Gospodine predsedavajući, ministarka, koleginice i kolege, meni je zaista zadovoljstvo što je iznošenje biografija bivših, sadašnjih prestalo i što smo konačno saznali kada je ko rođen, da li je rođen nastankom ove političke koalicije ili pre. To je dobro da smo sa tim upoznali i građane Srbije. Sve vas, ali i parlament Republike Srbije moram da upozorim da od biografija i iznošenja podataka o biografijama niti radnici, niti građani Srbije ne žive i da im sigurno od toga neće biti mnogo bolje.
Inače, da sam govorila na jučerašnjoj sednici, sigurno da bi moje izlaganje bilo potpuno drugačije nego danas, jer sam o Zakonu o javnim preduzećima imala puno primedbi, kao i mnogi drugi poslanici, što smo se uverili tokom jučerašnjeg dana.
Moja očekivanja u vezi ovog zakona, kao jednog suštinskog i reformskog zakona, su bila izuzetno velika. S obzirom na sve one najave o reformi javnog sektora, koja je podrazumevala i departizaciju.
Mislim da ćete se svi složiti sa mnom da kontrola javnih preduzeća od strane političkih partija, potpuno nekontrolisano zapošljavanje, korišćenje javnih preduzeća u predizbornim kampanjama od strane političkih partija, ali u krajnjoj liniji vođenje socijalne politike unutar ovih preduzeća, aposlutno je pretilo urušavanju javnih preduzeća i potpunom urušavanju i ugrožavanju položaja i egzistencije svih zaposlenih unutar javnog sektora.
Zbog zaposlenih u javnom sektoru, ali i zbog građana Republike Srbije, koji su plaćali cenu ovakve politike, mislim da je dobro što je na jučerašnjoj sednici ministar Dinkić najavio da će prihvatiti veći deo amandmana LDP, ali i drugih opozicionih partija koji će poboljšati kvalitet ovog zakona.
Upravo iz ovih razloga, moje primedbe na ovaj zakon su manje, nego što su bile juče. Sada nisam fascinirana izgledom Zakona o javnim preduzećima i da prihvatanjem određenog broja amandmana ovaj zakon o javnim preduzećima je postao suštinski dobar. Generalno moje primedbe na Zakon o javnim preduzećima i dalje ostaju. To je reforma koncepta javnih preduzeća, što je suština suštine, jer da je došlo do reforme koncepta o mnogim ovim stvarima ne bismo imali potrebu da diskutujemo unutar ove rasprave, dakle unutar parlamenta.
Sa druge strane, jedna od generalnih zamerki jeste loša javna rasprava koja po prirodi stvari ima za cilj poboljšavanje zakona. Apsolutno je loše što zakoni, kao što je bio slučaj sa budžetom, nisu dobili mišljenje Socijalno-ekonomskog saveta. Ja o Socijalno-ekonomskom savetu i uopšte o socijalnom dijalogu u Srbiji ne mogu da govorim dobro. Poznata sam po kritici stanja socijalnog dijaloga u Srbiji, jer mislim da oni koji čine Socijalno-ekonomski savet nisu reprezentativni u smislu zakona i Ustava Republike Srbije, da se tu krše elementarna prava drugih učesnika socijalnog dijaloga. Bez obzira na ovakav moj stav, uvek ću zastupati mišljenje da svi zakoni pre dolaska na raspravu u Skupštinu moraju da dobiju mišljenje i saglasnost Socijalno-ekonomskog saveta.
Zadržaću se na Zakonu o privatizaciji, odnosno govoriću o onoj odredbi i ograničavanju roka za restrukturiranje preduzeća na 30. jun 2014. godine. U principu mislim da je ovakva odluka Vlade dobra, bez obzira kakve će biti reakcije na ovakvo moje izlaganje, jer mislim da restrukturiranje javnih preduzeća traje preterano dugo i mislim da smo rekorderi po tome da imamo neka preduzeća koja se u restrukturiranju nalaze i po 20 godina. Mislim da je na onim prethodnim vladama bila velika odgovornost što je restrukturiranje preduzeća trajalo ovako neprimereno dugo i da tu ima puno odgovornosti svih onih koji su u prethodnim vladama učestvovali.
Danas u Srbiji imamo još 171 preduzeće u restrukturiranju. Ovo je tačan podatak. Nažalost, mi nikada ne znamo o kojem broju ljudi se radi u pojedinim sektorima. U ovim preduzećima tačno radi 63.000 zaposlenih. Ono što je potpuno poražavajuće, to je činjenica da se ovde ne radi samo o 63.000 ljudi koji zavise od ovih preduzeća, nego ta cifra ide do 200.000 ljudi. Govorim o članovima njihovih porodica koji, doduše, teško, ali ipak žive od ovih preduzeća.
