Zahvaljujem.
Dame i gospodo, ovlašćeni predstavnici Vlade, pred nama je zakon i možda bi najbolje bilo da krenem od nekog vremena pre 24 sata, kada smo zaista govorili o zakonu.
Hteo bih da istaknem da je vrlo korektna konstatacija ministarke da je reč o delikatnom zakonu, o zakonu koji označava izmene zakona koji su već na snazi duže vremena i koji su nas takvi kakvi jesu, zajedno sa onim što nas očigledno već nekoliko sati okupira ovde, sa drugačijim ili nejednakim viđenjem obaveza koje svaki učesnik u realizaciji zdravstvenih usluga ima u toku pređašnjeg mandata, dovelo do ovakvih rasprava.
Zato i mislim da ova vlast, ova kompilacija vlasti, da ovi ljudi koji su sada odgovorni za sprovođenje zdravstvene politike treba da učine sve da se u nekom budućem vremenu, sa bilo koje pozicije, vlast ili opozicija ili sve to ostalo opet u istom paketu, ovakva prozivanja i ovakve stvari više ne ponavljaju. Hoću da kažem da je to moguće samo onda ako se prilikom donošenja zakona dovoljno o svemu na vreme dogovorimo u institucijama koje prethode i javnoj raspravi, ali i našim raspravama na odborima i u parlamentu.
Govoreći u svom ekspozeu premijer je rekao da program Vlade predstavlja objedinjene namere, objedinjene programe stranaka koje su dobile poverenje građana, a govoreći konkretno o zdravstvu, rekao je da je krajnji domet i krajnji cilj zdravstvene politike besplatno zdravstvo, nešto što nama verovatno sada deluje kao iluzija, kao apstrakcija, ali nešto što svi, bar većina nas u nekim godinama znamo da je postojalo, da je bilo nešto čemu niko nikada neće više zameriti i što je pitanje, uprkos tome što je on stavio u svoj ekspoze, da li ćemo ikada, ako stvari ostanu ovakve, doživeti.
Gde smo sada u rasponu u kome jesmo? Od namere da, što su kratkoročne mere, smanjimo participaciju učešća građana u obavezama, a da pri tome izdvajamo 250 evra po glavi stanovnika za zdravstvene potrebe, a sa druge strane da dočekamo da kad tad dođemo do tog teorijskog cilja, koji bi zaista bio nešto što je najbolje i što se najpre može poželeti.
Kod donošenja ovih zakona, za koje smo rekli da nisu samo kozmetički, da imaju delikatne poruke u sebi, verovatno se pošlo sa nekoliko aspekata. Zakonopredlagač je uočio da je potrebno sigurno dovesti do izvesnih promena koje će smanjiti dug, za koji znamo da je samo sa jednog aspekta preko 13 milijardi. Znamo da su direktori, bilo iz ove ili iz one partije, sigurno ne iz partije ispred koje ja sada govorim, radili po uverenju i najboljoj volji, u interesu onih koje su predstavljali u zdravstvenim ustanovama, da građanima pruže dobru uslugu. Kako je to omaklo, kako se dogodilo da oni trebuju ono što ne treba da trebuju, da Fond to ne prizna? Da li je Fond blagovremeno plaćao ili Fondu novac nije stizao, to je sve nešto što treba u hodu da bude razjašnjeno, da se ispita individualna odgovornost, a da mi sada vidimo kako ćemo iz ove neprilike da izađemo.
Da li su rešenja koja su zakonom sada predviđena upravo optimalna ili trenutku prilagođena, da možemo smatrati da su korak napred, pre donošenja krovnog zakona o javnim nabavkama i ono što će pokušati, ili je bar namera Vlade, ili većine Vlade, verujem da svi ministri misle tako, da moramo u nekom stepenu posle globalne decentralizacije svega i svačega krenuti u izvesni stepen centralizacije, da bismo ovo malo novca što imamo i sačuvali?
