Što se tiče lažne države Kosovo, spreman sam da snosim svu odgovornost i uvek ću podržati da je država Kosovo lažna. Što se tiče ovoga, postoji odluka države Srbije koja stoji iza takvog stava i koja smatra da je Kosovo lažna država. To je državna odluka.
Što se tiče odluka u svakom drugom smislu, uvek postoji stav nekog organa. Ne želim da se dogodi da dozvolimo da narodni poslanici, ako ne bi bilo toga, onda bi svako od nas mogao da ustane i da kaže za nekog – znate, vi lažete. Na šta bi onda ličio rad Narodne skupštine?
Reč ima gospođa Milica Radović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, podržavam ovo što ste sada rekli, ali ne podržavam ono što po tom pitanju radite, a to je da takva lažna država postane snažnija. Naravno, vratiću se na temu, da mi ne bi oduzeli reč.
(Predsednik: Molim vas, ne činite to što činite. To smatram uvredljivim. To što ste naveli nisam učinio ni na koji način. Meni je to veoma uvredljivo. Upozoravam vas da to ne činite.)
Zahvaljujem se na vašoj konstataciji. Molim vas da mi vratite vreme, pošto je prošlo 35 sekundi koje ste mi oduzeli od vremena ovlašćenog predstavnika.
(Predsednik: Ne mogu da vratim vreme. Sistem je takav.)
Dobro. Razumem, ali onda mi dajte mogućnost, ako prekoračim vreme, da me ne opomenete na 20 minutu.
Zakoni koji su danas na dnevnom redu bi trebalo da predstavljaju prvi korak u otklanjanju niza onih ogromnih grešaka, tačnije rečeno, neverovatnih grešaka načinjenih u tzv. reformskom pravosudnom projektu. Očekivali smo da će ovi predlozi zakona o kojima danas raspravljamo dati jedan sveobuhvatan, jedan pravi odgovor na ono što se danas dešava u pravosuđu. Nažalost, to ne mogu da kažem za ove predloge zakona, jer oni predstavljaju jednu vrstu polurešenja i njima se gasi samo jedan deo požara.
Kako drugačije da okarakterišem ovaj napor ministarstva kada se izmenama ZKP samo odlaže primena jednog neverovatno lošeg zakona za oktobar 2013. godine umesto da danas raspravljamo o kompletnom novom ZKP? Kako drugačije da okarakterišem nastojanje i trud Ministarstva pravde kada se ovim izmenama, odnosno dopunama Zakona o sudijama i tužiocima samo amnestiraju odgovornosti svi članovi VSS i Državnog veća tužilaca od njihovog neodgovornog postupanja?
Odmah na početku, moram da budem potpuno jasno, rešenje koje predviđa Zakon o sudijama i tužiocima, a to se odnosi na stvaranje uslova za izbor i omogućavanje izbora sudija koji su prvi put birani da se izaberu na stalnu funkciju, je jedina mogućnost koja je nama, kao poslanicima u ovom parlamentu, preostala. Naravno, to podržavamo, jer ne postoji nijedna druga opcija koja u ovom trenutku može da se iznađe kao adekvatno i pravično rešenje. Ovo je najpravičnije rešenje. Nemamo mogućnost da reagujemo u tom pravcu da tražimo da se taj rok probnog rada odloži, jer smo onemogućeni Ustavom.
Naravno, ovo podržavamo. Niko od nas neće tražiti da 600 sudija prekršajnih sudova ili 300 sudija osnovnog suda čestitkom za Novu godinu budu kažnjeni time što neće biti izabrani, odnosno što će biti razrešeni, jer je sastav VSS radio na zastrašujuće neodgovoran način. To niko od nas ne traži.
Moram da vam kažem da se ovde postavlja jedno drugo pitanje. Pitanje je da li će neko zbog ovoga što je VSS radio da odgovara?
Podsetiću vas, gospodine ministre, da je ovo samo jedna u nizu grešaka koje je VSS učinio na podrivanju celokupnog pravosudnog sistema. Ovde smo četiri godine ukazivali, ne samo na greške predstavnika bivšeg ministarstva pravde i na greške članova VSS, nego smo ukazivali na sve one greške koje su se u tom, nazovi, reformskom projektu činile, a posledice tih grešaka su dovele do deformacije pravosudnog sistema. Sada kada su određeni pomaci, u tom smislu, napravljeni, kada su vraćeni na radna mesta sve sudije i tužioci, ponovo se vraćamo na početak, znači na negde 2008. godinu. U međuvremenu su brojni problemi nabujali i moramo u ovom trenutku da znamo kako da ih rešimo. Koja su to adekvatna rešenja koje Ministarstvo pravde u ovom trenutku nudi?
Izvinite, ako grešim, ali moram da kažem da je moj utisak da vi u ovom trenutku nemate najjasniji plan kako da iz ove situacije izađete.
Ono o čemu mi danas raspravljamo, naravno, su samo rešenja. Njima se mi, kao narodni poslanici, i vi, kao ministar pravde, ne hvatamo u koštac sa osnovnim problemima.
Podsetiću vas kada je na dnevnom redu bio izbor Vlade i odlučivanje o ekspozeu mandatara, tada sam vam rekla nešto pri čemu danas još čvršće stojim. Rekla sam vam da je danas nemoguće napraviti bilo koji pomak u pravosudnom rešavanju nagomilanih problema u pravosuđu sa ovakvim sastavom VSS. Oni snose odgovornost, najveću odgovornost, za ono što se desilo u pravosuđu danas. Tada sam takođe rekla da je neophodna da izmenite i da vaš prvi zadatak bi trebalo da bude izmena Zakona o Visokom savetu sudstva i Državnog veća tužilaca.
