Hvala.
Reč ima gospođa Milanka Jevtović Vukojičić. Izvolite.

Poštovani predsedniče Skupštine, poštovana ministarko, kolege poslanici i poslanice, poštovani građani i građanke Priboja, poštovani građani i građanke Srbije, osvrnuću se na Zakon o javnim preduzećima, osvrnuću se na Zakon o privatizaciji i osvrnuću se na zakon o izmenama i dopunama Zakona o osiguranju.

Javna preduzeća su osnovana za obavljanje strateških delatnosti u Republici Srbiji, u AP i u jedinicama lokalne samouprave. Poštovani građani Srbije, delatnosti od opšteg interesa, koje su utvrđene ovim zakonom, su delatnosti u oblasti proizvodnje i distribucije električne energije, u oblasti proizvodnje i prerade nafte, u oblasti istraživanja, proizvodnje, prometa, distribucije prirodnog i tečnog gasa, u oblasti upravljanja nuklearnim objektima, u oblasti izdavanja "Službenog glasnika", u oblasti informisanja, u oblasti korišćenja i unapređenja dobara od opšteg interesa, kao što su putevi, vode, šume, banje, u oblasti upravljanja otpadom, u oblasti komunalnih usluga.

Naravno, osnivač javnih preduzeća može da bude Republika Srbija, odnosno Vlada kao i organi koji su Statutom AP i Statutom lokalne samouprave, utvrđeni kao osnivači, a to su, uglavnom, skupštine autonomnih pokrajina i skupštine lokalnih samouprava.

Zakon o javnim preduzećima je značajan u nekoliko segmenata. Najznačajniji segment je uvođenje profesionalizacije i odgovornosti u upravljanju kako direktora, tako i članova nadzornog odbora. Drugi značajni segment ovog zakona je utvrđivanje odgovornosti, naravno, kroz uvođenje instituta razrešenja ponovo organa upravljanja, i direktora i nadzornog odbora.

Još jedan segment koji je vrlo važan je transparentnost u radu. Šta podrazumeva transparentnost u radu javnih preduzeća? Transparentnost u radu javnih preduzeća podrazumeva to da su javna preduzeća dužna, u skladu sa zakonom, da do 1. decembra tekuće godine dostave program poslovanja za narednu godinu osnivaču. Program se smatra usvojenim tek onda kada na njega saglasnost da osnivač.

Naravno da program poslovanja nije skup, nije deskripcija, niti skup lepih želja. Program poslovanja javnog preduzeća treba da sadrži i te kako značajne elemente, i to elemente koji se odnose na politiku, na prihode preduzeća, na projektovane rashode po opozicijama, na politiku raspodele dobiti preduzeća, na politiku pokrivanja gubitka preduzeća, na tačno utvrđene kriterijume za raspodelu pomoći, na tačno utvrđene kriterijume za nadoknadu članovima nadzornog i upravnog odbora, na tačno utvrđene kriterijume za propagandu, na tačno utvrđene kriterijume za sportske aktivnosti.

Naravno, planovi javnih preduzeća, odnosno programi javnih preduzeća moraju biti usklađeni sa politikom Vlade, posebno u delu koji se odnosi na cenu komunalnih usluga i u delu zarada i zapošljavanja. Moraju biti usaglašeni sa projektovanom politikom Vlade u delu cena i usluga, iz razloga da se ne bi desilo da pojedini delovi na teritoriji države Srbije plaćaju, odnosno da pojedine lokalne samouprave plaćaju nesrazmerno visoke cene komunalnih usluga.

Što se tiče javnosti u radu, prilikom izbora direktora, naravno, ministarstvo kao organ koji je nadležan za raspisivanje konkursa za izbor direktora, na internet stranici je dužan da objavi uslove za imenovanje direktora, a takođe je konkurs dužan da bude objavljen u "Službenom glasniku" Republike Srbije, u "Službenom listu" lokalne samouprave kao i u jednim godinama koje su čitljive, odnosno dostupne na čitavoj teritoriji Republike Srbije.

Još jedan mehanizam koji se uvodi je mehanizam tromesečnog izveštavanja, jer su javna preduzeća u zakonskoj obavezi da izveštavaju nadležna ministarstva, i to, svoja resorno ministarstvo, Ministarstvo finansija, Ministarstvo rada, o usklađenosti projektovanih i realizovanih aktivnosti.

