Uvaženi predsedniče, ministarko zdravlja, dame i gospodo narodni poslanici, na samom početku vi ste pominjali neke potpredsednike koji nemaju ujednačenu praksu. Ja mogu da potvrdim za gospođu Kovač koja je poslanik, potpredsednica iz redova URS, da je i sama u nekoliko navrata, jednom i meni dozvoljavala da na taj način govorim, te u tom smislu ne vidim da u ovom ima nekakvog značajnog odstupanja od prakse. To pohvaljujem, naravno ne mislim da to treba da bude pravilo, nego izuzetak.
Sad ovaj drugi deo o ovim zakonima. Meni nekako uvek smetaju ta olaka širenja teorije o ljudskom organizmu na društvo i te priče koje su u osnovi organicističke, kada se bolesti organizma ili čoveka prenose na društvo. Mislim da je to uvek uvod u neke druge opasnije teorije koje su dosta opasnog zla naneli čovečanstvu u prošlosti.
Iskoristiću delimično i to, bilo je toga i u prethodnim diskusijama, mislim da nas neće ubiti te teške ili najteže bolesti, naš zdravstveni sistem ovakav ili onakav se nekako bori sa njima. Mislim da će nas uništiti ta odvratna demagogija i populizam, koja često u našem društvu, a moram da kažem da je najčešća u političkim raspravama o zdravstvenom sistemu i to traje, na neki način ovde, već dva dana, od juče popodne kada je počela rasprava o ovim zakonima, uz retke izuzetke među poslanicima i uz izuzetak ministarke koja ovde predstavlja zakon, koja, kako bi rekao, najređe pada u demagogiju, ako to uopšte čini.
Ne mislim da ste vi bolećivi prema zdravstvenim radnicima, mislim da ste u ovoj raspravi bili vrlo često preterano bolećivi, prema onima koji vam govore o idealnom sistemu, sanjaju snove o besplatnom zdravstvu, daju vam fenomenalne predloge za koga sve treba da bude besplatna zaštita, a da niko ne kaže koliko to košta.
Dakle, tvrditi na kraju 2012. godine, bez obzira da li ste lekar, pravnik ili šumar, da se zalažete za besplatno zdravstvo, je apsolutni nonsens. Ne postoji nikakvo besplatno zdravstvo, kao što nema besplatnog ručka, nema ni besplatnog leka, ni proteze. Zdravstvo nije besplatno ni sada, nije bilo ni pre 30 godina i nikada neće biti, biće sve skuplje kako se budu razvijale i tehnike lečenja i različite bolest, itd.
Oni koji se zalažu za poboljšanje, kako se kod nas još uvek možda malo starinski kaže, društvene brige o zdravlju ili društvene brige o ljudima, morali bi prvo to da imaju u vidu.
Druga stvar, u ovom trenutku, zdravstvo nije besplatno zbog toga što zdravstvo u Srbiji finansiraju oni koji plaćaju doprinose, s jedne strane najvećim delom i jednim delom svi građani Srbije kroz budžetska izdvajanja za zdravstvo.
Inače, mi možemo da budemo takvi demagozi, pa da pričamo kako se u isto vreme zalažemo za besplatno zdravstvo, a da se onda sa druge strane pitamo – kako nastaju dugovi u Fondu, kako nastaju dugovi u budžet, kako nastaju dugovi zdravstvenih ustanova prema veledrogerijama, itd?
Priča o tome kako su nastali dugovi se u ovoj raspravi najviše svela na ono što je najpopularnije ovih dana u Srbiji, a to je da nađemo Pedra koji će visiti i da se na televiziji gromoglasno najavi nekakvo hapšenje. Svi se prave nevešti na neki način, kao da su direktori zdravstvenih ustanova po Srbiji desantom upali u te zdravstvene ustanove, zauzeli ih, uzeli im pečat i potpis, i počeli da prave dugove, da naručuju lekove, pomagala, itd.
Svi direktori su imenovali po političkoj odluci, odnosno po partijskoj liniji. To se čini sada. Ovde govore neke kolege koje su, ja verujem, to ne mogu da procenim, ali po svemu sudeći, vrhunski medicinski stručnjaci ili lekari, ali su u isto vreme i poslanici i direktori kliničkih centara ili direktori nekih drugih ustanova.
Kada počne izborna kampanja, ili kada se bliže izbori, kada počne taj politički ciklus, onda naravno da političari vrše pritiske i na zdravstvene centre i na lekare i na direktore, da ne sme ništa da fali u tom trenutku, da usluga mora da bude najbolja moguća, da ljudi ne bi bili nezadovoljni, da neku stranku ili neku vlast ne bi kaznili na izborima.
