Uvaženi gospodine ministre, gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, u demokratskim zemljama, u uređenim zemljama se ne menja često Krivični zakonik. Nažalost, Srbija izgleda da nije uređena zemlja u dovoljnoj meri, možda nije ni demokratska zemlja u dovoljnoj meri ili nije dovoljno demokratska i zbog toga smo u proteklom periodu, u proteklim godinama, imali česte izmene Krivičnog zakonika.
Nadam se da će se tome stati na put, jer je to u suprotnosti sa načelom legaliteta ili zakonitosti. Građani treba da znaju šta su krivična dela, građani treba da znaju šta im je dopušteno a šta nije dopušteno, šta je kažnjivo i šta nije kažnjivo u Republici Srbiji i zbog toga se nadam da izmene Krivičnog zakonika neće biti učestale.
Iz obrazloženja smo saznali da se sada menjaju samo oni elementi koji su hitni, elementi koje treba hitno izmeniti i da su bile konsultacije sa Evropskom komisijom, sa GREK-om, sa Savetom Evrope, da se vrše usklađivanja sa međunarodnim ugovorima koje je Narodna skupština Republike Srbije ratifikovala.
Odmah se nameće pitanje koje je postavljeno i na Odboru za evropske integracije Narodne skupštine Republike Srbije – da li su konsultacije sa Evropskom komisijom izvršene u dovoljnoj meri? Gospodin ministar je malopre veoma iskreno rekao da je jedan broj primedbi Evropske komisije ugrađeno. Znamo iz prošlosti, bliske prošlosti, iz perioda prethodnih vlada, da se veoma često dešavalo da je ova Narodna skupština usvajala izmene i dopune određenih zakona, da se hvalila da je sve dogovoreno sa Evropskom komisijom, da su predložene izmene i dopune uvršćeni evropski standardi, da upotrebi taj kolokvijalan izraz, a posle nekoliko nedelja ili meseci se ispostavilo da to nije tako, pa smo morali da idemo na popravni i Narodna skupština Republike Srbije je ponovo menjala skoro donete zakone.
Nadam se da se to neće desiti u ovom slučaju. Zbog toga bi me interesovalo da malo detaljnije kažete koje primedbe nisu ušle u Predlog zakona i da li ćemo morati da ponovo dođemo u situaciju koju smo videli i gledali u prethodnom periodu, da se ponovo ide na izmene i dopune istog zakona.
Želeo bih da istaknem samo nekoliko elementa Krivičnog zakonika, elemenata koji će se menjati ovih dana. Svakako mislim da je za svaku pohvalu što će biti uvedena obavezna otežavajuća okolnost, institut zločina iz mržnje. To je svakako za pohvalu. Srbija je jedno multinacionalno, multikulturalno, multikonfesionalno društvo. Imamo ranjive grupe u Republici Srbiji koje nisu u dovoljnoj meri zaštićene, odnosno nisu bile u dovoljnoj meri zaštićene u prethodnom periodu. Nadam se da uvođenje ovog novog instituta može da promeni tu situaciju, naravno, na bolje.
Kada smo kod obavezne otežavajuće okolnosti, instituta zločina iz mržnje, moram da napomenem da postoji i krivično delo u Republici Srbiji, dosta dugo, izazivanje nacionalne, verske i rasne mržnje i netrpeljivosti iz člana 317. Krivičnog zakonika Republike Srbije. moram da vam skrenem pažnju, gospodine ministre, da je izuzetno mali broj ljudi koji su osuđeni, koji su učinili krivično delo sa elementom mržnje i koji su pozvani na krivičnu odgovornost na osnovu ovog člana Krivičnog zakonika. Ovaj član Krivičnog zakonika se u praksi izuzetno retko primenjuje, izuzetno retko se učinjeno delo kvalifikuje kao izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti. Znam da to nema veze sa ovom obaveznom otežavajućom okolnošću, jer je to zaseban institut i posebno krivično delo. Želim da vam skrenem pažnju na ovaj problem, ali mislim da nije prirodno da se izuzetno retko dela kvalifikuju kao izazivanje nacionalne, verske i rasne mržnje netrpeljivosti.
Videćemo kako će se u praksi pokazati uvođenje obaveznog uslovnog otpusta. Znamo da slična regulativa postoji u mnogim državama EU. Znamo da će ovo verovatno dovesti do toga da će biti malo više mesta u zatvorima, što je potrebno u Republici Srbiji. Nažalost, na to praksa ukazuje i realan život na to ukazuje iz dana u dan. Verovatno je dobro da će to biti obavezne, a ne fakultativne prirode, kao što je to danas. No, videćemo kako će se ovaj institut u praksi pokazati.
Govorili ste o dekriminalizaciji anahronih krivičnih dela. Svakako se slažemo da je došlo do dekriminalizacije krivičnog dela – kleveta, nesavestan rad u privrednom poslovanju. Međutim, kod zabrane komentarisanja krivičnih postupaka, moram da kažem da tu ima svakako logike, ali jednostavno ne mogu da odolim utisku da je ova dekriminalizacija predložena prvenstveno zbog toga da bi pojedini članovi Vlade slobodno mogli da komentarišu određene postupke koji su u toku.
Što se tiče zloupotrebe službenog položaja, mislim da je dobro što je ovo krivično delo razdvojeno na dva zasebna krivična dela. Ne može se, naravno,
mešati službeno lice i odgovorno lice, ali se moje pitanje u vezi konsultacija sa Evropskom komisijom odnosilo baš na ovo krivično delo, odnosno na ovo razdvajanje, da li je u vezi ovog rešenja postignuta saglasnost sa Evropskom komisijom i nećemo li morati da idemo na popravni, kao što smo morali prethodnih godina.