Svako javno preduzeće, svaka lokalna samouprava i svako ministarstvo, ako je imalo i jedan projekat, a sigurno da je imalo, gde su konkurisali za sredstva EU, svakako da su im ove procedure jasne, jer niko ne može da daje novac i niko ne može da troši sredstva građana Republike Srbije, a da za to nema povratnu informaciju i da ne postoje kontrolni mehanizmi.

Takođe, javna preduzeća su dužna da jednom mesečno dostavljaju izveštaje Ministarstvu finansija o rokovima izmirivanja svojih obaveza prema drugim privrednim subjektima.

Srpska napredna stranka smatra da je svaki zakon, pa i Zakon o javnim preduzećima, jedan živi organizam, živi organizam utemeljen u realnosti, ali da kao živi organizam i kao živo tkivo su omogućene izmene, a u smislu osavremenjivanja samog zakona, kako nam zakoni, kao što je do sada bio slučaj, ne bi ostajali prazno slovo na papiru.

Srpska napredna stranka smatra da su profesionalci, visoko obrazovani stručni kadrovi, doktori nauka, magistri nauka i ljudi sa akademskim obrazovanjem sa najmanje četvorogodišnjim fakultetskim obrazovanjem najznačajniji potencijal u Republici Srbiji, a svakako to su kriterijumi koji se odnose i na članove nadzornog odbora, ali i kriterijum koji se odnosi na izbor direktora javnog preduzeća. Kontrola finansijskog upravljanja javnog preduzeća je uslov za smanjivanje korupcije i koruptivnog delovanja u javnim preduzećima, a borba protiv korupcije je strateško opredeljenje SNS.

Uvođenje procedura, uspostavljanje jasnih pravila svakako da doprinosti demoktratizaciji svakog društva, pa i demokratizaciji Republike Srbije. Uvođenje jasnih procedura u ovom smislu doprinosi i privrednim preduzećima, jer su ovo privredna preduzeća koja pružaju usluge od životnog značaja za građane Srbije.

Drugi zakon na koji želim da se osvrnem jeste Zakon o privatizaciji. Ovaj zakon je značajan sa dva aspekta. Svi znamo da je neizvesnost najgori saveznik u privrednom poslovanju svakog preduzeća, a neizvesnost je takođe loš saveznik mnogim zaposlenima koji rade u preduzećima u procesu restrukturiranja. Zakon je značajan u tom smislu što određuje vreme kada nije moguće prinudno naplaćivanje, odnosno prinudno potraživanje novčanih sredstava i ostavlja se mogućnost preduzećima u restrukturiranju da do tog roka, a to je jun mesec 2014. godine, iznađu mogućnost za opstanak kroz pronalaženje strateškog partnera ili na neki drugi način.

S obzirom da dolazim iz Priboja, ponovo moram da uputim apel ministru finansija i privrede, koji nije ovde, a vi ćete mu svakako, gospođo ministarka, to preneti. Fabrika automobila u Priboju je jedno od preduzeća koje se nalazi u procesu restrukturiranja. Očekujem da će menadžment FAP-a u saradnji sa Ministarstvom finansija i privrede pronaći strateškog partnera kako se kapije Priboja, kao grada, ne bi zauvek zatvorile.

Što se tiče Zakona o izmenama i dopunama Zakona o osiguranju, on je značajan sa aspekta pravne sigurnosti, tzv. kompozitnih društava, odnosno društava koji još nemaju razgraničeno životno i neživotno osiguranje. Oni su bili dužni da do 31. decembra ove godine Narodnoj banci Srbije dostave dokaz o razdvajanju životnog i neživotnog osiguranja. Međutim, taj rok se produžava do 31. decembra 2013. godine.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Siniša Lazić. Izvolite.

