Hvala.
Po amandmanu Neđo Jovanović. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, članovi resora pravde, kolege narodni poslanici, hteo sam da se javim kao član Odbora za pravosuđe po amandmanu koji je inače Vlada prihvatila i koji je postao sastavni deo Predloga zakona o amnestiji.
Međutim, imajući u vidu amandman koji je sada tačka dnevnog reda, te imajući u vidu i elaboraciju amandmana, dužan sam da nešto kažem zarad istine i zarad pravilnog upoznavanja građana o suštini Zakona o izmenama i dopunama, odnosno Zakona o amnestiji, ja se izvinjavam. Konkretno, Odbor za pravosuđe je već rešio sve ove dileme i sva ova pitanja koja su se sada pojavila na ovoj sednici.
Naime, Zakon o amnestiji je tačno, selektivno opredeljeno koja su to krivična dela i koji učinioci krivičnih dela ne mogu biti apsolutno nikada obuhvaćeni amnestijom. Druga grupa krivičnih dela su krivična dela sa povećanim stepenom društvene opasnosti, a samim tim i sa visoko zaprećenim krivičnim sankcijama, to znači kaznama, koje podrazumevaju efektivne kazne zatvora u dužem vremenskom trajanju i preko deset godina.
Upravo ova krivična dela koja u sebi sadrže izuzetno visok stepen društvene opasnosti su Zakonom o amnestiji tretirana tako da njihovi učinioci, ukoliko su pravosnažno osuđeni zbog radnji izvršenja tih krivičnih dela, mogu biti amnestirani, odnosno oslobođeni izvršenja krivične sankcije od 10%. Svi ostali su u kategoriji učinilaca krivičnih dela gde se to oslobođenje od krivičnih sankcija podrazumeva za 25% od izrečene krivične sankcije. Šta je ovde uopšte sporno? Sa stanovišta Odbora za pravosuđe, bukvalno ništa. Zbog toga što oni koji su učinioci krivičnih, tzv. za građane najtežih krivičnih dela, u ovom zakonu uopšte nisu privilegovani, ali isto tako nisu ni diskriminisani jer su pred zakonom svi jednaki. Postoje učinioci krivičnih dela koji ne mogu da budu oslobođeni, ali oni koji su obuhvaćeni zakonom se podrazumevaju, tako da je Odbor za pravosuđe prihvatio selektivan pristup.
Mi imamo dve grupe zakona koji su sistemski rešili ovu materiju. Prethodno, Krivični zakon, gde smo sistematizovali krivično delo razbojništva i razbojničke krađe, sa kvalifikatornim elementom, a to znači sa smrtnom posledicom. Šta je to u prevodu? U prevodu, teško krivično delo. U novom zakonu postoji krivično delo ubistva koje ima četiri kvalifikacije, koristoljublje, niske pobude, itd, i ti učinioci tzv. najtežeg krivičnog dela po ovom zakonu su oslobođeni, ukoliko su pravosnažno osuđeni, samo 10% od izrečene krivične sankcije. Prema tome ne bi trebalo građane dovoditi u zabludu da su učinioci najtežih krivičnih dela na ovaj način privilegovani. Ne, nisu nikako.
Sumnja da će učinilac krivičnog dela, ukoliko bude pre otpušten sa izdržavanja kazne izvršiti novo krivično delo, postoji uvek, čak i da nije obuhvaćen amnestijom ukoliko izdrži kaznu, ne znači automatski da je nad njim sprovedena resocijalizacija, jer mi danas imamo i te kako mnogo povratnika, kako to u pravu nazivamo recidivista, čak i specijalnih povratnika, a to znači učinilaca krivičnih dela koji ponavljaju krivična dela iz iste grupe ili srodne grupe krivičnih dela gde se resocijalizacija ne podvodi pod amnestiju. Nemojmo građane da dovodimo i sa te strane u zabludu. Amnestija je jedan pravni institut, a resocijalizacija je nešto sasvim drugo. Resocijalizacija je isključivo regulisana odredbama Zakona o izvršenju krivičnih sankcija.