Zato ću u revijalnom nekom delu, uprkos pozitivnoj oceni celog zakonskog predloga, izneti i one stavove koje mislimo da možemo u narednom periodu menjati, da neke zakonske projekte, ili čekajući nov zakon, ili ulazeći postepeno u segmente izmena oba zakona, oba krovna na neki način, oba bitna, poboljšamo, poboljšamo i poziciju lekara, koji su loše plaćeni, a koji su i sami za neke pojave i anomalije u društvu odgovorni. To ne treba često da svodimo na zanemarljive procente.
Nažalost, čujemo da se i na odborima dešavaju razno-razne vrlo ozbiljne pojave, ali odbori su deo u kojima mi ostajemo u našoj priči, u našem razgovoru, to ništa nije što mi na odboru dokazujemo i ništa nije čime treba javnost zbunjivati, nego o čemu treba otvoreno govoriti i čemu treba stati na kraj.
Sa druge strane, treba da pomognemo građanima da dođu brže do usluge, efikasnije i jeftinije, da ih za uslugu niko ne ucenjuje, da razrešimo položaj privatno zdravstva. To su tri okosnice koje jednostavno treba posmatrati paralelno, u sklopu, jer neprekidno jedna drugu prožimaju.
Zakonska rešenja o izmenama koja smo dali daju, na primer, šira ovlašćenja lokalnoj samoupravi. Ne bih bio ono što jesam, ni poslanička grupa koju predstavljam, kada ne bismo rekli da je to upravo ono čemu smo težili i da je to upravo ideal organizacije zdravstvenog sistema u Srbiji. Kada je zakon takav kakav je donošen, mi smo govorili da to spuštanje po vertikali nadležnosti lokalnoj samoupravi nosi određene rizike. U vremenu relativnog prihodovanja u budžete, jer se transferna sredstva za ove prilike ne spuštaju iz Republike lokalnim samoupravama, rekli smo da će biti veliki problem.
Budžeti lokalnih samouprava, iz jedne takve i ja dolazim, bili su progresivno svake godine sve veći i veći, uprkos činjenici da su i dalje nedovoljni i uprkos činjenici da je Ministarstvo zdravlja u onom vremenu dalo ogromnu količinu, šest miliona evra ili koliko, za obnovu objekata i za nabavljanje sredstava, nešto iz donacija, nešto direktno iz budžetskih para, da bi se zdravstvene ustanove na lokalu prilagodile za ovaj stepen decentralizacije koji se nudi. Sada, prividno gledano, dajemo im još veća ovlašćenja.
Da li mi to stavljamo kamen oko vrata, govoreći im – možete imati više lekara, više opreme, ali će lokalna samouprava morati da da plate, moraće da da doprinose, da obezbedi osiguranje, opremu itd. za viši nivo usluga? Ako pogledamo i ustavnu i zakonsku preambulu, u normama uvodnih zakona vidimo da je taj nivo zdravstvene zaštite primarni, taj koji treba da bude ujednačen za celu teritoriju Republike Srbije.
Dakle, dobar je pokušaj, dobra je ideja, ali da li će imati lokalna samouprava sredstava da to sprovede do kraja? Da li će se neke odborničke grupe u lokalnim skupštinama zapitati – zašto ne bismo imali još jednu ambulantu, još jednog terenskog lekara, još jednu kućnu negu i pomoć i ono što zaista lokalnim samoupravama nedostaje? Država se pere od toga, neće to budžetski da finansira ili, uslovno to stoji u zakonu, prihvatiće to na sebe onda kada se stvore uslovi. To je vrlo maglovita ocena, ali dokazuje kontinuitet vršenja vlasti u tom pravdu u kome decentralizacija ide dalje. No, bojimo se da to ne ostane za mnoge samouprave neostvareni cilj, a onda gubimo onu postulatnu jednakost dostupnosti primarne zdravstvene zaštite.
Naravno, držaću se samo zakona i pokušaću da u jednom revijalnom pregledu pređem sva predložena rešenja, da vidimo šta otprilike možda može na drugi način amandmanski da se menja itd.