Zahvaljujem se.
Poštovane dame i gospodo, želeo bih da se osvrnem na dva predloga zakona o kojima raspravljamo u ovom momentu. Jedan je Predlog zakona o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama. Drugi je Zakon o javnim preduzećima.
Ono što mene zanima jeste za koga vi donosite ovaj zakon o izmirenju novčanih obaveza. Da li je to zakon koji država donosi sama za sebe? Opšte je poznata stvar da je država najveći dužnik. Ostali privredni subjekti svoje međusobne odnose uređuju ugovorima i u tim ugovorima oni definišu rokove plaćanja.
Meni nije jasno zbog čega država predlaže ovo za samu sebe. Kako i na koji način država u opšte dolazi u probleme sa izmirenjem svojih obaveza? Ako smo mi pre neki dan usvojili budžet Republike Srbije gde je jasno definisan plan i program rada naše administracije u narednih godinu dana, kako se onda može dogoditi da naša javna preduzeća i poveriocu poslova, pre svega u infrastrukturi, dođu u situaciju da ne mogu da izmire te obaveze.
Pre pet ili šest godina imali smo uspostavljen ovaj princip. Tada ste napravili ovaj model plaćanja i tada je najveći dužnik u Republici Srbiji bila Direkcija za izgradnju, odnosno Javno preduzeća "Putevi Srbije" gde ste izmirivali svoje dugove prema izvođačima radova na osnovu kratkoročnih plasmana kroz povlašćene komercijalne banke. Tada ste nekoliko desetina milijardi isplatili građevinskim preduzećima u Republici Srbiji kroz koje su oni platili ogromne kamate u zavisnosti od dužine roka na koji su dobijali određena sredstva. Da li ponovo pokušavate da isto uradite sa ovim?
To je pitanje. Šta je namera ovog zakona? Zašto to treba vama samima da uređujete to? Da li država koja je donela budžet, kao najvažniji akt, ne snosi odgovornost za to što je uradila? To je jedno ozbiljno pitanje. Mi smo tim procesom doveli našu građevinsku operativu u jedan potpuno neravnopravan položaj. Posledice toga jesu bile da je naše najveće građevinsko preduzeće, "Mostogradnja", došlo u situaciju da nije moglo da naplati svoje potraživanje od Direkcije za puteve, bilo je diskvalifikovano u poslovima na izgradnji mosta Beške. Taj posao ste poverili "Alpini" za šest miliona evra više nego što je to "Mostogradnja" radila, a "Mostogradnja" je bila podizvođač na tom poslu.
Da li je to način funkcionisanja? Tada ste vodili, gospođo Kalanović, vaša politička stranka je vodila Ministarstvo finansija. Tada je uspostavljen taj obrazac plaćanja i načina funkcionisanja obaveza države Srbije. Da li je to ponovo model, mehanizam koji se uspostavlja za izmirenja obaveza države. To je pitanje – za koga mi donosimo ovaj zakon?
Ovo je populistički zakon koji je samo reklamiranje. Postoji Zakon o obligacionim odnosima. Postoji mnogo više elemenata unutar našeg zakonodavnog sistema koji definišu ovakve stvari. Meni nije jasno šta je namera ovoga, osim nekog populizma ili ukazivanja na neke probleme kojih nema. Neka država svoje obaveze izmiruje po izvršenim poslovima. Ako je neko blagovremeno potpisao situaciju, izvršio radove, postoje mehanizmi kontrole, taj novac postoji u budžetu i ne vidim gde se pojavljuje problem. Na koji način mi treba posebno da uređujemo da država mora da plati ono što je neko uradio.
U ovim drugim segmentima, gde postoje međusobni odnosi, privrednih subjekata, oni svoje poslove uređuju međusobnim ugovorima. Neko nešto traži, neko nešto nudi. Na osnovu tih odnosa koje su oni uspostavili, neko će vršiti plaćanje ili pokušati da ostvari svoje potraživanje na sudu ili u nekim drugim sistemima.
Nije mi jasno šta je namera? Isto kao što je pravdanje ovog bilo zbog preduzeća u restrukturiranju. Molim vas, gospodo, preduzeća u restrukturiranju su nastala kao posledica poništenih privatizacija. Država je od tih privatizacija dobila neki novac. Zašto niste napravili neki fond kako bi tim preduzećima pomogli da stanu na noge i da ona koja imaju neki potencijal mogu danas da rade? Da li ste vi u suprotnosti sa stavovima koje iznosi Goran Knežević, ministar poljoprivrede, i ministar Dinkić koji kaže da će ona preduzeća koja su u restrukturiranju iz poljoprivrede doći u situaciju da, ako nisu izmirila svoje obaveze, ih stave ponovo u neke druge procese privatizacije. Ministar poljoprivrede kaže da će pomoći PIK Bečej da otpiše dugove ili da im reprogramira dugove za zakup poljoprivrednog državnog zemljišta. Dogovorite se unutar vas šta su vam namere. To je jedan ozbiljan resurs. Tamo radi nekoliko stotina ljudi. Ne možete se tako ponašati da svako od vas koristi ono što mu se dopada ili ne dopada ili u zavisnosti ko vrši političku funkciju u tom delu odakle se dolazi.
