Hvala vam gospođo potpredsednice.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, razumem kada je krenula politička strast da smo pozaboravljali o čemu smo pričali u načelnoj raspravi, a sa druge strane su u pravu oni narodni poslanici koji su rekli da deo amandmana govori o onima koji su postali sastavni deo zakona i o onima koji nisu. Sada o njima diskutujemo. Oni se tiču osnovnih načela zbog kojih se ovaj zakon donosi.
Kao ovlašćeni predstavnik za ovu tačku dnevnog reda, moram da podsetim na nekoliko činjenica za koje sam mislio da smo ih raščistili, jer je ministar u obrazlaganju i najveći broj poslanika, koji su diskutovali, su konstatovali sledeće. Svakako amnestija se preporučuje već godinama. Potpuno je razumljivo da ovakav zakon nije predložen na kraju nečijeg mandata, jer se to uvek smatra nekom zloupotrebom ili pokušajem da se nešto dobije. Ona se preporučuje ne samo od strane Ombudsmana i čitavog niza međunarodnih organizacija, već očito zbog rezultata koje su ovakvi potezi dali u zemljama, gde je zbog sličnog stanja amnestija primenjena. Od zemalja u regionu, kakva je Crna Gora, do Italije gde je pre nekoliko godina, u ovom procentu, bila izvršena amnestija.
Zašto ovo govorim? Zato što je nekoliko puta istaknuto da je amnestija akt političke volje. Naravno, ali ovo nije nikakva politička amnestija. Drugo, ona nije akt milosrđa. Da je država u stanju da pravi zatvore, da obezbeđuje kadrove, gospodin Čikiriz nije ovde, on je govorio o tome, da se vrši resocijalizacija, ona ne bi morala da pribegne jednom ovakvom zakonu iz nužde. To je prvo.
Drugo, trenutno stanje, a ono je nepodnošljivo. Razumem da ljudi zbog političke strasti često u društvu, koje inače nije humano, nije humano prema ljudima na slobodi, a posebno je nehumano prema onima koje ne vidi, a posebno prema ljudima koji su izolovani, pa i ljudima u zatvoru, da se u diskusijama zaborave prava tih ljudi.
Ono što je važnije, ako treba koristiću vreme poslaničke grupe. Podsećam vas šta smo tom prilikom konstatovali, ne mi ovde u diskusiji, nego citirajući nalaze čitavog niza međunarodnih organizacija i Ombudsmana kome smo dali poverenje, jednoglasno, pre nepunih mesec dana, a to je da su ne bezbedni zatvorenici, da su ne bezbedni čuvari, da se umesto svega onoga zbog čega se ide na izdržavanje zatvorske kazne, mi smo dodatno u situaciji da se mnogi osuđenici u toj situaciji kriminalizuju, da to ugrožava građane u zatvorima, da se ne ispunjava osnovna funkcija pravde.
Amnestija nikada nije stvar pravde. Da se razumemo, amnestija nije pravedna. Zbog toga shvatam da se govori o pojedincima. Ne krećem se u tim krugovima, ne poznajem nikog iz tih krugova, pa ne znam o čemu je sve pojedinačno reč, ali je važno da mi govorimo o većini.
Pitajte građane Valjeva, građane Niša, građane Sremske Mitrovice, Sombora, Zrenjanina, Beograda, Požarevca, koliko god hoćete, koje su sve posledice ovakvog stanja u zatvorima.
Posebno je pitanje pitanje žrtava. Već smo pomenuli u načelnoj diskusiji koliki je problem lica koja ne idu, to nije tako veliki broj kako smo čuli danas, mislim da mi je gospođa Malović skrenula pažnju da je mnogo manji broj tokom privatne razmene podataka, ali je svakako veliki broj lica koja su pravosnažno osuđena a ne idu na izdržavanje kazne. To je najveće ruganje i to je najnepodnošljivije onim porodicama žrtava nad kojima je neko zlodelo izvršeno.