Dakle, potpuno podržavajući ove izmene zakona i ograničavanje roka važenja, odnosno trajanja restrukturiranja u Srbiji, ipak bih apelovala na Vladu i na sve odgovorne da se sva ova preduzeća ne puste tek tako niz vodu i da se u ovom periodu od godinu i po dana, ili koliko je još preostalo, uradi sve da ova preduzeća ili barem neka od ovih preduzeća prežive.
U tom smislu imam određene sugestije predloge. Mislim da ova preduzeća ne smeju da se gledaju i tretiraju u paketu, da treba ići slučaj po slučaj. Treba pojačati nastojanje da se neka od njih prodaju ili da se barem prodaju u pojedinim delovima. Potreban je, po meni, jedan mnogo fleksibilniji pristup od privatizacije, poput strateškog partnerstva. Potrebno je uraditi detaljnu studiju i analizu svakog ponaosob od ovih preduzeća i tamo gde ima osnova, uz podršku države, krenuti u njihovo spašavanje.
Reći ću još nešto što znam da će izazvati reakcije, ali po meni najgore, čak i u ovom periodu, bi bilo ponovo davati subvencije ovim preduzećima kao socijalu, kao socijalnu pomoć, gde subvencije idu samo i isključivo za isplatu zarada. U tom smislu imam jedan predlog, koji je po meni jedan od načina spašavanja ovih preduzeća, a to je da dođe do formiranja konzorcijuma. Konzorcijum bi se formirao za svaki konkretan posao. U njega bi ulazila preduzeća iz repro celine i obavezno Fond za razvoj.
Da bih ovo pojasnila navešću primer. Industrija motora Rakovica je zaključila posao za izvoz traktora u Etiopiju. To je dobar i značajan posao. U ovom kontekstu napravio bi se konzorcijum između IMR, IMT i drugih preduzeća čiji se delovi ugrađuju. Fond za razvoj bi učestvovao sa kreditnim sredstvima i garancijama, a obrtna sredstva, barem jednim delom, obezbeđivala bi se iz subvencija …
(Predsedavajući: Gospođo Savić, vreme poslaničke grupe je utrošeno, nažalost, pa vas molim da završite vašu misao.)
Znači, obrtna sredstva bi se obezbeđivala iz subvencija samo za ugovoreni posao. Ovakvo rešenje, o čemu ste i vi govorili, bio bi i podsticaj direktorima da se više angažuju, a ne samo da stoje ispred vrata ministarstva i traže subvencije. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Milisav Petronijević. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, ministarko, saradnici, narodni poslanici, poslanička grupa SPS će podržati svih osam predloga zakona, ekonomskih zakona koji su na dnevnom redu. Naš stav o tome je izneo juče ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe, gospodin Dejan Radenković, a danas je u najvećem delu o tim zakonima govorio naš kolega Đorđe Milićević. Zato ću se samo kratko osvrnuti na neke od ovih zakona, i to na one koji nisu dovoljno privukli pažnje u odnosu na sve druge.
Kada je u pitanju Zakon o uslovnom otpisu kamata i mirovanju duga, želim samo kratko da se osvrnem na to na sledeći način. Predloženi zakon predviđa da se otpišu kamate koje su pristigle, a nisu plaćene, da miruje dug. Sam naziv kaže – uslovno. Uslov je da dug miruje ako se novembarska i decembarska, da upotrebim taj izraz, rata plati do 31. januara sledeće godine, tada se stiče to pravo, odnosno taj uslov ispunjava, a kamate ako plaća tekuće poreske obaveze.
Prvo što želim da kažem i što smatram da je dobro jeste da nije prvi put da se mi suočavamo sa otpisom kamata, ali je prvi put da zakonom to uradimo. Mislim da je velika vrednost u tome da se zakonom to reguliše.
Drugo što želim da kažem u vezi sa tim, jeste da se veliki broj subjekata nalazi u situaciji da nije izmirio poreske obaveze. Neću govoriti o onoj sumi od 900 milijardi, ni o 500 milijardi, o onoj drugoj sumi koja govori o živim preduzećima sa kamatama, samo ću se zadržati na onoj glavnici od 180 milijardi koje žive firme duguju i da upozorim da je to više nego što je fiskalni deficit, da je to duplo više nego što su socijalna davanja u Republici Srbiji. Da ne govorim šta bi značilo kada bi se ta sredstva usmerila u obrazovanje, u kulturu itd. Dakle, u pitanju je velika suma.
Svesni smo, naravno, da se dobar broj privrednih subjekata našao u ovim uslovima ekonomske krize pod teškoćama i da nije moglo da izmiri te poreske obaveze. Neki su došli u tu situaciju zato što im država nije izmirila svoje obaveze, pa su došli u situaciju da ne mogu da izmire. Zato, samo kratko da se vratim, podržavamo onaj zakon o rokovima za naplatu prispelih novčanih obaveza, jer uvodi red i finansijsku disciplinu. Čak mislim da je to odgovor na zahtev privrede, ako se ne varam.