Drugi zakon na koji želim da se osvrnem jeste Zakon o javnim preduzećima. Ne razume šta je novina u ovom zakonu, o javnim komunalnim preduzećima. I dan danas se direktori biraju na osnovu konkursa. Javnost u radu, plan i program radova javno komunalnih preduzeća se usvaja na svakoj skupštini, raspravlja se o tome. Ne vidim koja je svrha toga što radite. Šta je tu novo?
Ako želite da vodite socijalnu politiku kroz komunalna preduzeća, onda vi njih dovodite u ozbiljan problem. Ako želite da toplane ne budu gubitaši, onda nemojte memorandumom Vlade Republike Srbije uređivati cene koliko će koštati usluge koje pružaju lokalna javno komunalna preduzeća. Subvencionišete "Srbijagas", dajte im novac da oni mogu da isporuče po povoljnim uslovima gas lokalnim toplanama i da onda to ne bude balast svim građanima. Ne koriste svi građani sistem daljinskog grejanja. Zašto to treba da bude obaveza svih građana na teritoriji jedne lokalne samouprave gde postoji toplana. Nemojte da vodite socijalnu politiku kroz javna komunalna preduzeća.
Nemojte da vodite socijalnu politiku time što ćete reći da Fond za kapitalna ulaganja, lokalne samouprave treba da se obrate Vladi za neizmirene obaveze, zato što Republička vlada nije prebacila u budžet pokrajine Vojvodine sredstva koja su dužni. Vi ćete garantovati sredstva za dve godine. Isplatite ono što jeste obaveza prema AP Vojvodini, isplatite dugovanja koja su urađena, a ne preko budžeta lokalnih samouprava da vodite socijalnu politiku i time da smanjujete deficit u budžetu Republike Srbije.
Ne može se sva socijalna politika lomiti na lokalnim samoupravama. Lokalne samouprave u Srbiji potroše 300-400 milijardi, a 700-800 milijardi potroši budžet Republike Srbije. Vi pokušavate kroz lokalne samouprave da napravite neku socijalnu politiku. Svaki put pokušavate da lomite nešto preko lokalnih samouprava, a zalagali ste se za departizaciju, decentralizaciju i ne znam ni ja kakve sve floskule niste sve upotrebljavali da bi došli u situaciju da danas imamo potpuno suprotan proces. Ovaj mehanizam upravljanja preduzećima ste uspostavili 2003. godine. Esnaf moj, vertikala, ja upravljam po tome. Sada to pokušavate i sa komunalnim preduzećima, ne samo ovim nacionalnim, nacionalni su problem Vlade i neću o tome da raspravljam, ali u lokalnim je problem lokalnih samouprava. Zašto zadirete u to?
Druga stvar, ako želite da oni imaju ekonomske uslove poslovanja, onda hajde da idemo u pravcu toga da izradimo socijalne karte, pa da oni ljudi koji su ispod granice siromaštva dođu u situaciju da mogu da imaju po povlašćenim uslovima vodu, toplotnu energiju i sve ono što jeste. Ovako pokušavate da napravite jedan univerzalni zakon, ne sagledavajući specifičnosti uopšte. Šta su efekti toga? Imamo populizam – evo, mi ćemo sad transparentno. Direktori se i sada biraju u javnim preduzećima i na lokalu na konkursu. Javnost u radu, to je novina u zakonu? Pa svaki ima raspravu u Skupštini.
Sami ste pričali o DRI koja kontroliše zavisno koju lokalnu samoupravu i verovatno će imati kapacitete da će biti obuhvaćene sve. Ne vidim strah od samih nas. Za koga donosite ove zakone? Sami za sebe? Naprosto, previše toga ima što nije logično i previše toga nije primenjivo. Donošenjem ovakvih zakona vi neka prethodna dobra zakonska rešenja stavljate van snage.
Ono što ste planirali budžetom, to ispoštujte, ili se sredstva troše nenamenski, pa onda ne ide za puteve prvog i drugog državnog reda, nego ide za lokalne i nekategorisane puteve. Da li se tako napravi ta rupa u budžetu ili kako? To su vrlo ozbiljna pitanja, da bi mi došli u situaciju da danas raspravljamo ovde o jednom zakonu koji država donosi za samu sebe, da bi država samu sebe naterala da plati ono što je naručila da joj neko uradi. Zahvaljujem se.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Nataša Vučković. Izvolite.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, neprihvatljivo je za građane Srbije da o ovako velikom broju zakona razgovaramo u okviru jedne tačke dnevnog reda, i to o zakonima po hitnom postupku. Nije jasno zbog čega imamo hitan postupak o svim ovim zakonima. Građani teško prate ovu debatu, zbog toga što svaki narodni poslanik govori o drugom zakonu koji je na dnevnom redu. Predlažem da ubuduće, kada budemo određivali dnevni red i način rada, to učinimo drugačije.