U poslednje četiri godine, svaki put na izborima, a posebno kada se organizuju neki vanredni lokalni izbori, to su oni izbori koje ste vi, gospođo Đukić Dejanović raspisivali, kao predsednica Narodne Skupštine, Srbija je preplavljena lekarima, koji non-stop rade. Neke političke stranke su u svojim kampanjama delile naočare, pravile preglede itd, sve u pokušaju da što je moguće više glasova kupe ili prikupe.
Kada su na kraju nastali ovoliki dugovi, kada su i neke lokalne zajednice i centralna vlast napravili te dugove, onda dolazimo pred parlament sa zahtevom da se pokriju dugovi od 130 miliona evra, a niko ne želi da priča o tome, kako su oni suštinski nastali. Nastali su iz lošeg sistema. Naravno da ima slučajeva korupcije, prekoračenja ovlašćenja, zloupotreba ovlašćenja, itd, ali to nije suštinski problem srpskog zdravstva.
Suštinski problem srpskog zdravstva je nastao u onom trenutku, kada smo poverovali, pre 20 i nekoliko godina, da možemo da živimo i da se lečimo od, kako je rekao gospodin Blažić, humanosti, solidarnosti i rodoljubivosti.
Kao što se patriotizam ne sipa u traktor, tako se ni skener ne uključuje na patriotizam, nego se uključuje tako što morate da ga kupite, održavate, finansirate njegovo održavanje, nađete novac da obrazujete lekare koji će ga na primeren način koristiti. Kao što Srbija tada nije mogla da opstane i da se leči, tako neće moći ni u narednim godinama.
Kada imate zemlju u kojoj je prošla vlast, a i ova to na neki način čini, svakih nekoliko meseci povezivala staž zaposlenima, dajući im iluziju da će iz toga imati kvalitetnu zdravstvenu zaštitu, tako su nastali dugovi u zdravstvenom sistemu. Kada Vlada i ministarstva povežu staž, nikakav realan novac se ne uplati u zdravstveni fond, samo se donese politička odluka da se lupi pečat na zdravstvenu knjižicu. Ne smeta mi. Nije mi smetalo ni u prošlom sazivu da ljudi dobijaju tu zdravstvenu zaštitu, ali je to posledica iluzije da možete da imate stotine preduzeća koji su više od deceniju, neki dve decenije u procesu restrukturiranja, koji ne moraju da uplaćuju doprinose, koji ne moraju da plaćaju poreze i koji prave gubitak u tom fondu.
Srpski zdravstveni fond ne može da opslužuje građane Srbije, ne može da ih leči na način koji je primeren, ne može da ih leči čak ni na način koji je normiran kao standard u ovom trenutku iz najjednostavnijeg mogućeg razloga – nema novca, ima premalo osiguranika koji plaćaju doprinose i tu nastaje taj gubitak. Nije dug samo 130 miliona evra, ima još gomila dugova u srpskom zdravstvu koji ovde nisu iskazani, isto kao što nije pošteno da u ovoj raspravi govorimo o tome da je ovim pronađeno trajno rešenje i da je dug pokriven. Ovim je samo stvorena zakonska mogućnost da se u 12 rata, čini mi se, do kraja 2015. godine, taj novac isplati. Pitanje je kakvi će biti budžeti za naredne godine i da li ćemo uspeti u svakoj situaciji da rešimo taj problem.
Druga stvar, mislim da nije rečeno, veledrogerije, drugi poverioci u ovim odnosima su ipak bili korektni prema državi i prema njenom budžetu. Neko bi rekao – korektni, a ja bih rekao kao neko ko je u osnovi liberal, da nisu ni mogli mnogo da biraju. Znate, oni nemaju u potpunosti slobodno tržište. Oni uglavnom mogu da rade sa državom i njenim fondovima ili da se zatvore, pošto ne mogu da opstanu na tržištu.
Citiraću jednu vašu rečenicu od pre nekoliko nedelja, gospođo Đukić-Dejanović. Nadam se da je tačna. Rekli ste da pokušavate da napravite sistem u kome je Fond banka Ministarstva. Mislim da je taj pristup pogrešan zbog toga što mislim da Fond ne može toliko čvrsto, direktno da bude vezan za Ministarstvo. Fond u ekonomskom smislu nije državna ili budžetska institucija, vlasništvo je osiguranika, onih koji plaćaju doprinose u taj fond. Kod nas se ta veza izgubila tokom godina, ako je nekad uopšte i postojala. Svi u Srbiji percipiraju Fond kao nekakav deo državne uprave, budžetsku kategoriju koja radi najbliže sa državom, ministarstvom i budžetom i koja treba da finansira zdravstvene ustanove.
