. Razumemo ga kao prvi korak na ovom putu, razumemo ga kao usklađivanje sa standardima i međunarodnim propisima i u tom smislu ćemo ovaj zakon podržati.
Kada govorimo o migracijama, za mene tu postoji nekoliko osnovnih pitanja. Jedno jeste sigurno pitanje izbeglih i raseljenih lica koje je, nažalost, u Srbiji još uvek aktuelno. Drugo je aktuelno pitanje lažnih azilanata. Treće je pitanje naše emigracije i pre svega napuštanje zemlje od strane visokoobrazovanih mladih ljudi. Na kraju, možda jedno od najvažnijih pitanja jeste pitanje procesa decentralizacije, odnosno sprečavanja pražnjenja nekih delova Srbije i moram da kažem da i ja živim u jednom delu Srbije, u južnoj Srbiji koja, nažalost, spada u ona područja koja se kontinuirano prazne i zbog toga mi možete verovati da znam o čemu govorim kada govorim o unutrašnjim migracijama.
Kada govorimo o izbeglim i raseljenim licima, tačno je da se Srbija sa ovim pitanjem suočava jako dugo. Tačno je da se sa tim pitanjem suočava sa promenljivim uspehom. Srbija nije bila zemlja koja je bila spremna da primi tako veliki priliv izbeglica. Podsetiću vas da je 1996. godine bilo oko 600.000 izbeglih lica sa prostora bivše Jugoslavije i da su oni došli u Srbiju koja je i sama bila osiromašena, oslabljena i nije imala institucionalne, ni ekonomske, ni psihološki nismo bili spremni na jedan takav proces. To je sigurno rezultiralo time da se kao država nismo najbolje snašli u tom procesu.
Činjenica je da je u Srbiju došao jako veliki broj ljudi. To su ljudi koji su pod prinudom napustili svoja mesta stanovanja, napustili su okruženje u kome su živeli, napustili su svoje socijalne mreže koje su imali. Oni su jednostavno došli opustošeni, ne samo ekonomski, nego i psihološki i sigurno je da su oni kojima je u tom periodu bilo najteže. Kada se selite iz stana u stan, iz grada u grad, znate da je to jako teško, ali kada se selite na jedan prinudan način iz mesta u kome ste rođeni, odrasli, gde ste živeli u jednom stabilnom okruženju, onda je to nešto što izaziva dodatne potrese i nesposobnost da se lako prilagodite novoj sredini. Sigurno da je i jedno i drugo, oba ova faktora o kojima sam govorila, doprinelo ovom rezultatu koji imamo, da nakon dvadesetak godina još uvek imamo oko 97.000 lica koja se vode kao izbegla i oko 209.000 raseljenih lica. To su ljudi koji se nisu integrisali. To su ljudi koji ni u jednom od procesa nisu uspeli da nađu svoje stalno mesto, niti da se vrate u mesta iz kojih su došli, niti da budu integrisani potpuno u naše društvo. To sigurno jeste nešto o čemu i dalje treba da razmišljamo i jeste nešto čime će se i novoustanovljeno telo, koje se bavi migracijama, baviti.
Ipak treba da kažemo da je za tih 18 ili 20 godina učinjeno puno pozitivnih koraka u ovom smeru i da je broj izbeglica, kao što sam rekla, sa 538.000 u 1996. godini smanjen. Godine 2001. bilo ih je 346.000, 2005. godine 104.000 i sada, kao što smo rekli, 97.000. To znači da je ipak jedan veliki broj ljudi uspeo da nađe svoje ognjište u Srbiji ili u trećim zemljama ili u zemlji porekla.
Ono što svakako jeste veliki problem ove populacije jeste nezaposlenost, ali to jeste problem opšte populacije u Srbiji. Nažalost, među izbeglim licima taj problem je veći. Njih ima oko 58% i to sigurno jeste jedno pitanje na čijem rešavanju treba i dalje raditi. Oni koji su ostali u ovom statusu, oni koji su ostali nezaposleni, to su mahom ljudi nižeg stepena obrazovanja. Oni koji su bili visokoobrazovani oni su veoma brzo, nakon dolaska u Srbiju, uspevali da reše svoje pitanje. Moramo da kažemo da to nije samo zato što su imali više obrazovanje, nego zato što to jesu ljudi koji se lakše snalaze u ovim situacijama.