Govoriću o Zakonu o javnim preduzećima. Lepo i vrlo pohvalno za Vladu Republike Srbije je što želi da profesionalizuje, departizuje i uvede moderne metode upravljanja u javnim preduzećima. Stvarno, nakon iskustva koje građani Srbije imaju, a i svako od nas zna za bar jedna primer nekog javnog preduzeća gde je način upravljanja dirigovan stranačkim kadrovima doveo do loše kadrovske politike, loše poslovne politike itd, ko bi mogao da bude protiv departizacije, protiv namere da se profesionalizuje upravljanje javnim preduzećima? Niko. I mi bi kao DS u opoziciji podržali ovakav zakona, da on zaista ima za cilj takav efekat.
Moji prethodnici su govorili o većem broju odredbi kojima se ovi ciljevi dovode u pitanje, a ja ću pomenuti samo neke. Pre svega, odredbe ovog zakona su vrlo kontradiktorne, vrlo nejasne i na sam taj način na koji je koncipiran ovaj zakon govore u prilog argumentu da se zapravo zamagljuje jedno dalje ukorenjavanje partizacije i stranačkog upravljanja u javnim preduzećima.
Pre svega, pogledajmo uslove koji su definisani zato da bi neko bio direktor ili član nadzornog odbora. Kaže se da treba da ima, na primer, visoko obrazovanje, s tim da može da bude doktor nauka, master, magistar ili da ima diplomu osnovnih studija. Dosta veliki raspon u obrazovanju. Naravno, samo za ona javna preduzeća čiji je osnivač Vlada Republike Srbije. To govori o tome koliko je nejasan sam zakon. Istina, predviđa i da sam osnivač može da odredi druge kriterijume, ali ovo je prilično nejasno i postavlja se pitanje zbog čega na ovakav način definišemo uslove?
Što se tiče namere da se profesionalizuje upravljanje javnim preduzećima, da li stvarno mislimo, kada se iskreno zapitamo, da činjenica da neki član stranačkog organa stavi svoju stranačku funkciju u neko stanje mirovanja, koje nigde nije definisano, nijednim zakonom, ne zna se šta je vršenje stranačke funkcije u mirovanju, da to stvarno znači nečiju nezavisnost? Nije u pitanju da li će on učestvovati na stranačkim organima čiji je član, nego je pitanje da li će stranka imati uticaje na njegovo odlučivanje. To je suštinsko pitanje. Kada kažemo da neko treba da stavi svoju stranačku funkciju u stanje mirovanja, zaista ne možemo verovati da će on biti van mogućnosti da stranka utiče na njegove odluke.
Drugo pitanje o nezavisnosti direktora javnih preduzeća. Predlogom zakona se predviđa da će o njegovoj stimulaciji, što je dodatni prihod, dodatna naknada za njegov rad, odlučivati Vlada. Da li stvarno mislimo da direktor javnog preduzeća onda može biti nezavisan i da će voditi jednu ozbiljnu poslovnu politiku, da se neće truditi da se maksimalno dopadne Vladi, kada njegov interes, neposredna korist koju treba da dobije, novčana stimulacija, zavisi od odluke Vlade?
Kada govorimo o ovoj komisiji za imenovanja, koja se dosta hvali kao nezavisni organ, nezavisna komisija, znamo šta čini njen sastav i da dva člana za svako pojedinačno imenovanje zapravo određuje Vlada, odnosno mogu biti iz Vlade, jer se kaže da ne može član komisije za imenovanje u javnom preduzeću čiji je osnivač Republika Srbija biti narodni poslanik, ne može biti odbornik, ne može biti imenovano lice u organima državne uprave, ali može biti ministar, može biti državni sekretar. To znači da članovi komisije za imenovanje mogu biti neposredno predstavnici Vlade. Oni će predlagati kandidate ministarstvu po osnovu javnog konkursa, koji su po mišljenju te komisije ispunili kriterijume za mesto direktora javnog preduzeća.
Dakle, da ne bude zabune, nije komisija za imenovanja ta koja donosi odluku, nego je komisija za imenovanja ta koja samo stvara rang listu, oni koji su ispunili kriterijume, a o tome onda dalje odlučuje nadležno ministarstvo, odnosno osnivač.
Na kraju, izvršni direktori, to je jedna novina koja se predstavlja kao značajna novina, ali ona je zapravo jedno buduće utočište za verne partijske kadrove i time se dalje ukorenjuje to čak i višepartijsko upravljanje javnim preduzećima, jer se decidno i kaže da izvršni direktori moraju biti u radnom odnosu u javnom preduzeću.
Ovih par odredbi koje sam izdvojila jasno govori da ovaj zakon ne sadrži nikakve jasne mehanizme koji bi vodili ka departizaciji, ka profesionalizaciji javnih preduzeća i glavni argumenti koje Vlada koristi su javni konkurs i ukidanje upravnih odbora i njihova zamena nadzornim odborima, a to zapravo nisu nikakve novine, kada mehanizmi za primenu konkretnog postupka zapravo jesu i nejasni i kontradiktorni i govore vrlo jasno da će partizacija i dalje postojati kao vrlo ukorenjena praksa.
Mislim da su građani naše zemlje mnogo više očekivali od najave Zakona o javnim preduzećima, tim pre kad se imaju u vidu obećanja koja su u predizbornoj kampanji mnoge stranke koje su sada u Vladi Republike Srbije davale vrlo naširoko. Hvala na pažnji.