Sada sam stigao do ključnog elementa ili ključnih elemenata predloženih izmena i dopuna Krivičnog zakonika. Pretpostavljate da se radi o krivičnom delu sitna krađa, utaja i prevara i krivičnom delu razbojništva. Postavio sam vam pitanje, nedavno, tačnije 27. septembra, tekuće godine, dokle će država Srbija da toleriše lopovluk, krađu koja poprima elemente organizovanosti, a ipak se radi o tzv. sitnim krađama? Tada sam rekao da nije prirodno da u zemlji u kojoj više od pola miliona penzionera prima manje od 15.000 mesečno, u zemlji u kojoj je stopa nezaposlenosti 27-28%, da se učinioci krivičnog dela – sitna krađa gone na osnovu privatne tužbe, ako ukradena stvar ne vredi najmanje 15.000 dinara.
Pravilno ste rekli u vašem obraćanju da to dovodi do porasta vršenja ovih krivičnih dela, to znamo sa terena, i da učinioci kalkulišu i zloupotrebljavaju ovu mogućnost. Zbog toga je izuzetno bitno što je napokon Vlada Republike Srbije reagovala i dobro je što je predloženo sniženje ovog limita, ovog cenzusa.
Moram da kažem da mi sa 10.000 dinara, koliko ste vi, kao Vlada Republike Srbije, predložili, nismo ni malo zadovoljni. Nismo zadovoljni zbog toga što mislimo da je u ovim prilikama, o kojima sam malopre govorio, 10.000 dinara ogroman iznos za mnoge građane Republike Srbije. Ukoliko bismo se zaustavili na 10.000 dinara mislim da bi ovu mogućnost i dalje zloupotrebljavali učinioci ovih krivičnih dela.
Još jednom želim da ponovim da se radi o organizovanom kriminalu. Odlično je što se Vlada bori protiv organizovanog kriminala, ali mislim da pored toga što se bavi tzv. krupnim ribama, što svakako podržavamo, treba da se bavi ovim sitnim ribama, jer ljudima koji zarađuju 15.000-20.000, ljudima koji su nezaposleni i te kako puno znači 10.000 dinara.
Pogledali smo prethodnih nedelja uporednu praksu. Razgovarali smo sa gospodinom državnim sekretarom. Rekli smo da ćemo malo prostudirati uporednu praksu da bismo videli da li je realno ono za šta se zalažemo godinama, a to je spuštanje ovog cenzusa na 5.000 dinara.
Želim da kažem javno, mislim da nije nikakva tajna, da smo mi, gospodine ministre, postigli usmeni dogovor da se amandman SVM prihvati od strane Vlade Republike Srbije i da se taj cenzus snizi, spusti na 5.000 dinara.
Inače, želim da vam kažem da je, pored naše poslaničke grupe, slično rešenje predložila i poslanička grupa LSV i poslanička grupa URS. Jedina razlika između našeg amandmana, sa jedne strane, i ova dva amandmana, sa druge strane, jeste da su kolege propustile da postoji i privilegovani oblik razbojništva, što je van svake logike da kod razbojništva postoji taj privilegovani oblik. Oni nisu uložili amandman u vezi razbojništva, da se i kod tog krivičnog dela, iz člana 206. stav 4. Krivičnog zakonika, taj limit snizi. Zbog toga mislim da je naš amandman, amandman SVM najpotpuniji i zbog toga bi bilo bitno da se baš to rešenje prihvati od strane Vlade Republike Srbije.
Kada se radi o uporednoj praksi, želim da se javno zahvalim Biblioteci Narodne skupštine, odnosno Odseku za istraživačke poslove, jer su oni na veoma stručan način uradili jednu studiju za veoma kratko vreme. Analizirali su regulativu iz 20 država Evrope i mi imamo tu studiju na 18 stranica. Moram da vam kažem da su uporedna rešenja veoma zanimljiva.
Dozvolite mi da ukažem samo na nekoliko država, odnosno na rešenja iz nekoliko država. U Austriji je, na primer, granica vrednosti ukradene stvari, ispod koje država po službenoj dužnosti ne reaguje, 100 evra. Mislim da je vrlo teško uporediti privrednu i ekonomsku situaciju u Srbiji i Austriji. Ako je u Austriji donji limit 100 evra, onda mislim da je apsolutno nedopustivo da u Srbiji bude 15, pa čak i 10 hiljada dinara. U Austriji, doduše, ne može da se radi o sitnoj krađi ako je to učinjeno provalom ili upotrebom sile.
Sada bih želeo da se vratim na ovo o čemu sam malopre govorio. Veoma, veoma je čudno rešenje da u Srbiji postoji privilegovani oblik krivičnog dela razbojništva, jer razbojništva ne može da bude bez elementa nasilja. Jednostavno, to nije moguće.
U Estoniji, državi koja je bogatija i po BDP i po primanjima građana od Srbije, taj limit iznosi 64 evra. U Republici Srpskoj postoji veoma interesantno rešenje, koje doduše postoji u još nekim državama u Evropi, mada Republika Srpska nije država, ali je entitet unutar BiH. U ovoj državi postoji jedno interesantno rešenje prema kojem se svaka krađa goni po službenoj dužnosti, osim onih krivičnih dela koja su učinjena protiv supružnika, bliskih članova porodice, kada se goni po privatnoj tužbi, što je prirodno.
U Finskoj se gonjenje kod sitnih krađa vrši na osnovu privatne tužbe, kao što je to trenutno i kod nas, ali se može uključiti i javni tužilac u gonjenje. No, skandinavske zemlje su interesantne po tome što je kriminalitet na mnogo, mnogo nižem nivou. Pre petnaestak godina sam bio u Švedskoj i video sam da tamo uopšte nema zavesa, ljudi ne stavljaju zavese na prozore, uopšte ne zaključavaju kuće, tako da su prilike malo drugačije nego što su u Republici Srbiji.