Nakon ovoga, hteo bih da dodam samo i za pitanje službe hitne pomoći, koja je takođe obuhvaćena promenama, gde zaista investicija lokalne samouprave mora biti dovoljno velika. Da li treba mnogo hrabrosti da sebi priznamo da je možda konačni efekat kad je još to uvek sve skockano, sve sređeno, sve dotegnuto pređašnjim intervencijama ministarstva, kada počnu da prokišnjavaju veliki domovi zdravlja, davno socijalistički napravljeni, sa ravnim krovovima, kada saniteti postanu prestari, kada se pojavi potreba da se do bolesnika dođe brže, jer svetski standardi od nas to zahtevaju, da li će lokalna samouprava imati para za sanitete, za distribuciju službe hitne pomoći, a nadležnost joj je data? Ona najočitije svoju nadležnost crpi u tome što postavlja svoje direktore, svoje zamenike, a od apotekarskih ustanova, bogami, i nešto što bi moglo da se sponzorišu i političke delatnosti.
Tako da ako se na to svede smisao decentralizacije, onda zaista nije svrsishodan i mislim da ministarstvo, zapravo u nekim idejama i nekim rešenjima treba da uvaži ti činjenicu. Dakle, to je jedan kritičan osvrt na ovo, sama ideja po sebi je dobra kada bi mogla do kraja da se sprovede.
Što se tiče uprave za centralizovanje nabavke u zakonskom predlogu ona se vezuje za ministarstvo. Pitanje po svemu onome kroz šta je bivše ministarstvo prošlo, pa, jedan interergum koji je vodio jedan ministar, koji je opet na drugoj državnoj funkciji, od koga smo očekivali da nejasnoće koje smo imali u vremenu pre njegovog dolaska raščisti upravo u vreme pojavljivanja najozbiljnijih upita u zdravstvenom sistemu Srbije, hajde da ih samo prikažemo kroz problem vakcija, ali nije to samo bio taj problem.
Očekivali smo odgovore te vrste, čak i sada ima mnogo savetnika u ministarstvu raznih vrsta, po raznim osnovama primljenih, poznajem jednog savetnika i onda kada je odlučeno da savetnik zato što je došao do nekakvih informacija, do nekakvih saznanja i to u javnom obraćanju saopštio na državnoj televiziji, rekao da treba preduzeti određene mere i akcije, prouzrokovao je koliko sam ja saznao euforiju među zaposlenim u ministarstvu. Neko će krenuti da nešto ispituje, da nešto čačka. Onda je on pušten niz vodu, gospodin je otišao iz struke, nastala je euforija kod manjeg broja ljudi, kojima to čačkanje, to ispitivanje nečega po ministarstvu nije u najvećoj meri odgovaralo.
Dakle, da li ministarstvu, zašto je to zavisna rečenica, odgovara da preuzme na sebe teret javnih nabavki, pod onim što je još uvek hipoteka iz vremena koje nismo do kraja dovoljno raščistili, šta se tada dešavalo ili ne. Mi smo više za predlog da se to doturi Fondu. Mi nismo specijalno fascinirani idejom da potrebe zdravstvenih ustanova budu artikulisane, prikazane kroz programe koje će objedinjavati stručno, prilagođavati, materijalno, tehnički prilagođavati zavodi za javnost zdravlja.
Ako otvorite sajt Zavoda, Batuta koji je centralna krovna institucija moći će te uglavnom da pročitate da je to jedna ekspertska institucija koja radi mnogo toga, ali nigde nikada nije radila probleme javnih nabavki. Ona može praviti mrežu, ona može raditi i intervenciju i oko kadra, može praviti kadrovski plan. Ali, o tome koliko je potrebno saniteta, rendgena, skenera, dijalizatora, koliko kojih vrsta antibiotika, to ta institucija nije radila. Do sada su zdravstvene ustanove slale svoje zahteve, fondu bilo lokalnom, bilo direktno centralnom Republičkom fondu.
