Hvala.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 1. amandman je podnela Vlada.
Odbor za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava prihvatio je amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Konstatujem da je amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Vlada je podnela amandman kojim predlaže da se posle člana 2. doda novi član 2a.
Odbor za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava prihvatio je amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Konstatujem da je amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Vlada je podnela amandman kojim predlaže da se posle člana 3. doda novi član 3a.
Odbor za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava prihvatio je amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Konstatujem da je amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 7. amandman je podnela Vlada.
Odbor za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava prihvatio je amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Konstatujem da je amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 10. amandman je podnela narodni poslanik Olgica Batić.
Vlada i Odbor za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 10. amandman je podneo narodni poslanik Srđan Miković.
Vlada i Odbor za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Vlada je podnela amandman kojim predlaže da se posle člana 12. doda novi član 12a.
Odbor za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava prihvatio je amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Konstatujem da je amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Pošto smo završili pretres o amandmanima, zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, pojedinostima i u celini.
Prelazimo na 5. tačku dnevnog reda – PREDLOG ZAKONA O ROKOVIMA IZMIRENjA NOVČANIH OBAVEZA U KOMERCIJALNIM TRANSAKCIJAMA, u pojedinostima.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da sam, povodom pretresa u pojedinostima o predlozima zakona iz tačaka od 5. do 12. dnevnog reda, pozvala da, pored predstavnika predlagača Suzane Grubješić, podpredsednice Vlade, mr Mlađana Dinkića, ministra finansija i privrede, mr Verice Kalanović, ministarke regionalnog razvoja i lokalne samouprave i prof. dr Žarka Obradovića, ministra prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, sednici prisustvuju i Vlajko Senić, državni sekretar u Ministarstvu finansija i privrede, Aleksandar Ljubić, državni sekretar u Ministarstvu finansija i privrede, Slađana Backović, direktor Fonda za razvoj Republike Srbije, Andrijana Stojković, viši rukovodilac u Agenciji za privatizaciju, Dragomir Matović, viši rukovodilac u Agenciji za privatizaciju, Ninoslav Kekić, rukovodilac Grupe u Ministarstvu finansija i privrede, Ljiljana Petrović, rukovodilac Grupe u Ministarstvu finansija i privrede, Branka Đorđević, rukovodilac Grupe u Ministarstvu finansija i privrede, Radovan Medić, samostalni savetnik u Ministarstvu finansija i privrede i Zlatko Milikić, savetnik u Ministarstvu finansija i privrede.
Primili ste amandmane koje su na predlog zakona podneli narodni poslanici: Srđan Miković, Janko Veselinović, Ivan Jovanović, Ivan Bauer, Nenad Popović, Bojana Krkić, amandman Vlade i amandmane Odbora za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava.
Primili ste mišljenje Vlade o amandmanima narodnih poslanika.
Primili ste izveštaje Odbora za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava i Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 157. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres predloga zakona u pojedinostima.
Narodni poslanik Srđan Miković podneo je amandman kojim je predložio izmenu naziva Predloga zakona.
Vlada i Odbor za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Janko Veselinović.
Vlada i Odbor za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Da li još neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Miodrag Đidić. Izvolite.