U Litvaniji postoji krivično delo i prekršaj kod krađe, a tako je i u Mađarskoj. Malo kasnije ću se vratiti na ova rešenja. Na primer, u Mađarskoj do otprilike 180 evra se učinilac goni kao učinilac prekršaja, a iznad tog iznosa se pokreće krivični postupak po službenoj dužnosti. Znači, država reaguje kod svake krađe.
Malopre sam spominjao Austriju i Estoniju i rekao sam da su limiti 100 i 64 evra, a radi se o mnogo bogatijim državama. Moram da navedem i suprotan primer i videćete da ima jako puno nelogičnosti. U Makedoniji je taj limit polovina prosečne plate, tako da je ovo makedonsko rešenje bliže ovom rešenju koje mi imamo u Republici Srbiji. U Norveškoj je limit 275 evra, ali Norveška, nažalost, nije samo dva puta bogatija država od Srbije, nego mnogo puta. U Rusiji, na čije zakonodavstvo po raznim pitanjima volimo da se pozivamo, postoji rešenje prema kojem javni tužilac učinioca svake krađe goni po službenoj dužnosti, bez obzira na vrednost.
To su samo neki primeri. Videli ste da sam nabrajao i one primere koji idu u našu korist, a i one koji ne idu, da bi bio objektivan. Mislim da na osnovu ove studije, koja je urađena od strane Odseka za istraživačke poslove Narodne skupštine, možemo zaključiti da je u potpunosti opravdano što smo predložili da taj limit kod oba krivična dela bude 5.000 dinara.
Isto tako moram da kažem da mislimo da je ovo samo polovično rešenje. Mi se zalažemo za ovo rešenje koje postoji u Litvaniji i Mađarskoj, da se ispod 5.000 dinara učinioci gone kao učinioci prekršaja.
Želim da vas obavestim da ćemo početkom naredne godine predložiti izmene i dopune Zakona o javnom redu i miru. Mislimo da bi bilo odlično rešenje da se predvidi prekršaj kod krađa do 5.000 dinara. U ovom zakonu imamo razne prekršaje, od neovlašćenog prikupljanja dobrovoljnih priloga, preko bavljenja vračanjem, proricanjem sudbine, prosjačenjem ili skitničenjem. Tako da, mislim da je moguće da se krađa kao prekršaj do 5.000 dinara predvidi izmenama i dopunama ovog zakona.
Moramo da imamo u obzir činjenicu da su građani revoltirani i, ako se zaustavimo na 5.000 dinara, da će reći – evo, država misli da se može krasti do 5.000 dinara. Znam da u tome ima demagogije, ali mi kao predstavnici naroda, makar bili ministri ili narodni poslanici, moramo da uvažavamo ono što građani misle. Savez vojvođanskih Mađara se zalaže za to da se uvede na ovaj način nulta tolerancija i da se imovina građana Srbije u potpunosti zaštiti od strane države, od strane Republike Srbije. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Srđan Spasojević. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, poštovani ministre, odmah na početku diskusije da kažem da će poslanička grupa NS glasati za ove zakonske predloge. Smatramo da su u mnogome neke stvari poboljšane. Naročito ću kasnije istaći, kada se radi o tužilačkoj istrazi, da smo mi u susret događaju išli mnogo ranije, još kada se donosio prethodni zakonski predlog.
Da krenem od Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o Krivičnom zakoniku. Pohvaljujem što se članom 3. Predloga zakona u velikoj meri poboljšava postojeće rešenje u članu 45. Krivičnog zakonika, jer se na adekvatniji način preciziraju kriterijumi kojima se sud rukovodi prilikom donošenja odluka o izvršavanju kazne zatvora u kući, odnosno u stanu, tzv. kućni zatvor.
Naime, aktuelno rešenje doprinosi nejednakom postupanju sudova, što je apsolutno nedopustivo i rezultat je upravo nedovoljno precizno definisanih materijalno-pravnih kriterijumima za opredeljivanje suda da li neko lice treba kaznu zatvora da služi u zavodu za izvršenje ove kazne ili u kućnim uslovima.
Takođe, nije precizno definisana ni situacija kada osuđeni samovoljno napusti kućni prostor određen za izdržavanje kazne. Predloženim izmenama se stvara uslov za ujednačenu i konzistentnu sudsku praksu.
Članom 4. se u naš Krivični zakonik implementira, što je prihvaćeno u rešenju u modernim evropskim zakonodavstvima, da se posle protoka vremena predviđenog zakonom osuđeni po automatizmu otpušta sa daljeg izdržavanja kazne zatvora, ali se pri tome ipak vodi računa o činjenici da li je u svakom konkretnom slučaju ovo oslobođenje celishodno ili ne.
Smatramo da predloženo rešenje predstavlja fini balans između evropske prakse i dosadašnjeg zakonskog rešenja u našem Krivičnom zakoniku. Takođe, poboljšani su i mnogi delovi zakona u članu 6. gde se u Krivični zakonik uvodi obaveza nadležnog suda da ceni kao otežavajuću okolnost to što je počinjeno krivično delo motivisano mržnjom prema pripadnicima određenih društvenih grupa obično marginalizovanih iz ovih ili onih razloga.
Nažalost, kao posledica svega što smo preživeli u poslednje dve decenije, te traumatičnog kvazi tranzicionog perioda, iz koga nikako da kao društvo i ekonomija izađemo, svedoci smo velikog broja najrazličitijih krivičnih dela počinjenih upravo isključivo zbog mržnje prema određenim društvenim grupama. Opšta frustriranost, osećaj nemoći, besa i odsustvo bilo kakve perspektive, nažalost generišu ponašanje koje u našem društvu nije bilo u toj meri prisutno u nekim prethodnim vremenima i to prvenstveno među mlađom populacijom. S toga je zaista neophodno inkorporiranje ovakvog rešenja u postojeći Krivični zakonik.