Dakle, koliko god da želimo da na određeni način disciplinujemo i Batut i nateramo ga da radi, jer na njegovom sajtu još uvek stoji da je direktor filijale, Zavoda za zaštitu zdravlja u Kragujevcu, gospodin koji je sa tog mesta otišao pre godinu ili dve. Dakle, toliki stepen neaužurnosti i povera novoga posla ima pravo da kod onih koji sve to ne veruju, da otvore upit, da li se to sprema radno mesto za nekoga drugog ko će tu doći, pa da mu se da ingerencija da će se na to mesto uraditi tako ozbiljne stvari, kao što je proračun potreba javnih nabavki, roba i usluga.
U opisu delatnosti instituta postoji zdravstvena analiza, planiranje, praćenje zdravlja, izveštavanje o zdravlju, prikupljanjem podataka o zdravlju, korišćenju zdravstvene zaštite, baza podataka o resursima, dakle, ime toliko ustanova, lekara itd, promocija lekara, kontrola zaraznih bolesti i neke uslužne delatnosti koje oni danas rade sa ili bez participacije.
Dakle, to je nešto oko čega se da diskutovati, što će možda doneti u krovnom zakonu neku od promena u tom redosledu prijavljivanja potreba zdravstvenih ustanova, do onoga ko će ih konačno platiti, zašta još uvek mislimo mi kao politička stranka, kao participijent u Vladi, na koga će se nužno obijati ovakve diskusije ili upiti građana zato što eto sticajem okolnosti je najviše poverenja dobila i najodgovornija je za funkcionisanja Vlade. Ovakvi razgovori mogu da postoje u Vladi, u ministarstvu, jer za takve potrebe mi imamo svoje ljude koji se tamo nalaze u formi zamenika ministra ili u formi državnog sekretara i to je jedna politička odluka zadužene osobe da sprovede politiku stranke koja ga je delegirala na to mesto.
Dakle, ne može se ići sa feudalizacijom, ne može se ići sa uskim krugom ljudi koji će donositi iste odluke, a odgovornost se onda heterogeno deliti na sve ili čak proporcionalno, srazmerno učešću u vlasti, u političkom životu, da to padne na jednu stranku. Zato mi, koliko god da to drugima tako deluje, da je to nekakav manifest ne sloge, da je to demonstracija nekakvog drugog viđenja stvari, govorimo javno i otvoreno ono o čemu treba da povedemo računa, prosto upozoravajući jedni druge da ne dođemo u stanje da nam se dešava, ovo što nam se nekoliko zadnjih sati u parlamentu dešava.
Imali smo, naravno razmišljanja o tome, kada se postavljaju direktori ove uprave da li to treba da bude direktor ili dva direktora, to su već pikanterije, to su nijanse, to može uvek da se reši jer je ostao neodređen član, ne znamo koliko ih ima.
Kada je reč o kadrovskim planovima, te kadrovske planove uglavnom će raditi prema potrebama zdravstvenih ustanova koje će dostavljati Institutu za javno zdravlje, oduvek su to i radili. No, pitanje je sada koliko su to objektivno radili instituti i prikazivali zdravstvene potrebe, ako mi znamo, a pričao sam i ja, a pričala je i cela naša poslanička grupa, sada znatno veća, i u onom ranijem mandatnom periodu, govoreći o tome da je malo pojedinih specijalističkih struka.
Uvek sam govorio, svako će znati unapred šta želim da kažem, da je specijalizacija najjeftinija stvar koja u zdravstvu može da se dogodi. Lekar koji ode dobije vrlo malu apanažu matične ustanove, a onaj kod koga ode da uči dobija veliku korist od toga, kad se vrati imate gotovog specijalistu. Zato smo u mnogo čemu deficitarni, zato imamo anahrone mehanizme plaćanja pojedinih usluga. Ljudi koji rade određene zdravstvene usluge sa Fondom su izlobirali više cene svojih usluga, tako da i tu po načinu plaćanja pojedinih struka koje su u deficitu, mi to moramo da rešavamo.
