Druga sednica Drugog redovnog zasedanja, 30.10.2012.

2. dan rada

OBRAĆANJA

Vesna Kovač

Ujedinjeni regioni Srbije | Predsedava
 Hvala.
Narodna poslanica Olena Papuga nije u sali, pa prelazimo dalje.
Reč ima narodni poslanik Neven Cvetićanin.
...
Socijaldemokratska partija Srbije

Neven Cvetićanin

Socijaldemokratska partija Srbije
Uvažena predsedavajuća, uvažena gospođo Đukić Dejanović, poštovani predstavnici ministarstva, uvažene kolege i koleginice narodni poslanici, dozvolite mi da pre nego što počnem da govorim o konkretnim rešenjima koja su predviđena ovim predlogom zakona ponudim kao sociolog jednu malu analizu o razlozima zašto je ovaj zakon potrebno doneti i usvojiti i dozvolite mi da po nešto kažem o tome šta će, ukoliko se ovaj predlog zakona usvoji, biti promenjeno u krvnoj slici našeg društva, da se metaforično izrazim.
Ovo je jedan od onih zakona koji imaju za cilj da nas iz stanja stihije prevede u stanje organizacije i reda. Kao što znamo, u našim upravnim organima veoma često situacija je takva da se ne zna ko je nadležan, da se isprepliću nadležnosti
različitih državnih organa oko iste stvari, pa onda često imamo prebacivanje odgovornosti gde jedni državni organi prebacuju odgovornost drugima, tako da se na kraju ne zna ko rešava problem, pa se problemi najčešće i ne rešavaju. Takav je slučaj bio do sada i u oblasti upravljanja migracijama, gde je više državnih organa bilo nadležno i gde ponekad nismo imali dobru koordinaciju između tih državnih organa i upravo to je ono što ovaj zakon pokušava da promeni, to je ono što ovaj zakon pokušava da uredi i to je ono što ovaj zakon pokušava da koordiniše.
Država je dobro shvatila i ovaj predlog zakona govori o tome da nešto mora da se menja i da više migracijama ne možemo da upravljamo iz nekoliko tačaka i preko nekoliko državnih organa, već da migracijama treba da upravljamo iz jedne tačke i preko državnog organa koji će specijalno biti određen za to i to je upravo u tačkama 7, 8, 9. i daljim tačkama ovog predloga zakona.
Konačno, potrebno je reći da se ovaj zakon ne donosi samo iz naših unutrašnjih političkih razloga, odnosno samo iz razloga institucionalnog unutrašnjeg uređenja države, već jednako tako i spoljno-političkih razloga. Mi moramo, kako bi od države kredibilnog partnera, u vezi svih sporazuma o liberalizaciji viznog režima, moramo da uredimo ovu oblast kako nam se nikad ne bi dešavali stihijski neki migracijski tokovi i kako bi država imala kontrolu nad ovim procesom.
Poslednje, ali ne najmanje važno u ovom uvodnom delu, a to želim da kažem, da ono što je veoma bitno da se ovim predlogom zakona uspostavlja jedinstven sistem za prikupljanje i razmenu podataka o migracionim tokovima, jer su i podaci ranije bili razbacani po nekoliko baza podataka u nekoliko državnih organa. Kao što se upravljalo ovom oblašću iz nekoliko državnih organa, tako su različiti državni organi imali svoje baze podataka i, ponekada, među svima njima nije bilo dovoljno koordinacije.
Uspostavljanjem jedinstvenog sistema za prikupljanje i razmenu podataka, umrežavanjem dosadašnjih podataka i, da kažemo, konstituisanjem jednog organizacionog i jedne interorganizacione baze podataka, omogućavamo državi da ovu oblast efikasno prati i da država zna šta joj se tu dešava.
Konačno, kraj ovog uvodnog dela želim da kažem da moramo da imamo migracionu politiku. Ne smemo da pustimo ovu stvar stihiji. Ovo moramo da organizujemo i tu migracionu politiku treba da vode država i Vlada.
Sada bih prešao na one konkretne članove zakona, čl. 7, 8, 9. i dalje, kojima se predviđa formiranje odgovornog državnog organa koji će da prati ovu problematiku i koji će da rešava o njoj, tako da znamo ko je odgovoran. To je, kao što su već rekle moje kolege koje su prethodno govorile, Komesarijat za izbeglice i migracije, koji je nastao tako što je Komesarijatu za izbeglice pridodata jedna nova ingerencija, čime dobijamo jedno respektabilno državno telo, ali ne može zakon da obezbedi respektabilnost tog tela, samo konkretan rad. U praksi ćemo da vidimo kako će ovaj komesarijat da funkcioniše. Onaj ko ga bude vodio i oni koji ga budu vodili, neće imati lak zadatak.
