Dame i gospodo poslanici, ipak mislim da ne možemo narodne poslanike da sprečimo u vršenju poslaničke funkcije. Svaki od poslanika ima pravo da učestvuje u radu parlamenta. Problem je što su pojedini poslanici zloupotrebljavali pravo narodnog poslanika i delegirali sebe van parlamenta. Tu i jeste nastao sukob mišljenja oko toga da li advokat ima pravo da uzme učešće u ovoj diskusiji. Po meni je i poželjno. Nemojte da sprečavate naše kolege poslanike da govore. Oni su nosioci svog mandata i suvereniteta koji im je poveren od strane građana.
Samo sam jednom rekao ovde, sa ovog mesta – nemate moralno pravo da nam govorite o tome. Citiram neku svoju diskusiju od pre par meseci, gde su vaše kolege skočile ovde i rekle – nemate pravo, ne smete da nam zabranjujete da govorimo. Nisam ni govorio o tome. Apsolutno nisam to spominjao da nekom zabranjujem da govori, a da je moj kolega narodni poslanik. Bio sam svedok da su mnogi zakoni baš iz oblasti pravosuđa, pogotovo kada su Zakon o krivičnom postupku i Zakon o parničnom postupku bili pisani u interesu jednog lobija u državi i sada zato imamo problem sa Ustavnim sudom koji preispituje i Zakon o krivičnom postupku i Zakon o parničnom postupku, zato što su zakoni tako koncipirani i tako napisani da nanose štetu strankama u postupku.
Nije isto kada je tužilac bliski rođak sa licem koje je oštećeno i kada je branilac u krvnom srodstvu sa licem koje je oštećeno.
(Predsedavajuća: Vreme.)
To ste čak i tim zakonima sprečavali.

Reč ima narodni poslanik Janko Veselinović. Pravo na repliku.

Obećavam da se više neću javljati, osim ako direktno ne budem pomenut.
Hteo bih samo još jednom da ponovim i da naglasim da se ovde ne radi o želji da se bilo kom poslaniku oduzme pravo da govori. Međutim, i dalje stojim kod stava da nije moralno za narodnog poslanika, advokata, koji ima za stranku lice koje je sada trenutno u zatvoru i na koji se direktno odnosi ovaj zakon, da diskutuje i da podržava ovaj zakon, jer sigurno neće da ga osporava. Ostavljam vama na čast da smatrate drugačije.
U poslaničkom klubu smo imali jednog advokata, koji je imao sličnu situaciju i on je rekao da neće diskutovati, jer smatra da bi se našao u sukobu interesa, moralnom sukobu interesa. U tom smislu naglašavam, ne ponavljajte naše greške. Naše greške smo platili, iz naših grešaka smo izvukli pouke i pomažemo vama da ne pravite naše greške, ne u korist vaše stranke, već u korist građana Srbije. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Cvijan. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, advokat sam i narodni poslanik, i sticajem okolnosti, upravo sam krivičar. Doduše, na fakultetu sam predavao privredno pravo, pa u tom kontekstu, mislim da imam pravo da raspravljam i sa profesorima i doktorima, jer kao što rekoh, na fakultetu sam predavao privredno pravo.
Čisto da podsetim građane, svi mi koji smo advokati, volimo svoj posao, ponosni smo na svoj posao. Naš posao je pomenut u Ustavu. Pravo građana na odbranu je ustavno pravo i civilizacijsko pravo. Baš zato što volimo svoj posao, ne primamo platu. Govorim u moje ime, ne znam za kolegu Neđu i neke druge, a koliko znam, ne primamo platu u Narodnoj skupštini, ne dobijamo od države nikakve beneficije tog tipa. Ako imamo auto, to je naš auto, nije službeni auto. Dakle, naš posao volimo. To je pod jedan.
Pod dva, pošto smo malopre čuli čitanje krivičnih dela na koje se amnestija neće primeniti, pa smo čuli da ima dvadesetak krivičnih dela za koje se amnestija neće primeniti, jer je primena isključena, odmah da kažem građanima i svima nama, nije baš dvadesetak, a sada ću da ih pročitam.