Mislim da iz te zablude nastaje ono o čemu ste govorili, što danas tako teško možete da promenite, da srpski zdravstveni sistem funkcioniše tako što ima određeni broj zgrada, zaposlenih, kreveta i aparata i da se od Fonda očekuje da pokrije mesečno, odnosno godišnje troškove tih kreveta, aparata, zaposlenih itd. Zbog toga imate toliko mnogo problema da uvedete u sistem privatne ustanove ili privatne apoteke, zbog toga što se ove društvene ili državne, kako ih obično zovemo, sada finansiraju maksimalno moguće i onda, prosto, nema novca da se finansiraju i druge ustanove.
Ovde je na vrlo negativan način u nekoliko diskusija pominjan sistem privatnog zdravstva. Tačno je da taj sistem, njegov odnos sa državnim zdravstvom kod nas nije uređen, ali on postoji. U proteklih 10-15 godina, koliko postoji u većem obimu, suštinski je spasio ovu naciju, vrlo retko koristim tu reč, iako su ljudi plaćali, iako je veliko opterećenje za njih, iako nemaju ona prava koja bi morali da imaju kao osiguranici. Ko zna koliko života u ovoj zemlji je spasila okolnost da postoje kakve-takve, rekao bih sve kvalitetnije, privatne ustanove, lekari koji u njima rade itd.
Otvoreno je pitanje o tome kako ljudi u državnim ustanovama nisu ljubazni. To je tačno. Ima ovakvih i onakvih lekara, ima ovakvog i onakvog medicinskog osoblja, ali kako to da su uglavnom ti isti ljudi, kao što znamo, veliki broj ljudi u našem zdravstvenom sistemu radi istovremeno i u državnom i u privatnom zdravstvu, ljubazni popodne i na usluzi svakom pacijentu? U pitanju je motivacija, naravno, kao i uvek. Ne možete da zaustavite život. Ne može državni sistem zdravstva da počiva samo na ljubavi, na posvećenosti, na želji lekara i zdravstvenog osoblja da budu humani, da budu posvećeni ljudima. Ti ljudi moraju da imaju neku motivaciju.
Nije tačno da bi, kada bi sistem bio drugačije uređen, ti ljudi insistirali da rade i u jednom i u drugom sektoru. Ti ljudi ipak rade 12, 13, 14, 15 sati dnevno. To nije zbog toga što su svi radoholici, nego je to zbog toga što je to jedini način da mogu sebi mesečno da obezbede dovoljne prihode, da mogu vrlo često da se obrazuju sami i o svom trošku. Odlično znate da u nekim od najrazvijenijih za srpske uslove, najbogatijih, da tako kažem, zdravstvenih ustanova, lekari koji dobiju novu opremu, nove aparate, sami kupuju knjige, sami se obrazuju i sami pokušavaju da održe korak sa razvojem nauke.
Znam koliko traje proces obrazovanja lekara i nekih drugih ljudi koji rade u zdravstvu i to vrlo poštujem. Ne smeta mi što ste vi o nekim drugim profesijama govorili na malo drugačiji način, upoređujući ih i govoreći o tome da obrazovanje za neke druge stručnjake traje znatno manje. Mislim da to obrazovanje na kraju traje isto, od onog trenutka kada ste počeli da se obrazujete u osnovnoj školi do kraja vaše profesionalne karijere. Ekonomisti ili pravnici koji umisle da, kada su položili pravosudni ispit ili dobili prvi posao u društvenoj firmi, više ne moraju da napreduju su najgori pravnici i ekonomisti. Takvih je sila u našim ustanovama i zbog toga te ustanove tako funkcionišu. Verujem da isto važi i za lekare, kao što u nekim slučajevima vrhunska specijalizacija ili titula koja stoji ispred imena lekara, samo po sebi nije dokaz kvaliteta. Na kraju, to mogu da ocenjuju samo pacijenti.
Još jedno veliko pitanje koje nije otvarano je pitanje šta zapravo nama treba na tržištu? Zbog čega nekome smeta, osim ako nije slučaj zloupotrebe, nameštanje tendera, to razumem kao primedbu, činjenica da će nešto biti kupljeno od stranog proizvođača a ne od domaćeg? Zašto bi to zanimalo osiguranika, odnosno onoga ko traži i treba da dobije zdravstvenu uslugu? Da li je cilj sedam i po miliona građana Srbije da na silu održavaju domaće fabrike koje očigledno ne mogu da opstanu na tržištu ili je cilj da obezbedimo najkvalitetnije lekove, pomagala i drugu vrstu medicinske opreme za naše osiguranike?