Dakle, ovim potezom daje se mogućnost tim firmama da uhvate dah, da mogu da pokrenu proizvodnju, da sačuvaju radna mesta, možda i da zaposle nova, da stvore sebi uslove da mogu redovno da plaćaju poreske obaveze. Samo tekuće obaveze da plaćaju, to je već velika stvar, sa finansijske strane gledano. Mi ćemo to podržati.
Kada je ovaj zakon u pitanju, želeo sam samo jednu rečenicu da kažem, da zatražim od Vlade, od moje vlade, kojoj je zapalo mnogo toga, mnogo problema sa kojima se suočava, ona ih ne gura pod tepih, nego jedno po jedno rešava, da uslovima i merama u narednom periodu, pogotovo paralelno sa izlaskom iz ekonomske krize, stvara klimu u Srbiji i obavezu da je platiti porez normalna stvar. Platiti doprinose je normalna stvar. Isplatiti platu je normalna stvar. To je normalna obaveza koju treba ispunjavati. U tom slučaju nećemo doći u ovu situaciju da moramo više da izdvajamo za penzije iz budžeta zato što doprinosi nisu uplaćeni itd.
U tom slučaju, mi odgovaramo i na ono pitanje da li je pošteno prema onima koji redovno plaćaju obaveze? To što redovno plaćaju obaveze je normalno, to je obaveza, ali ne smemo dalje da držimo klimu koja je stvorena, da je lakše ne platiti jer će država jednog dana to otpisati ili nešto uraditi, nego redovno plaćati, da je lakše ne plaćati struju jer će država jednog dana to otpisati, da je lakše bespravno sagraditi kuću, pa je legalizovati, nego je legalno sagraditi i planski itd. Nadam se da ste razumeli moju sugestiju. Učinimo sve da zaustavimo taj trend i da stvorimo klimu da je potpuno normalno plaćati poreze, doprinose i plate itd.
Kratko kada je u pitanju zakon izmenama Zakona o privatizaciji, odmah da kažem da ćemo mi to podržati. Ovde su dva velike problema, ne jedan. Jedan je problem preduzeća u restrukturiranju koji je dosta veliki problem, veliki broj radnika je u pitanju, veliki broj preduzeća, ali i dugo traje. Još nešto, stalno se povećava, jer zbog većeg broja poništenih ugovora o privatizaciji to se uvećava. To je jedan problem koji ova vlada mora žešće da uhvati sa tim u koštac, da pomogne da se što pre reši, a ne da sačeka onaj rok od 2014. godine kada će to samo po sebi da se reši.
Drugi problem nisu samo ta preduzeća u restrukturiranju nije samo to, nego veliki broj poverilaca tih subjekata u restrukturiranju koji ne mogu da naplate svoje obaveze, pa čak ni po pravosnažnim sudskim presudama. Dakle, još jedan broj firmi se dovodi u pitanje da ne mogu da funkcionišu.
Moja poruka je, molim ovu vladu da učini sve da se angažuje da u ovom periodu pomogne svim tim firmama koje god mogu iole da stanu na noge da stanu i da izađu iz tog postupka restrukturiranja, a time doprinose i sebi i svojim firmama, ali i onim poveriocima kojima su ostali dužni.
Sasvim kratko, kada su u pitanju izmene Zakona o osiguranju, to je jedna rečenica da se produžava rok koji je bio do kraja 2012. godine, produžava se do kraja 2013. godine kada se prema Zakonu o osiguranju trebaju razdvojiti životna od neživotnih osiguranja. Odmah da vam kažem kada je 2005. godine donet Zakon o osiguranju, tada smo tražili. Godine 2009. kada je bio prvi rok, 2011. godine kada je bio drugi rok, 2012. godine, kada je treći rok i evo sad četvrti 2013. godine uporno, tražili dajte da primenimo praksu iz EU. Regulativa EU traži da se odvoje životna od neživotnih osiguranja, ali ostavlja mogućnost državi da zadrži i jedno i drugo, naravno pod posebnim uslovima. Navodili smo i navodimo i do sad, navodim ponovo da vode poslovne knjige posebno odvojeno, prihode, rashode, rezultate, da posebno formiraju i upravljaju investicionim portfolima, da razgraniče imovinu itd.
Molim vas, odvojiti životno od neživotnog osiguranja u Srbiji čije je tržište mlado, u povoju, znači samo dati tržište stranim veoma razvijenim osiguravajućim kućama. Obaveza države je da pomogne ovu industriju, osiguranje u Srbiji jer može da ima velike vajde od toga. Tada smo imali odgovor i čujem i pozdravljam da je u planu donošenje tog zakona kojim će se to regulisati, da je takva alternativa moguća. Iskoristio sam samo priliku da vam sugerišem što pre doneti kompletan zakon o osiguranju i uvažite ovo što su mnoge zemlje u EU uvažile, a neke zemlje koje su čak razdvojile, vratile nazad.