Na član 1. Predloga zakona, amandman je podneo moj kolega Janko Veselinović, koji je o tome govorio i u načelu. Sada ću ga zameniti, pošto  nije tu.
U predlogu zakona, rokovi izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama, prema našem predlogu, član 1. menja se i glasi: "Ovim zakonom uređuju se rokovi izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama između javnog sektora i privrednih subjekata".
Izbacujemo da se ovo primenjuje na ugovore, na odnose između samih privrednih subjekata. Navedene odredbe koje ograničavaju slobodu ugovaranja preduzetnicima i privrednim subjektima, u suprotnosti su sa članom 83. Ustava Republike Srbije, kao i sa Zakonom o obligacionim odnosima, član 516. i ostali članovi koji obezbeđuju slobodu ugovaranja, koja je osnov Zakona o obligacionim odnosima.
Prema Zakonu o obligacionim odnosima, ugovor je zakon za stranke i mislimo da među privrednim subjektima ne sme da bude drugog ograničenja osim onog što stranke ugovorom predvide.
Osim toga, navedene odredbe koje se odnose na ugovore između privrednih subjekata, nisu u skladu sa Direktivom EU 2011/7, od 16. februara 2011. godine, koja ograničenje roka plaćanja između privrednih subjekata predviđa samo ako nije drukčije propisano ugovorom između privrednih subjekata, i ukoliko nije to pravedno prema ugovoriocima, upravo onako kako sam malopre rekao, da je i po našem zakonu ugovor zakon za stranke i one mogu apsolutno slobodno da ugovore rokove u kojima će plaćati svoje obaveze. To je njihova stvar.
Ovom odredbom, u njene velike kazne za njihovu ne primenu, dovelo bi do ozbiljnih poteškoća za privredne subjekte, koji posluju na ivici likvidnosti. Za veliki broj njih, ovo bi moglo da znači i prestanak obavljanja delatnosti, naročito što bi svako kašnjenje moglo da proizvede ozbiljne ekonomske posledice za njih.
Problem monopola velikih dobavljača, moguće je rešiti izmenama i striktnim primenama postojećih antimonopolskih zakona, a ne uvođenjem novih državnih ograničenja, koja ne sagledavaju trenutnu ekonomsku sposobnost privrednih subjekata.
U obrazloženju predloga zakona se navode kao primer dve zemlje koje su donele slične propise, Hrvatska i Slovenija, ali ove zemlje su zakonom ograničile samo rokove plaćanja za odnose između javnog sektora i privrednih subjekata.
Na kraju da kažem da apsolutno stojimo na stanovištu da privredni subjekti, u skladu i sa postojećim Ustavom, i sa pozitivnim zakonskim propisima i sa direktivama EU, imaju pravo i slobodu ugovaranja rokova plaćanja, to je njihova stvar. Mislimo da država ne treba da zadire u te odnose, jer će to proizvesti više štete nego koristi. Dakle, ukoliko stranke ugovore rok plaćanja 90 dana, to treba ispoštovati, a posle toga, ukoliko se to ne desi, primeniti ove odredbe koje se odnose na njihovo kažnjavanje i slično. Hvala.

Hvala.
Reč ima ministar Dinkić. Izvolite.

Već sam u načelnoj raspravi rekao zašto je Vlada stala na stanovištu da se ograniče rokovi plaćanja, naravno, na prvom mestu države prema privatnom sektoru, ali i između privatnog sektora, zbog jako velike nediscipline koja vlada, koja prouzrokuje trenutnu nelikvidnost.
Međutim, uvažavamo slobodu ugovaranja i zato smo predložili skupštinskom Odboru za finansije, zajedno faktički definisali amandman, koji je ušao kao sastavni deo ovog teksta, da ćemo omogućiti privatnom sektoru kada ugovara rokove plaćanja između sebe, da mogu da budu plaćeni i preko 60 dana, ali ako su obezbeđeni bankarskom garancijom ili avaliranom menicom. Na taj način štitimo ove slabe male poverioce, mala preduzeća, jer na ovaj način će njihova potraživanja biti zaštićena bankarskim garancijama, avaliranim menicama. Ukoliko neko prihvati da to bude i 150 dana, a obezbeđen je bankarskom garancijom, on zna da će imati taj novac tada, ako je dobrovoljno to prihvatio.
Drugim rečima, razumeli smo bojazan ulaženja u slobodu ugovora između privatnih firmi, i to smo rešili na ovaj način, čime smo pojačali obezbeđenja plaćanja, jer smo za bankarsku garanciju, u našem predlogu amandmana koji je skupštinski Odbor za finansije predložio, rekli da to mora biti bankarska garancija koja sadrži klauzule – neopoziva, bezuslovna, naplativa na prvi poziv, bez prigovora, ili avalirane menice od strane banke, kao oblika za obezbeđenje za naplatu duga.
Evo, na ovaj način smo, čini mi se, uspeli da ispoštujemo i slobodu ugovaranja, a da pojačamo disciplinu u plaćanjima, što je cilj ovog zakona.

Gospodin Đidić, pravo na repliku. Izvolite.

I dalje mislim da ne smemo ni na koji način dirati u slobodu ugovaranja. Ako stranke ugovore rok plaćanja 90 dana ili 150, kako ste vi rekli, to treba tako da bude i ne treba da bude zakonom propisano da poverilac obezbeđuje svoje potraživanje, da li bankarskom garancijom ili avaliranom menicom, iz prostog razloga što to košta. Dakle, onog ko pribavlja bankarsku garanciju košta. Ionako znamo u kakvim uslovima posluje danas naša privreda i da je svaki dinar privrednicima izuzetno težak.
Dakle, ukoliko stranke ugovore i njima to odgovara da je rok plaćanja 150 dana, neka bude 150 dana, a posle isteka 150 dana hajde da primenimo sve kazne koje su predviđene zakonom. Mislim da je to dobro rešenje i da to pogoduje privredi.
Ponavljam, vi ste učinili jedan korak u slobodi ugovaranja, ali ste ih ograničili bankarskom garancijom, avaliranom menicom. To košta. To neko mora da plati. U ovim teškim uslovima moramo da vodimo računa o privrednicima. Znate kako se budžet puni i kako se doprinosi plaćaju. Dakle, umesto da plati doprinose za radnike, on će morati da da novac za avaliranu menicu. To nije u redu i mislim da treba da prihvatite ovaj amandman, jer je on u interesu svih.