Zakon o amnestiji podrazumeva sasvim drugačiji pristup i u tom smislu građani treba da budu pravilno informisani, a to znači da kako i u ovom amandmanu kojim je tražena izmena i dopuna zakona traženo, već je sadržano i u amandmanu Odbora za pravosuđe, koji je kako sam već rekao sastavni deo Predloga zakona o amnestiji, da učinioci krivičnih dela, koji su osuđeni do šest meseci, dakle preko tri meseca će biti oslobođeni 50% izdržavanja kazne. Tu apsolutno ništa nema sporno. Oni koji su osuđeni do tri meseca i tri meseca će biti pušteni, ali to ne znači da su i privilegovani jer građani moraju i te kako dobro da znaju da recidivisti ili specijalni povratnici, u slučaju izvršenja novog krivičnog dela će biti znatno strožije kažnjeni, jer ponavljanje krivičnog dela u kaznenoj politici podrazumeva automatski strožiju kaznu.
Prema tome, ne treba politizovati zakon, treba tumačiti zakon upravo onako kako glasi i Zakonom o amnestiji se ne kreira kaznena politika. Kaznenu politiku kreira sud kroz sudsku praksu i mi sudovima namećemo imperativi da učinioce krivičnih dela adekvatno kazni. Adekvatno kažnjavanje podrazumeva kaznu koja odgovara, kako stepenu društvene opasnosti, tako i težini krivičnih dela. Zakon o amnestiji o tome ne govori i Zakon o amnestiji ne može da determiniše niti kreira kaznenu politiku.
Ukoliko se pažljivo pročita amandman Odbora za pravosuđe, onda je savršeno jasno da učinioci krivičnih dela koji su obuhvaćeni Zakonom o amnestiji su podeljeni u nekoliko grupa, da ne postoji nikakva opasnost od toga da se učinioci krivičnog dela čak stimulišu na izvršenje krivičnih dela, već upravo suprotno, ono što je i gospodin ministar rekao – Zakon o amnestiji ima dve determinante, jedna determinanta je više političke sadržine i ona podrazumeva omogućavanje normalne primene Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, a normalna primena Zakona o izvršenju krivičnih sankcija podrazumeva obezbeđenje uslova za izdržavanje kazne, naročito u zatvorskim okolnostima, koji su i te kako otežani i zbog toga je ovaj Zakon o amnestiji neophodno potreban.
Podsetiću, da i u načelnoj raspravi kada je ministar pravde ovde bio prisutan, opozicija reagovala i ukazivala na iste, navodne, nedostatke na koje se ukazuje i danas kroz amandman po kome se ja javljam za reč, i upravo zbog toga je Odbor za pravosuđe sagledao, analizirao prvobitni predlog i prihvatio ono što se od opozicije nagoveštavalo, da niko od učinilaca krivičnih dela ne bude nepotrebno privilegovan. I nije privilegovan i ne može da bude privilegovan, učinilac krivičnog dela je kažnjen i on ostaje kažnjen. Opet zarad istine za građane, kažnjeni učinioci krivičnih dela se vode u kaznenoj evidenciji.
Oni koji su obuhvaćeni Zakonom o amnestiji, ne znači da su brisani iz kaznene evidencije, mogu biti brisani iz kaznene evidencije. Oni ostaju registrovani kao učinioci krivičnih dela i svako novo krivično delo podrazumeva za njih daleko težu krivično-pravnu situaciju i daleko težu krivično-pravnu ulogu.
Prema tome, ponoviću, amandmanom Odbora za pravosuđe su ove dileme rešene. Mislim da ne stoje bilo kakve kritike koje se odnose upravo na član 1. Zakona o amnestiji, koji je u svom kvalitetu amandmanom Odbora za pravosuđe nesumnjivo poboljšan. Zahvaljujem se.

Hvala lepo.
Po amandmanu ima reč narodni poslanik Mirko Čikiriz. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je javnosti poznato da je SPO sa DHSS na sličan način postupao, bez obzira da li smo deo vladajuće većine ili deo opozicione grupacije. Zbog čega? Mi nikad ne gledamo na bilo koji problem crno-belo.
To sam želeo da ukažem i da je ovde ministar pravde, ali tu je državni sekretar, da tendencija da se sve što je uradilo prethodno i prethodna ministarstva pravde, učini u startu jako lošim, da se navodi da je haos kod nas u pravosudnom sistemu itd. nije dobro, jer ćete sutra sa istom matricom vi, kada ne budete bili na toj poziciji, doći pod udar sličnih neargumentovanih kritika.
Naravno da amandman gospodina Janka Veselinovića treba prihvatiti. Argumentacija koju je izneo je argumentacija koju sam hteo da iznesem možda čak i 99%.