Dakle, to je naša ideja. Podržaćemo mi sve ovo naravno, ali da iskoristimo i da stvarno donesemo jedan celoviti zakon o osiguranju na način o kome sam govorio. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Gorica Gajić.

Gospodine predsedavajući, gospođo ministarka, koleginice i kolege poslanici, u setu ovih finansijskih zakona o kojima danas raspravljamo, a ja ću se posebno osvrnuti na njega jeste i Predlog  zakona o uslovnom otpisu kamate i o mirovanju poreskog duga. Još jednom da podvučemo, ovim zakonom daje se šansa svim poreskim obveznicima, pre svega dužnicima da steknu uslov da im glavni poreski dug miruje, malim preduzećima dve godine, a velikim godinu dana, a da im se zatezna kamata otpiše u celosti. Naravno, sa stanjem zatečenim na dan 31. oktobra 2012. godine uz uslov da svoje tekuće obaveze, mesečne izmiruju od 1. novembra ove godine pa nadalje u 2013. i 2014. godini.
Ovaj zakon svakako ne bih nazvala sistemskim zakonom. Ovo je jedan od iznuđenih zakona i rekla bih leks specijalisa koji se bave zatečenim stanjem, nasleđenim stanjem i imaju za cilj ili nameru da koliko-toliko srede situaciju koja je haotična u finansijskom sistemu. Svakako imaju za cilj da finansijski disciplinuju poreske obveznike, pre svega poreske dužnike i ono što je verovatno za Ministarstvo finansija ono najvažnije, imaju za cilj da u narednoj godini i u narednim godinama i te kako povećaju prihodnu stranu budžeta kroz povećanje poreskih prihoda, odnosno redovnije plaćanje istih poreskih obaveza.
Juče je gospodin ministar rekao, a mi smo to i znali da je poreski dug svih dužnika na dan 31. oktobra 967 milijardi dinara. To je ako uporedimo, bez malo, nego čak nešto i manje od cele prihodne strane budžeta za 2013. godinu. Od toga negde oko 483 milijardi su dugovanja aktivnih preduzeća koja su radile u prethodnom periodu, a koji se verovatno iz nekih drugih razloga, ali pre svega zbog nefinansijske discipline dospela u ovu docnju.
Od ukupne sume 627 milijardi dinara su kamate. To je iznos koji bi se otpisao pod uslovom da ako kažemo ili hipotetički pretpostavimo da će 100% poreskih obveznika ili dužnika da ispuni ovaj uslov za otpis kamata. Zapamtite, 627 milijardi dinara treba da se otpiše. Verovatno se svi mi ovde pitamo i oni koji mnogo bolje znaju, oni naravno koji su sedeli u Vladi znaju zašto je do ovoga došlo, ali se naši građani svakako pitaju, zašto je došlo do ovolikih dugovanja prema Poreskoj upravi. Da li je to razlog neefikasan rad Poreske uprave, jednog državnog organa, državne institucije? Da li je na ovolika dugovanja, pre svega za sve ovo kriva, hajde da kažemo velika svetska kriza, koja naravno ni nas nije mimoišla, koja je naravno ostavila tragične posledice i po našu privredu, naravno samim tim i po građane ili je u pitanju većim delom ta baš finansijska nedisciplina svih naših poreskih obveznika.
Ono što bih naglasila, mnogi od nas su to u ovim diskusijama i rekli, na tri kategorije poreskih obveznika će se ovaj zakon odnositi. Jedni su oni koji su redovno plaćali svoje poreske obaveze, koji nisu kalkulisali sa tim gde bi uložili slobodna sredstva, nisu imali neke svoje prioritete već su na vreme i redovno izmirivali svoje poreske obaveze. Juče ministar reče da je imao moralnu dilemu koliko će ovi poreski obveznici biti pogođeni. Ne verujem da će im biti dovoljna satisfakcija to što će usvajanjem nekih drugih zakona, pa između ostalog i ovog, indirektno naplatiti neka svoja dugovanja, odnosno neka svoja potraživanja od svojih dužnika.
Bojim se da će deo tih redovnih poreskih platiša u narednom periodu kalkulisati sa tim da sada oni postanu dužnici, da ne plaćaju na vreme svoje obaveze i da tako čekaju neki novi leks specijalis koji će njih osloboditi zateznih kamata.
Druga grupa poreskih obveznika su oni koji nisu dospeli u docnju zbog svoje finansijske nediscipline. To su verovatno i najvećim delom oni privredni subjekti na koje je znatno uticala ova svetska ekonomska kriza, pa su samim tim, u nemogućnosti verovatno zato što su im oblasti poslovanja bile baš one koje su najviše pogođene ekonomskom krizom, postali nesolventni, nisu plaćali ni svoje redovne obaveze iz komercijalnih transakcija, pa samim tim su postali poreski dužnici.