Naglasio bih posebno i dobra rešenja članom 18. Predlagač zakona je uvažio mnogobrojne sugestije u najširoj javnosti da se granica za inkriminisanje dela sitne krađe spusti sa 15.000 na 10.000 dinara. Gospodine ministre, posebno ocenjujemo iz svih ovih razloga da je to jako bitno.
Članom 21. uvodi se u Krivični zakonik novo krivično delo zloupotrebe položaja odgovornog lica, umesto anahronog i potpuno prevaziđenog krivičnog dela – nesavestan rad u privrednom poslovanju, koji je inače bio potpuno nepoznat u krivičnom zakonodavstvu evropskih država. Takođe se konačno na jasan način i razumljiv način pravi suštinska razlika između odgovornog i službenog lica.
Sa napred navedenim u vezi je i propisivanje krivičnog dela zloupotreba u vezi sa javnom nabavkom, što je apsolutno neophodno kako bi se na celovit način uspostavio novi, daleko odgovorniji način ponašanja, kako potencijalnih ponuđača, tako i naručilaca u oblasti javnih nabavki.
Članom 33. uvodi se novo krivično delo - omogućavanje zloupotrebe ostvarivanja prava azila u stranoj državi. Aktuelna društvena i politička situacija u kojoj se nalazi Republika Srbija nažalost generiše problem tzv. lažnih azilanata koji je poprimio takve razmere da je ugrozio i naš beli šengenski status. Stoga je neophodno i u krivično-pravnoj oblasti predvideti adekvatno oštro sankcionisanje pomaganja, odnosno organizovanja ovakvih aktivnosti.
Članom 35. osavremenjuje se član 359. Krivičnog zakonika eliminisanjem pojma – odgovorno lice, unetim pravljenjem razlika između odgovornog i službenog lica, te se na taj način otklanja anahronost postojećeg rešenja u Zakoniku.
Konačno, članovima 41. i 44. formuliše se novi način krivičnog dela terorizma u svim poznatim pojavnim oblicima, kao što se definišu i sve aktivnosti vezane za organizaciju podstrekivanje, obučavanje i slično.
To su stvari koje smo primetili kao izuzetno dobra poboljšanja u Predlogu zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakona. Naravno, ministar je u više navrata i ostale članove obrazlagao i ne bih više da ponavljam koje su sve stvari koje su jako dobro sada formulisane. Naravno, kao što sam rekao mi ćemo podržati ovaj zakonski predlog.
Sada bih se osvrnuo na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o krivičnom postupku, dakle u članu 608. gde se reči "15. januara 2013. godine" zamenjuju rečima "1. oktobra 2013. godine". Gospodine ministre, poslanička grupa NS je još na raspravi od 12. septembra 2011. godine podnela amandman i da je tada prihvaćen, mi danas ne bi imali ovu vrstu rasprave. Dakle, nisam bio lenj da uzmem stenogram sa te skupštinske rasprave iz moje diskusije, gde smo tražili da se ovo pomeri za 1. januar 2014. godine. Još smo i malo olakšali situaciju, uštedeli bismo neki mesec, pa smo na samoj raspravi taj amandman malo preformulisali, da bismo bar uštedeli šest meseci i ovo što je sada trebalo da se primeni, zasluga je NS koja je tada ipak uspela da ono što je bilo predviđeno da počne u septembru mesecu 2012. godine, pomerimo za tih šest meseci, tako da smo dobili neki tempo. Naravno, bilo bi bolje da je to tada prihvaćeno.
Ukazaću na neke stvari kada je u pitanju tužilačka istraga. Suština priče je da ne iznosimo činjenicu. Mislim, ta tužilačka istraga, uporediću neke stvari samo vezano za kontinentalno pravo i anglosaksonsko pravo. Ponudiću neka rešenja. Na primer, u Americi, recimo, tužilačka istraga ne postoji. Tu istragu vodi policija, u Kanadi isto tako, u Italiji postoji, ali ako želimo da primenimo takav sistem, onda treba da eventualno ubacimo i neke nove sadržaje.
Naime, u Italiji je uvek obavezna odbrana, nema selektiranja da li je predviđena kazna pet, šest ili 15 godina zatvora, što je u našem krivičnom pravu i u nekim drugim obavezno. U tim sistemima gde policija vodi istragu, uvek je obavezna odbrana i stranka u postupku se stavlja donekle u ravnopravni položaj. To je ona suštinska razlika. Uzmimo sve što je povoljno i dobro za državu.
Ponavljam, priznanje krivice je jedan dobar model, ali ne možemo u potpunosti u zapećak staviti stranku i ovde se dičiti da je sve sjajno, da je sve dobro. Međutim, ništa neće biti dobro, jer jedna mešavina, kako je predviđena u nekim ranijim zakonskim predlozima anglosaksonskog i kontinentalnog prava će dovesti do određenog haosa u pravosuđu.
Jedan od najvećih problema te tužilačke istrage je utvrđivanje materijalne istine u krivičnom postupku. Dakle, izostavljanje principa utvrđivanja materijalne istine u krivičnom postupku je suštinski nemoralno zbog toga što istina u krivičnom pravu ne može biti posmatrana izvan generalnog konteksta povezanosti prava i morala. Većina građana očekuje istinu, kako u okviru, tako i kao posledicu krivičnog postupka. Takva istina često ima i istorijski značaj. Dakle, kao što sam rekao osnovna zamerka jeste, devalvacija načela istine i potpuno adverzaciona konstrukcija glavnog pretresa uz, naravno, minimiziranje uloge krivičnog suda.
Tada smo, dakle, imali takve zakonske predloge kroz podnošenje amandmana. Zadovoljni smo što smo u tom periodu uspeli da kroz amandman pomerimo primenu ovog zakonskog predloga i vidimo sada da smo bili potpuno u pravu, da smo amandmanom koji smo podneli da to krene 2014. godine, potpuno bili u pravu.
Zamolio bih samo ministra, ako može još da me sasluša, za jedan problem na kraju ove moje diskusije. Dakle, osvrnuo bih se na to da su predugo predsednici sudova u osnovnim i višim sudovima u stanju v.d. da to treba pod hitno rešavati. Želeo bih da vam skrenem pažnju za Osnovni sud u Kraljevu, odakle dolazim. Taj osnovni sud je pretrpeo teške posledice za vreme zemljotresa. Jedan od objekata koji apsolutno, praktično nije rešen, a uslovi su veoma loši za rad. Pozvao bih vas, kao što sam i prethodnog ministra pozivao da dođe u Kraljevo, obiđe ovaj Osnovni sud. Predviđena su neka sredstva, ali zaista jako mala i s tim se neće rešiti problem. Pozvao bih vas da u ime i građana Kraljeva koji odlaze u Osnovni sud i zaposlenih u njemu, nađete mogućnosti da u najskorije vreme dođete i posetite ovaj sud. Zahvaljujem se na diskusiji i ponavljam da će NS podržati ove zakonske predloge. Hvala.

Reč ima ministar Selaković. Izvolite.

Upravo da se osvrnem na ovo što ste poslednje rekli, do kraja godine je planirana poseta ne samo moja, već i državnog sekretara iz Ministarstva pravde i državne uprave, Osnovnom i Višem sudu u Kraljevu. Znamo da se radi u izuzetno teškim uslovima i daćemo svoj maksimum da se u skladu sa našim mogućnostima dovede sud u stanje koje je prihvatljivo za rad, ali naravno ne po sistemu da se samo zakrpi nešto, već da se uđe u neke dugoročne investicije koje će dovesti zgradu u jedan pristojan i dostojanstven način.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Spasojević. Pravo na repliku.

Ja se zahvaljujem ministru i da građani ne pomisle nešto da je namešteno, zaista nisam znao za to. U ime građana i zaposlenih u Osnovnom sudu i Višem sudu. Zahvaljujem.

Reč ima narodna poslanica Olgica Batić.

Poštovana potpredsednice, poštovani ministre, državni sekretaru, danas kada je u jeku borba protiv korupcije i kriminala što pozdravljamo, a za koju se DHSS godinama unazad zalagala i borila, kao između ostalog, i SPO, usled čega je trpela i dramatične posledice koje su se često ogledale u otvorenom revanšizmu svih onih snaga povodom čijih hapšenja se javnost i raduje, ovaj parlament danas raspravlja o Predlogu izmena i dopuna Krivičnog zakonika, koji smatram verovatno kao i većina vas jednog od najvažnijih, ako i ne najvažnijim zakonom jedne zemlje.
Koliki je njegov značaj, nema potrebe posebno da naglašavam, jer Krivični zakonik predstavlja jednu barijeru koja štiti osnovne vrednosti svakog pojedinca, svakog od nas, pa i samog našeg društva, osnovne principe i osnovne postulate, koji treba da omoguće oslobađanje svog stvaralačkog potencijala i zaštitu prava svih ljudi.
Ono što je opšte poznato, jeste da je kazna obeležje krivičnog zakonodavstva, a i teorija isto kao i praksa. Vrlo dobro znaju da se kazna kao represivno sredstvo treba primenjivati, a na kraju krajeva, samo izuzetno, krajnje izuzetno, jer jedno od osnovnih principa, savremenog, civilizovanog društva, jeste taj da se društveni sistem vrednosti treba štiti, pre svega nekim drugim sredstvima, pa tek onda u poslednjoj liniji, poslednjoj instanci kada na pojedinca ne može ništa drugo da deluje, onda treba primeniti kaznu.
Bojim se da naša zemlja godinama unazad nije uopšte sigurna koje su to vrednosti koje se trebaju štiti, pa ne može da da odgovor ni na pitanje koji su to krucijalne vrednosti, koje zahtevaju krivično pravno zaštitu i koliko to krivično pravna zaštita treba da bude snažna. Usled toga što država barem poslednjih 20 godina upravo svojim građanima ne pokazuje principijelnost u pogledu zaštite osnovnih vrednosti, dolazimo u situaciju da građani sve manje veruju ovoj državi, da je pravosudni sistem urušavan iz godine u godinu, tako da i u pravosudni sistem veruju sve manje i manje, a čiji su bukvalno, na kraju krajeva i vlasnici, a mnogi su krvarili za postojanje ove, ali ne i ovakve države, ne i ovakvog pravosuđa.
Zato svaki put kada se pred ovim parlamentom počne razmatranje i nađe Predlog zakona, odnosno u raspravi, Krivični zakonik, mi moramo da imamo u vidu i na umu jednu prostu stvar, a to je da, pre ispitivanje Krivičnog zakonika znači preispitivanje svih osnovnih vrednosti našeg društva koje bi Krivični zakonik morao ultimativno da štiti.
Svoj sud o predloženim izmenama i dopunama kako Krivičnog zakonika, tako i Zakona o krivičnom postupku, daću u svom daljem delu izlaganja, ali vas takođe podsećam da kao i država i društvo, nemamo taj izgrađen sistem vrednosti o kojem sam već pričala i koji bi bio prepoznatljiv, jasan i našim građanima bio potpuno neupitan. Mi nemamo konsenzus kao društvo oko toga šta je to neprikosnoveno i šta to bez izuzetka treba štiti, povodom koje zaštite će se i propisivati dramatične sankcije koje ulivaju strah i potencijalni strah svakog onoga ko te vrednosti želi da uruši.
Bojim se da se decenijama upravo unazad krećemo u obrnutom smeru i tako se nikada ne desi da mi zapravo imamo društveni konsenzus oko toga šta država svojim kaznama treba da štiti, pa da se zbog toga kazne propišu, već se desi obrnuto.
Prvo se dese nekakvi problematični problemi koji ovakvu urušenu državu još dodatno urušavaju i vode sve većoj njenoj dekadenciji, a tek potom država se doseti da te probleme zaista i otklanja.
Mislim da, idući takvim stazama nikuda nećemo stići.
Povodom predloženih izmena i dopuna Krivičnog zakonika, imam i pohvale i zamerke, o čemu sam naravno svoj stav delom i dala kroz brojne amandmane koje sam na ovaj predlog podnela. Predlagač je predložio da se briše odredba po kojoj se, osobi koja je prijavila korupciju, vraća ono što je na ime korupcije dala. Ukoliko to izbrišemo, opet ćemo pokazati da u sistemu vrednosti mi zapravo tumaramo sa nekakvim povezom na očima. Ovo zbog toga što brisanjem upravo ovakve odredbe koja tek nekoliko godina živi u našem zakonodavstvu, država pokazuje da ni ona nije ujednačena po stavu da li je prijavljivanje korupcije ili da li to samo prijavljivanje korupcije treba stimulisati ili ga treba destimulisati. Od kada je to pravilo usvojeno u našem Krivičnom zakonodavstvu, građani su pred državne organe upravo odlazili sa svešću da ukoliko im neki službenik zatraži miti u iznosu od 100 ili 200 evra, ukoliko oni taj mito daju, pa potom odu u policiju i to prijave, pa policija pronađe tih 100 ili 200 evra, onda oduzmu, građani su znali da će im taj iznos koji predstavlja nekada i pola njihove plate ili pola njihove penzije biti vraćen.
Uprkos toj svesti koja je zaživela i tek bi trebalo stimulisati, danas predlagač predlaže brisanje takve odredbe. Kada se taj slučaj desi građaninu koji ne zna da se to pravilo promenilo, a mnogi od običnih građana Srbije neće znati da je promenjena ovakva zakonska odredba, ne preostaje ništa drugo nego da kinje sopstvenu državu, jer je do juče važilo nešto drugo, drugo pravilo, on je dobronamerno to krivično delo prijavio i da ga nije prijavio, niko ne bi ni znao da je taj službenik upravo bio korumpiran.
Umesto da se takav građanin koji prijavi krivično delo korupcije nagradi, on bi se po Predlogu zakona zapravo kažnjavao, tako što bi mu se na primer pola plate ili pola penzije koju je maltene investirao radi prijavljivanja korupcije, ovakvim predloženim odredbama ne bi vraćalo.
Neću ulaziti u pitanje da li je to dobro ili loše, u to ću ulaziti u raspravi u pojedinostima kada budem govorila o svojim amandmanima, ali morate imati na umu, ukoliko je jednom ukinuta smrtna kazna ne možete je vraćati opet. Ukoliko je jedno pravilo ukinuto, ne možete ga vraćati opet, jer ste upravo ukidanjem promenili sistem vrednosti i uspostavljate jedan novi.
Identična stvar je i sa gotovo svakom drugom odredbom predloženih izmena i dopuna, pa ukoliko smo uveli princip da se ne može ublažiti kazna narkodilerima i silovateljima, ne možemo tek tako taj princip da menjamo.
Potpuno razumem razloge koje je predlagač za te primere naveo u obrazloženju, ali predlagač mora da ima na umu i u vidu, da njegovo mišljenje, niti je neprikosnoveno, niti većinsko. Treba uvažiti i nas kao opoziciju. Mislim da u ovom momentu, u ovom trenutku, manjinsko, kada neko mišljenje, upravo iz tog razloga u krivičnom pravu ne zadobije većinu, mi ne možemo tek tako da menjamo odredbe Krivičnog zakonika, jer su one postale deo našeg društva koje krivično pravo svojim sankcijama štiti i u koje se vrednosti naši sugrađani uzdaju.
U prilog svega ovoga što sam navela, stoji činjenica da se ovim zakonom ukida kleveta kao krivično delo.
Vi znate sami, kao što znam ja, znaju i većina pravnika ovde, ali i mnogi nepravnici, da je to sa kriminalne političke tačke gledišta, može biti ili ispravno ili neispravno, zavisi ko kakav stav zagovara i mišljenja su podeljena. Uprkos tome se princip po kome novinari ne smeju da budu izloženi krivičnom postupku zbog svojih reči, nametnuo kao sistem vrednosti u našem društvu već neko vreme unazad i kada se kao takav nametne, onda Krivični zakonik tu vrednost prati.
Ta vrednost je lagano građena čitavu deceniju, ona nije od skoro uvedena i kada bi na kraju svoju kulminaciju doživela promenom Krivičnog zakonika upravo u tom delu. Zato je pogrešno da se krivično pravne odredbe posmatraju samo sa statističkog gledišta. Umesto smera u razmišljanju, ja apelujem, ne samo na ovu vladu, nego i na bilo koju buduću Vladu i vas kao ministra pravde, bilo kog, da kao vrednost uvek promovišete princip po kome će se krivično zakonodavstvo, izuzetno može menjati, jer svakom promenom krivičnog zakonodavstva mi menjamo ceo sistem vrednosti, a ukoliko se sistem vrednosti olako menja, onda se i vrednost jednog društva menja, a to znači da mi kao naš sistem vrednosti nismo ni labilni, veoma smo nejasni, konfuzni, kao takvi nepouzdani i ne zaslužujemo poverenje onih ljudi koji svoje živote žive uzdajući se u bolje sutra ili u neki bolji sistem vrednosti.
Oni koji u takav sistem nemaju poverenja, postaju ili kriminalci, neradnici, alkoholičari, nešto četvrto ili peto, nije ni bitno, ali ono što najviše boli, dobar deo njih odlazi u beli svet tražeći sistem vrednosti u koji veruju i koji zaslužuje njihovo poverenje.