Mi ovde treba da razmišljamo i da uporedimo i da analiziramo tri ozbiljne i ključne stvari.
Prvo, predlagač je trebao, uz obrazloženje, da nam dostavi u brojkama spisak grupa krivičnih dela lica koja su obuhvaćena ovim Zakonom o amnestiji.
Pokušao sam da dođem i došao sam do nekih jako interesantnih podataka. U nedostatku tih statističkih pokazatelja, a neko se može igrati sa statistikom na ovaj ili na onaj način i onda dolazimo u velikoj meri do raznih proizvoljnih tumačenja itd, ali brojke su neumoljive.
Po strukturi krivičnih dela u 2011. godini zbog teških krađa imovinskih dela osuđeno je 1688 lica. U zatvorima je 268 osoba zbog pokušaja ubistva ili ubistva, 109 za silovanje, 392 za nasilje u porodici, 313 za telesne povrede, 244 za posedovanje oružja i ugrožavanje sigurnosti, 41 iz sfere organizovanog kriminala i 10 ratnih zločinaca.
Mi odmah vidimo da dominiraju takozvana lakša krivična dela. Ako je kod nas u zatvorima oko 11.500 lica i 1100 će se, po usvajanju ovog zakona, odmah naći na slobodi, onda je trebalo razmišljati pre svega o učiniocima lakših krivičnih dela.
S druge strane, ušteda koju bi država na taj način dobila, mogla je da se uloži u ono što nedostaje našem sistemu, a to je prava resocijalizacija učinilaca krivičnih dela.
Svaka kazna ima dva osnovna cilja – da zastraši i da pripremi učinioca krivičnog dela za život po izlasku sa odsluženja kazne.
Ako se analizira obrazovna struktura, videće se da je samo oko 2500 učinilaca krivičnih dela sa srednjom, višom školom i fakultetom. Znači, ostaju nam oni sa najnižim obrazovanjem, oni koji kada izađu na slobodu sigurno ih neće čekati posao ili dobro plaćen posao, a oni će se u ovakvim uslovima i stanju u srpskim zatvorima i bez onoga što je davno država trebala da uradi, da glavni akcenat baci na resocijalizaciju, na pripremu za život izvan zatvora.
Hteli ili ne, najčešće će se ponovo obučeni i usavršeni u zatvoru u vršenju krivičnih dela ti ljudi verovatno biti prinuđeni da ponovo vrše krivična dela i onda ćemo imati naslove u novinama da su ljudi koji su bili obuhvaćeni amnestijom, recimo, bile su ubice, izvršioci krivičnih dela u nekom verovatno
kratkom roku, po njihovom, privremenom otpuštanju iz zatvora.
Ako gledamo kako se kazna zatvora kroz ljudsku civilizaciju izvršavala, videćemo da zatvorske kazne postoje još u rimskom dobu, u Vavilonu itd, ali je to bio klasičan zatvor. Tek u Engleskoj, sredinom 16 veka, počinju da se prave zatvori nalik na onome na šta danas liče – zatvorsko-popravnog tipa. penologija zaživljava početkom 19. veka, a mi u 21. veku akcenat ne stavljamo na penologiju i to je ono što je loše za ovo društvo. Zbog toga SPO i DHSS smatraju da bi ove probleme trebalo rešiti prihvatanjem ovog amandmana.
Nažalost, u kratkom smo roku, po isteku zakonskog roka, podneli neke amandmane koji su bili jako korisni. Mislimo da Vlada treba da razmišlja o onome o čemu treba da razmišljaju sve buduće vlade, a to je kako da osuđenike, izvršioce težih krivičnih dela, pripreme za život po izlasku iz zatvora, kako da se na minimum svede opasnost od ponovnog vršenja krivičnih dela.
Bez obzira na razne izveštaje o stanju u srpskim zatvorima, bez obzira što se uslovi izdržavanja zatvorskih kazni ipak realno iz godine u godinu poboljšavaju, oni i dalje nisu dobri i zbog prenatrpanosti zatvora i zbog odsustva rada ljudi koji poseduju multidisciplinarna znanja i psihologa i sociologa i pedagoga, itd.
Zbog toga što je, recimo, zatvor u Sremskoj Mitrovici, bivša škola u zatvoru pretvorena u spavaonicu i mnogi, mnogi zatvorenici zaista, pošto nemaju dobre i pristojne uslove izdržavanja zatvorske kazne, ne da nemaju tu potrebnu resocijalizaciju, nego čini nam se da u ovakvim uslovima postaju još spremniji na vršenje krivičnih dela po izlasku na slobodu.