Hvala.       
Reč ima narodna poslanica Jasmina Obradović. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, uvažene kolege narodni poslanici i poštovani predstavnici Vlade, slušajući u ova dva dana raspravu o Predlogu zakona o javnim preduzećima kao i veliki broj narodnih poslanika koji su uzeli učešće u ovoj raspravi sasvim sigurno potvrđuju značaj i zainteresovanost za ovaj zakon.
Ako se krene od pretpostavke da osnovni razlozi za donošenje ovog i ovakvog zakona leže u potrebi profesionalizacije rada javnih preduzeća, a pre svega upošljavanjem stručnih ljudi na rukovodeća radna mesta kao i obezbeđivanje visokog stepena transparentnosti u radu obezbeđuju se dva važna uslova za bolje poslovanje javnih preduzeća. Mislim da u ovoj zemlji više uopšte nema dileme koja su to preduzeća koja su do sad bila generator najvećih gubitaka i gde su se tu korupcija i kriminal uselili kao u svoju kuću, gde je bilo preko potrebno uvesti nekakav red. Da bi bilo nekakvog reda, kakvog god, odnosno da bi se nešto uradilo nije dovoljno samo želeti, no se mora zakonom urediti, ali i primenu zakona kontrolisati.
Ako se postigne potpuna primena ovog zakona, onda nam zaista ostaje samo jedna greška zvana ljudski faktor, a zna se čija je to nadležnost u daljem postupanju. Ono što me jako čudi je što se ovaj zakon u najvećem delu komentariše baš u onom delu koji se odnosi na obavezu javnog konkursa na osnovu koga će se imenovati direktori, te smatram da je važno istaći sledeće. Profesionalizacija menadžmenta ne uvodi se samo kroz način kako se imenuje direktor, već i kroz uvođenje instituta razrešenja. Jasno je da povećan stepen odgovornosti povećava i nužnost profesionalnosti, odnosno stručnosti, pre svega, bar kod odgovorne vlasti.
Uvođenjem mehanizma kontrole kroz obavezu postojanja komisije za reviziju koja bi propisivala proceduru i vršila kontrolu načina finansijskog rukovođenja preduzećem, sprečavalo bi se ono što je do sad bilo moguće, a to je da niko nikome ni zašta ne odgovara. Ovim zakonom uvode se i regulatorna i kontrolna funkcija Vlade, ali i kontrolna funkcija javnosti. Kontrolna funkcija javnosti, odnosno građana, uvodi se obavezom svih javnih preduzeća da javno objavljuju svoje programe, kao i izveštaj o poslovanju.
Takođe bitno, a primenom ovog zakona moguća jeste kontrolna funkcija Vlade koja se ogleda u načinu i merama sprečavanja da pojedini delovi države budu u znatno neravnopravnom položaju zbog nerealno visokih komunalnih usluga.
Cenim da sam u svom izlaganju verovatno iznela nešto što su već moje kolege narodni poslanici u svom obraćanju rekli, no namera mi nije bila da komentarišući neke delove zakona pojačavam utisak neophodnosti njegovog donošenja, već da se građanima Srbije pošalje jasna poruka da ova Vlada ozbiljno pristupa rešavanju nagomilanih problema sa kojima se ova zemlja i njeni građani svakodnevno suočavaju.
Na kraju, primenom ovog zakona prestaće da važi jedno pravilo, pravilo koje se komično i na komičan način priča i prepričava među građanima, a to je pravilo o tri napisane koverte koje stari direktor nakon završetka mandata ostavlja u amanet novom direktoru. Neću ispričati celu priču, ali poslednju rečenicu moram, a ona glasi ovako – kad otvoriš treću kovertu, pročitaj, to ti je mnogo važno, a u trećoj koverti piše, piši tri koverte. Hvala lepo.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Teodora Vlahović. Izvolite.