Sada vam kažem i dodajem još jedan argument da vi u ovom trenutku imate potpuno razložnu pravnu argumentaciju da to učinite. Sve neizabrane sudije i tužioci su vraćeni na svoja radna mesta. U ovom trenutku postoji jedna trećina tužilaca, odnosno sudija koji nisu učestvovali, ni na koji način, u izboru sadašnjeg sastava VSS i Državnog veća tužilaca i, na taj način to telo, njihov sastav ne odražava adekvatnu predstavljenost pravosudnog sistema u ovom trenutku. Oni nisu imali mogućnost, niti da se kandiduju, niti da glasaju. U tom slučaju, mislim, ako su već nepropisno bili razrešeni, njima funkcija, u pravnom smislu reči, nikada nije ni prestala. To je, po mom mišljenju, jedan od ključnih argumenata zašto bi trebalo da pristupite ovakvom rešavanju stvari.
Naravno, najjači dokaz o tome kako je radio VSS je i odluka Ustavnog suda Srbije kojim su vraćene sve nepropisno razrešene sudije i tužioci na radna mesta. Tom odlukom je potvrđeno sve ono o čemu smo mi četiri godine u ovom parlamentu govorili, a to je da VSS radi potpuno protivzakonito, da radi u nepotpunom sastavu, da su neki njegovi članovi bili u direktnom sukobu interesa, da ne primenjuje načelo raspravnosti prilikom odlučivanja o sudijama, ne pravi rang listu sudija. Postavlja se jedno osnovno pitanje – na osnovu kojih kriterijuma oni donose odluku o izboru samih sudija? Naravno, ti kriterijumi ne postoje, oni u pravnom smislu ne postoje. Ne vidim ih.
Upravo na to se odnosi ova današnja tačka dnevnog reda, jer da su postojali ti kriterijumi mi ne bi bili danas prinuđeni da radimo ovo rešenje koje je na dnevnom redu.
Visoki savet sudstva, po mom mišljenju, naravno, i po Ustavu i zakonu, treba da obezbeđuje i nezavisnost i samostalnost, ne samo sudova, nego i sudija u Srbiji. Čini mi se da je svojim dosadašnjim radom ono potvrdilo da je preuzimalo određene poteze koji ne mogu da se podvedu pod zakonit način postupanja.
Setićemo se da je jedan član Visokog saveta sudstva priveden, čini mi se u novembru 2011. godine, a da je drugi član Visokog saveta sudstva dao ostavku. Treći član Visokog saveta sudstva je bio u sukobu interesa i čak mu nije padalo na pamet da prihvati obrazloženje Agencije za borbu protiv korupcije, da je njemu funkcija po sili zakona prestala.
Ono što je najveći problem u tom slučaju, u Visokom savetu sudstva, jeste što je on odlučivao u nepotpunom sastavu i bez ove dvojice sudija. Još veći problem je što je njihovim odsustvom iz Visokog saveta sudstva narušen onaj princip koji je zagarantovan Ustavom, a to je da sudije kao članovi Visokog saveta sudstva moraju da imaju većinu u odlučivanju. To je više nego jasan primer kako nije trebalo da se radi.
Da li treba dodatno da podvlačim da su predsednici bivšeg Ministarstva pravde i sadašnji sastav Visokog saveta sudstva najodgovorniji za krah reforme pravosuđa? Mislim da tome danas u ovom parlamentu nema ko da prigovori.
Pored svega ovoga, žao mi je, ali vi ne pokazujete odlučnost da ispravite to, a to bi mogli da ispravite ukoliko bi sadašnji sastav Visokog saveta sudstva bio promenjen donošenjem kompletno novog zakona o Visokom savetu sudstva i Državnom veću tužilaca. Potpuno mi je neverovatno, tačnije, vrlo sam ozbiljno zabrinuta da to nije vaš prvi potez koji je morao do sada da usledi, jer bez njega, ponavljam, nema pomaka i nema napretka u rešavanju nagomilanih problema u pravosuđu.
Pošto mi vreme ide, neću moći mnogo da se zadržavam na ovom predlogu zakona. Kada je u pitanju Zakonik o krivičnom postupku, ovde se faktički odlaže primena, kao što sam na početku rekla, jednog izuzetno lošeg zakonskog rešenja. Mislim da danas ne postoji niko ko bi mogao da uputi bilo koju reč hvale za Zakonik čije su osnovne karakteristike eliminisanje istine, materijalne istine iz krivičnog postupka. Zatim, eliminisanje, odnosno pasivna uloga suda u krivičnom postupku i, naravno, ono što je najvažnije, neravnopravnost stranaka i više nego inferiorna uloga odbrane u odnosu na tužioce.
Podsetiću vas da su Zakonikom o krivičnom postupku u Srbiji uvedene dve kategorije okrivljenih lica. Jedna kategorija koja se tereti za krivično delo organizovanog kriminala i za ratne zločine i protiv kojih se krivični postupak vodi pred posebnim odeljenjem Višeg suda. Druga kategorija okrivljenih su za sva ona druga krivična dela koja se vode po nekim drugim zakonima. To je nešto što je, naravno, definitivno loše. Mene raduje da smo saglasni u pogledu toga da taj predlog zakona sadrži u normativnom smislu veliki broj nedostataka i da je neophodno da dođe do intervencije. Danas moram da vam kažem da našu podršku možete da imate samo ukoliko do promene ovog zakona dođe u koncepcijskom smislu.
Dalje, kada je u pitanju Krivični zakonik, on samo na prvi pogled ostavlja utisak da su u pitanju velike izmene i dopune, a u osnovi se radi o velikom broju sitnih izmena i dopuna. On, naravno, neke odredbe sadašnjeg zakona popravlja, precizira, otklanja greške koje su se potkrale u prethodnom zakonu, uvodi neka nova krivična dela, koja mi podržavamo, ali takođe moram da kažem da neka rešenja i unazađuje.