Amnestija se uopšte ne primenjuje na: genocid, zločin protiv čovečnosti, ratni zločin protiv civilnog stanovništva, ratni zločin protiv ranjenika i bolesnika, ratni zločin protiv ratnih zarobljenika, organizovani podsticaj na izvršenje genocida i ratnih zločina, upotreba nedozvoljenih sredstava borbe, nedozvoljena proizvodnja i promet i držanje oružja čija je upotreba zabranjena, protivpravno ubijanje i ranjavanje neprijatelja, protivpravno oduzimanje stvari od ubijenih, povreda parlamentara, surovo postupanje sa ranjenicima, neopravdano odlaganje repatrijacije, uništenje kulturnih dobara, ne sprečavanje vršenja gore navedenih dela, zloupotreba međunarodnih znakova, agresivni rat, rasna i druga diskriminacija, trgovina ljudima, trgovina maloletnicima radi usvojenja, ostvarivanje ropskog odnosa, ugrožavanje lica pod međunarodnom zaštitom, međunarodni terorizam, uzimanje talaca, finansiranje terorizma, silovanje, obljuba nad nemoćnima, obljuba nad detetom, obljuba zloupotrebom položaja, nedozvoljene polne radnje, podvođenje, posredovanje u prostituciji.
Da nastavim: prikazivanje i posredovanje maloletničke pornografije, primanje mita, davanje mita, nasilje u porodici, ugrožavanje nezavisnosti, priznavanje kapitulacije i okupacije, ugrožavanje teritorijalne celine, napad na ustavno uređenje, pozivanje na nasilnu promenu ustavnog uređenja, atentat, oružana pobuna, terorizam, diverzija, sabotaža, špijunaža, odavanje državne tajne, izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti, povreda teritorijalnog suvereniteta, udruživanje zarad vršenja ovih prethodno nabrojanih dela.
Nije ni tu kraj. Plus sva dela za koja je predviđena nadležnost Suda za organizovani kriminal, plus se ne primenjuje amnestija i na slučajeve lica koja su tzv. višestruki povratnici, plus još ima izuzetaka.
Dame i gospodo narodni poslanici, nije u pitanju 15-20 dela za koje se ne primenjuje amnestija, u pitanju je čitav niz krivičnih dela, onih najtežih. Čisto da se malo bavimo i statistikom, od otprilike 12.000, da zaokružim, ljudi koji su u zatvorima, amnestija će se primeniti na 3.600. Čista statistika kaže da će amnestijom biti pogođeni, ili na neki način pogodovan tek svaki četvrti zatvorenik.
Dakle, ovo je prvo što sam morao da kažem, da malo razjasnimo i gospodinu ministru, i građanima i svima nama. Dakle, spisak dela na koje se amnestija ne primenjuje je vrlo širok.
Zašto su baš ova dela ostavljena izvan amnestije? Opredeljenje SNS je nulta tolerancija u borbi protiv korupcije. Zato se ne primenjuje amnestija na primanje i davanje mita. Rekli smo da ćemo imati nultu tolerancije u borbi protiv organizovanog kriminala. Upravo zato, svako ko je osuđen pravosnažno pred Specijalnim sudom, neće biti pogođen amnestijom i neće imati koristi.
Vrlo je nekorektno, posebno prema građanima Srbije, pozivati se ovde na to da će amnestijom biti obuhvaćeni oni koji su izazivali najteže incidente na fudbalskim i sličnim utakmicama. To nije tačno. Reći ću vam i zašto, vidim da su ovde mnogi reagovali? Zato što najčešće, a ovo govorim kao advokat krivičar iz prakse i još jednom ponavljam, ponosan sam na to što sam advokat i ponosan sam na to što ne primam platu ovde, nego imam svoj posao. Najčešće se oni koji prave ozbiljne probleme na utakmicama okrivljuju za krivična dela – izazivanje nacionalne i verske mržnje i netrpeljivosti i, u krajnjoj liniji, ovo što se desilo u Novom Pazaru biće najverovatnije kvalifikovano tako. Najverovatnije, neću da se mešam u radu tužilaštva, ali mi deluje tako. Ako je neko izazivao nerede na stadionima, obično mladi ljudi, verovatno je popio pet, šest, sedam godina – da, biće pogođen ovom amnestijom. Recimo, sa osam godina kazne, biće mu smanjena na pest godina.