Ono što je poražavajuće za nas, kao zemlju, a pre svega za njih, to je da jedan broj njih još uvek živi u kolektivnim centrima i to isto važi i za raseljena lica. To je sigurno nešto, nadam se, što mora biti rešeno u veoma kratkom roku, jer je takvo stanje neodrživo i nedopustivo.
Kao što sam rekla, drugo pitanje jeste pitanje azilanata. To je pitanje koje je ovih dana veoma aktuelno, o kome se jako puno govori. Zato što to jeste pitanje koje ugrožava sve nas i koje, rekla bih, ugrožava upravo mlade, obrazovane ljude koji mogu biti potencijalni emigranti, koji mogu razmišljati o napuštanju Srbije i traženju svoje budućnosti i svoje perspektive u nekoj drugoj zemlji. Čini mi se da su oni najviše zaplašeni zloupotrebom koja se dešava u ovoj populaciji lažnih azilanata, ali ono što jeste ohrabrujuće, to su vesti koje dobijamo ovih dana i činjenica da se to neće desiti i da će beli šengen ostati na snazi i za Srbiju. Uverena sam da će to tako biti. Uverena sam da Srbija neće dozvoliti da krenemo korak unazad i to je prosto nešto na čemu najozbiljnije, po svim informacijama koje dobijamo, Vlada radi. Imamo prve rezultate i činjenicu da je Nemačka proglasila Srbiju sigurnom zemljom i da će se broj lažnih azilanata iz Srbije, u narednom periodu, smanjivati.
Znamo i čuli smo da to nije, kako neki pokušavaju da prikažu, činjenica da Srbija ima probleme, a to je da je do porasta broja azilanata došlo zbog toga što su neke zemlje promenile politiku prema azilantima i ponudile mnogo bolje uslove. U svakom slučaju, kao što sam rekla, poslednjih dana imamo ohrabrujuće informacije da to neće biti pitanje koje će biti ugrožavajuće za Srbiju.
Ono o čemu sam želela da govorim, a to je emigracija. To su ljudi koji odlaze iz Srbije, a da se u nju ne vraćaju. To su mladi i obrazovani ljudi. U ovom trenutku spremnost da emigriraju iz Srbije iskazuje 21% opšte populacije, 26% ugroženih grupa. To je ona ekonomska emigracija, ali nažalost i 50% mladih ljudi pokazuje spremnost, a među njima najmanji je broj onih sa osnovnom školom, visokoobrazovanih je 24%, a magistara i doktora 33%. To znači da oni najviše obrazovani i najpametniji, gotovo trećina, je spremna da svoju perspektivu potraži u nekoj drugoj zemlji. To je pitanje nad kojim ozbiljno treba da se zamislimo i to jeste pitanje da menjamo sistem vrednosti u našem društvu, da menjamo sistem obrazovanja, da radimo na reformama u oblasti zapošljavanja, obrazovanja i da više vrednujemo one ljude u našim sredinama koji su najpametniji, najsposobniji i spremni da zaista budu kapacitet za razvoj našeg društva. To je onaj zadatak koji u budućnosti treba imati u vidu, kada govorimo o upravljanju migracijama. Pre svega, zaustaviti iseljavanje, ali isto tako napraviti pokušaje da se mladi ljudi koji su iz Srbije otišli u nju vrate.
Moram da kažem da je bilo pokušaja u raznim ministarstvima, Ministarstvo obrazovanja, Ministarstvo nauke, da se napravi evidencija ljudi koji su otišli iz Srbije, da se komunicira sa njima, da im se ponudi da se vrate u našu zemlju, ali mi se čini da ove razjedinjene evidencije nisu dale prave rezultate i da nismo imali jedinstvenu politiku u raznim resorima koja bi dovela do njihovog vraćanja.
Reći ću da je jedan od problema jeste nostrifikacija diploma, koje su ti mladi ljudi sticali, i to jeste proces koji treba ubrzati, koji treba jasno definisati i koji treba usmeravati tako da mladi ljudi, koji su stekli diplome negde u svetu, mogu da dođu i da u Srbiji rade. Oni Srbiji jesu potrebni. Oni jesu onaj kvalitet i resurs koji mi imamo i koji apsolutno ne smemo da bacimo. Ne samo zbog toga što je to veoma skupo za jednu siromašnu zemlju, ne samo zbog toga što su u njihovo obrazovanje uloženi milioni evra, već zbog toga što jesu naša deca, koja negde u srcu nose uspomene iz detinjstva, Srbiju i potrebu da u njoj afirmišu svoje kvalitete i svoja znanja.