Ne znam koliko je takvih preduzeća sada u situaciji da ispuni ovaj uslov koji se zakonom daje, da mogu i nadalje redovno da plaćaju svoje obaveze, da bi stekli uslov da im se kamata otpiše, a glavni dug miruje. Bojim se da će oni i dalje biti u docnji, nemaju novca, nemaju slobodnih sredstava da redovno izmiruju svoje tekuće obaveze, njima će se stari dugovi ponovo kamatiti i bojim se da će oni dospeti u velike, još veće probleme, da će na kraju doći do bankrotstva. Po podacima Privredne komore preko 57 hiljada malih i srednjih preduzeća koji su registrovani u APR, više se ne zna da li postoje ili ne postoje jer već godinama ne plaćaju svoje poreske obaveze.
Na kraju, treća grupa poreskih obveznika, na koje se sve ovo odnosi, jesu oni koji su kalkulisali sa tim, odnosno pre svega bili su finansijski nedisciplinovani. Oni su imali neke svoje prioritete, gde će da ulažu slobodna sredstva. Nisu se odazivali na poreska rešenja da redovno izmiruju svoje obaveze i sada je njima najbolje.
U međuvremenu su uložili svoja sredstva u modernizaciju opreme, u povećanju broja zaposlenih i oni će sada moći, bar ja mislim, lagano da otplaćuju svoje tekuće obaveze i da steknu uslov da im se ove kamate otpišu. Verujem da je najviše njih u ovih 627 milijardi dinara.
Da bismo znali zašto je to tako, trebalo bi da postoji neki spisak poreske uprave, gde ćemo videti koji su to najveći poreski dužnici koji su bili solventni, koji su aktivno radili u prethodnom periodu, a postali su veliki dužnici prema ovoj zemlji.
No, pravde svakako nema, da bismo koliko toliko imali ekonomski ravnomernije raspoređen teret i da bismo koliko toliko ove efekte imali po one najugroženije, DSS je smatrala za shodno da vam predloži da se ove odredbe svakako, 100%, pre svega odnose na preduzetnike, na mala preduzeća, na srednja i velika preduzeća, koja se bave proizvodnjom hrane i izvozom, a kod fizičkog lica da se pre svega odnose na one koji su trenutno nezaposleni i na one koji trenutno primaju minimalac.
Za sve ostale koji su mogli da plaćaju svoje obaveze, bili su bonitetni, a nisu, ne bismo se složili da se 100% otpiše kamata, možda onaj kazneni deo, ali ona kamata koja bi se uvećavala bar uz procenat rasta cena na malo, da im ostane kao dug i kao obaveza prema Poreskoj upravi.
Naravno, ne možemo mi, a najširi slojevi stanovništva najčešće, najredovnije plaćaju poreze, a tu su naravno i preduzetnici, mala i srednja preduzeća, i ne mogu oni svojim redovnim plaćanjem da pokriju ne plaćanja velikih kompanija i velikih agencija.
Na kraju, ono što ostaje problem, ovakvog poreskog duga, jeste da on nikako više ne sme da se ponavlja. Znači, moramo sistemski da priđemo ovakvom problemu, ne smemo više da dolazimo u situaciju da donosimo specijalne zakone, koji će regulisati neko nasleđeno loše stanje, već ćemo morati da donosimo sistemske zakone, koji će ubuduće eliminisati, odnosno onemogućiti poreske obveznike, kako kolega reče, šta je najnormalnije u jednoj zemlji, to je da plaćate redovno porez, da više ne dođe do ovakvih dugovanja, da ceo jedan godišnji budžet potrošimo, odnosno otpišemo. Pitanje je koliko je Srbija sposobna da to uradi. Smatram da je jedan od sistemskih zakona, koji će to regulisati u ovom setu zakona, upravo Zakon o rokovima izmirenja novčanih obaveza, pa donekle i Zakon o zateznoj kamati.
Još samo na kraju, ovaj zakon odnosiće se na sve one privredne subjekte, da ne spominjem građane, pre svega privredne subjekte, koji su registrovani u APR. Ova vlada, a i sve prethodne su trebale, a ova i buduća posebno, da razmišljaju o rešenju problema sive ekonomije u Srbiji. Ne bih da dajem sebi za slobodu da proizvoljno kažem, koliki je taj procenat sveukupnog ekonomskog poslovanja u sivoj ekonomiji, ali verujte mi da je to veliki procenat.
Mi ćemo lako, hajde da kažemo uslovno lako, bez određenih zakonskih rešenja, koja će pretpostavljam dolaziti jedna za drugim, da obuhvatimo sve one registrovane privredne subjekte. Hajdete da nađemo mogućnost, sistemsku mogućnost, da obuhvatimo i sivu ekonomiju.