Čuli smo i sami, to zna javnost i ministarka je rekla, imamo problem sa upotrebom rendgena, nemamo dovoljno kvalifikovanih ljudi koje bi upotrebili, dobili smo donatorska sredstva, nemamo stručnjake, ne može te dodatno da ih obavežete da rade jer su izloženi zračenju, ljudi moraju da otpoštuju i te postulate. Ono što smo mislili da amandmanski treba izmeniti kada je reč o kadrovskom planu, pobrojanjem onih koji ulaze u spisak kada direktori iščitavaju svoje potrebe i kada to predlažu, verovatno u formi kakvu će ministarstvo propisati gde imaju u vidu da postoje iz člana 79. Zakona o radu i osobe koje su poput nas, poslanika, ministara i drugih lica u statusu mirovanja radnog odnosa.
Dobio sam neka uveravanja da to nikada neće biti problem, da je krovni zakon Zakon o radu, ali nikada ne znate šta vas to može sačekati. Neki ljudi, poput mene, morali su da uzmu radnu knjižicu, da dođu na stalni rad u Skupštinu, jer prvo odgovorno sami nisu stigli da na svom radnom mestu korektno rade svoj posao, da posao zbog toga ne trpi. Mislim da je pošteno i skloniti se, nego nekome biti na spisku, a ne radiš ni ambulantu, ni vizitu, ni konsultaciju, ni dežurstvo. S druge strane, postoji direktor, koji ako sve to ne radiš, može danas, sutra da ti kaže – ti mi nisi potreban, dva puta godišnje radimo plan potreba, tebe više nećemo stavljati na fond za platu itd.
Predlažem da tu amandmansku intervenciju uradimo, jer ako je problem da se nekakva nova stavka, kolona, red u planu, koji mora biti papirološki prikazan, i nekom ekscilu ili nečemu, doda još jedna kolona, ubaci stavka tih ljudi iz toga člana. Ne mislim samo na one koji na taj način čuvaju mesto na koje će se vratiti, jer otvara šansu da neko drugi bude primljen, a garantuje povratak na radno mesto i, ono što je najvažnije, garantuje slobodu govora poslaniku, koji je u ime građana došao da tu može slobodno da govori, bez straha da se sutra neće vratiti na radno mesto.
Naravno da nisu svi direktori u Srbiji takvi, da treba zazirati od toga, ali ako uzmete da ste morali nekad zbog takvog razloga da uzmete radnu knjižicu i pređete na stalni rad u Skupštinu, onda to govori da nikad ne znate na kakvu osobu možete naići. Džaba dobijeni sporovi, ali je to stres i za poslanika i za osobu koja je na toj funkciji, kao i za njegovu porodicu, nepotrebni troškovi za sudske procese itd.
Dakle, to je nešto za šta smo mislili da možda amandmanski treba intervenisati. Zato smo, razmatrajući ovaj zakon, oko toga imali i čak na Odboru diskusiju da je direktorka Komore je to prihvatila. Ne znam da li je napisala amandman, nisam ga našao, možda i prihvata da sama uradi amandman s tim u vezi.
Moguće je da to deluje nijansirano. To je uski problem ljudi. Mali je broj nas lekara koji se ovde nalazimo ili u nekim drugim institucijama, koji kao izabrana i postavljena lica predstavljaju nekakav interes države da na tom mesto budu ili neposredno interes građana, što je situacija sa poslanicima. Oni zaista moraju biti zaštićeni.
Mi imamo pravo da među nama ovde imamo različite nesporazume, ali generalnu sigurnost za svoju poziciju zato što iznosimo stavove, koje iznosimo nekada i sa aspekta opozicije, nisu svakom prijatni. Za svoje mišljenje moramo biti do kraja zaštićeni.