Hvala.
Reč ima ministar Dinkić.

Nije taj amandman u interesu svih, nego je u interesu onih preduzeća koja žele da prevare svoje dužnike. Ozbiljni privrednici već dve godine na sav glas u javnosti i na skupovima su insistirali da se uvedu ograničenja plaćanja. To smo učinili. Ono što su ozbiljni privrednici tražili od prethodne Vlade, nova Vlada je uradila. Ne želimo zakon koji će biti šećerna vodica, nego ako već ograničavamo da država mora da disciplinuje samu sebe i da postane generator likvidnosti u privredi tako što će plaćati na 45 dana, onda mora da se obaveže i privatni sektor da plaća međusobno na 60 dana.
Ako neko želi da rok bude duži, a ovaj drugi to prihvati, neka plati za bankarsku garanciju, neće plaćati ako plati u roku od 60 dana. Nema troška bankarske garancije, pa neka izračuna šta mu je povoljnije. Ne želimo da ostavimo brojna mala i srednja preduzeća na vetrometini velikih dužnika koji mogu da ih ucenjuju i da im plate posle, ne znam, 200-300 dana.
U Srbiji je prosečan rok plaćanja 135 dana. U zemljama EU je oko 45 dana. Ajde da vidimo, ostavili smo rok od 60 dana za privatni sektor plus mogućnost i dužih rokova, ali onda uz bankarsku garanciju ili avaliranu menicu. Mislimo da je to apsolutno rešenje koje obezbeđuje slobodu ugovaranja. Pri tom smo ubacili ova dva ozbiljna obezbeđenja plaćanja u zakon i time činimo veću sigurnost u pravnom sistemu.
Ponavljam još jednom, svi dobri privrednici su smatrali da je i 60 dana mnogo, da smo trebali da idemo još rigoroznije. Mi smo zbog ovog slabijeg dela privrede napravili ovakvo jedno rešenje, ali neki drugi kompromis nismo spremni da prihvatimo i zato smo odbili vaš amandman.

Gospodine Đidiću, zatvorila sam krug replika, ali možete da koristite vreme poslaničke grupe. Izvolite.

Biću vrlo kratak. Dakle, mislim da se nismo razumeli. Mi apsolutno podržavamo ovo što se radi, ali moramo ostaviti slobodu privrednicima da ugovaraju kako to njima odgovara. Zašto bismo se mi mešali u odnose privrednih subjekata kada i jednom i drugom odgovara da rok plaćanja ne bude 60, nego 90 dana? Ne vidim zašto bismo mi sada uslovili nekog da plati za 60 dana kada njegov poverilac kaže da može da plati za 90 dana. Kada istekne 90 dana, nije sporno da se primene sve zakonske odredbe, jer nije ispoštovan dogovor. Ne vidim tu privredne subjekte da im nešto šteti.
Ono što je važno jeste da ste predvideli sredstva obezbeđenja. Opet kažem, to košta. Mislim da je mnogo bolje da to što će umesto da ode bankama, ode u državnu kasu, jer može da se desi da nema da plati doprinose, jer mora da plati bankarsku garanciju. Ne vidim ni jedan jedini razlog i nema nikakve šećerne vodice. Apsolutno je ovo u duhu ovog zakona. To što neki privrednici traže 60 dana, u redu je, ali neka se dogovore sa svojim dužnikom. Onda neće dati rok od 60 dana, daće kraći ili duži rok. Nemojmo mi da ograničavamo i da nalažemo privrednim subjektima da moraju da plate za 60 dana. Šta ćemo uraditi, ako on zadnji novac da da bi izmirio tu zakonsku obavezu prema poveriocu, a sa druge strane, onda neće imati novac da plati plate radnicima, neće imati novca da plati obaveze prema državi? O tome govorim, da ne teramo ljude da rade nešto što ne moraju da rade, a u interesu je i jedne i druge ugovorne strane.
Dakle, razmislite o tome. Mislim da je ovo zaista dobar amandman i da biste trebali da ga usvojite, jer privredni subjekti ništa ne gube. To je njihov dogovor. Ukoliko ne ispoštuju dogovor, onda se primenjuju sve sankcije koje su navedene u zakonu.