Još jednom da kažem, DSS uputila je dosta amandmana na set ovih finansijskih zakona i nadamo se da će dobar deo njih biti prihvaćen. Zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik, gospođa Biljana Ilić Stošić. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, gospođo ministarka, uvažene kolege poslanici, verujem da ćemo se svi, ili barem gotovo svi ovde prisutni, složiti da je pitanje profesionalizacije menadžmenta javnih preduzeća, gde je departizacija, jedan njegov, samo obavezan, ali ne i dovoljan uslov, jedno od retkih pitanja o čijoj neophodnosti, barem početka rešavanja, postoji najširi društveni konsenzus, i to ne samo u krugovima političkih elita i nosilaca vlasti, nego i najširoj društvenoj javnosti.

Fenomen partokratije, odnosno sve intenzivnije partizacije društva po svim njegovim segmentima, verovatno se najočiglednije ispoljava, upravo u Sektoru u upravljanju državnom svojinom. Složili smo se verujem, ne samo deklarativno, za potrebe predizbornih kampanja, da je s toga neophodno pristupiti velikom spremanju i uređivanju ove oblasti.

U tom smislu, treba i posmatrati ovaj predlog zakona o javnim preduzećima. On bi, dakle, trebao biti onaj temeljni ozakonjeni okvir, da bi proces profesionalizacije, ali i departizacije javnih preduzeća, uopšte mogao i da krene. On je dakle rezultat jasno izražene političke volje, predložene u predlog zakona, neophodan da bi ovo pitanje uopšte moglo i početi da se rešava.

Naravno da se fenomen departizacije ne može rešiti isključivo i jedino usvajanjem zakona. Naša zakonodavna praksa, uostalom, puna je donetih zakona, koje ili nije moguće primeniti, jer su proizašli kao puko kopiranje prakse drugih zemalja, koje imaju više ili manje, drugačiji pravni, politički i društveni kontekst, u kojem su ta rešenja implementirana, ili još gore, mnogi zakoni, usvajani u ranijim sazivima ovog Doma, ostajali su mrtvo slovo na papiru, jer prosto, nije bilo političke volje da se njihova rešenja sprovedu u praksu.

Zbog čega je njihova sudbina bila, kao u onom vicu – imamo ih, ali ih ne koristimo, jer se uspešnost vršenja vlasti meri na kilo, na metar, na količinu donetih propisa, da bi se umiljavanjem međunarodnim strukturama postigao konkretan benefit, pre svega u vidu volje startne pozicije u političkom odmeravanju snaga, ali to je šira priča i ne odnosi se samo na javna preduzeća, ali se i te kako odnosi i na njih, pri čemu se pokušava zabašuriti činjenica, da je partijska podela plena, bila jedan od ključnih mehanizama vršenja političke vlasti, pa su principi, ciljevi i uloga javnih preduzeća potpuno potisnuti u sasvim treći plan.

Pored ne ostvarivanja onih fundamentalni principa, zbog kojih javna preduzeća uopšte i treba da postoje, takvom praksom, širom su otvorena vrata i mogućim zloupotrebama državnog novca. Netransparentnost u njihovom radu, čvrsta uvezanost rukovodstava javnih preduzeća sa vrhovima vlasti, rezultirali su sa svim netransparentnim tokovima državnog novca.

Kroz sofisticirane varijante sponzorisanja i reklamiranja, on je mogao otplivati u stranačke kase, posebno kada je reč o nadoknadama članovima koji sede u kontrolnim telima javnih preduzeća, što je manje – više bilo svima poznato, ali veoma teško dokazivo. Čime su vezivane ruke institucijama koje su u takvim mahinacijama imale da se bave? Naravno da zakon sam po sebi ne može do kraja sve rešiti, a ni potpuno sprečiti, već sve viđene nakaradne posledice funkcionisanja javnih preduzeća. Zato sam na početku i rekla da ga moramo posmatrati samo kao obavezni, ali ne i dovoljni uslov, koji mora da se ostvari, da bi se bilo šta moglo i

pokrenuti sa mrtve tačke.

Pored svega navedenog bitno je spomenuti i mogućnost utvrđivanja odgovornosti izabranih rukovodilaca javnih preduzeća, pogotovo što znamo da će nova ili eventualno nova – stara rukovodstva tih preduzeća, svoj mandat započeti u krajnje otežanim uslovima poslovanja i neretke urušenosti devastacije tih preduzeća, u kojima se poslovalo po principima, koji uglavnom i nisu imali veze sa efikasnošću, ni za ekonomičnošću, ni sa transparentnošću, ni sa bilo čime što ima racionalnu i ekonomsku ili bilo kakvu društvenu logiku.