Šta su dužnosti, čisto da bi obavestili o tome građane koji ovo gledaju pred TV ekranima, ovog komesarijata za izbeglice i migracije koji treba da upravlja migracionim tokovima u Republici Srbiji? Pod broj jedan, dužnost ovog komesarijate je da Vladi predloži određenu migracionu politiku i konkretne mere,kako bi se podstakla zakonita migracija, ali što je još važnije, kako bi se suzbila nezakonita migracija koja je državi pravila probleme sve do sada i zbog koje država veoma često nije bila kredibilan partner u pregovorima sa partnerima oko liberalizacije viznog režima.
Komesarijat za izbeglice mora da vodi brigu o onima iz drugih zemalja koji borave u Srbiji na osnovu Zakona o azilu, koji su u Srbiji pronašli utočište, ali opet, što je još važnije, da brine o onim povratnicima koji su nelegalno migrirali u druge države i da organizuje proces ne samo njihovog prihvata i zbrinjavanja, već i integracije u naše društvo.
Dakle, ovim zakonom ćemo imati definisanu proceduru šta radimo sa bilo kojim našim građaninom koji je nelegalno otišao preko granice i koji je po osnovu Zakona o readmisiji vraćen tu. Dakle, on ulazi u redovnu pravnu proceduru i država zna kako sa njim da postupa i Komesarijat je odgovoran za to postupanje.
Takođe, Komesarijat mora da prikupi sve informacije o migracionim tokovima, upravo preko ovog jedinstvenog sistema organizacije prikupljanja podataka i ono što je veoma bitno, ovaj komesarijat mora da formira migracioni profil Republike Srbije i da ga redovno ažurira. Znači, Vladi mora da ponudi mehanizam i instrument, ako Vlada želi da se informiše o ovoj oblasti, kao da uključi televizor i da na ekranu ima sve relevantne podatke.
Već je neko rekao, ne bih da se tu ponavljam i oduzimam vreme kolegama koji su prethodno govorili, ovaj komesarijat preduzima neke ingerencije i vrši administrativne poslove za potrebe Komisije za nestala lica u svim njenim
aktivnostima. Takođe, bilo je reč i ne bih opet da se ponavljam, ovaj komesarijat sarađuje sa lokalnim savetima za migracije koji su formirani na lokalnom i pokrajinskom nivou, opet od organa lokalne uprave i samouprave i pokrajinske, i imaćemo jednu koordinaciju centra i lokalnih organa po ovom pitanju da bi se znalo ko šta radi.
Konačno, dolazimo do onih tačaka ovog predloga zakona koje su veoma bitne, koje su precizne i koje predviđaju šta se radi sa povratnicima, sa građanima Srbije koji su otišli u druge zemlje nelegalno i vraćeni po Zakonu o readmisiji, ali i šta radimo sa azilantima koji su po osnovu Zakona o azilu pronašli utočište u Republici Srbiji. Ovaj zakon predviđa, da obavestimo građane da budu upućeni u ove najvažnije tačke, da Komesarijat treba da nađe kolektivni smeštaj svima onima koji su vraćeni po osnovu Sporazuma o readmisiji za period od 14 dana, gde se ostavlja prostor za neke kategorije koje su ugrožene da to bude duže. Komesarijat mora da obezbedi stambeni prostor za sve one koji u državi Republici Srbiji borave po osnovu Zakona o azilu, a Vlada je ta koja formira prioritete u smeštaju azilanata.
Dozvolite mi da na samom kraju govora o ovom predlogu zakona konstatujem da je ovo korak u pravom smeru, međutim, ne treba sada da se uspavamo i da smatramo da smo završili posao sa ovim predlogom zakona. Ne smemo da mislimo da će sada ovaj zakona da radi sam od sebe. Doneli smo zakon, rešili smo problematiku i ne treba više ovim da se bavimo. Ovo nije kraj regulisanja ove problematike, ovo je početak regulisanja ove problematike.
Već sam to istakao, sama delatnost Komesarijata će se videti u praksi. Da li to telo funkcioniše, da li je dobro učinjeno što je Komesarijatu za izbeglice i ova ingerencija po pitanju migracija pridodata i da li će to telo moći efikasno da rešava sve ono za šta je i formirana?
Dozvolite mi da na samom kraju zaključim i iznesem jedan opšti zaključak. Država mora da upravlja društvenim procesima i tokovima. Država ne može da pusti da one idu stihijski. Preneseno na ovaj slučaj, želim da kažem da država mora da upravlja migracijama, kako migracije ne bi upravljale nama, kako država ne bi snosila bilo koju tešku posledicu zato što je negde bila nemarna i ovaj zakon omogućava državi da bude po ovom pitanju odgovorna. Nadam se da će ovaj zakon dati puni doprinos da upravljamo migracijama, a ne da im više puštamo da idu stihijski. Hvala vam na pažnji.