Vraćam se sada na ono osnovno – zašto donosimo Zakon o amnestiji? Zato što upravo poštujemo agendu koju je donela bivša Vlada, o smanjenju i poboljšanju stanja u zatvorima. Kako možemo da poboljšamo stanje u zatvorima? Tako što će određeni broj ljudi biti pušten. Ko će biti odmah pušten? Oni koji su osuđeni na do tri meseca zatvora. Teški kriminalci. Onaj ko je osuđen na tri do šest meseci, dobiće skraćenje 50%.
Čuli smo mnogo i dobrih i korisnih kritika. Potpuno se slažem, u Srbiji je poprilično zanemareno pitanje tog resocijalnog rada u cilju resocijalizacije u zatvorima. Slažem se sa tim, ali to ne može da se rešava Zakonom o amnestiji. Zakon o amnestiji je jednokratni zakon. Hajde to još jednom da ponovimo građanima – sad donet, a poslednji put je donet pre 11 godina. Otprilike, statistički, ako ćemo opet, u našim prostorima se taj zakon donosi na svakih 10-11 godina. Ne računam "leks specijalise", koji se tiču, recimo, amnestije za ne služenje vojnog roka.
Ovo je jednokratni zakon koji će sada rasteretiti stanje u zatvorima. Nijedan amandman, nijedna diskusija nije bila usmerena na to – kako drugačije da smanjimo gužvu u zatvorima? Da nam je stanje u zatvorima katastrofalno, katastrofalno je i tu se svi slažemo. I Ombudsman je dao svoje mišljenje, i međunarodna zajednica je dala svoje mišljenje i svi su dali svoje mišljenje, da su nam zatvori kao u srednjem veku.
Imamo li drugo rešenje? Mogli bismo da prodiskutujemo o tome da je dosta sredstava dato za renoviranje zatvora, posebno iz inostrane pomoći u poslednjih četiri-pet godina. U praksi, očigledno ne vidimo ništa.
Ako ćemo da licitiramo sa pojedinačnim imenima ko će izaći iz zatvora, slažem se, može biti, nisam advokat Andrije Draškovića, da će njega potkačiti amnestija u tom smislu da izađe. Opet postavljam pitanje – zbog čega je suđenje protiv njega trajalo koliko je trajalo, sedam-osam godina? To je očigledno, zbog lošeg pravosuđa koje je nasledila SNS i ministar Selaković. Nije u redu ni to pominjati, zašto ministar Selaković danas nije došao? Državni sekretar ne može da se javi za reč, pa ću ja da objasnim. Ministar Selaković je u vrlo važnoj međunarodnoj poseti. Siguran sam da bi došao, ali mora i druga važna posla da radi.
Dame i gospodo narodni poslanici, možemo licitirati i pozivati se na pojedinačna imena. Ako je neko ovde mislio da usmeri na to, da sam danas branilac nekoga ko će biti pogođen amnestijom, odmah da vam kažem, javno sam više puta rekao – povukao sam se iz svih takvih predmeta, ali i dalje volim to što sam advokat. Povukao sam se iz svih tih predmeta, i nijedan moj klijent danas neće biti amnestiran. Nijedan.
Hajde da konačno objavim, mislim da smo i dovoljno objasnili kroz ovu diskusiju, da građanima damo do znanja. Ovim zakonom neće biti ubice puštene na ulicu. Na ulicu će biti pušteni ljudi koji su osuđeni na do tri meseca zatvora. To su obično ljudi za sitnu krađu.
Naravno da sva prava porodica oštećenih ostaju. Ko god ima pravo na odštetni zahtev i dalje ga ima. Svi koji su bili osuđeni i dalje im se vodi u evidenciji da su osuđivani. Ako im to bude smetnja za zaposlenje, biće i dalje. Dakle, morali smo da rasteretimo zatvore. Ministarstvo pravde je predložilo zakon koji je mnogo restriktivniji od onog istog iz 2001. godine. Zakon koji je mnogo restriktivniji od osnovnog teksta zakona koji je u Bugarskoj predložen, a Bugari su donosili isti ovaj zakon iz istih razloga zbog kojeg ga i mi donosimo.