Demohrišćanska stranka Srbije, kao i SPO su stranke koje poštuju određena vrednosna shvatanja i od kojih ne odustaju. Zato smo uvek na putu da se lako odupremo iskušenju i u tom smislu, možda ću biti neskromna, ali ću reći da po tom pitanju mnogi treba da se ugledaju na nas, jer bi onda ova zemlja bila daleko i srećnija zemlja.
Mnogo puta smo upozoravali, istupali, iznosili mnoge kriminalne afere, kada dobar deo njih nije imao hrabrosti, a drugi deo nije smeo da ih iznese, zato što je u iste te kriminalne aktivnosti bio i umešan.
Ja ću na ovom mestu biti kritična, tamo gde smatram da za mesta ima kritiku, a pohvaliću i biću konstruktivna tamo gde smatramo da možemo našim rešenjima da doprinesemo. U skladu sa tim, pohvaliću propisivanja pojedinih novih krivičnih dela, naročito uvođenje krivičnog dela zloupotrebe u vezi sa javnim nabavkama.
Lično smatram da je predlagač zakona trebao da uvede mnogo veće, po meni, drakonske kazne, ali iz razloga baš zato što se ovde radi o novom krivičnom delu. Ovo treba podržati i u tom cilju ja u pogledu njega nisam ni podnela amandman.
Takođe, smatram da je izuzetno dobro što je zabranjeno dogovarati sportska takmičenja i da se ta zabrana sada uzdiže u jedan rang koji se posebno štiti krivičnim pravom, dakle, uvodi se kao novo krivično delo i u tom smislu ga podržavam, ali sam ličnog mišljenja da tu dobru ideju treba preciznije definisati, što jesam u amandmanu koji ćete moći pročitati i videti.
Međutim, uprkos tome što je predlagač naveo da je praksa evropskih zemalja da se, citiraću – skoro po automatizmu odobrava uslovni otpust u slučaju kada je ispunjena specijalna prevencija. Smatram da je takvo rešenje krajnje loše i smatram da se kosi sa osnovnim postulatom našeg srpskog sistem vrednosti, koji glasi po principu – grešniku se može oprostiti, ali zločincu se ne može oprostiti, zločincu se ne treba ni praštati.
U cilju očuvanja te prednosti, predložila sam amandman, po kome će se običnom "grešniku", moći po automatizmu odrediti uslovni otpust, ali onom koji je počinio najstrašnija krivična dela. Najmonstruoznije zločine ili bilo koje krivično delo koje je izuzetno teško, ne može se po automatizmu određivati uslovni otpust, već to sudija treba da određuje, tako što će prethodno utvrditi da li su ispunjeni uslovi, ne samo uslovi specijalne prevencije, nego znači i da li su ispunjeni uslovi generalne prevencije i da li je takvo uopšte jedno krivično delo proizvelo snažno društveno zgražavanje.
Ako jeste proizvelo, onda je time nama samo društvo pokazalo da je izrazilo jednu vrednost koje krivično pravo mora neprikosnoveno da štiti, nezavisno da li se osuđenik od takvog, recimo, dela u zatvoru popravio, kao da se radi o veš mašini, pa pozovete majstora, on se opravi i sada on može da se uslovno otpusti. Mislim da to tako ne može.
Jednostavno rečeno, ukoliko kriminalac nije imao milosti, ne znam zašto bi država prema njemu imala milosti. Tako, gde god se radi o onim krivičnim delima, gde se ne radi o takvim krivičnim delima, dakle, gde se radi o lakim krivičnim delima, država treba da izrazi milost, treba da oprosti, ali samo ukoliko sve okolnosti tako nešto opravdavaju. Mislim da predlagač nije u pravu kada uspostavlja automatizam, a mislim da i ta reč automatizam uopšte nije prikladna za krivično pravo.
Uostalom, iako je to tema za neki drugi zakon, kao što je recimo Zakon o izvršenju krivičnih sankcija, složićete se da su ta dva zakona izuzetno povezana, mi ne možemo da se pohvalimo dobrom resocijalizacijom zatvorenika, čak naprotiv. Naši zatvori funkcionišu na taj način da je verovatno da će i zakon doprineti da se osuđenik dodatno obuči za neka druga dela, nego što će se on resocijalizovati, nažalost, ali tako je.
Vi znate isto kao i ja da samo ono društvo jednakih šansi, može da izvrši resocijalizaciju, pa u skladu sa tim, isto tako znate da moderno srpsko društvo, nažalost takvo društvo nije.
Još jedna stvar u ovom zakonu, pohvaliću, jer smatram da treba da se pohvali, to je izmena člana 336b stav 2, kojim se biće krivičnog dela, ometanja pravde proširuje, tako da se može izvršiti i prema advokatu. Da me pogrešno ne razumete, ne pohvaljujem ovaj zakon zato što sam po profesiji advokat, već zbog toga što sam navela da se ovim zakonom predlažu izmene sistema vrednosti o kojima sam govorila.
Time što je predložena ovakva promena tog krivičnog dela, znači da se lagano u našem društvu kristališe i ono što je DHSS, isto kao i SPO, godinama u nazad pričao, a to je da postoje četiri stuba pravosuđa koja su podjednako važna, to su tužilaštvo, to su sudstvo, to je Ministarstvo pravde, ali to je i advokatura.
Zato pohvaljujem ovakvo predloženo rešenje i kada se ovakav stav bude duboko ukorenio kao vrednost u našem sistemu, a promena Krivičnog zakona u tom cilju upravo i jeste prvi korak ka tome i to izuzetno važan, onda će se ostvariti uslov da advokatura jednog dana u Srbiji postane potpuno ravnopravna ostalim pravosudnim elementima i da se kao takva dalje reformiše, kako bi ona mogla da podnese onaj deo odgovornosti koji na nju u pravosudnom sistemu, prirodno i pada. To je moj stav kao narodnog poslanika, dakle kao političara i kao predsednika jedne opozicione stranke.
Kao advokat po profesiji, mogu da kažem da ovu promenu zakona, koju advokate čini ravnopravnim sa sudijama, shvatam kao vrstu odgovornosti koju svaki advokat mora da opravda, jer ukoliko država štiti advokate, onda i advokati moraju isto tako da štite državu.
S druge strane, meni je donekle žao što predlagač zakona takav stav nije inkorporisao u ceo ovaj predlog izmena i dopuna Krivičnog zakona, kao na primer u delu koji se odnosi na mogućnost, odnosno nemogućnost ublažavanja kazne.
Želela bih da skrenem pažnju da za neka praktična pitanja, za koja mi se čini da su izuzetno važna, predlagač nije vodio dovoljno računa. Naime, nije se vodilo dovoljno računa za Predlog zakona o stvarnoj nadležnosti suda i problemima u pogledu kog se ovo naše pravosuđe unazad nosi, kao i u pogledu ostvarenja ideje pravde uopšte.
Činjenica je da naši sudovi jesu prenatrpani i mislim da nema potrebe dodatno to raspravljati. Čini mi da je apsurd i to što su neki svojevremeno broj sudija u Srbiji, koji Srbija treba da ima, poredili da brojem sudija koje ima Austrija i to posmatrajući broj stanovnika i posmatrajući površinu zemlje. Svima je jasno da Austrija, na primer, nema deo problema koji ima naše pravosuđe. Jasno je da Austrija nema sporne privatizacije kao što ima zemlja Srbija, da nema stopu kriminala kao što je imamo mi, da nema masovno otpuštanje radnika koji potom ostaju neotpušeni, da ima zemljišno knjižni sistem koji je vekovima unazad građen. Srbija to, naravno, nema. Postoje razne inspekcijske i razne druge službe koje decenijama tamo unazad izvršavaju mnoge probleme. Na kraju krajeva, ti problemi, što se tiče naše zemlje, redovno se prelivaju i redovno padaju na pleća suda u poslednjoj istanci koji mora da ih rešava.
Srbija kada je započela reformu svoje ekonomije, kada je započela reformu svojinsko-pravnih odnosa, radnih odnosa, odnosa kapitala i svega drugog, nije vodila računa o tome da će upravo takve promene voditi brojnim sporovima. Tako su, recimo, otpušteni radnici zatrpavali sudove tužbama. Privatizacije su izazvale dramatično povećanje broja sudskih postupaka, kako krivičnih, tako i parničnih postupaka. Vraćanje oduzetog zemljišta opet je angažovalo državni aparat, a državni aparat je nesposoban i opet greši, pa ga građani opet tuže itd. i ulazimo u jedan začarani krug iz kog na kraju ne možemo da izađemo.
Kada je naše pravosuđe u pitanju, moram iskreno reći da sve one reforme koje su kod nas u okviru njega sprovedene, pokazale su se kao generator masovnih sudskih postupaka.
Ukoliko do sada nismo imali dovoljno pameti ili dovoljno znanja, ne bi ni krenuli u te reforme dok se ne ojača sudska mreža, dok se ne odredi broj sudija i dok se taj broj sudija ne poveća do onog broja tako da oni mogu svoj posao da obavljaju efikasno, da mogu da sude efikasno i da mogu vremenski da deluju pravovremeno. Dakle, moramo da shvatimo da veliki broj sudskih postupaka nije posledica hirova naših građana, već je posledica velikih promena u društvu, usled kojih su građani osetili brojne nepravde zbog kojih su se u velikom broju u sudovima i obraćali. To je pretrpanost sudova. Pretrpani sudovi s jedne strane, veliki broj grešaka, izazivali su ogroman broj grešaka u svojim sudskim odlukama. S druge strane, enormno je rastao broj sudskih postupaka, te se povećavala sama mogućnost zloupotreba, jer lakše je kontrolisati onog sudiju koji vodi 50 sudskih predmeta, nego onih kojih ima 500 i više u radu. To je za posledicu prouzrokovalo nesrazmerno duge postupke bez ikakvog razumnog roka trajanja.
Naravno da je ovaj problem u srpskom pravosuđu teško rešiti. Svi znamo da što je država uređenija, to je i broj sudskih postupaka po glavi stanovnika manji. To nije nikakva filozofija, to je vrlo jednostavan zaključak koji iz svega ovoga proizilazi.
Broj sudskih postupaka koji su danas pred sudovima govori samo o tome koliko je naše društvo neuređeno. Nadam se da krenulo putem njegovog uređenja.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Evo, završiću ubrzo.
Pozdravljam što je takođe predlagač zakona imao želju da smanji imovinski prag za krivično delo sitnog razbojništva, ali smanjivanje imovinskog praga vodiće za posledicu da će smanjivanje broja krivičnog postupaka u kojima se primenjuju odredbe o skraćenom postupku, a istovremeno će se povećati broj postupaka u kojima se sudi po redovnom postupku, jer, npr, za stav 1. predviđena je kazna od dve do deset godina, a za stav 4. kazna zatvora od tri godine. Ako spustimo taj imovinski prag koji pravi razliku između stava 1. i stava 4, to znači da će se broj redovnih postupaka povećati, a broj skraćenih postupaka biće smanjen. S druge strane, nesporno je da viši sudovi imaju veći autoritet, nego što imaju osnovni sudovi, da su sudije tih sudova obučenije i iskusnije itd, i upravo i u tom smislu predložila sam, to ćete videti u amandmanu, povećanje kazne sa 10 na 12 godina kako bi se upravo uspostavila u tom cilju nadležnost viših sudova.

Hvala.