Poštovana potpredsednice, poštovana ministarko, uvažene kolege narodni poslanici, danas kada govorimo o objedinjenoj raspravi, o setu zakona, onda najjasnije možemo da sagledamo nekoliko paradoksa. Iako je bilo malo vremena, zakoni su po hitnom postupku, ali pažljivim čitanjem možemo da vidimo da pred sobom imamo zakon koji reguliše zateznu kamatu i gde se poziva, praktično u obrazloženju, da se ovaj zakon donosi na osnovu Odluke Ustavnog suda, kojom je osporeno, uz ostalo i ustavnost odredbe, ali i suprotnost sa Zakonom o obligacionim odnosima.
Istovremeno, pred sobom imamo drugi zakon, a to je zakon koji reguliše izmirenje novčanih obaveza i utvrđivanje rokova kojim direktno idemo protiv istog tog zakona o obligacionim odnosima i na sasvim drugačiji način regulišemo, odnosno utičemo na slobodu ugovaranja među privrednim subjektima i normalno istovremeno dotičemo se i odredbe Ustava koji o toj slobodi takođe govori. Tako da je veoma čudno da na jednoj sednici u objedinjenoj raspravi, u istom setu zakona sa jedne strane na ono što se pozivamo, na drugoj strani odmah i kršimo.
Ono što je svima bilo i najbitnije u ovom setu zakona, svakako jeste Zakon o javnim preduzećima, i samo ću nekoliko reči o njemu isto reći. Znači, iako smo imali veliku sumnju upravo unapređivanju izbora direktora u javnim preduzećima, danas u diskusiji kada nam je rečeno da će komisija koja će pomoći u izboru i koje smo mi sumnjali, ali vladajuća koalicija nas je ubedila da će to biti prave komisije koje će brojati, složiti kandidate po broju cipela, onda stvarno moramo reći da ste nas jako ohrabrili.
Veoma interesantno je ono što je izbegnuto ili nije rečeno u današnjoj raspravi, da se ne bi ponavljala oko drugih stvari, jeste način na koji se Zakonom o javnim preduzećima sprečava zapravo izvršenje Zakona o budžetu. To je verovatno jedan jedini primer na svetu i takvih verovatno više nema. Znači, pored načina izvršavanja budžeta, znači, obaveza koju utvrdimo u budžetu, onda Zakonom o javnim preduzećima mi zapravo obustavljamo izvršenje budžeta. Radi se o rigoroznim, rigidnim kaznama za lokalne samouprave, ako se desi da javno preduzeće ne donese program, ne izvršava svoje programske obaveze ili ne plaća u rokovima. Znači, nisu sankcije usmerene samo na ta javna preduzeća, nego su usmerene na lokalne samouprave.
Takve sankcije su neprimerene, može da dovede do kompletnog kolapsa u određenim sredinama, posebno u onim sredinama koje nisu dovoljno jake i nemaju svoje izvorne prihode.