Vesna Kovač

Ujedinjeni regioni Srbije | Predsedava
Reč ima narodni poslanik Miljenko Dereta. Izvolite.

Miljenko Dereta

Liberalno demokratska partija
Hvala vam, predsedavajuća.
Žao mi je što nema ovde ministarke da čuje ovo što ću reći, ali navikli smo da od ove vlade imamo mnogo obećanja a malo izvršenja.
Za mene postoje dva razloga zašto je ovaj zakon sada na dnevnom redu. Jedan je kontrola štete koju izaziva nedostatak nekih politika u sferi migracija. Drugi je pitanje belog šengena, gde je pitanje naše migracije prema EU doveo u pitanje tu privilegiju i to pravo koje nam je EU dodelila.
Kada kažem kontrola štete, sasvim je jasno da u ovom trenutku pravi problem migracija u Srbiji jeste ekonomski. U tom smislu želim na početku da kažem da mislim da je povezivanje Komesarijata za izbeglice, sa ovim novim oblikom migracije, potpuno pogrešno i zapravo ne doprinosi rešenju. Naime, nadam se da su oni oblici migracije, kao što je izbeglištvo u regionu više neće događati, zato što je to bila posledica rata. Isto tako se nadam da će onaj oblik migracije, kao što su interno raseljena lica, takođe neće više događati ovde.
Moram da podsetim da pitanje izbeglica nije rešeno za 20 godina, da pitanje interno raseljenih nije rešeno za 12 godina. Sada pridodati Komesarijatu koji se tim ozbiljnim problemom bavi, da ne govorimo o pitanju nestalih koje je takođe staro preko 20 godina i još uvek nije rešeno, dodavati tom komesarijatu sada još jednu obavezu da se bavi ovim novim ekonomskim migracijama, po meni je pogrešno. Mislim da bi bilo mnogo efikasnije da je Vlada predložila formiranje nekog tela – da li je to kancelarija ili nešto drugo, neću reći reč agencija, jer je to pogrešna reč, koja bi se bavila novim specifičnim oblikom migracije kao posledica nedostatka jasne ekonomske politike u zemlji.
Najefikasnija kontrola migracije je zapošljavanje. Od ove vlade još o zapošljavanju ništa nismo čuli. Čuli smo o kreditima, o budžetima, o "Agrobanci", za koju je takođe donet Zakon da bi se ispravile "krive Drine" koje je sama vlada donela, ali ništa o zapošljavanju nismo čuli.
Imamo dve vrste ekonomskih migranata. Jedni su visokoobrazovani i drugi su veoma siromašni. Visokoobrazovani imaju ili nemaju neuporedivo manje problema u uklapanje u one zemlje u koje odlaze, posebno u ekonomski razvijene zemlje, zato što su ljudski resursi koji nedostaju i u tom smislu nisu kandidati za centre za izbeglice nego su to kandidati koji ako se vrate u zemlju imaju prilike da sami sebi obezbede smeštaj. Oni drugi, oni siromašni o kojima se ovaj zakon bavi i brigom o njihovom povratku, i tu moram da napravim jednu malu zagradu i da kažem kolegi da oni nisu nelegalno napustili zemlju, oni su legalno napustili zemlju, ali su nelegalno boravili u zemljama u koje su otišli, a to nije mala razlika u percepciji tih ljudi jer su koristili svoju slobodu kretanja, sva prava koja im je naš Ustav obezbedio i njihovo je pravo da napuste zemlju, ali tamo se moraju ponašati prema pravilima država u koje su otišli.
Prema tome, ovde nemamo posla sa nekim ljudima kojima je potrebna neka amnestija ili integracija u društvu. Oni su bili deo društva koji je odbačen i iz ekonomskih razloga marginalizovan i treba da učinimo sve što je moguće da im obezbedimo da postanu ravnopravni članovi našeg društva. To se, ponavljam, ne može ukoliko nemamo jasnu politiku ekonomskog razvoja, ukoliko nemamo jasnu politiku zapošljavanja. Daću mali primer. Da li znamo da tokom poljoprivrednih radova imamo veliki broj ljudi koji dolaze iz Rumunije, Bugarske i drugih susednih zemalja, i rade te sezonske poljoprivredne poslove? Da li je lokalna politika možda to da se tim ljudima koji ovde nemaju posla, tim ljudima koji idu trbuhom za kruhom u EU možda ponudi takav posao ili ih na neki način obavezati da te poslove rade a u suprotnom im uskratiti neka prava koja imaju? To bi bilo nešto što bi radila lokalna zajednica u onim sredinama gde je ta vrsta rada moguća i potrebna.
Kada govorimo o tim posebno ugroženim grupama ljudi, moram da kažem da je za mene posebno dramatičan član 15. koji kaže da će Komesarijat obezbediti smeštaj u kolektivnom centru do 14 dana, a ukoliko ste bolesni ili imate neke psihofizičke ili druge probleme, onda i duže, što stvara pretpostavku da u kolektivnim centrima postoje uslovi u kojima oni koji su bolesni, imaju invaliditet ili psihofizička stanja, dozvole da se to promeni. Mislim upravo suprotno. Mislim da oni koji imaju psihofizičke probleme, koji imaju bolest ili nešto treće, starost, itd, trebaju u što kraćem roku da budu upućeni u ustanove u kojima mogu da rešavaju svoje probleme.
Ovo je potpuno jedna neverovatna formulacija i nažalost sa našim amandmanom smo zakasnili, ali se nadam da će razum pobediti i da će ovaj rok od 14 dana biti skraćen.
Problem visokoobrazovanih ljudi koji napuštaju ovu zemlju takođe zahteva jednu određenu politiku, a tu politiku ne može da vodi Komesarijat. Tu politiku mogu da vode različita ministarstva u ovoj državi. Znamo da je plan Ministarstva obrazovanja da u roku od 10 godina povećamo procenat sa 6% na 40 visokoobrazovanih. To ne da je neizvodljivo, to nije ni utopijski. To je prosto jedna maštarija ili štamparska greška. Tim pre što od tih 6% visokoobrazovanih u Srbiji 40.000 je u ovom trenutku nezaposleno. Gde ti ljudi vide neku perspektivu? Sigurno ne ovde, nego je traže negde u okolini i to je onda migraciona politika i tzv. kontrola migracije ili već kako hoćete da je zovete, upravljanje tokovima migracija.
Ako rešavamo probleme zapošljavanja tih ljudi, nama je u predizbornoj kampanji obećano da će doći do departizacije. Po meni, departizacija znači da kvalifikacija određuje da li ćete negde raditi. Odmah posle izbora nam je rečeno da je to bila jedna, kako bih rekao, svesna laž koja je izrečena u predizbornoj kampanji, zato me i ne čudi da se koleginica čudi, a za razliku od nje, ja se ne čudim činjenicom da su neki za decentralizaciju sada a posle toga više nisu za decentralizaciju. Decentralizacija je bila deo predizbornih obećanja. Ona se, naravno, ne sprovodi, pa čak ni u članu 15, kada se delegira na lokalne samouprave formiranje saveta i uticaj na migracije. Sve odluke o aktivnostima u jedinicama lokalne samouprave, kriterijumima, određuje Komesarijat, a potvrđuje Vlada. U tom smislu je decentralizacija svedena na puko predlaganje, a ne na sprovođenje i definisanje politike koju lokalna samouprava oceni kao prioritete za rešavanje problema migracija iz svoje lokalne zajednice.
Mogao bih da govorim i o tome do koje mere je naša država obezbedila uslove za unutrašnju mobilnost građana. Svi traže posao u svom radnom mestu. Zašto? Zato što znaju da ukoliko odu na drugo radno mesto sa platom neće moći sebi da obezbede osnovne životne uslove tj. da iznajme neki stan itd. To su sve suštinske reforme. To su suštinske reformske promene koje ova vlada treba da izvede, a ona ih ne sprovodi i u tom smislu ovaj zakon je samo kontrola štete nesprovođenja reformske politike ove vlade i mislim da LDP ovakav zakon ne može da podrži, zato što misli da je krajnje vreme da se preduzmu koraci koji jesu bolni ali koji su apsolutno neizbežni. Hvala.

Vesna Kovač

Ujedinjeni regioni Srbije | Predsedava
Reč ima narodna poslanica Snežana Stojanović-Plavšić. Izvolite.