Naša ogromna primedba je upućena u pogledu dekriminalizacije klevete. Mislim da je ovo jako loše rešenje i da će praksa pokazati da smo kod ovog primera svi pogrešili. Koliko mi je poznato, a mislim da raspolažem sa pravilnom informacijom, radna grupa, koju je formiralo Ministarstvo pravde, nije dala pozitivno mišljenje u pogledu dekriminalizacije klevete. To je informacija sa kojom ja raspolažem, a vi me ispravite ako nisam u pravu.
Takođe, danas u Evropi moderne, demokratske, zapadno-evropske zemlje nisu prihvatile ovaj koncept. Čuli smo u vašem izlaganju da se radi o Velikoj Britaniji, ali juče sam gledala taj zakon u Velikoj Britaniji i nisam mogla da nađem gde se dekriminalizuje kleveta. Molim vas da mi prosto to potkrepite nekom vrstom dokaza ili upućivanjem na poseban član koji to definiše. Koliko mi je poznato, danas samo par evropskih zemalja je to uradilo, a to su: Moldavija, Gruzija, BiH i Crna Gora. Znam da nama one nisu bile u prošlosti, a neće biti ni u budućnosti uzori u razvoju savremenog krivičnog zakonodavstva.
Takođe ću da vas podsetim da je to Rumunija uradila 2006. godine, ali je vrlo brzo shvatila da je pogrešila, pa je 2009. godine to krivično delo vratila u svoj krivični zakon.
Argument koji nam je dat u obrazloženju, po mom mišljenju je vrlo mršav. Iz kog razloga? Zbog toga što ste rekli da ste bili prinuđeni da ovo uradite zbog pritiska koji ste trpeli. Da budem preciznija, udovoljili ste zahtevu velikog broja udruženja i tu posebno ističete novinarska udruženja. Govorite da je to bio zahtev stručne javnosti. Ako je moja informacija tačna, da radna grupa Ministarstva pravde nije dala pozitivno mišljenje i saglasnost da dođe do dekriminalizacije klevete, onda vas molim da mi obrazložite o kojoj stručnoj javnosti se ovde radi.
Ako ste uzeli u obzir stavove nekih nevladinih organizacija, udruženja, novinarskih udruženja, onda vas molim da mi odgovorite na pitanje zbog čega niste uzeli u razmatranje zahteve građana? Mislim da su u ovom slučaju potpuno zanemarena njihova prava u pogledu ovog krivičnog dela.
Vrlo ću kratko da vam objasnim o čemu se ovde radi. Reč je na ovim našim prostorima oduvek imala specifičnu težinu. Nisu retki slučajevi ni u prošlosti, a ni danas, da su ljudi zarad odbrane svoje časti i ugleda posezali možda i za nekim tradicionalnim metodama odbrane obraza. Da budem potpuno jasna, posezali su za tim da pravdu uzmu u svoje ruke. Prosto imam bojazan da će ukidanjem krivičnog dela klevete ta pojava postati sve učestalija.
Takođe, moram da vam kažem da za jednog časnog i uglednog čoveka uvreda, odnosno kleveta ima veću težinu nego možda čak fizičko kažnjavanje, brutalno prebijanje ili čak teška telesna povreda. Zbog toga iznosim svoj argument u kom smislu mislim da ovo delo nije trebalo brisati iz Krivičnog zakonika.
Građansko pravo naravno da teško može da obezbedi efikasnu zaštitu od klevetanja, jer, po mom mišljenju, a to govori i praksa zemalja koje su ukinule klevetu, na taj način se ohrabruju samo bogati moćnici da i dalje kleveću. Njima uopšte ne pada teško da plate u parničnom postupku na ime nadoknade nematerijalne štete određeni iznos novca. Oni to danas mogu da rade bez ikakvog osećanja straha od krivične sankcije koja možda može da usledi. Zbog toga ono lice koje je oklevetano ne nalazi satisfakciju u parama koje će možda dobiti u parničnom postupku, nego nalazi upravo svoju satisfakciju u tome da tuženi bude okrivljen, da se protiv njega vodi krivični postupak i da se u krivičnoj evidenciji on vodi kao učinilac krivičnog dela. To je možda jedan od osnovnih razloga zbog čega iznosim svoj argument protiv brisanja ovog krivičnog dela.
Takođe, ne treba zaboraviti da krivična sankcija predstavlja prekor za jednu vrstu ponašanja i da ona predstavlja osudu sredine koja je u tom trenutku javna. Treba reći, da je ovo jedino krivično delo kod koga teret dokazivanja snosi tuženi. Znači, na njemu je obaveza da dokaže da ono što je pronosio ili iznosio na račun drugog, a nije bila istina, treba da dokaže da je istina. Znači, još jedan razlog, odnosno argument u prilog toga da ovo krivično delo ne treba ukidati.
Kada su novinari u pitanju, žao mi je što imam još jako malo vremena, kada su novinari u pitanju ja u ovom slučaju ne vidim ništa sporno. Ukoliko je novinarima potpuno jasan izvor informacija, od koga su dobili, oni nemaju razloga da brinu za to da će jednog dana biti krivično gonjeni zbog klevete, pa čak i u slučaju ukoliko klevetu i iznose. Ali, ukoliko novinari pronose određenu vrstu neistine o bilo kom, znači drugom čoveku, a za to nemaju dokaze, znači ne mogu da materijalizuju te svoje tvrdnje u pogledu podnošenja određenih dokaza, onda treba da snose odgovornost. Potpuno svesno i čvrsto stojim na ovom svom stavu, jer ne vidim razlog zašto bi oni bili privilegovani u odnosu na druge članove i druge građane. Znači, potpuno je opravdano. Mislim da nije trebalo prihvatiti argumente novinarskog udruženja, jer oni treba da postupaju u skladu sa principom novinarske pažnje.
Naravno, da imam još mnogo zamerki na ovaj predlog zakona, ali one su u svakom slučaju mnogo manje važne nego ova koju sam iznela i zbog toga sam potrošila mnogo vremena da vam objasnim. O svemu drugom govoriću, vrlo podrobno u raspravi u pojedinostima. Hvala vam.