S treće strane, kroz prizmu žrtava i porodice žrtava, učinioci krivičnih dela koji će se, po usvajanju amnestije, naći na slobodi, a govorim o najtežim krivičnim delima koja obuhvata ova amnestija, porodice žrtava su ogorčene. Vi već možete da vidite njihove reakcije u javnosti. Mi to ne želimo, ali ako se desi da neko takav ponovo neposredno po izlasku iz zatvora izvrši neko slično ili krivično delo iz grupe tih krivičnih dela, onda će zato njima pre svega biti krivo Ministarstvo pravde, koje je predložilo ovaj zakon, vladajuća većina koja je to podržala i koja je to izglasala.
Još nešto želim da kažem što je jako korektno. Za stanje u srpskim zatvorima, zato što nema potrebne resocijalizacije, nije kriva ova vlada i nije kriv ovaj sastav ministarstva, ali ako hoće da sprovedu neku novu politiku, a ako je nova politika podrazumeva se da treba da bude bolja, onda ne treba sprovoditi novu politiku koja je gora.
Drugo, pominje se da su vode promenjene društvene, političke i ekonomske prilike. Ništa bitno nisu promenjene, ni ekonomske prilike, ni društvene prilike, pa čak ni političke prilike, jer imamo, recimo, SPS koja je simbol kontinuiteta u vlasti od devedesete godine pa do 2012. godine, samo sa manjim ili većim učešćem u vlasti.
Nije ovo akcenat na odgovornost samo SPS, ne želim da se tako shvati moja diskusija, nego je ovo dokaz da nema nekih bitno novih društvenih i političkih i ekonomskih okolnosti. Verujem da ćemo se oko toga svi složiti.
Da zaključim, po nama je bilo sasvim logično da amnestijom, zbog toga što su lakša krivična dela učinjena prvi put i zbog prenatrpanosti u zatvorima, i zbog uštede države, i zbog toga što je Vlada krenula u borbu protiv korupcije i kriminala, pa se pretpostavlja da će biti potrebno mesta u zatvorima za one koji će dići pod udar borbe protiv korupcije i kriminala, sa čime se mi u potpunosti slažemo.
Mislimo da je amnestija trebala da obuhvati samo lica, počinioce lakših krivičnih dela, a da se ušteda ostvarena na taj način usmeri u pravcu resocijalizacije.

Hvala.
Na osnovu člana 157. stav 6. Poslovnika Odbor za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu podneo je amandman na član 1.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Pitam ministra da li prihvata ovaj amandman?

Da, Vlada prihvata amandman.

Hvala.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Marijan Rističević.
Vlada i Odbor za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.

Dame i gospodo narodni poslanici, smisao mog amandmana je da se oproštaj polovine kazne, koji je osnovni zakon predviđen za kaznu zatvora od tri do šest meseci, proširi i da glasi da to važi od tri meseca do godinu dana.
Razlog zbog čega sam ovo uradio jeste da se učiniocima najblažih krivičnih dela omogući da u većem stepenu budu amnestirani, za razliku od onih osoba koje su osuđene za teža krivična dela. Ovim treba imati u vidu da prilikom donošenja presuda se sudi na sasvim drugačiji način, osobama za lakša krivična dela od osoba koje se terete za teža krivična dela i da često, kako ja to kažem, reformisano deformisano pravosuđe, koristi lakše slučajeve da nabija broj dobijenih predmeta. Apelacioni sudovi vrlo lako potvrđuju tako izrečene kazne.
Dakle, tu obično nema veća, sudi jedan sudija, sudi u skraćenoj proceduri i tu su moguće greške. Radi se o veoma lakim krivičnim delima. Žao mi je što ne postoji kazna o društveno korisnom radu, kojima bi se većina ovih kazni mogla zameniti.
U prethodnim diskusijama, a to moram da iznesem, da sam gotovo zaprepašćen prigovorima bivšeg režima, o visini i načinima na koje se ovim zakonom amnestiraju odgovarajući počinioci, odnosno kažnjenici koji izdržavaju kaznu zatvora.
Moram da podsetim da 2001. godine februara meseca, iz Zakona o amnestiji su amandmanom Vlade, ko je bio učesnik parlamentarnog života se seća toga, su izopšteni za amnestije samo pedofili. Radi se o republičkom zakonu. Izuzimanje tih počinioca je usledilo na amandman Vlade posle predloženih amandmana od strane narodnih poslanika.