Ono što mene čudi, mi smo u nekoliko navrata čuli da se ovde osporava, to je već pitanje, ne morala, nego zdravog razuma, ono što piše u obrazloženju zakona, a to je da su se promenile društveno-ekonomske i političke okolnosti. Ustaju poslanici koji kažu – ništa se nije promenilo za poslednjih 12 godina. Kako se ništa nije promenilo? Šta ste radili, ako se ništa nije promenilo? Posebno to reći u ovom domu. Mnoge stvari su se promenile na gore, mnoge na bolje, ali se promenilo skoro sve.
Kada je u pitanju ovaj zakon, daću vam poseban primer kojim će valjda svima biti kristalno jasno šta se promenilo. Promenilo se zakonodavstvo i promenila se sudska praksa. Tamo gde zločine, i to pravilu teška ubistva, izvršavaju žrtve nasilja, jer nasilja u porodici često završavaju tako, nažalost, što posle dužeg vremena žrtve koje trpe nasilje pribegnu nasilju, izvrše ubistvo i to je po pravilu teško ubistvo, jer te vrste osoba nisu iskusne u kriminalnim radnjama, ni ne znaju kad su ubile. To su često ubistva sekirama itd, da ne pominjemo zbog javnosti čitav niz tih situacija.
Svi koji su se sreli sa ovim predmetima znaju da niti je policija bila edukovana, niti je imala zakonski osnov, niti je sud znao kako da postupa u prethodnim slučajevima, u slučajevima koji su prethodili tom konačnom činu nasilja, pa je sud po pravilu, kao što znate, žrtve vraćao zločincima. Kada prijavite nasilje u porodici, čak i kada reaguje policija u prethodnoj deceniji, onda sud u stvari ne zna šta drugo da radi, nema ništa na raspolaganju, pa dok se ne reši slučaj vraća u to porodično okruženje. Sada se sve to promenilo. Imate zakonske osnove zahvaljujući upravo ovom domu u nekoliko saziva. Imate edukovanu policiju. Imate angažovanu lokalnu samoupravu i civilni sektor. Imate kuće u koje se sklanjaju žrtve nasilja.
(Predsedavajuća: Gospodine Markoviću, dužna sam da vas podsetim na vreme.)
Zašto vam ovo govorim? Zato što je nekoliko puta rečeno, ne samo da se ništa nije promenilo, već je rečeno da neke stvari ne moraju amnestijom, nego pomilovanjem. Ovakvi slučajevi su najčešći predmet pomilovanja. Ali, odmah da vam kažem, potpisao sam 18 od 24, 18 pomilovanja se odnosilo na takav slučaj. Prethodni predsednik Boris Tadić je u jednom slučaju isključivo takve slučajeve pomilovao. Da li shvatate, kao što u slučaju amnestije, ne odlukom ove skupštine, nego sud pojedinačno mora da donese odluku za svaki slučaj da bi se neko oslobodio, za pomilovanje je neophodno da se ono zatraži. Ovakve osobe, one su još uvek u zatvoru, to su ljudi koji su izvršili kriminalna ubistva, su po pravilu osuđivane na kazne preko 15 godina. To je možda jedini primer pravde.
Pretpostavljam da će i sadašnji predsednik u pomilovanjima, tamo gde se zatraže, ali ta lica iza sebe nemaju hrpe advokata, ta lica nemaju podrške porodice, kao što znate, nisu u situaciji da pokrenu proces i da zatraže pomilovanje, već je ovo jedini čin moguće pravde. Ali, još jednom hoću da istaknem da je šteta, i time završavam, ovakvi zakoni treba da se donose konsenzusom, šteta je što smo tu priliku propustili. Neki od amandmana, pogledaću, pretpostavljam da ću za jedan amandman gospodina Veselinovića glasati, neki od amandmana su delimično usvojeni i to amandmani koje je Odbor za pravosuđe predložio, ali u svakom slučaju vas molim da iskoristimo do kraja današnju raspravu i da u narednom periodu vidimo da li je moguće da što veći broj narodnih poslanika glasa za ovaj zakon. To je zakon, još jednom kažem, koji nije akt milosrđa, nije pravedan, on je iz nužde, ali je on jedan od preduslova da možemo da pravimo bezbednije i humanije društvo. Hvala najlepše.