Da ne bi plašili građane, možda je moglo nešto i bolje da se uradi. U krajnjoj liniji, zahvaliću se konstruktivnim naporima opozicije gde je ukazano da bi za neka krivična dela možda trebalo malo smanjiti, da ne bude 25%, nego 10%. Ministarstvo pravde je usvojilo tu sugestiju. Jednom rečju, ovo je jedan iznuđen zakon, civilizacijski potreban zakon. Zakon koji će uštedeti mnogo para u državnom budžetu, koji će odmah na ulice da pusti ljude koji su osuđeni na dva meseca zatvora. To su vrlo teški kriminalci. Ponavljam, uštedeće mnogo para. Možda neće pomoći u nekoj direktnoj resocijalizaciji, ali sam siguran da će Ministarstvo pravde u budućnosti voditi računa o alternativnim sankcijama, o resocijalizaciji. Ovo je, da objasnim građanima, jedan iznuđen zakon. Tokom pet sati ove diskusije nismo čuli bilo kakvo drugo rešenje da se smanji gužva u zatvorima. Jedino ovako. Ovo je opet u skladu sa agendom, sa programom koji je donelo bivše Ministarstvo pravde.
Nadam se da će zakon biti usvojen sa što više glasova za i da ćemo jednom za svagda prestati da plašimo građane kako će usvajanjem ovog zakona neke silne ubice da se šetaju ulicom. To nije tačno. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Snežana Malović. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, govoriću o članu 4. Predloga zakona, pošto mislim da smo svi zaboravili na kom članu se nalazimo. Naime, u članu 4. Predloga zakona je regulisano da amnestiji ne podležu pravosnažno osuđena lica za koje je do dana stupanja na snagu ovog zakona, pod jedan, naređeno izdavanje poternice i to zbog ne javljanja na izdržavanje kazne zatvora ili zbog bekstva sa izdržavanja kazne zatvora.
Kada sam govorila u prethodnoj diskusiji da je ovaj predlog zakona o amnestiji u velikoj meri prepisan iz Zakona o amnestiji koji je usvojen 2001. godine, to se odnosi i na član 4. Naime, šta može da se desi u praksi? To će biti slučaj ukoliko se ovo usvoji, a sigurna sam da hoće. Znači, lica zbog kojih je raspisana poternica, a nije raspisana zato što se nisu javili na izdržavanje kazne zatvora ili zbog toga što su pobegli sa izdržavanja kazne zatvora, već po nekom drugom osnovu moći će da se primeni ovaj zakon.
Kao što sam rekla zakon jeste opšti, ali on ima svoje otelotvorenje i primenjuje se na pojedinačne slučajeve. U našoj praksi imamo slučaj Luke Bojovića zbog koga je raspisana poternica, i zbog toga je uhapšen u Španiji, zbog krivičnog dela koje je procesuirano od strane Tužilaštva za organizovani kriminal. Naime, njemu je izrečena pravosnažna kazna zatvora zbog falsifikovanja i nošenja oružja od strane redovnog suda na godinu i nešto. Znači, u ovom slučaju, ukoliko se usvoji ovaj predlog zakona, moći će da se primeni amnestija na to krivično delo.
Prema tome, kao što smo govorili u pogledu primene jedinstvene kazne zatvora, tako je i u ovom slučaju. Imamo nepreciznost. Amnestija će moći da se primeni na lica koja se nalaze u bekstvu, a zbog kojih poternica nije raspisana usled bekstva ili usled ne javljanja na izdržavanje kazne.
Još jedna opaska. Predlagač zakona nije vodio dovoljno računa o tome da ovaj zakon bude dosledan i da se izbegnu ovakvi slučajevi za koje sam uverena da sam predlagač nije hteo da se primeni. Takođe, moram da kažem da ne stoje opaske u pogledu toga da mi nismo predložili rešenje koje bi tretiralo lica na koja bi moglo da se primeni amnestija. Naime, naš poslanik, dr Janko Veselinović, je predložio da se izmeni član 1. Predloga zakona koji bi se odnosio samo na lica koja su osuđena na šest meseci, a kojima bi se kazna smanjila za 50%. Duboko sam uverena da bi se to odnosilo na onih 1.100 lica koja će biti puštena po usvajanju ovog zakona. Takođe, ukoliko se išlo na to da se tretiraju lica koja su osuđena zbog krivičnog dela manje društvene opasnosti, zašto onda amnestijom nisu bili predviđeni prekršaji? Zahvaljujem se.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Predrag Marković. Izvolite.