U sistemu sledeći prijavljeni jeste narodni poslanik Neđo Jovanović. Izvolite.

Poštovani predsedniče, uvaženi ministre, kolege poslanici, poslanička grupa SPS će podržati predloge zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, Zakonika o krivičnom postupku, Zakona o javnom tužilaštvu i Zakona o sudijama.
Ovim zakonima se potvrđuje da je Vlada Republike Srbije na čelu sa premijerom Ivicom Dačićem na dobrom putu da konačno uvede red u sistem vlasti, ovaj put sudske vlasti. Ne sumnjivo je da Ministarstvo pravde Republike Srbije na čelu sa ministrom Selakovićem učinilo veliki napor da se sistemski poboljša kvalitet krivično-pravne zaštite i u vremenu konsolidacije stanja u pravosuđu omogući sudovima da efikasno postupaju i donose pravične i na zakonu zasnovane odluke.
Svakako da to mora da bude trajan proces, da se u tom procesu mora kontinuirano analizirati koje oblasti društva nisu obuhvaćena krivično-pravnom zaštitom, a potom da se donose zakoni kojima se ta zaštita obezbeđuje i garantuje. Zašto? Zato što smo svakodnevno suočeni sa izvršenjem krivičnih dela i to naročito teških krivičnih dela sa izrazito visokim stepenom društvene opasnosti. Tu su pre svega svirepa i brutalna ubistva, nasilja u porodici i drugi vidovi nasilja sa teškim telesnim povredama, a ne retko i sa smrtnim posledicama. Tu su razni vidovi i vrste bahatog i bezobzirnog ponašanja kako pojedinačno, tako i u grupi, kao poseban vid nasilničkog ponašanja. Naročito velika pošast današnjice jesu i veoma opasne protivpravne radnje koje se vezuju za trgovinu narkoticima, trgovinu ljudima, ljudskim organima, za trgovinu oružjem kao i korupcija koja definitivno predstavlja problem koji karcinom počinje da metastazira i zahvata sve pore društva, sve pore sistema i države i opasno ugrožava državu.
Logično je da posledice ovakvih protiv-pravnih delovanja predstavljaju jako teške posledice, u svakom slučaju nesagledivo štetne, a bez adekvatne krivično-pravne zaštite ove protivpravne radnje jednostavno mogu, kako sam već rekao, da budu daleko, daleko intenzivnijeg karaktera i sa daleko većim stepenom opasnosti.
U komentarisanju predloženih zakona želim najpre da ukažem i afirmišem ono kvalitetne delove Krivičnog zakonika, ali istovremeno da probam i koliko je to moguće ukažem krajnje dobronamerno, dobronamernim sugestijama na neke delove Krivičnog zakonika za koje smatram da sa određenim korekcijama mogu poboljšati u smislu kvaliteta zakona.
Juče na sednici Odbora za pravosuđe sam izneo stav koga se i sada dosledno držim, a to je da je Predlog izmena i dopuna Krivičnog zakonika samo početak prečišćavanja Krivičnog zakonika i da će to biti jedan trajan proces u kome će se Krivični zakon kontinuirano dorađivati i poboljšavati u svom kvalitetu. Tu SPS nema dilemu, uvek će Ministarstvo pravde u tom pravcu imati pravu podršku.
Ono što zavređuje pažnju predloženim izmenama i dopunama Krivičnog zakonika je sistematizovanje novih krivičnih dela, a samim tim i uvođenje u zakon znatno većeg broja zaštićenih dobara u tim krivičnim delima. Tako sada krivično-pravnu zaštitu uživaju i sportska i druga takmičenja, da jednostavno ne zažmurimo na činjenicu da upravo organizacija sportskih takmičenja i realizacija istih u zadnje vreme predstavlja pogodno tle ili dobar poligon za raznorazne protivpravne aktivnosti i inkriminiacije koje se uglavnom manifestuju u vidu zloupotreba, prevara i tome slično.
Takođe, je dobro da krivično-pravnu zaštitu sada uživaju i javne nabavke. Imajući u vidu da su upravo javne nabavke najpogodniji teren koruptivnog delovanja i možda najopasniji generator korupcije. Imajući u vidu opet činjenicu da se u odnosu na javne nabavke pojavljuju i one situacije odnosno društveni delovi koji mogu biti u velikoj opasnosti od ovakvog načina koruptivnog delovanja kao što je zdravstvo i tome slično. Upravo kriminalizacijom javnih nabavki utičemo na to da prevencija koruptivnog delovanja u ovom pravcu bude što efikasnija.
Posebno je zadovoljstvo istaći da je karakter zaštićenog dobra u krivično-pravnom smislu reči dobila i advokatura, kao javna funkcija. Dobro je što je prepoznavajući probleme azilanata u našoj, a i u drugim državama, predlagač u Krivičnom zakoniku sistematizovao i krivično delo koje se zove – onemogućavanje zloupotrebe ostvarivanja prava azila u stranoj državi, a naročito je dobro i usaglašeno sa međunarodnim standardima to što je predlagač u Krivični zakonik uneo i ona krivična dela koja predstavljaju pošast današnjice, a to su terorizam, udruživanje radi terorističkog delovanja i srodna krivična dela. To su krivična dela kod kojih je zaštićeno dobro, ništa drugo nego sve države ovog sveta i stanovništvo, celo stanovništvo na ovoj planeti.
Kada je reč i kada se analizira uvodni deo Krivičnog zakonika i krivično-pravni instituti iz tog uvodnog dela mora se u kvalitativnom smislu reči istaći da je jako dobro rešenje ocena i utvrđivanje vrste i visina krivične sankcije kod krivičnog dela kod koga se kao motivacija izvršenja krivičnog dela pojavljuje mržnja prema rasama, nacionalnim zajednicama, ljudima različitih veroispovesti, različitih rodnih grupa i tome slično.