Snežana Stojanović-Plavšić

Ujedinjeni regioni Srbije
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, građani, poštovana predsedavajuća, ovo je zakon koji je važan i potreban Srbiji. Da li će ovaj zakon rešiti sve probleme u oblasti migracija? Sigurno da neće. Da li će ovaj zakon rešiti sve probleme koje imamo u oblasti obrazovanja, da li će rešiti probleme koje imamo u oblasti decentralizacije? Neće sigurno. Ali, ovo jeste sigurno zakon koji će doprineti da stanje u oblasti migracija bude pod nadzorom, da se podaci prikupljaju, da oni budu praćeni ili da posluže u svrhu kontrolisanja negativnih efekata migracija. Mi tako razumemo ovaj zakon. Razumemo ga kao prvi korak na ovom putu, razumemo ga kao usklađivanje sa standardima i međunarodnim propisima i u tom smislu ćemo ovaj zakon podržati.
Kada govorimo o migracijama, za mene tu postoji nekoliko osnovnih pitanja. Jedno jeste sigurno pitanje izbeglih i raseljenih lica koje je, nažalost, u Srbiji još uvek aktuelno. Drugo je aktuelno pitanje lažnih azilanata. Treće je pitanje naše emigracije i pre svega napuštanje zemlje od strane visokoobrazovanih mladih ljudi. Na kraju, možda jedno od najvažnijih pitanja jeste pitanje procesa decentralizacije, odnosno sprečavanja pražnjenja nekih delova Srbije i moram da kažem da i ja živim u jednom delu Srbije, u južnoj Srbiji koja, nažalost, spada u ona područja koja se kontinuirano prazne i zbog toga mi možete verovati da znam o čemu govorim kada govorim o unutrašnjim migracijama.
Kada govorimo o izbeglim i raseljenim licima, tačno je da se Srbija sa ovim pitanjem suočava jako dugo. Tačno je da se sa tim pitanjem suočava sa promenljivim uspehom. Srbija nije bila zemlja koja je bila spremna da primi tako veliki priliv izbeglica. Podsetiću vas da je 1996. godine bilo oko 600.000 izbeglih lica sa prostora bivše Jugoslavije i da su oni došli u Srbiju koja je i sama bila osiromašena, oslabljena i nije imala institucionalne, ni ekonomske, ni psihološki nismo bili spremni na jedan takav proces. To je sigurno rezultiralo time da se kao država nismo najbolje snašli u tom procesu.
Činjenica je da je u Srbiju došao jako veliki broj ljudi. To su ljudi koji su pod prinudom napustili svoja mesta stanovanja, napustili su okruženje u kome su živeli, napustili su svoje socijalne mreže koje su imali. Oni su jednostavno došli opustošeni, ne samo ekonomski, nego i psihološki i sigurno je da su oni kojima je u tom periodu bilo najteže. Kada se selite iz stana u stan, iz grada u grad, znate da je to jako teško, ali kada se selite na jedan prinudan način iz mesta u kome ste rođeni, odrasli, gde ste živeli u jednom stabilnom okruženju, onda je to nešto što izaziva dodatne potrese i nesposobnost da se lako prilagodite novoj sredini. Sigurno da je i jedno i drugo, oba ova faktora o kojima sam govorila, doprinelo ovom rezultatu koji imamo, da nakon dvadesetak godina još uvek imamo oko 97.000 lica koja se vode kao izbegla i oko 209.000 raseljenih lica. To su ljudi koji se nisu integrisali. To su ljudi koji ni u jednom od procesa nisu uspeli da nađu svoje stalno mesto, niti da se vrate u mesta iz kojih su došli, niti da budu integrisani potpuno u naše društvo. To sigurno jeste nešto o čemu i dalje treba da razmišljamo i jeste nešto čime će se i novoustanovljeno telo, koje se bavi migracijama, baviti.
Ipak treba da kažemo da je za tih 18 ili 20 godina učinjeno puno pozitivnih koraka u ovom smeru i da je broj izbeglica, kao što sam rekla, sa 538.000 u 1996. godini smanjen. Godine 2001. bilo ih je 346.000, 2005. godine 104.000 i sada, kao što smo rekli, 97.000. To znači da je ipak jedan veliki broj ljudi uspeo da nađe svoje ognjište u Srbiji ili u trećim zemljama ili u zemlji porekla.
Ono što svakako jeste veliki problem ove populacije jeste nezaposlenost, ali to jeste problem opšte populacije u Srbiji. Nažalost, među izbeglim licima taj problem je veći. Njih ima oko 58% i to sigurno jeste jedno pitanje na čijem rešavanju treba i dalje raditi. Oni koji su ostali u ovom statusu, oni koji su ostali nezaposleni, to su mahom ljudi nižeg stepena obrazovanja. Oni koji su bili visokoobrazovani oni su veoma brzo, nakon dolaska u Srbiju, uspevali da reše svoje pitanje. Moramo da kažemo da to nije samo zato što su imali više obrazovanje, nego zato što to jesu ljudi koji se lakše snalaze u ovim situacijama.
Ono što je poražavajuće za nas, kao zemlju, a pre svega za njih, to je da jedan broj njih još uvek živi u kolektivnim centrima i to isto važi i za raseljena lica. To je sigurno nešto, nadam se, što mora biti rešeno u veoma kratkom roku, jer je takvo stanje neodrživo i nedopustivo.
Kao što sam rekla, drugo pitanje jeste pitanje azilanata. To je pitanje koje je ovih dana veoma aktuelno, o kome se jako puno govori. Zato što to jeste pitanje koje ugrožava sve nas i koje, rekla bih, ugrožava upravo mlade, obrazovane ljude koji mogu biti potencijalni emigranti, koji mogu razmišljati o napuštanju Srbije i traženju svoje budućnosti i svoje perspektive u nekoj drugoj zemlji. Čini mi se da su oni najviše zaplašeni zloupotrebom koja se dešava u ovoj populaciji lažnih azilanata, ali ono što jeste ohrabrujuće, to su vesti koje dobijamo ovih dana i činjenica da se to neće desiti i da će beli šengen ostati na snazi i za Srbiju. Uverena sam da će to tako biti. Uverena sam da Srbija neće dozvoliti da krenemo korak unazad i to je prosto nešto na čemu najozbiljnije, po svim informacijama koje dobijamo, Vlada radi. Imamo prve rezultate i činjenicu da je Nemačka proglasila Srbiju sigurnom zemljom i da će se broj lažnih azilanata iz Srbije, u narednom periodu, smanjivati.
Znamo i čuli smo da to nije, kako neki pokušavaju da prikažu, činjenica da Srbija ima probleme, a to je da je do porasta broja azilanata došlo zbog toga što su neke zemlje promenile politiku prema azilantima i ponudile mnogo bolje uslove. U svakom slučaju, kao što sam rekla, poslednjih dana imamo ohrabrujuće informacije da to neće biti pitanje koje će biti ugrožavajuće za Srbiju.
Ono o čemu sam želela da govorim, a to je emigracija. To su ljudi koji odlaze iz Srbije, a da se u nju ne vraćaju. To su mladi i obrazovani ljudi. U ovom trenutku spremnost da emigriraju iz Srbije iskazuje 21% opšte populacije, 26% ugroženih grupa. To je ona ekonomska emigracija, ali nažalost i 50% mladih ljudi pokazuje spremnost, a među njima najmanji je broj onih sa osnovnom školom, visokoobrazovanih je 24%, a magistara i doktora 33%. To znači da oni najviše obrazovani i najpametniji, gotovo trećina, je spremna da svoju perspektivu potraži u nekoj drugoj zemlji. To je pitanje nad kojim ozbiljno treba da se zamislimo i to jeste pitanje da menjamo sistem vrednosti u našem društvu, da menjamo sistem obrazovanja, da radimo na reformama u oblasti zapošljavanja, obrazovanja i da više vrednujemo one ljude u našim sredinama koji su najpametniji, najsposobniji i spremni da zaista budu kapacitet za razvoj našeg društva. To je onaj zadatak koji u budućnosti treba imati u vidu, kada govorimo o upravljanju migracijama. Pre svega, zaustaviti iseljavanje, ali isto tako napraviti pokušaje da se mladi ljudi koji su iz Srbije otišli u nju vrate.
Moram da kažem da je bilo pokušaja u raznim ministarstvima, Ministarstvo obrazovanja, Ministarstvo nauke, da se napravi evidencija ljudi koji su otišli iz Srbije, da se komunicira sa njima, da im se ponudi da se vrate u našu zemlju, ali mi se čini da ove razjedinjene evidencije nisu dale prave rezultate i da nismo imali jedinstvenu politiku u raznim resorima koja bi dovela do njihovog vraćanja.
Reći ću da je jedan od problema jeste nostrifikacija diploma, koje su ti mladi ljudi sticali, i to jeste proces koji treba ubrzati, koji treba jasno definisati i koji treba usmeravati tako da mladi ljudi, koji su stekli diplome negde u svetu, mogu da dođu i da u Srbiji rade. Oni Srbiji jesu potrebni. Oni jesu onaj kvalitet i resurs koji mi imamo i koji apsolutno ne smemo da bacimo. Ne samo zbog toga što je to veoma skupo za jednu siromašnu zemlju, ne samo zbog toga što su u njihovo obrazovanje uloženi milioni evra, već zbog toga što jesu naša deca, koja negde u srcu nose uspomene iz detinjstva, Srbiju i potrebu da u njoj afirmišu svoje kvalitete i svoja znanja.
Na kraju želim da kažem da ne manje važno pitanje jeste pitanje unutrašnjih migracija. Verujem da je dobro da postoji mobilnost u okviru naše zemlje. Verujem da je dobro da ljudi iz različitih gradova mogu da odu da rade u druge gradove. Verujem da to obogaćuje i one koji odlaze i one kod kojih odlaze i da to sigurno jeste kvalitet više, ta razmena različitih temperamenata, različitih iskustava, različitih navika, čak i unutar naše zemlje, jeste nešto što sve nas obogaćuje. Međutim, ono što jeste zabrinjavajuće, to je da je taj trend uvek u istom smeru, da on uvek ide od juga ka severu, da on uvek ide iz sela u gradove i da je to proces koji na žalost, tokom decenija, nije promenjen i da on dovodi do toga da pojedini gradovi, pojedina mesta u Srbiji ostaju potpuno ispražnjeni.
Svaki peti migrant dolazi iz Jablaničkog i Pčinjskog okruga, to je okrug iz koga dolazim i ja i kada pitate ljude u južnoj Srbiji, mlade ljude, kada se iseljavaju iz svog mesta, na koji period bi to uradili – na period od jedne do dve godine iselilo bi se 6,4%, na nekoliko meseci 11% na nekoliko godina 35%, a trajno bi se iselilo 46,9%, znači, skoro polovina mladih ljudi koji žive u ovim krajevima želi da ode iz njih trajno. Njih 30% navodi da bi otišlo u inostranstvo, a 66% da bi otišlo da živi negde drugde u Srbiji.
Od 2000. do 2008. godine Borski okrug smanjen je za 23%, Pomoravski za 15,5%, Zaječarski za 13,5%, Pirotski za 11,3%, Toplički za 11,2%. Za to vreme Beograd je povećan 1,3%, Sremski okrug 6,7%, Južnobanatski 7,8%. Tendencija kretanja je sa juga ka severu. Sigurno je da odgovor mora biti, pre svega, ulaganje u ljudske resurse ljudi koji žive u ovim krajevima, već u ulaganje u saobraćajnu, energetsku, komunikacionu infrastrukturu i bolji uslovi za investitore i za zapošljavanje ljudi koji žive u ovim okruzima.
Dugoročna nezaposlenost u našim južnim krajevima je 14,7%. To je nešto što ne uliva nadu ljudima, to je nešto što ne uliva nadu da će ikada izaći iz svog siromaštva.
Sigurno da su ovo trendovi koji se moraju menjati. Ujedinjeni regioni Srbije dosledno se, ne samo u kampanji, zalažu za proces decentralizacije, zalažemo se za pravo svih ljudi, ma gde u našoj zemlji živeli, da žive pod jednakim uslovima i zbog toga ćemo i dalje dosledno raditi na poboljšanju položaja ljudi koji žive u ovim krajevima.
Verujemo da je ovaj zakon jedan korak u tom pravcu. Naravno da ovaj zakon za sada nije dao odgovor na pitanje – da li do sadašnji Komesarijat ima dovoljno kapaciteta da na ovaj način radi? Apelujem na sve koji se budu povezivali, sve državne organe koji se budu povezivali u ovom procesu, da to zaista dosledno i odgovorno rade, imajući u vidu da jedna od naših slabosti jeste nedovoljna međuresorna povezanost i da sve ono na šta ovaj zakon obavezuje ne ostane mrtvo slovo na papiru.
Nismo dobili ni odgovor na pitanje u ovom zakonu – koliko će to sve koštati, da li Srbija u ovom trenutku ima para da sve ovo isfinansira, da li je to predviđeno novim budžetom? Nadam se da su to pitanja na koja postoje pozitivni odgovori iako nisu naznačeni u zakonu. Moja nada je da će ovaj zakon, kao što sam rekla, on jeste prvi korak, ali da će on dobro funkcionisati i da će podstaći i ljude u svim resorima na nacionalnom nivou, ali isto tako i ljude na lokalu, da se ozbiljnije pozabave svim ovim pitanjima. Hvala.

Vesna Kovač

Ujedinjeni regioni Srbije | Predsedava
Hvala.
Reč ima narodna poslanica Milica Vojić Marković. Izvolite.

Milica Vojić-Marković

Demokratska stranka Srbije - Vojislav Koštunica
Hvala gospođo predsedavajuća, gospođo ministar, dame i gospodo narodni poslanici, naravno da je upravljanje migracijama u današnjem svetu jedno od najvažnijih pitanja za svaku državu, pa naravno da je i za Srbiju u tom pravcu vrlo važan.
Ovaj predlog zakona o upravljanju migracijama zapravo predstavlja poslednju normativnu obavezu iz mape puta za viznu liberalizaciju koja se, čudne li ironije, u poslednje vreme jako često pominje, ali ne pominje se po nečemu dobrom, nego se pominje po tome što Srbija se stavlja na stub srama, malo-malo pa se njenim građanima preti ukidanjem belog šengena i za one zemlje šengenske liste i preti se da će se uvođenjem ponovo viza sprečiti da građani Srbije mogu da putuju po Evropi. Zbog čega? Zbog lažnih azilanata. Srbija se optužuje da ona nije dovoljno učinila da spreči ove lažne azilante da odlaze u zemlje koje se ovom prilikom pominju, kao Nemačka, Belgija, Švajcarska, Švedska, Japan, Danska itd.
Zanimljivo je reći da ove zemlje malo-malo pominju ovu tezu, da Srbija ne radi dovoljno sa lažnim azilantima, mada moramo da priznamo da oni iz zemlje izlaze potpuno legalno sa dokumentima prema važećim zakonima i sve ostalo. Čak je i premijer Dačić svojevremeno nudio da Srbija iz svog skromnog budžeta odvoji 100 miliona evra kako bi platila troškove oko lažnih azilanata, odnosno azilanata u svakom slučaju i zbrinjavanje ovih azilanata. Na njegovom mestu bih predložila da pomognemo i u pravljenju zakona, pošto su njihovi zakoni u tom smislu puni rupa toliko da ljudi zapravo samo koriste ono što je mogućnost koju je ponudila dotična zemlja i ništa više od toga, a proces za dobijanje nekog statusa azilanta je proces od 15 meseci, pa dve godine i ljudi nisu sami krivi zbog takvog zakona.
Ovo sve zvuči vrlo gorko jer, zapravo, istina se krije u ovome, da se malo-malo pojačava pritisak na Srbiju, da će joj se uzeti beli šengen ako, kako se približava trajno rešenje statusa KiM, zapravo se poput štapa i šargarepe postavlja pitanje – ili beli šengen, ili predajte južnu Srpsku pokrajinu na upravljanje nezavisnoj državi Kosova.
Činjenica je da se broj zahteva u poslednjem kvartalu 2012. godine u odnosu na one prethodne godine u Švajcarskoj povećao broj zahteva za azil za 42% i da su građani Srbije, a ovde se radi o Romima, čak precizno iz kojih delova Srbije oni dolaze, Bošnjacima, tačno precizno iz kojih delova Srbije dolaze i Albancima, tačno precizno iz kojih delova Srbije dolaze, građani Srbije su na drugom mestu prema broju onih koji traže azil u Švajcarskoj i to odmah posle Eritreje.
Moram da kažem da je pre ovog predloga zakona Srbija donela dva dokumenta koja su vrlo važna za razumevanje cele ove materije i to su migracioni profil za 2010. godinu i Priručnik za zaštitu prava migranata, takođe za 2010. godinu, ali interesantno je reći da je prvi put praktično Srbija sama uradila ova dokumenta, da je za 2007, 2008. i 2009. godinu pomagala Međunarodna agencija za migracije, a ovo su samostalni dokumenti. Zanimljivo je pratiti ono što oni nude. Ovaj migracioni profil pruža bolji uvid u migracije, u tokove i u njihove uzroke. On je, u stvari, onaj normativni okvir za izradu onih politika koje će se baviti migracijama i predstavlja mogućnost za razvijanje saradnje u ovoj oblasti.
S druge strane, Priručnik za zaštitu prava migranata je najviše namenjen državnim službenicima i funkcionerima na lokalu, jer zapravo, da budemo pošteni, funkcioneri na lokalu, odnosno lokalne vlasti se suočavaju sa različitim vrstama
migracija i imaju konkretne probleme poput povećano broja azilanata iz Azije,
Afrike, da ne pominjem Bogovođu, problem koji je u Banji Koviljači eskalirao, do toga da se parlament više puta bavio ovom temom.
Da se vratim ovom migracionom profilu. On pokazuje da je u 2010. godini povećan broj imigranata, donekle smanjen broj izbeglica i povećan broj interno raseljenih osoba. To su podaci koji su za razumevanje upravljanjem migracijama vrlo važni.
Zanimljivo je reći da Srbija još uvek nema potpune podatke, precizne podatke o borju emigranata, a nema podatke ni o dijaspori. Nema broj onih koji su u rasejanju. Zanimljivo je zbog toga što posle skoro decenije rada Ministarstva za dijasporu i veru, posle ministara koji praktično nisu dolazili u Srbiju, bavili su se dijasporom tamo na licu mesta, posle toga što je jedna parlamentarna stranka naročito insistirala na nemerljivom doprinosu koji su oni dali ovoj temi dijaspore, mi ne možemo da govorimo čak ni precizne podatke o tome koliko ljudi u dijaspori imamo. Moramo da se oslanjamo i na brojeve, odnosno na podatke koje nam nude ambasade, SPC, udruženja građana, pa i ministarstvo o kome sam govorila.
Interesantno je, recimo, da se podaci vrlo razlikuju, da prema udruženjima građana Srbija ima četiri miliona ljudi u dijaspori, a prema mišljenju, odnosno prema brojevima iz Ministarstva vera i dijaspore imaju 2,7 miliona. To su jako velike razlike i bilo bi dobro da možemo o njima nekako da govorimo.
U ova dva dokumenta se pravi i velika razlika između emigranata i dijaspore. Čak se na predstavljanju ova dva dokumenta reklo i sledeće – da je praćenje migracije posebno složeno jer ni u zemlji ni u inostranstvu nije moguće dobiti precizne i potpune podatke. Volela bih da prokomentarišem to, jer je ovo pitanje za Srbiju vrlo veliko i vrlo važno, jer mi o toj ekonomskoj migraciji moramo da govorimo, kao i o obrazovnoj migraciji, ali nekako govorimo sve podeljeno i nikako da dovedemo stvari u vezu.
Naravno, i podaci koje dobijamo od Svetske banke i Eurostata su vrlo različiti, tako da je vrlo teško govoriti precizno o tome. Prema podacima Svetske banke, do kojih sam došla, iz 2011. godine, populacija emigranata iz Srbije je brojala 196.000 ljudi, što je praktično 2% stanovništva Srbije. Najvažnije destinacije su bile Austrija, SAD, Francuska, Makedonija, Danska i Japan.
Prošla Vlada, zbog čije su očajne politike, naročito u oblasti ekonomije, ljudi u ovolikom broju odlazili iz Srbije, tražeći zaposlenje i način da prežive, ni reč nije rekla o 2% svog stanovništva koje je otišlo u emigraciju zbog njih.
Moramo da se setimo predizborne kampanje u kojoj se ni reč nije reklo o tome da je 196.000 mahom vrlo obrazovanih ljudi napustilo Srbiju za te četiri godine i Srbija praktično nikada ovaj problem nije otvorila, ni u parlamentu, a to je vrlo važan problem. Nismo pričali o tome kao da je to na nivou državne tajne, kao i pregovori u Prištini, kao broj nezaposlenih. Setite se, licitirali smo i sa tim brojem.
Još malo podataka iz ovog dokumenta. Broj osoba koje su boravile u EU na osnovu privremenog boravka, tu se radi o onima koji su se obrazovali u zemljama EU, koji su tamo radili, koji su otišli na osnovu spajanja porodica, u 2010. godini je smanjen za 32.000 u odnosu na 2009. godinu. To su vrlo zanimljivi podaci o kojima treba da diskutujemo, jer praktično pokazuju stanje u zemlji Srbiji.
U Srbiji je 2010. godine broj emigranata povećan za 6,5% u odnosu na 2009. godinu. Naravno, tu se radi o onim osobama koje su boravile u Srbiji duže od 12 meseci na osnovu odobrenog stalnog ili privremenog boravka. Naročito je veliki broj građana Rumunije, Bugarske i Nemačke. U 2010. godini podneto je 215 zahteva za azil, najviše Avganistanaca i Palestinaca. Na osnovu Ugovora o readmisiji vraćeno je 5.100 državljana Srbije koji nisu ispunjavali uslove za boravak najviše u Nemačkoj, Švajcarskoj, Mađarskoj, Švedskoj, Austriji, Norveškoj i Francuskoj.
Imam još podataka, ali gledam vreme, jer zaista bih volela da o ovome govori i moj kolega Petar Petrović, koji će kasnije govoriti, a malo bih govorila i o zakonu samom. Sam zakon se dugo čekao. Posle strategije, koja je takođe dugo čekana, došao je na red i moram da kažem da sam stvarno zatečena jer je vrlo opširan, deklarativan, opšti, jako se drži nekih fraza, neprecizan je i bojim se da će mu to biti veliki problem da bi mogao da se primenjuje i da ima bilo kakvu mogućnost da bude dobar.
Rekla sam već, postoji mnogo sektorskih strategija, pa je između njih samih bilo teško uspostavljati koordinaciju, a sada već postoji problem u koordinaciji tela i institucija. Kada imate mnogo tela i mnogo organizacija, mnogo delova institucija, onda imate problem ili preterane nadležnosti, odnosno podele nadležnosti, gde onda ne znate ko šta radi ili ne znate ni ko je odgovoran, na kraju krajeva.
Da bi se sve to izbeglo, vidim da uvodite da Komesarijat za izbeglice preimenujete u Komesarijat za izbeglice i migracije, ali dajete mu jako mnogo nadležnosti, novih nadležnosti, a ne predviđate mu finansijska sredstva. Moramo da budemo vrlo otvoreni i objektivni, Komesarijat ni do sada nije pokazao naročito velike rezultate. Kada govorim o Bogovođi, dolazim iz Valjeva pa mi je ovaj problem, ne samo što je bio u štampi, još više poznat, tamo su se ljudi terali da rade na raznim imanjima, bilo je zabranjeno lečenje, bili su na livadi ne znam koliko vremena itd. Znači, sve ono što je bilo negativno je moglo da se vidi na jednom mestu. Koviljača je tema za sebe i o tome je takođe bilo puno reči u Skupštini.
Dakle, smatram da Komesarijat, samim tim što se preimenuje, što mu se daje toliko nadležnosti, ne može da odgovori ovim problemima. Naročito mi je sporno sa tim što Komesarijat svoj izveštaj neće podnositi poslanicima, odnosno nadležnom odboru, a i te kako je važna migraciona politika za poslanike i za one koji treba da donose neke odluke, nego će je podnositi Vladi, tako da poslanici neće imati naročito prilike da se upoznaju sa konkretnim problemima koji se pojavljuju u tom delu.
Zatim, predviđate osnivanje pokrajinskih i lokalnih saveta za migracije. Moram da postavim pitanje – ko će to da finansira i iz kojih sredstava? Kaže se – prema projektu. Ali, onda ne možete da tražite da osnivaju lokali to, ako ne možete da finansirate i ako ne učestvujete.
Takođe, smatram, i time ću završiti, da pokrajinske savete ne treba ni formirati, upravo zbog toga što samo uvećavate administraciju. Imate lokalne i svaki lokal i pokrajina će takođe moći da reaguje.
Niste ni reči rekli o unutrašnjim migracijama koje su takođe veliki problem u Srbiji. Ono što je sporno, jeste i rok za donošenje propisa - 12 meseci. To je preterano dugo. Ako se zakon donosi po hitnom postupku, onda je trebalo doneti i to vrlo hitno. Hvala vam.

Vesna Kovač

Ujedinjeni regioni Srbije | Predsedava
Hvala.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Milićević.
...
Socijalistička partija Srbije

Đorđe Milićević

Socijalistička partija Srbije
Uvažena gospođo predsedavajuća, poštovana ministarko, poštovani predstavnici Komesarijata, Ministarstva unutrašnjih poslova, dame i gospodo narodni poslanici, na samom početku ću ponoviti ono što je gospodin Petronijević vrlo jasno i precizno rekao kao ovlašćeni predstavnik poslaničkog kluba SPS, dakle, u Danu za glasanje poslanički klub SPS podržaće Predlog zakona o upravljanju migracijama. Nekoliko je razloga za takav stav, za takvu odluku, nekoliko je suštinskih razloga.
Najpre, treba imati na umu značaj teme i oblasti o kojoj govorimo, značaj upravljanja migracionim tokovima, brojna otvorena pitanja koja danas postoje kada je reč o ovoj oblasti, a vezana su za različite kategorije emigranata. Reč je o temi i oblasti koja ima, ponoviću, izuzetnu važnost i izuzetan značaj, koja obuhvata, o tome je već bilo reči, različite tipove i segmente emigracija, između ostalog i različite kategorije emigranata. Neki pokazatelji, o kojima je takođe bilo reči, koji su se proteklih dana mogli videti u sredstvima informisanja, kažu da se oko 200.000 ljudi godišnje preseli iz manjeg u veće mesto, da u Srbiji živi oko 80.000 izbeglica, da je oko 215.000 interno raseljenih lica, preko 20.000 emigranata i da godišnje iz EU, upravo po osnovu Sporazuma o readmisiji, bude vraćeno oko 4.500 ljudi.
To su neki podaci i o tome je već danas bilo reči, pojavljuju se u javnosti. Oni su nadam se, i uvereni smo, precizno definisani u okviru migracionog profila Srbije za 2011. godinu, ali pretpostavljamo da su manje – više tačni. To zapravo samo još više govori u prilog konstataciji da je reč o jednoj izuzetno važnoj i značajnoj oblasti u Srbiji.
Drugi suštinski važan razlog za nas, zbog koga treba podržati ovaj zakonski predlog, jeste harmonizacija našeg zakonodavstva sa zakonodavstvom EU, odnosno usklađivanjem našeg pravnog okvira, kako je to između ostalog navedeno u obrazloženju ovog zakonskog predloga, sa pravnim okvirom EU u upravo oblasti migracija. Naprosto Srbija na putu evropskih integracija mora uspostaviti i primenjivati mehanizme za nadzor migracionih tokova.
Naravno, kao treći razlog, ovaj zakonski predlog omogući će i stvoriće ono što do sada zbog nedostatka pravnog okvira nije bilo moguće, a to je jedinstvo i koordinacija unutar sistema upravljanja migracijama u Srbiji.
Dakle, to su tri suštinska razloga za nas potpuno opravdana zbog kojih treba podržati ovaj zakonski predlog. Usvajanjem ovog zakonskog predloga, šta se zapravo postiže? Kao što je između ostalog i rečeno, dve su stvari izuzetno važne. Usvajanjem ovog zakonskog predloga pre svega biće proširena nadležnost Komesarijata za izbeglice na upravljanje migracijama i pomoći azilantima i biće formirana jedinstvena baza podataka koju mogu da koriste svi državni organi koji se bave ovom delatnošću. Šta je suština? Podaci će se prikupljati i razmenjivati kroz međusobno povezivanje i umrežavanje baza podataka organa državne uprave koji su dužni da dostavljaju Komesarijatu podatke za koje je utvrđeno da su neophodni za upravljanje migracijama.
Komesarijat usvajanjem predloga dobija jednu izuzetno važnu i značajnu ulogu kada je reč o upravljanju migracijama u Srbiji. Ne mislim da citiram ili da čitam sadržaj zakonskog predloga, ali navešću samo neke poslove za koje smatram da su od izuzetnog značaja, a koji će nakon usvajanja ovog zakonskog predloga upravo obavljati Komesarijat.
Dakle, reč je o predlaganju ciljeva i prioriteta migracione politike, reč je o merama i aktivnostima na podsticanju pozitivnih efekata zakonskih i suzbijanju nezakonitih migracija. Zatim, radiće na merama za integraciju lica kojima je u skladu sa Zakonom o azilu priznato pravo na utočište, zatim na reintegraciji povratnika po osnovu Sporazuma o readmisiji. Radiće na merama poboljšanja uslova života interno raseljenih lica, izveštava o imigraciji i emigraciji i ono o čemu je već bilo reči, a smatram da je takođe važno, vodiće evidenciju nestalih lica u oružanim sukobima na prostoru bivše SFRJ.
Period koji je iza nas, rezultati rada rekao bih Komesarijata za izbeglice u proteklom vremenskom periodu govore da odgovornost koju dobijaju, koju će dobiti usvajanjem ovog zakonskog predloga, rekao bih potpuno opravdano je dodeljena upravo Komesarijatu za izbeglice. Moram da kažem da kao poslanik dolazim iz grada Valjeva u kojem su upravo rezultati Komesarijata izuzetno vidljivi i prepoznatljivi. Ubeđen sam da će biti daleko vidljiviji i prepoznatljiviji u narednom vremenskom periodu.
Dakle, usvajanjem ovog zakonskog predloga vrlo precizno i to je najbitnije definisan organ koji će koristeći jedinstvenu evidenciju, jedinstvenu baza podataka koorinirati i upravljati migracijama u Srbiji i to upravo jeste glavni cilj. Dakle, glavni cilj jeste upravljati migracijama.
Ono što smatramo da je takođe važno, o tome između ostalog je već bilo reči, a to je da će lokalne samouprave biti u obavezi da se uključe u sistem upravljanja migracijama i da dostavljaju i izveštaje, i predloge. Tako će moći da se blagovremeno otkloni i ono što je bilo loše u proteklom vremenskom periodu odnosno da se blagovremeno odreaguje kada se pojavi problem sa našim važnim azilantima u EU. Ali, na taj način će se pratiti i one pozitivne posledice migracije u Srbiji.
Dakle, iz samog značaja pitanja o kojem danas govorimo, o upravljanju migracijama, proizilazi i značaj zakonskog predlog. Predlog nudi odgovore na brojna otvorena pitanja koja u ovom trenutku postoje kada je reč o oblasti upravljanja migracijama. Da li će ih rešiti? To ćemo videti i vreme će pokazati na koji način će ovaj zakonski predlog koji jeste kvalitetan, koji nudi odgovore, biti implementiran u praksi u narednom vremenskom periodu.
Legitimno je pravo opozicije da ima kritički osvrt prema radu Vlade Republike Srbije. Na žalost to danas nije tema. Danas je tema Predlog zakona o upravljanju migracijama sa nekim konstatacijama koje su mogle da se čuju u prethodnim diskusijama i mogu delimično da se složim, ali ne mogu da se složim da danas govorimo o nečemu što je tehničko pitanje. Prosto, ovo nije tehničko pitanje, reč je o temi koja je od izuzetne važnosti i izuzetnog značaja za Srbiju.
Zakon na sistematičan način uređuje uslove i procedure za ostvarivanje sveobuhvatnog i kontinuiranog upravljanja migracijama. On jeste usklađen sa primarnim izvorima prava EU u potpunosti kao i sa većim brojem izvora sekundarnog prava u EU. Potpuno usklađivanje sa sekundarnim izvorima ostvariće se kroz podzakonske akte koji će se doneti nakon usvajanja ovog zakonskog predloga.
Problem migracija postoji i u drugim evropskim državama, u državama EU. Sa velikim brojem država Srbija ima već potpisane, odnosno ratifikovane, bilateralne ili multilateralne ugovore. Ovi ugovori se uglavnom odnose na readmisiju i azil. Inače, to je rečeno u uvodnom izlaganju, pitanje izbeglica, migranata, azilanata jeste kompleksno, ne tretira se samo ovim zakonskim predlogom o kome danas govorimo. Ovaj zakon jeste bazičan okvir za sistemsko rešavanje pitanja migranata, a drugi zakoni koji tretiraju ovu oblast između ostalog jesu i Zakon o azilu, Zakon o izbeglicama, Zakon o zaštiti državnih granica, Zakon o državljanstvu i mnogi drugi.
Na samom kraju želim da kažem da jesmo naravno spremni na raspravu u pojedinostima, jesmo spremni da razmotrimo amandmane koji će biti predloženi na ovaj zakonski predlog i podržati neke koji će poboljšati kvalitet ovog zakonskog teksta, sadržaj ovog zakonskog predloga, ali još jednom želim potpuno jasno i potpuno precizno da kažem da će poslanički klub SPS podržati ovaj zakonski predlog. Zahvaljujem.