To je bila neka vrsta opšte amnestije i amnestirano je od ukupno 6.000 osoba, 4.200. Radilo se o amnestiranju 7.000 počinioca. Takođe sam zaprepašćen da neko prizna da su amnestirali zločin nad ubistvom premijera 2003. godine. Znači, amnestirana su lica od pripadnika njegove stranke. Taj podatak meni nije bio poznat.
Zaprepašćen sam i zbog nekih drugih podataka, prigovorima, s obzirom da ovde većinom svi spominju zakon iz 2001. godine. Niko neće da spomene dva savezna zakona, a po tim zakonima su amnestirani okrivljeni, optuženi i osuđeni za krivična dela državnog terorizma, za udruživanje radi neprijateljske delatnosti, za oružanu pobunu. Posebno moram da naglasim da su amnestirani tzv. "Drenička grupa". Tako da, najverovatnije je bivši režim, kako to narod kaže da su žuti amnestirali i one koji su učinili zločin u žutoj kući.
Što se tiče mog amandmana, pošto je intencija da se naprave mesta u zatvoru, želim da se amnestijom određena grupa pusti na slobodu. Mislim da će, s obzirom na borbu protiv korupcije i kriminala, biti rastuća potreba za prostorom u kaznenim ustanovama. Dakle, očekuje se nagli priliv budućih zatvorenika. Kao human čovek, želeo bih da apelujem da se u tim najblažim njihovim delima, otprilike propiše neki društveno koristan rad, pa da i nama seljacima zapadne neko da nam bere kukuruz, da okopava kukuruz, da radi poljske radove i tu ne vidim ništa loše, jer mi iako nismo osuđeni radimo to svaki dan.
Bilo bi dobro da za najblaža politička krivična dela, za koja se očekuje da će biti osuđenih u porastu, dakle da se za ta najblaža krivična dela ne šalje u zatvor, tako da onog iz Bojnika, iz Nove Crnje, komotno možete da pošaljete kod mene na njivu. Mi treba da se bavimo ovim visokim političkim kriminalom, koga je i te kako bilo, gde određena grupa zarad poslušnosti prema međunarodnoj zajednici, zbog svoje imperiorne politike i svog imperiornog stava, dobila pravo da pod kišobranom međunarodne zajednice i evropske navodno politike, temeljno opljačka svoj narod i državu.
Ovde je neko rekao da će se videti kako ćemo se mi boriti protiv kriminala i korupcije. Kažem – tek ćete videti kako ćemo se boriti protiv kriminala i korupcije. Smisao mog amandmana i jeste da malim lopovima više ne skidamo glavu, a pred velikim da ne skidamo kapu, već da to okrenemo. Hvala.

Hvala.
Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Janko Veselinović.
Vlada i Odbor za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Janko Veselinović.

Hvala.
Amandman na član 2. Predloga zakona o amnestiji je posledica amandmana na član 1. ovog zakona, jer u suštini se u članu 2. nabrajaju krivična dela koja su izuzeta iz opšte amnestije. S obzirom da sam u članu 1. predložio način, odnosno nivo do koga bi amnestija bila izražena, koja bi krivična dela bila obuhvaćena, član 2. je postao bespredmetan, mada je on vrlo aktuelan i o njemu bi se moglo diskutovati. Pošto je ovde sasvim mali broj krivičnih dela izuzet iz opšte amnestije, to su kazne zatvora od 30 do 40 godina i još nekoliko krivičnih dela iz grupe krivičnih dela, vrlo retka grupa krivičnih dela.
Nisam dobio ni jedan konkretan odgovor ni od kolega koje su se javile iz pozicije, vezano za član 1, jer nisam razumeo šta je resorni odbor predložio, a da će uticati na ublažavanje posledica ovog zakona.
Razumeo sam da će za dela teškog ubistva biti smanjen iznos, odnosno procenat amnestije sa 25% na 10%. Ali, to po meni nije dovoljno i tu je u pitanju samo jedno krivično delo od korpusa krivičnih dela koja sam nabrajao. Svako ko je hteo da čuje, mogao je da čuje koja su krivična dela obuhvaćena amnestijom, a to je praktično 99% krivičnih dela, među kojima su i najteža krivična dela. Hvala.