Ove okolnosti, a u svakom slučaju motiv za izvršenje krivičnog dela ili pobude koje su opterećene mržnjom, svakako da zavređuju pažnju, da trebaju da budu posebno otežavajuće okolnosti i lično bih apelovao na sve sudove i sve sudije da zaista kod ovakvih krivičnih dela prilikom odluke o odmeravanju kazne, odnosno prilikom odluke o vrsti i visini krivične sankcije, ove okolnosti tretiraju kao osobito otežavajuće okolnosti.
Zašto? Zbog toga što se na ovaj način ostvaruje daleko veći stepen krivično-pravne zaštite u onim delovima populacije ili delovima naroda, odnosno stanovništva koji tu zaštitu do sada nisu imali na adekvatan način, a u svakom slučaju da je to u celosti upodobljeno sa međunarodnim krivično-pravnim standardima.
Kvalitativna promena u krivičnom zakoniku i to opet u uvodnom delu odnosi se kod mere bezbednosti, zabrane približavanja i komunikacije učinioca krivičnog dela sa oštećenim, učinioca krivičnog dela koji je delo učinio na štetu upravo tog oštećenog, gde se vreme oročava od šest meseci na tri godine, pri čemu učinilac krivičnog dela ne dobija nikakav benefit, zbog toga što ovo vreme ne ulazi u vreme izdržane kazne zatvora ili mere bezbednosti.
Međutim, pored svih ovih kvalitativnih iskoraka u poboljšanju Krivičnog zakonika, postoji nešto što bi trebalo ukazati i pokušati određenim korekcijama razjasniti ili precizirati pojedine delove Krivičnog zakonika.
U tom smislu, ja ću da ukažem na predloženi krivično-pravni institut obaveznog uslovnog otpusta. Zašto?
Jednostavno, iz razloga što smatram da obaveznost uslovnog otpusta ne treba da bude generalizovan, odnosno ne bi smela da se odnosi na sve učinioce krivičnog dela. Mi imamo učinioce krivičnih dela koji u suštini predstavljaju jako opasna lica u društveno-pravnom smislu. Zašto? Zato što su oni učinili krivična dela sa najvećim stepenom društvene opasnosti, zbog toga što se radi o recedivistima, višestrukim povratnicima, kod naročito teških krivičnih dela. Kod takvih učinilaca krivičnih dela obaveznost uslovnog otpusta nije uvek opravdan, a opravdanost uslovnog otpusta kod takvih krivičnih dela se vezuje za ispunjenje uslova koji su zakonom predviđeni, a to znači da je njihovo ponašanje tokom izdržavanja kazne u KZP, u toj meri popravljeno da se sa pravom može očekivati da oni na slobodi neće vršiti nova krivična dela, da su se za vreme izdržavanja kazne pokazali kao disciplinovani, da protiv njih nije vođen disciplinski postupak, da su svoje radne zadatke i obaveze uredno izvršavali.
Šta kada imamo predisponirane učinioce krivičnih dela i to onih krivičnih dela kod kojih je zaprećena kazna i preko 10, pa čak i od 30-40 godina zatvora.
Da li takvim učiniocima krivičnih dela treba davati benefit, odnosno privilegiju obaveznog uslovnog otpusta? Kao čovek koji je vezan za pravosuđe, smatram da to nije opravdano i smatram da jedino sudovi mogu vršiti ocenu za to propisanim postupkom, da li u odnosu na te učinioce krivičnih dela postoji mogućnost uslovnog otpusta podrazumeva diskreciono pravo suda, da samo u odnosu na te učinioce krivičnih dela odlučuje o opravdanosti uslovnog otpusta i pri tome, ono što smatram obaveznim, da se izvrši selekcija krivičnih dela i to onih krivičnih dela koja izvršavaju učinioci na koje se ovaj uslovni otpust odnosi, a za koje smatram da ne bi smela imati privilegiju na koju se ovde ukazuje.
Posebnu pažnju u analizi izmena i dopuna Krivičnog zakona, po meni, pa i po nekim mojim drugim kolegama, zavređuje dekriminalizacija krivičnog dela klevete, to zavređuje pažnju.
Lično smatram i to opreza radi, da dekriminalizacija ovog krivičnog dela otvara prostor za neke opasnosti. Te opasnosti mogu da se produbljavaju, da multipliciraju i da izazovu raznorazne probleme, imajući u vidu da je zaštićeno dobro kod ovog krivičnog dela, izuzetno visoke vrednosti i to za svakog pojedinca, shodno njegovom ličnom etičkom kodeksu, a to su čast, ugled svakog čoveka.
Ako ova zaštićena dobra nisu pod krivično-pravnom zaštitom, kako onda očekivati da čast i ugled pojedinca budu krivično-pravno zaštićeni, tim pre što ova dva zaštićena dobra nisu sistematizovana u drugim kvalifikacijama, u drugim krivičnim delima.
Meni je savršeno jasno da je ovakav predlog brisanja krivičnog dela klevete iz Krivičnog zakonika uticaj međunarodnih organizacija, institucija, pa i sugestije unutrašnjosti i unutrašnjih faktora, ali to ne može opravdati dekriminalizaciju nečega što podrazumeva zaštitu jako vrednog zaštićenog dobra, jer će se otvoriti vrata raznom etiketiranju, omalovažavanju, klevetničkom progonu, a pogotovo je to problem, ukoliko se to učini preko sredstava javnog informisanja, iako ovo što govorim ni u kom slučaju nije osuda sredstava javnog informisanja, odnosno medija, jer i oni imaju svoj etički kodeks, kodeks novinarske etike koga treba da se drže, ali ne možemo da zažmurimo na činjenicu da postoji opasnost upravo ovakvih pojava gde će, ne samo javne ličnosti, već i svi pojedinci biti izloženi jednom klevetničkom teroru.
Stoga bih zamolio da se još jednom analizira i razmotri mogućnost opstanka ovog krivičnog dela ili sistematizovanja bića i obeležja tog krivičnog dela u nekom drugom krivičnom delu.
Smatram jako dobrim, jako kvalitetnim u sistemskom smislu reči rešenje što je u Krivičnom zakoniku sada sistematizovano krivično delo koje se vezuje za sportska i druga takmičenja, odnosno dogovaranje ishoda takmičenja.
Uvaženi ministre, ja bih ovde izneo neke sugestije koje sam i u amandmanu afirmisao, pa bih vas zamolio da ih pažljivo razmotrite, i ukoliko vam budu od pomoći, da se ovo krivično delo daleko jasnije i preciznije definiše u njegovoj kvalifikaciji.
Ja podržavam predlagača što je prepoznao nužnost da se upravo u organizacijama i realizacijama sportskih takmičenja ostvari krivično-pravna zaštita, jer su tu brojne zloupotrebe u vidu nameštanja rezultata takmičenja, određivanje pobednika takmičenja uz ostvarenje imovinske koristi u enormnim iznosima, da ne govorim o nezakonitim transferima igrača ili takmičara itd.
Šta je ovde problem? Problem postoji u tome što u sistematizaciji, kvalifikaciji krivičnog dela nije određeno nešto što podrazumeva obavezni element bića krivičnog dela, a to je vreme izvršenja krivičnog dela.
Zašto ovo govorim? Zbog toga što uticaj na nameštanje rezultata i pobednika takmičenja, kao i dogovor može da egzistira samo pre otpočinjanja takmičenja ili u vreme trajanja takmičenja, ali nikako posle toga, jer sve krivično-pravne radnje posle toga, potpadaju pod drugu kvalifikaciju, pod biće nekog drugog krivičnog dela ili falsifikovanja službene isprave ili zloupotrebe ili nečeg trećeg.
Mislim da je ovde potrebno imati u vidu da se kvalifikacija krivičnog dela precizira kako bi sudovi imali što manji prostor ili što veće mogućnosti da se precizno odrede prema učiniocu krivičnog dela i da identifikuju radnju izvršenja krivičnog dela.
Ja bih stoga predložio da kvalifikacija ovog krivičnog dela glasi upravo ovako, ko pre održavanja, kao i u toku održavanja sportskog takmičenja ili drugog nekog, dogovori i na drugi način utiče na rezultat takmičenja i određivanje pobednika takmičenja u nameri da sebi ili drugom licu pribavi imovinsku korist, kazniće se propisanom kaznom.
Čini mi se da je daleko preciznije i da je daleko primenjivije u praktičnom smislu reči, zakonsko i sistemsko rešenje i da će sudovi na osnovu ovoga imati efikasnu mogućnost da prilikom pravne ocene svih činjenica koje se u postupku pojave protiv optuženog ili osumnjičenog lica, kome je na teret stavljeno ovo krivično delo, donesu zaista pravičnu i na zakonu zasnovanu odluku. Međutim, pored svega ovoga, postoji nešto što ne može izazivati polemiku.
Ako sam možda izazvao polemiku, barem u glavama nekih kolega, sa ovim prethodnim isticanjima, ovde sigurno polemike nema, radi se o krivičnom delu neuplaćivanja poreza po odbitku.
Po meni, jedno stalno i konstantno loše rešenje, kako u postojećem zakonu, pa čak mi se čini i sada, iako je predlagač učinio ogroman napor da odvajanjem službenog lica od odgovornog lica pojednostavi ovo krivično delo. Zašto? Zbog toga što se ovde radi o inkriminacija, koja podrazumeva da odgovorno lice u preduzeću, u nameri da izbegne plaćanje poreza i doprinosa PIO, nije uplatilo taj iznos koji je inače obračunat i evidentiran u poslovnim knjigama.
Hajde sada da mi neko objasni ko nije pravnik, ko nema nikakve veze sa pravnom strukom, kako je moguće, i tu se postavlja opravdano pitanje, u čemu se sastoji protivpravna namera onog odgovornog lica u preduzeću, koje je u višemesečnoj blokadi kada preduzeće ne radi, ne ostvaruje apsolutno nikakav prihod, zbog lošeg finansijskog stanja i koje zbog blokade računa nije u mogućnosti da plaća svoje obaveze. Pa gde je tu protivpravna namera, ako je on evidentirao sve ono što je dužan da plati u poslovnim knjigama, a nije u mogućnosti da plati, a mi kolege smo svakodnevno suočeni sa tim, da se upravo ti direktori, u najvećoj meri procesuiraju ni krivi ni dužni? Ovo je anahronizam, u pravnom smislu reči, koji treba izbaciti iz Krivičnog zakonika.
Smatram da je krivično delo zloupotreba službenog položaja, u ovom pravcu, s obzirom da je diferencirano od ostalih krivičnih dela, je moralo da ostane i nemam ništa protiv toga, ali za ovo kratko vreme koje mi je ostalo, moram se samo kratko osvrnuti na odredbe Zakona o sudijama, a one su po meni, nešto što je neminovnost i nešto što je za mene kao čoveka i pravnika, a ne kao narodnog poslanika i člana stranke, normalno i logično. Da li je normalno i logično, da sudije koje su izabrane prvi put na tri godine, budu četiri godine …
(Predsednik: Samo da vas upozorim na vreme, gospodine.)
Vrlo kratko, budu sve tri godine bez vrednovanja rada, bez ocenjivanja, bez bilo kakvog upliva u kvalitet struke, sada kada ste vi prinuđeni da im date status stalnih sudija i tužilaca, jednostavno, ni krivi ni dužni došli u takav status.
Nisu krive sudije, krivi su oni koji su činili ogroman zakonski propust ...

Sada moram stvarno da vas upozorim na vreme, jer ako vama dozvolim, onda će i svi drugi prekršiti vreme drastično. Hvala vam gospodine Jovanoviću.
Reč ima gospođa Kolundžija. Izvolite.

Poštovani predsedniče, gospodine ministre, da me i gospodo narodni poslanici, mi smo danas po hitnom postupku u subotu, dobili četiri zakona iz oblasti pravosuđa.
Ubeđivanja svih koji su pravdali razloge zašto to danas radimo, ovako na brzinu, bez ozbiljne mogućnosti da amandmanima utičemo na ove zakonske predloge i da ih popravimo, odgovor je bio da se to radi kako bi se borba protiv kriminala i korupcije učinile efikasnim.
U tom smislu, svi poslanici su pravom očekivali da će ministar u onome što je uredno pročitao kao obrazloženje, koje smo između ostalog i mi dobili, pa smo mogli i sami da pročitamo, i zato smo očekivali da dobijemo nešto više od tog obrazloženja, očekivali smo da dobijemo odgovore na pitanje, šta se ovim konkretnim izmenama postiže u stvaranju institucionalnih mehanizama za organizovanu borbu države protiv svakog oblika kriminala i korupcije?
Uvek je, kada je u pitanju borba protiv kriminala uvek se postavlja pitanje – da li zakon sve stavlja u jedan položaj? Dakle, da nije prethodni zakon nekog stavljao u povoljniji položaj, pa je sada neophodno da ovim izmenama zakona, izjednačimo svakoga pred zakonom, kako niko ne bi izmakao pravdi?
Iz svih ovih predloženih izmena zakona, mi ne vidimo odgovor na to pitanje. Dakle, nema ni jedne izmene zakona za koju bi se moglo reći da je ispravljena greška u prethodnom zakonu i time omogućeno da ono što je bila privilegija nekih, a što je bila sudbina nekih drugih da odgovaraju pred zakonom, da se to otklanja, što nama daje za pravo da verujemo, da su zakoni koji su doneti u prethodnom periodu, u tom smislu bili nedvosmisleno jasni i da je svako odgovarao jednako pred zakonom.
Druga stvar koja je takođe presudno važna, kada je borba protiv kriminala i korupcije, koja je sada prepuna, dakle korupcija je sada glavna tema, imam utisak da svi oblici kriminala polako prestaju da bivaju važni i da je korupcija samo ta protiv koje treba da se borimo, da je način da se država bori protiv toga, između ostalog i da pooštravanjem kaznene politike, adekvatno kažnjava počinioce krivičnih dela s jedne strane, a sa druge strane, da time odvraća svakog mogućeg potencijalnog počinioca krivičnog dela.
Ako pogledamo Krivični zakonik, onda ćemo videti da se odredbe, koje se tiču kaznene politike, zapravo idu na ruku počiniocima krivičnih dela, da se sve kazne smanjuju, da stvaraju uslovi da se kazne otpisuju i počiniocima najtežih krivičnih dela i tada se zaista postavlja opravdano pitanje – šta je smisao ovih izmena?
Dakle, mi možemo da sada napravimo, bilo bi logično da je Vlada, odnosno ministarstvo, napravilo čak nekakvu simulaciju, kojom bi nam pokazala, kako će primena ovih odredbi da se odnosi na najteža krivična dela i na počinioce najtežih krivičnih dela, jer bismo mi tada mogli da vidimo da li i u kojoj meri ovaj zakon, zapravo kažnjava na najstrožiji mogući način počinioci teških krivičnih dela.
Svako društvo se bori protiv kriminala, tako što kažnjava počinioce. Svako društvo se bori protiv povratnika, tako što primerenim kaznama za počinioce, odvraća svakog ko je već jednom počinio krivično delo i onog ko bi eventualno to ubuduće činio.
Dakle, ako pogledamo ovaj zakon, onda ćemo videti da u članu 4. ovog zakona se predviđa obaveza suda da nakon izdržane dve trećine kazne, izrekne uslovni otpust. Obaveza suda, u odnosu na prethodno rešenje, u kome je sud mogao da procenjujući mnoge okolnosti, izrekne otpust. Sada sud po automatizmu izriče uslovni otpust, nakon dve trećine kazne. Šta to konkretno znači? Ako simuliramo na konkretne slučajeve, onda to ovako ispada: ako uzmemo primer Sretena Jocića, on će odslužiti kaznu od sedam i po godina zatvora, jer se na njega primenjuje i obavezni uslovni otpust, ali i amnestija. Na taj način se potpuno derogira svaki smisao kažnjavanja najtežih krivičnih dela.
Bez obzira što je ministar pričao kako zakoni nemaju ime i prezime, ministarstvo mora da vodi računa, odnosno vladajuća većina mora da vodi računa o tome kada donosi zakone, kakve posledice taj zakon zaista ima po ono što je pravo, a na neki način i pravda?
Po ovom zakonu, ako se ovaj zakon usvoji ovakav kakav je sada, počinioci ubistva Brisa Tatona, koji su prvobitno bili osuđeni na kaznu od 30 godina, pa im je ona preinačena na 15 godina, biće pušteni nakon 10 godina, itd. Mogli bismo mnoge počinioce najtežih krivičnih dela, kada ih stavimo u primenu ovog zakona, da vidimo da je on zapravo pisan u njihovu korist. Dakle, izgleda kao da su njihovi advokati napisali ovaj zakon, jer ovaj zakon ide u prilog njihovim branjenicima.
Dakle, treba napomenuti još nešto. Ova odredba odnosi se, takođe, i na, bez obzira na to da li će kasnije biti izmena, sve koji će od primene ovog zakona i ubuduće na koje će biti primenjen ovaj zakon. Tako isto Miroslav Mišković, ako bude osuđen, sud će obavezno doneti rešenje o otpustu nakon izvršenja kazne od dve trećine izrečene kazne.