Na kraju želim da kažem da ne manje važno pitanje jeste pitanje unutrašnjih migracija. Verujem da je dobro da postoji mobilnost u okviru naše zemlje. Verujem da je dobro da ljudi iz različitih gradova mogu da odu da rade u druge gradove. Verujem da to obogaćuje i one koji odlaze i one kod kojih odlaze i da to sigurno jeste kvalitet više, ta razmena različitih temperamenata, različitih iskustava, različitih navika, čak i unutar naše zemlje, jeste nešto što sve nas obogaćuje. Međutim, ono što jeste zabrinjavajuće, to je da je taj trend uvek u istom smeru, da on uvek ide od juga ka severu, da on uvek ide iz sela u gradove i da je to proces koji na žalost, tokom decenija, nije promenjen i da on dovodi do toga da pojedini gradovi, pojedina mesta u Srbiji ostaju potpuno ispražnjeni.
Svaki peti migrant dolazi iz Jablaničkog i Pčinjskog okruga, to je okrug iz koga dolazim i ja i kada pitate ljude u južnoj Srbiji, mlade ljude, kada se iseljavaju iz svog mesta, na koji period bi to uradili – na period od jedne do dve godine iselilo bi se 6,4%, na nekoliko meseci 11% na nekoliko godina 35%, a trajno bi se iselilo 46,9%, znači, skoro polovina mladih ljudi koji žive u ovim krajevima želi da ode iz njih trajno. Njih 30% navodi da bi otišlo u inostranstvo, a 66% da bi otišlo da živi negde drugde u Srbiji.
Od 2000. do 2008. godine Borski okrug smanjen je za 23%, Pomoravski za 15,5%, Zaječarski za 13,5%, Pirotski za 11,3%, Toplički za 11,2%. Za to vreme Beograd je povećan 1,3%, Sremski okrug 6,7%, Južnobanatski 7,8%. Tendencija kretanja je sa juga ka severu. Sigurno je da odgovor mora biti, pre svega, ulaganje u ljudske resurse ljudi koji žive u ovim krajevima, već u ulaganje u saobraćajnu, energetsku, komunikacionu infrastrukturu i bolji uslovi za investitore i za zapošljavanje ljudi koji žive u ovim okruzima.
Dugoročna nezaposlenost u našim južnim krajevima je 14,7%. To je nešto što ne uliva nadu ljudima, to je nešto što ne uliva nadu da će ikada izaći iz svog siromaštva.
Sigurno da su ovo trendovi koji se moraju menjati. Ujedinjeni regioni Srbije dosledno se, ne samo u kampanji, zalažu za proces decentralizacije, zalažemo se za pravo svih ljudi, ma gde u našoj zemlji živeli, da žive pod jednakim uslovima i zbog toga ćemo i dalje dosledno raditi na poboljšanju položaja ljudi koji žive u ovim krajevima.
Verujemo da je ovaj zakon jedan korak u tom pravcu. Naravno da ovaj zakon za sada nije dao odgovor na pitanje – da li do sadašnji Komesarijat ima dovoljno kapaciteta da na ovaj način radi? Apelujem na sve koji se budu povezivali, sve državne organe koji se budu povezivali u ovom procesu, da to zaista dosledno i odgovorno rade, imajući u vidu da jedna od naših slabosti jeste nedovoljna međuresorna povezanost i da sve ono na šta ovaj zakon obavezuje ne ostane mrtvo slovo na papiru.
Nismo dobili ni odgovor na pitanje u ovom zakonu – koliko će to sve koštati, da li Srbija u ovom trenutku ima para da sve ovo isfinansira, da li je to predviđeno novim budžetom? Nadam se da su to pitanja na koja postoje pozitivni odgovori iako nisu naznačeni u zakonu. Moja nada je da će ovaj zakon, kao što sam rekla, on jeste prvi korak, ali da će on dobro funkcionisati i da će podstaći i ljude u svim resorima na nacionalnom nivou, ali isto tako i ljude na lokalu, da se ozbiljnije pozabave svim ovim pitanjima. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Milica Vojić Marković. Izvolite.