Što se tiče ovog drugog zakona, ja vam neću puno oduzimati vremena, mislim na Zakon o zdravstvenom osiguranju. Kada je reč o formiranju centralne komisije za lekove, mislim da je to dobro. Ta komisija treba konačno i mislim da su napravljene nekakve republičke stručne komisije koje treba da odrade svoj posao i kada je reč o nabavkama, pomenuo sam, nisam siguran da sam dobio adekvatnu informaciju ili je moguće da mi nisu dobro ljudi preneli koje sam pitao i nešto kopajući po sajtu, da nema komisije za nefrologiju i dijalizu, ali valjda će biti sastavljena, jer je prosto nemoguće bez takve komisije Ministarstvo da funkcioniše, posebno u trendu, ne samo lekova, nego medicinskog materijala i opreme, zato što će se ta komisija konačno pitati.
Mi imamo Institut za javno zdravlje, ali on na sreću je uvezan mišljenjem republičke stručne komisije. Te republičke stručne komisije, kakve god da jesu po sastavu, ja detalje ne znam za svaku komisiju, to je ipak pravo ministra da formira, neke nadležnosti ministra ne možemo da menjamo, možemo da imamo sugestiju, ali ako za mišljenje nismo pitani kada su pravljena, ne možemo ni uzimati ingerenciju ministra.
Ne može ministar ni da se ponaša po percepciji svakoga od nas učesnika, u ovom, da tako kažem uslovno političkom stručnom delu života. Ministar odgovara za ljude koje postavlja, a prema tome i oni koji su tu postavljeni i izabrani, sigurno su svesni odgovornosti, koji u ovom reformskom pokušaju imaju, ne samo po pitanju liste lekova, nego i po pitanju nabavke, opreme i materijalno-tehničkih sredstava, jer neki delovi skupocenih oprema nisu zakonom priznati kao lekovi, nego kao medicinska sredstva, tako da ako uzmete u izbor dijalizator, dijalizing membrana, mašina za dijalizu, to su milionske vrednosti. Tu zaista moraju sedeti odgovorni i kompetentni ljudi koji će biti svesni da se jedan isti kolač zdravstva deli za sve, da ne mogu jedni dobiti sve, a drugi malo, da se napravi balans. Interresorna saradnja među komisijama mislim da će biti neophodna, onako kako ja imam predstavu sa onim što sam mogao da vidim ranije na sajtovima o komisijama koje postoje, da nije potrebno duplirati komisije i u Fondu i u Ministarstvu, to je više nego jasno.
Konačno, ovim zakonom se u neku ruku razvlastio i Fond i naterao da funkcioniše kao neki bankarski sistem po jasnim uzusima. Nije ni zadatak Fonda da traži samo najjeftiniju robu, jer smo i na odboru postigli saglasnost, nije najjeftiniji lek, makar bio u grupi lekova i iste generike, najbolji lek za pacijenta. Tu je težina stručnim komisijama, tu treba da budu časni i odgovorni ljudi, i ako to uspemo da uradimo, a za to je potrebno da zaista sarađuju, pa i ljudi iz opozicije, da otvorimo nekada i tu priču ko to sedi i odlučuje o sudbini obolelih osoba i šta im stavlja kao mogućnost da do leka dođu, doduše, na različitim listama, sa različitim stepenom participacije, da konačno lekovi koji jesu dostupni zdravstvenim ustanovama, imaju i svoje prednosti da ne budu u domu zdravlja samo penicilin i garamicin i ništa više od toga, da se ima pravo da se uzme neki lek i šire sa liste, a ne da se bolesniku na određen način zavlači ruka u džep, da dođe do boljeg i efikasnijeg leka.