Zbog toga, ključni faktor za njihov odabir, ne sme prevashodno biti članstvo ili bliskost ili podrška neke stranačke strukture, ali treba imati na umu da nema tog ekonomskog genija, sve i da ga uvezemo i pozamašno platimo, koji bi u kratkom roku mogao urediti stanje koje će zateći, pogotovu kada se uzme u obzir socijalna komponenta, koja je faktor koji se ne može izbeći, kada je reč o naplati potraživanja proizvoda i usluga javnih preduzeća.

Zato će socijalna politika morati da se izmesti iz poslovanja javnih preduzeća na šalter državnih organa, koji su ovlašćeni da socijalnu politiku utvrđuju i sprovode. Jedno od takvih rešenja jeste i utvrđivanje socijalnih karata korisnika, barem dela usluga javnih preduzeća, gde će se tačno utvrditi kome država mora pomoći, a kome takva pomoć nije neophodna.

Socijalno odgovorna država, za koju se svi zalažemo, moraće da pronađe sasvim konkretne modalitete, koji će omogućiti sa jedne strane pomoć, istinski ugroženim kategorijama korisnika usluga, a sa druge strane, otklanjanje prepreka za efikasnije, racionalnije i ekonomičnije rukovođenje javnim preduzećima, koje nikada i nisu smele da budu partijski plen za namirivanje zaslužnih stranačkih kadrova, niti ventil za isisavanje državnog novca, niti puki instrument za kupovinu socijalnog mira. Zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Nenad Konstantinović. Izvolite.

Hvala, predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, gospođo ministarko, na početku moram da konstatujem da gospodina Mlađana Dinkića ponovo nema u sali. Dakle, nije ba bilo u sali kada sam diskutovao na temu budžeta Republike Srbije, a nema ga ni danas u sali da raspravlja sa poslanicima o zakonima koje on sam predlaže. Mislim da to jeste nepoštovanje parlamenta i da je to nepoštovanje građana Srbije.
Vlada Republike Srbije je pokazala jutros da ne uvažava ni parlament, ni poslanike, ni građane, koji su birali nas, koji su birali i vas, koji ste ministri, jer niko nije došao u 10,00 sati, kada smo trebali da počnemo ovu raspravu. Raspravu smo morali da odložimo za 11,30.
Mislim da je nemoguće govoriti o svih sedam zakona koje ste spojili u jednu tačku dnevnog reda, a radi se o vrlo važnim zakonima za život građana Srbije. Bio je predlog da se produži rasprava, da ona bude dupla, a vladajuća većina to nije dozvolila. Zato ću govoriti samo o Zakonu o javnim preduzećima.
Zakon o javnim preduzećima trebalo je da dovede do departizacije i do depolitizacije javnih preduzeća. To se ovim zakonom neće desiti.
Svi smo mi svedoci, koji smo pročitali ovaj zakon, da se ovim zakonom vrši legalizacija partijskog uticaja na javna preduzeća.
Podsetiću građane Srbije da su se sve političke stranke ili skoro sve političke stranke koje su učestvovale na prethodnim parlamentarnim izborima obavezale i potpisale da će dovesti do departizacije javnih preduzeća. Svi mi znamo koliki je problem to što politika upravlja javnim preduzećima. Svi mi znamo koliko su ta javna preduzeća u proteklim godinama, ne mislim samo na period proteklih 12 godina, mislim i na period od pre 2000. godine, koliko su se u tim godinama uništila i urušila javna preduzeća i koliko su se javna preduzeća koristila za podmirivanje partijskih potreba stranačkih kadrova.
Sam ministar Dinkić je juče rekao da nije bilo konsenzusa u Vladi da se sprovede departizacija do kraja, ali nije hteo da nam odgovori na pitanje ko je taj ko je protiv departizacije u Vladi, koja je to politička stranka koja je protiv departizacije i depolitizacije, da li je to SNS ili je to SPS. Odgovor na to pitanje nismo dobili. Mislim da je njegov odgovor bio neiskren zato što ne smatram da je teško pronaći većinu za departizaciju u parlamentu Srbije danas.
Jasno smo vam rekli da DS podržava departizaciju, LDP podržava departizaciju, LSV podržava, SVM i SPO. Nadam se da ima i nekih partija u vladajućoj koaliciji koje podržavaju departizaciju. Dakle, ne postoji problem da napravimo većinu za departizaciju i da sprovedemo departizaciju do kraja danas u parlamentu Srbije. Taj problem postoji očigledno u vladajućoj koaliciji.
Ovaj zakon za koji smatramo svi da je toliko važan, trebali smo da iznesemo na javnu raspravu, da se na javnoj raspravi i posle nje dogovorimo oko toga kako sprovesti departizaciju. To nije stvar političkih stranaka i nije stvar političkih ideologija. Dakle, ovo je naše određenje, svih koji učestvujemo u političkom životu, da li hoćemo da departizujemo ili nećemo da departizujemo javna preduzeća.