Hvala vam gospođo potpredsednice.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, razumem kada je krenula politička strast da smo pozaboravljali o čemu smo pričali u načelnoj raspravi, a sa druge strane su u pravu oni narodni poslanici koji su rekli da deo amandmana govori o onima koji su postali sastavni deo zakona i o onima koji nisu. Sada o njima diskutujemo. Oni se tiču osnovnih načela zbog kojih se ovaj zakon donosi.
Kao ovlašćeni predstavnik za ovu tačku dnevnog reda, moram da podsetim na nekoliko činjenica za koje sam mislio da smo ih raščistili, jer je ministar u obrazlaganju i najveći broj poslanika, koji su diskutovali, su konstatovali sledeće. Svakako amnestija se preporučuje već godinama. Potpuno je razumljivo da ovakav zakon nije predložen na kraju nečijeg mandata, jer se to uvek smatra nekom zloupotrebom ili pokušajem da se nešto dobije. Ona se preporučuje ne samo od strane Ombudsmana i čitavog niza međunarodnih organizacija, već očito zbog rezultata koje su ovakvi potezi dali u zemljama, gde je zbog sličnog stanja amnestija primenjena. Od zemalja u regionu, kakva je Crna Gora, do Italije gde je pre nekoliko godina, u ovom procentu, bila izvršena amnestija.
Zašto ovo govorim? Zato što je nekoliko puta istaknuto da je amnestija akt političke volje. Naravno, ali ovo nije nikakva politička amnestija. Drugo, ona nije akt milosrđa. Da je država u stanju da pravi zatvore, da obezbeđuje kadrove, gospodin Čikiriz nije ovde, on je govorio o tome, da se vrši resocijalizacija, ona ne bi morala da pribegne jednom ovakvom zakonu iz nužde. To je prvo.
Drugo, trenutno stanje, a ono je nepodnošljivo. Razumem da ljudi zbog političke strasti često u društvu, koje inače nije humano, nije humano prema ljudima na slobodi, a posebno je nehumano prema onima koje ne vidi, a posebno prema ljudima koji su izolovani, pa i ljudima u zatvoru, da se u diskusijama zaborave prava tih ljudi.
Ono što je važnije, ako treba koristiću vreme poslaničke grupe. Podsećam vas šta smo tom prilikom konstatovali, ne mi ovde u diskusiji, nego citirajući nalaze čitavog niza međunarodnih organizacija i Ombudsmana kome smo dali poverenje, jednoglasno, pre nepunih mesec dana, a to je da su ne bezbedni zatvorenici, da su ne bezbedni čuvari, da se umesto svega onoga zbog čega se ide na izdržavanje zatvorske kazne, mi smo dodatno u situaciji da se mnogi osuđenici u toj situaciji kriminalizuju, da to ugrožava građane u zatvorima, da se ne ispunjava osnovna funkcija pravde.
Amnestija nikada nije stvar pravde. Da se razumemo, amnestija nije pravedna. Zbog toga shvatam da se govori o pojedincima. Ne krećem se u tim krugovima, ne poznajem nikog iz tih krugova, pa ne znam o čemu je sve pojedinačno reč, ali je važno da mi govorimo o većini.
Pitajte građane Valjeva, građane Niša, građane Sremske Mitrovice, Sombora, Zrenjanina, Beograda, Požarevca, koliko god hoćete, koje su sve posledice ovakvog stanja u zatvorima.
Posebno je pitanje pitanje žrtava. Već smo pomenuli u načelnoj diskusiji koliki je problem lica koja ne idu, to nije tako veliki broj kako smo čuli danas, mislim da mi je gospođa Malović skrenula pažnju da je mnogo manji broj tokom privatne razmene podataka, ali je svakako veliki broj lica koja su pravosnažno osuđena a ne idu na izdržavanje kazne. To je najveće ruganje i to je najnepodnošljivije onim porodicama žrtava nad kojima je neko zlodelo izvršeno.
Ono što mene čudi, mi smo u nekoliko navrata čuli da se ovde osporava, to je već pitanje, ne morala, nego zdravog razuma, ono što piše u obrazloženju zakona, a to je da su se promenile društveno-ekonomske i političke okolnosti. Ustaju poslanici koji kažu – ništa se nije promenilo za poslednjih 12 godina. Kako se ništa nije promenilo? Šta ste radili, ako se ništa nije promenilo? Posebno to reći u ovom domu. Mnoge stvari su se promenile na gore, mnoge na bolje, ali se promenilo skoro sve.
Kada je u pitanju ovaj zakon, daću vam poseban primer kojim će valjda svima biti kristalno jasno šta se promenilo. Promenilo se zakonodavstvo i promenila se sudska praksa. Tamo gde zločine, i to pravilu teška ubistva, izvršavaju žrtve nasilja, jer nasilja u porodici često završavaju tako, nažalost, što posle dužeg vremena žrtve koje trpe nasilje pribegnu nasilju, izvrše ubistvo i to je po pravilu teško ubistvo, jer te vrste osoba nisu iskusne u kriminalnim radnjama, ni ne znaju kad su ubile. To su često ubistva sekirama itd, da ne pominjemo zbog javnosti čitav niz tih situacija.
Svi koji su se sreli sa ovim predmetima znaju da niti je policija bila edukovana, niti je imala zakonski osnov, niti je sud znao kako da postupa u prethodnim slučajevima, u slučajevima koji su prethodili tom konačnom činu nasilja, pa je sud po pravilu, kao što znate, žrtve vraćao zločincima. Kada prijavite nasilje u porodici, čak i kada reaguje policija u prethodnoj deceniji, onda sud u stvari ne zna šta drugo da radi, nema ništa na raspolaganju, pa dok se ne reši slučaj vraća u to porodično okruženje. Sada se sve to promenilo. Imate zakonske osnove zahvaljujući upravo ovom domu u nekoliko saziva. Imate edukovanu policiju. Imate angažovanu lokalnu samoupravu i civilni sektor. Imate kuće u koje se sklanjaju žrtve nasilja.
(Predsedavajuća: Gospodine Markoviću, dužna sam da vas podsetim na vreme.)
Zašto vam ovo govorim? Zato što je nekoliko puta rečeno, ne samo da se ništa nije promenilo, već je rečeno da neke stvari ne moraju amnestijom, nego pomilovanjem. Ovakvi slučajevi su najčešći predmet pomilovanja. Ali, odmah da vam kažem, potpisao sam 18 od 24, 18 pomilovanja se odnosilo na takav slučaj. Prethodni predsednik Boris Tadić je u jednom slučaju isključivo takve slučajeve pomilovao. Da li shvatate, kao što u slučaju amnestije, ne odlukom ove skupštine, nego sud pojedinačno mora da donese odluku za svaki slučaj da bi se neko oslobodio, za pomilovanje je neophodno da se ono zatraži. Ovakve osobe, one su još uvek u zatvoru, to su ljudi koji su izvršili kriminalna ubistva, su po pravilu osuđivane na kazne preko 15 godina. To je možda jedini primer pravde.
Pretpostavljam da će i sadašnji predsednik u pomilovanjima, tamo gde se zatraže, ali ta lica iza sebe nemaju hrpe advokata, ta lica nemaju podrške porodice, kao što znate, nisu u situaciji da pokrenu proces i da zatraže pomilovanje, već je ovo jedini čin moguće pravde. Ali, još jednom hoću da istaknem da je šteta, i time završavam, ovakvi zakoni treba da se donose konsenzusom, šteta je što smo tu priliku propustili. Neki od amandmana, pogledaću, pretpostavljam da ću za jedan amandman gospodina Veselinovića glasati, neki od amandmana su delimično usvojeni i to amandmani koje je Odbor za pravosuđe predložio, ali u svakom slučaju vas molim da iskoristimo do kraja današnju raspravu i da u narednom periodu vidimo da li je moguće da što veći broj narodnih poslanika glasa za ovaj zakon. To je zakon, još jednom kažem, koji nije akt milosrđa, nije pravedan, on je iz nužde, ali je on jedan od preduslova da možemo da pravimo bezbednije i humanije društvo. Hvala najlepše.

Hvala.
Gospodine Veselinoviću, javljate se po amandmanu?
(Janko Veselinović, s mesta: Replika.)
Zašto replika? Niste pomenuti.
(Janko Veselinović, s mesta: Gospodin Cvijan se direktno osvrnuo na moju diskusiju.)
Dobro, izvolite.