Nismo, naravno, ako politički gledamo, različitost u viđenju sa koalicionim partnerima i onih čiji se sada program zdravlja u neku ruku provodi, specijalno oduševljeni zato što to čujemo od lekara iz primarne zdravstvene zaštite sistemom kapitacije i ne može biti niko oduševljen, ako se zna da do 120 dinara možete propisati lek dva puta mesečno, ako morate posebnom manipulacijom i veštinom glavnih sestara sebi prikazati neku uslugu kao uslugu koja se pozitivno boduje, a da veštom manipulacijom izbegnete negativno bodovanje, kao da na skrining ne treba da dođe osoba mlađa od 45 godina. Mora da dođe i to ne možete da upišete pod tom šifrom da se prizna i donese dva boda. Vrlo komplikovan sistem, a neko je sigurno nekada uzeo pare za projekat da nam uvede nešto da bi izbegli uranilovku.
Gde su stara dobra vremena gde smo valjda birali dobre direktore, pa je mogao direktor ili stručni kolegijum da proceni koliko koji lekar radi, kako radi, da uzme deskriptivne parametre i numeričke, ako treba iz Fonda koji tačnu evidenciju koliko je ko pregledao, da to ne usložnjavamo.
Ljudi idu po tri puta na kurseve u razne institucije, uključujući i neke nevladine da bi naučili da primenjuju kapitaciju. Opšta je sreća kada donesu ovoliki čaršav u dom zdravlja i kaže, pogledaj, ti si prošao ali to ti važi dva ili tri meseca, od iduće godine imaćeš 20% ili 30% manju platu.
Zašto ne razbiti, ništa to što je napisano nije crveno slovo da ne može da se promeni, jer Ustav može da se promeni ako je potrebno, a ne način nagrađivanja prema radu.
Da li je to sve pokazalo baš najbolju meru, jer možda je neko imao dobru nameru da se malo evropeizuje i pokaže da to ide tako. Pitanje je da li je to dostupno, a uglavnom one ljude sa kojima ja pričam i većina kolega koji ovde dolaze, te doktore nismo zatekli preterano zadovoljne, više u nedoumici šta im nosi. Ogromnu nedoumicu nosi način plaćanja po dijagnostičkim srodnim grupama, pa ja zato molim ministarku da jednako kako ide sa promocijom zakona, novog zakona o zaštiti prava pacijenta, pokuša da nam demonstrira makar na javnom skupu nama poslanicima kako će izgledati to plaćanje na sekundarnom i tercijarnom nivou, da jednom znamo, kao što nismo znali za Bolonju šta znači kada sam molio Skupštinu sa govornice, održite jedan seminar, virtuelni, besplatni na Zlatiboru, pa nam kažite kako izgleda kada provedete Bolonju u život, pa sada više niko o tome niti sme da razmišlja ni da jasno govori, a mnogi smo svedoci da upravo to raubovanje obrazovnog sistema nije idealno rešenje, nije donelo očekivano dobro, a moguće je da prolaznost jeste veća. Samo pravim paralelu.
Bojim se da i tu ne zakomplikujemo stvari koje stoje, ako uvedemo red u Fondu i ako uvedemo normalne cene usluga ili srazmerne cene usluga, paritete u cenama usluga, jer to nam je bitno da uradimo da bismo aktivirali privatni sektor, onda možda i ne moramo da mehanički izmišljamo nekakve nove načine kodifikacije lekara i njihovog rada.
Nekada samo jedna hirurška intervencija ili jedan postupak defibrilacije spašava čoveku život, a to nema merljivu cenu, da li nosi uspešna defibrilacija jedan poen ili koliko, kada bi se to tako provodilo. Ko će to ikada moći da naplati?
Ne možete u medicini kvantifikovati, to sam hteo da kažem i time da završim, da zapravo mislim da smo na početku promena da Ministarstvu zdravlja dajemo podršku, upravo zato što je krenuo jedan širi panel razgovora sa koalicionim partnerima, evo čak i sa otvorenim javnim raspravama oko budućih zakona, da to čini dosta transparentnije i verujemo da ćemo se oko ovih dilema koje delimo sada javno pred građanima Srbije dogovoriti u danu kada se bude o amandmanima diskutovalo. Hvala.