Takva vrsta demagogije nas je dovela u ovu situaciju. Takva vrsta demagogije je naterala ovaj parlament, vladajuće partije u prošlom sazivu, da bace u bunar 70 miliona evra za "Galeniku", bez kamata, koje će u narednih 10 godina ili ne znam koliki je rok otplate tog kredita, prevazići sam iznos osnovnog duga. Da li je "Galenika" danas bolja nego što je bila? Da li je nama interes da imamo slobodno
otvoreno tržište na kome se takmiče fabrike lekova ili je cilj da, tako što pomažete beskrajno državnu fabriku, uništite sve druge? Mogući odgovor na pitanje kako je "Actavis" naplatio svoja potraživanja ili neka druga privatna fabrika, zbog toga što je u toj fabrici stalo nekim ljudima da naplate potraživanja koja imaju, što zavise od toga da li će naplatiti ta potraživanja ili će dobiti otkaz, a firma će propasti.
Kada su državne kompanije poverioci, one nikada neće probati da naplate svoj dug, sve dok im političari ne dozvoljavaju da to rade. To svi u ovoj zemlji znaju. Tako su propali državni sistemi i državne drogerije, državne fabrike lekova itd. Tako propadaju poslednjih 20 godina.
Kada gospođa Đukić-Dejanović juče kaže, ispravno, da moramo da se zapitamo koliko ljudi plaća doprinos i do kada će to trajati, mislim da je to korektan politički apel na ljude koji se bave politikom u ovoj zemlji i koji u ovom parlamentu treba da donose odluke.
Gospodin Korać je delimično o tome govorio, neću previše vremena koristiti, LDP nije uverena da će centralizovani sistem javnih nabavki biti dobro rešenje. Razumem da je po principima ekonomije obima realno očekivati da će popusti, rabati, da će cena biti niža, ali mislim da se zanemaruje druga važna potreba, a to je efikasnost. Bojim se da ćemo u ovoj zemlji vrlo brzo doći u situaciju da, pogotovo u nekim manjim mestima, udaljenijim od Beograda, vrlo često ponestajati osnovni materijal u zdravstvu i da će to biti posledica neefikasnosti u nabavkama. Da ne govorim o tome da li to otvara prostor za neke druge zloupotrebe.
Vrlo često se ovde govorilo o tome da su neki dobavljači privilegovani. To se često koristilo kao argument u borbi protiv korupcije, ali mislim da kada jedna centralizovana ustanova, koja je pri tom vezana za ministarstvo i koja pravi godišnje planove, da će u tako velikom planiranju i nabavke biti velike, a da će onda uslove tendera moći da ispunjavaju samo veliki igrači na tržištu i da će to možda ugroziti neke koji su manji, ali hajde da vidimo kako će to funkcionisati.
Ne mislim da treba da budete oštri i da se više slikate i da budete grubi kada obilazite zdravstvene ustanove. Cenim što ste u tom smislu… Makar ne mislim da to treba da budete u početku, mislim da ljudi treba da dobiju neku šansu.
Na neki način sam srećan što ste diskretni, i što ulazite na zadnja vrata i najsrećniji sam što nemate manire Milovana Bojića. On je pre 13 godina sa hordama kamera i televizija prepadao u sred noći lekare, medicinske sestre i radnike u apotekama, stavljajući ih na stub srama. Nisam siguran da je te 1999. i 2000. godine zdravstvena zaštita u Srbiji bila bolja, kao što ne verujem da će iz ove sad harange koja se vodi u društvu, očekujući da neko bude krivac za sve političke promašaje i da će posle toga zdravstvena zaštita biti bolja.
Što se tiče LDP ovo nisu dovoljno veliki pomaci, dovoljno veliki koraci. Neki od onih koje ste najavili su ohrabrujući, ali potpuno sumnjam da ćete imati političku podršku i u svojoj vladajućoj koaliciji da tako krupne rezove pokrenete i dovršite do kraja. Oni podrazumevaju oštar raskid sa demagogijom, kao što na jednoj strani zahtevaju oštar raskid sa demagogijom u kosovskoj politici. Te promene ne mogu da budu površinske, kao što ne mogu ni u kosovskoj politici. Džaba racionalna izjava gospodina Dačića ili Vučića da moramo da vodimo računa o tome o čemu se živi, kada narednog jutra u parlamentu Srbije poslanici jedne od tih partija govore kao da su se ponovo vratili u radikalska odela. Hvala.