Ovim zakonom legalizuje se partijski uticaj zato što se uvodi partijska komisija. Vlada Republike Srbije će odrediti komisiju. To će biti partijska komisija. Po samom zakonu, u toj partijskoj komisiji ne mogu biti poslanici odbornici. Dakle, ne mogu oni koji su predstavnici građana, ali mogu da budu ministri. Dakle, u partijskoj komisiji, koju odredi Vlada, sedeće ministri iz Vlade. Verujem da će to biti i predsednici političkih stranaka.
Ta partijska komisija, koja ima pet članova, će određivati sve direktore javnih preduzeća. To određuje na takav način što partijska komisija predlaže tri, a onda će ministar da izabere jednog od ta tri. Ne mora to da bude najbolji, nego ona koji je najviše po ukusu ministra. Dakle, legalizujemo partijski uticaj u izboru organa javnih preduzeća.
Ko su direktori? Direktori mogu biti članovi partija po ovom zakonu i mogu biti partijski funkcioneri. Dakle, nema govora o tome da se bilo kakav uticaj partija izbacuje iz javnih preduzeća ovim zakonom.
Partijski funkcioneri navodno imaju obavezu ako postanu direktori da zamrznu svoje članstvo. Šta znači "da zamrznu članstvo"? Mi, koji sedimo ovde, znamo da to apsolutno ne znači ništa. Ne postoji u Zakonu o političkim partijama termin zamrzavanje članstva i to apsolutno ne znači ništa.
Mi ćemo imati visoke partijske funkcionere na mestima direktora javnih preduzeća. Ne vredi obrazloženje koje nam je ministarka dala, da URS neće kandidovati. Nismo mi danas na partijskoj tribini, da vi govorite o tome šta će raditi vaša partija. Vaša partija ima daleko manji deo i manji uticaj na Vladu Republike Srbije. Šta će raditi ove druge partije? Nije departizacija to što neko nama obeća, pa mi verujemo na reč – nećemo predlagati partijske funkcionere. Zato će svi drugi predlagati partijske funkcionere.
To smo videli i u proteklih tri meseca. Čitali smo u novinama ko su postali ljudi vrlo značajnih i važnih javnih preduzeća. Dakle, nije departizacija ni to što će umesto upravnog odbora organ u javnom preduzeću se zvati nadzorni odbor. Nije šija nego vrat. Nadzorni odbor radi sve isto što je radio upravni odbor. Ko sedi u nadzornom odboru? Sede petoro članova od kojih u samom zakonu piše da je jedan nezavistan. Jedan iz reda zaposlenih a tri su zavisna. Šta znači tri su zavisna? Od koga su zavisna? Zavisni su od političkih stranaka. Zavisni su od predsednika političkih stranaka.
Dakle, vi u sam zakon stavljate da će tri, što je većina od članova nadzornog odbora, biti partijski ljudi. Ne stručni ljudi, nego partijski ljudi. Mislim da apsolutno nema nijednog razloga da u ovaj zakon ne napišemo da ne mogu biti članovi visoki funkcioneri ili funkcioneri partija, da ne mogu biti članovi nadzornog odbora i da ne mogu biti direktori javnih preduzeća. Svi oni koji su u protekle četiri godine, da kažem dve godine bili na partijskim funkcijama, ne mogu biti direktori i članovi nadzornih odbora.
Možemo da dodamo još jednu odredbu. Ako ste bili direktori javnog preduzeća, ne možete u naredne dve godine biti na drugoj visokoj političkoj funkciji u državi. Na taj način, vrlo jednostavno, sada treba da se dogovorimo i da izglasamo jednom za svagda i da izvršimo departizaciju javnih preduzeća.
Ponavljam još jednom, žao mi je što nije bilo više javne rasprave. U toj javnoj raspravi bi možda neko rekao i šta se dešava sa imovinom javnih preduzeća. To niko nije pomenuo. Nije pomenuo ni ministar Dinkić kada je predstavljao zakon. Prvi put, i to je dobro da javno preduzeće ima svoju imovinu, ali ono što me zabrinjava je član 10. koji svi prećutkujemo, gde piše da javno preduzeće odgovara za svoje obaveze celokupnom svojom imovinom. To do sada nije bio slučaj.
Postavljam pitanje – ako znamo da javna preduzeća duguju ogroman novac, da li znamo i da li je rađena analiza kome duguju taj novac i ko je taj ko će po osnovu potraživanja preuzeti imovinu javnih preduzeća? Na taj način, na mala vrata se uvodi privatizacija javnih preduzeća, bez ikakve strategije, bez rasprave o tome i bez analize. Ovo su samo neki od razloga zbog kojih DS neće podržati ovaj zakon. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić.