Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, građani, poštovana predsedavajuća, ovo je zakon koji je važan i potreban Srbiji. Da li će ovaj zakon rešiti sve probleme u oblasti migracija? Sigurno da neće. Da li će ovaj zakon rešiti sve probleme koje imamo u oblasti obrazovanja, da li će rešiti probleme koje imamo u oblasti decentralizacije? Neće sigurno. Ali, ovo jeste sigurno zakon koji će doprineti da stanje u oblasti migracija bude pod nadzorom, da se podaci prikupljaju, da oni budu praćeni ili da posluže u svrhu kontrolisanja negativnih efekata migracija. Mi tako razumemo ovaj zakon. Razumemo ga kao prvi korak na ovom putu, razumemo ga kao usklađivanje sa standardima i međunarodnim propisima i u tom smislu ćemo ovaj zakon podržati.
Kada govorimo o migracijama, za mene tu postoji nekoliko osnovnih pitanja. Jedno jeste sigurno pitanje izbeglih i raseljenih lica koje je, nažalost, u Srbiji još uvek aktuelno. Drugo je aktuelno pitanje lažnih azilanata. Treće je pitanje naše emigracije i pre svega napuštanje zemlje od strane visokoobrazovanih mladih ljudi. Na kraju, možda jedno od najvažnijih pitanja jeste pitanje procesa decentralizacije, odnosno sprečavanja pražnjenja nekih delova Srbije i moram da kažem da i ja živim u jednom delu Srbije, u južnoj Srbiji koja, nažalost, spada u ona područja koja se kontinuirano prazne i zbog toga mi možete verovati da znam o čemu govorim kada govorim o unutrašnjim migracijama.
Kada govorimo o izbeglim i raseljenim licima, tačno je da se Srbija sa ovim pitanjem suočava jako dugo. Tačno je da se sa tim pitanjem suočava sa promenljivim uspehom. Srbija nije bila zemlja koja je bila spremna da primi tako veliki priliv izbeglica. Podsetiću vas da je 1996. godine bilo oko 600.000 izbeglih lica sa prostora bivše Jugoslavije i da su oni došli u Srbiju koja je i sama bila osiromašena, oslabljena i nije imala institucionalne, ni ekonomske, ni psihološki nismo bili spremni na jedan takav proces. To je sigurno rezultiralo time da se kao država nismo najbolje snašli u tom procesu.
Činjenica je da je u Srbiju došao jako veliki broj ljudi. To su ljudi koji su pod prinudom napustili svoja mesta stanovanja, napustili su okruženje u kome su živeli, napustili su svoje socijalne mreže koje su imali. Oni su jednostavno došli opustošeni, ne samo ekonomski, nego i psihološki i sigurno je da su oni kojima je u tom periodu bilo najteže. Kada se selite iz stana u stan, iz grada u grad, znate da je to jako teško, ali kada se selite na jedan prinudan način iz mesta u kome ste rođeni, odrasli, gde ste živeli u jednom stabilnom okruženju, onda je to nešto što izaziva dodatne potrese i nesposobnost da se lako prilagodite novoj sredini. Sigurno da je i jedno i drugo, oba ova faktora o kojima sam govorila, doprinelo ovom rezultatu koji imamo, da nakon dvadesetak godina još uvek imamo oko 97.000 lica koja se vode kao izbegla i oko 209.000 raseljenih lica. To su ljudi koji se nisu integrisali. To su ljudi koji ni u jednom od procesa nisu uspeli da nađu svoje stalno mesto, niti da se vrate u mesta iz kojih su došli, niti da budu integrisani potpuno u naše društvo. To sigurno jeste nešto o čemu i dalje treba da razmišljamo i jeste nešto čime će se i novoustanovljeno telo, koje se bavi migracijama, baviti.
Ipak treba da kažemo da je za tih 18 ili 20 godina učinjeno puno pozitivnih koraka u ovom smeru i da je broj izbeglica, kao što sam rekla, sa 538.000 u 1996. godini smanjen. Godine 2001. bilo ih je 346.000, 2005. godine 104.000 i sada, kao što smo rekli, 97.000. To znači da je ipak jedan veliki broj ljudi uspeo da nađe svoje ognjište u Srbiji ili u trećim zemljama ili u zemlji porekla.
Ono što svakako jeste veliki problem ove populacije jeste nezaposlenost, ali to jeste problem opšte populacije u Srbiji. Nažalost, među izbeglim licima taj problem je veći. Njih ima oko 58% i to sigurno jeste jedno pitanje na čijem rešavanju treba i dalje raditi. Oni koji su ostali u ovom statusu, oni koji su ostali nezaposleni, to su mahom ljudi nižeg stepena obrazovanja. Oni koji su bili visokoobrazovani oni su veoma brzo, nakon dolaska u Srbiju, uspevali da reše svoje pitanje. Moramo da kažemo da to nije samo zato što su imali više obrazovanje, nego zato što to jesu ljudi koji se lakše snalaze u ovim situacijama.
Ono što je poražavajuće za nas, kao zemlju, a pre svega za njih, to je da jedan broj njih još uvek živi u kolektivnim centrima i to isto važi i za raseljena lica. To je sigurno nešto, nadam se, što mora biti rešeno u veoma kratkom roku, jer je takvo stanje neodrživo i nedopustivo.
Kao što sam rekla, drugo pitanje jeste pitanje azilanata. To je pitanje koje je ovih dana veoma aktuelno, o kome se jako puno govori. Zato što to jeste pitanje koje ugrožava sve nas i koje, rekla bih, ugrožava upravo mlade, obrazovane ljude koji mogu biti potencijalni emigranti, koji mogu razmišljati o napuštanju Srbije i traženju svoje budućnosti i svoje perspektive u nekoj drugoj zemlji. Čini mi se da su oni najviše zaplašeni zloupotrebom koja se dešava u ovoj populaciji lažnih azilanata, ali ono što jeste ohrabrujuće, to su vesti koje dobijamo ovih dana i činjenica da se to neće desiti i da će beli šengen ostati na snazi i za Srbiju. Uverena sam da će to tako biti. Uverena sam da Srbija neće dozvoliti da krenemo korak unazad i to je prosto nešto na čemu najozbiljnije, po svim informacijama koje dobijamo, Vlada radi. Imamo prve rezultate i činjenicu da je Nemačka proglasila Srbiju sigurnom zemljom i da će se broj lažnih azilanata iz Srbije, u narednom periodu, smanjivati.
Znamo i čuli smo da to nije, kako neki pokušavaju da prikažu, činjenica da Srbija ima probleme, a to je da je do porasta broja azilanata došlo zbog toga što su neke zemlje promenile politiku prema azilantima i ponudile mnogo bolje uslove. U svakom slučaju, kao što sam rekla, poslednjih dana imamo ohrabrujuće informacije da to neće biti pitanje koje će biti ugrožavajuće za Srbiju.
Ono o čemu sam želela da govorim, a to je emigracija. To su ljudi koji odlaze iz Srbije, a da se u nju ne vraćaju. To su mladi i obrazovani ljudi. U ovom trenutku spremnost da emigriraju iz Srbije iskazuje 21% opšte populacije, 26% ugroženih grupa. To je ona ekonomska emigracija, ali nažalost i 50% mladih ljudi pokazuje spremnost, a među njima najmanji je broj onih sa osnovnom školom, visokoobrazovanih je 24%, a magistara i doktora 33%. To znači da oni najviše obrazovani i najpametniji, gotovo trećina, je spremna da svoju perspektivu potraži u nekoj drugoj zemlji. To je pitanje nad kojim ozbiljno treba da se zamislimo i to jeste pitanje da menjamo sistem vrednosti u našem društvu, da menjamo sistem obrazovanja, da radimo na reformama u oblasti zapošljavanja, obrazovanja i da više vrednujemo one ljude u našim sredinama koji su najpametniji, najsposobniji i spremni da zaista budu kapacitet za razvoj našeg društva. To je onaj zadatak koji u budućnosti treba imati u vidu, kada govorimo o upravljanju migracijama. Pre svega, zaustaviti iseljavanje, ali isto tako napraviti pokušaje da se mladi ljudi koji su iz Srbije otišli u nju vrate.
Moram da kažem da je bilo pokušaja u raznim ministarstvima, Ministarstvo obrazovanja, Ministarstvo nauke, da se napravi evidencija ljudi koji su otišli iz Srbije, da se komunicira sa njima, da im se ponudi da se vrate u našu zemlju, ali mi se čini da ove razjedinjene evidencije nisu dale prave rezultate i da nismo imali jedinstvenu politiku u raznim resorima koja bi dovela do njihovog vraćanja.
Reći ću da je jedan od problema jeste nostrifikacija diploma, koje su ti mladi ljudi sticali, i to jeste proces koji treba ubrzati, koji treba jasno definisati i koji treba usmeravati tako da mladi ljudi, koji su stekli diplome negde u svetu, mogu da dođu i da u Srbiji rade. Oni Srbiji jesu potrebni. Oni jesu onaj kvalitet i resurs koji mi imamo i koji apsolutno ne smemo da bacimo. Ne samo zbog toga što je to veoma skupo za jednu siromašnu zemlju, ne samo zbog toga što su u njihovo obrazovanje uloženi milioni evra, već zbog toga što jesu naša deca, koja negde u srcu nose uspomene iz detinjstva, Srbiju i potrebu da u njoj afirmišu svoje kvalitete i svoja znanja.
Na kraju želim da kažem da ne manje važno pitanje jeste pitanje unutrašnjih migracija. Verujem da je dobro da postoji mobilnost u okviru naše zemlje. Verujem da je dobro da ljudi iz različitih gradova mogu da odu da rade u druge gradove. Verujem da to obogaćuje i one koji odlaze i one kod kojih odlaze i da to sigurno jeste kvalitet više, ta razmena različitih temperamenata, različitih iskustava, različitih navika, čak i unutar naše zemlje, jeste nešto što sve nas obogaćuje. Međutim, ono što jeste zabrinjavajuće, to je da je taj trend uvek u istom smeru, da on uvek ide od juga ka severu, da on uvek ide iz sela u gradove i da je to proces koji na žalost, tokom decenija, nije promenjen i da on dovodi do toga da pojedini gradovi, pojedina mesta u Srbiji ostaju potpuno ispražnjeni.
Svaki peti migrant dolazi iz Jablaničkog i Pčinjskog okruga, to je okrug iz koga dolazim i ja i kada pitate ljude u južnoj Srbiji, mlade ljude, kada se iseljavaju iz svog mesta, na koji period bi to uradili – na period od jedne do dve godine iselilo bi se 6,4%, na nekoliko meseci 11% na nekoliko godina 35%, a trajno bi se iselilo 46,9%, znači, skoro polovina mladih ljudi koji žive u ovim krajevima želi da ode iz njih trajno. Njih 30% navodi da bi otišlo u inostranstvo, a 66% da bi otišlo da živi negde drugde u Srbiji.
Od 2000. do 2008. godine Borski okrug smanjen je za 23%, Pomoravski za 15,5%, Zaječarski za 13,5%, Pirotski za 11,3%, Toplički za 11,2%. Za to vreme Beograd je povećan 1,3%, Sremski okrug 6,7%, Južnobanatski 7,8%. Tendencija kretanja je sa juga ka severu. Sigurno je da odgovor mora biti, pre svega, ulaganje u ljudske resurse ljudi koji žive u ovim krajevima, već u ulaganje u saobraćajnu, energetsku, komunikacionu infrastrukturu i bolji uslovi za investitore i za zapošljavanje ljudi koji žive u ovim okruzima.
Dugoročna nezaposlenost u našim južnim krajevima je 14,7%. To je nešto što ne uliva nadu ljudima, to je nešto što ne uliva nadu da će ikada izaći iz svog siromaštva.
Sigurno da su ovo trendovi koji se moraju menjati. Ujedinjeni regioni Srbije dosledno se, ne samo u kampanji, zalažu za proces decentralizacije, zalažemo se za pravo svih ljudi, ma gde u našoj zemlji živeli, da žive pod jednakim uslovima i zbog toga ćemo i dalje dosledno raditi na poboljšanju položaja ljudi koji žive u ovim krajevima.
Verujemo da je ovaj zakon jedan korak u tom pravcu. Naravno da ovaj zakon za sada nije dao odgovor na pitanje – da li do sadašnji Komesarijat ima dovoljno kapaciteta da na ovaj način radi? Apelujem na sve koji se budu povezivali, sve državne organe koji se budu povezivali u ovom procesu, da to zaista dosledno i odgovorno rade, imajući u vidu da jedna od naših slabosti jeste nedovoljna međuresorna povezanost i da sve ono na šta ovaj zakon obavezuje ne ostane mrtvo slovo na papiru.
Nismo dobili ni odgovor na pitanje u ovom zakonu – koliko će to sve koštati, da li Srbija u ovom trenutku ima para da sve ovo isfinansira, da li je to predviđeno novim budžetom? Nadam se da su to pitanja na koja postoje pozitivni odgovori iako nisu naznačeni u zakonu. Moja nada je da će ovaj zakon, kao što sam rekla, on jeste prvi korak, ali da će on dobro funkcionisati i da će podstaći i ljude u svim resorima na nacionalnom nivou, ali isto tako i ljude na lokalu, da se ozbiljnije pozabave svim ovim pitanjima. Hvala.