Dakle, ovim zakonom se potpuno relativizuje uslovni otpust. Dakle, nemoguće je da se ustavni otpust nameće kao obavezan nakon isteka kazne. Sud mora da procenjuje u kojim slučajevima može i treba to da uradi, a ne da se to radi po automatizmu.
U članu 7. stav 1. Predloga zakona predviđeno je da se briše stav 2. člana 57. Krivičnog zakonika. To je brisanje postojeće zabrane ublažavanja kazne za određena krivična dela. Ovim zakonom predviđeno je da će se, nakon usvajanja ovog zakona, ublažiti kazna za krivična dela otmice, silovanja, obljube nad nemoćnim licima, nedozvoljenog prelaska državne granice, krijumčarenje ljudi, trgovine ljudima, obljube nad detetom, neovlašćene proizvodnje i stavljanje u promet opojnih droga. Dakle, prethodni zakon je isključivao mogućnost da se ublažava kazna za ova najteža krivična dela. Ovim zakonom bismo opet mogli da izvučemo iz sudskih arhiva imena i lica na koje će se ovo odnositi, pa da vidite da tu ima silovatelja koji su povratnici nekoliko puta, da ima zlostavljača dece koji su unesrećili čitave porodice i da će im, po ovom vašem predlogu zakona, moći biti ublažena kazna zatvora.
Dakle, možda sva ova krivična dela nisu iste težine. Ako ste hteli da napravite nekakvu distinkciju u odnosu na to koja krivična dela obavezno moraju da budu izuzeta iz mogućnosti ublažavanja kazne, onda ste to morali da uradite, a ne jednim potezom da izbrišete sva krivična dela na koje se ne odnosi ublažavanje kazne.
Ovaj zakon ide na ruku okrivljenima, odnosno opet ovo izgleda kao dokaz da su ovaj zakon pisali advokati koji brane svoje štićenike. Oni su, moram reći, uradili odličan posao. Ovaj zakon je fantastičan sa stanovišta svakog advokata koji brani najteža krivična dela.
Ovim zakonom se takođe predviđa ukidanje krivičnog dela komentarisanja sudskih propisa. Mogla bih da pozdravim to, s obzirom na to da najviši državni funkcioneri, počev od potpredsednika Vlade i prvog potpredsednika Vlade, najčešće komentariše krivična dela, pa sada izgleda da se ovo ukida da ne bi on morao da odgovara po ovom zakonu do sada. Dakle, sada može da komentariše sudske procese do mile volje, da najavljuje hapšenja, da određuje presude pre nego što je sud odlučio i da za to ne može niko nikog da pozove na odgovornost. Pretpostavljam da je ovaj član zakona menjan upravo iz takvih ili sličnih razloga.
U članu 13. predviđeno je brisanje stava 3. člana 138. Krivičnog zakonika, kojim se predviđa da je kvalifikovani oblik krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti ukoliko je oštećeni predsednik Republike, narodni poslanik, predsednik Vlade, itd. nosioci javnih funkcija, između ostalog i novinari. Dakle, predlažete da se briše kvalifikovani oblik krivičnog dela i sada se postavlja pitanje ko ima koristi od ovoga? Da li imaju građani koristi od toga kada zabranjene organizacije prete sudijama Vrhovnog suda? Da li imaju građani koristi od toga kada se preti novinarima i medijima i oni koji prete ostaju nekažnjeni? Da li koristi imaju od toga pripadnici nevladinih organizacija kojima se preti smrću i ostaju nekažnjeni? Dakle, ovim ste učinili uslugu zabranjenim organizacijama, svim ekstremnim organizacijama, ali to možda ne čudi pre svega zbog činjenice da ste i sami stajali na čelu protesta tih organizacija. Dakle, možda razumemo vašu motivaciju da se ovakav član nađe u predlogu ovog zakona, jer očigledno smatrate da organizacije, koje izriču najteže pretnje nosiocima državnih funkcija, ne trebaju krivično da odgovaraju. To je nešto što možemo da kažemo da je vraćanje unazad, da je anticivilizacijski, da je promašaj i da je zaštita onih koji narušavaju ne samo ustavni poredak, nego i elementarna ljudska prava drugih i mogu za to da ostanu potpuno nekažnjeni.
Naravno da u ovom zakonu ima i dobrih rešenja, jer mnogo dobra rešenja preneta su iz teksta zakona koji je pripremila još prethodna vlada. Kada gledamo koliko tih rešenja ima, onda shvatamo da je to veliki procenat tih rešenja. Po tome, mi bismo možda mogli da podržimo zakon, ali zbog ovoga o čemu sam sada govorila, mislim da niko ko je odgovaran i niko ko zaista želi da se bori protiv kriminala i korupcije ne može da podrži ove zakone koji na ovaj način zapravo izbijaju institucijama iz ruku mogućnost da se efikasno bore protiv kriminala i korupcije.
Dakle, priča o tome da ovi zakoni jesu po ubrzanoj proceduri, na prečac, po hitnom postupku, bez mogućnosti da se na njih adekvatno odgovori, poslat je ovde da bi se omogućila efikasnija borba protiv kriminala i korupcije, zapravo nije tačna. Ovde jedino možemo da zaključimo da advokati počinilaca najtežih krivičnih dela najviše dobijaju, pa samim tim i počinioci krivičnih dela. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Cvijan. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, prvo ću naglasiti da ću vreme koje imam kao ovlašćeni predstavnik, podeliti u dva dela. Neka ostane i za kasnije malo.
Dakle, SNS će podržati sva četiri zakona koja su danas ušla u proceduru i koja je predložilo Ministarstvo pravde. Mislim da su i građani iz ove dosadašnje diskusije videli da su to zakoni za koje čak i opozicija nema oštre kritike. Naravno, ima dosta dobrih amandmana. Siguran sam da će neki od tih amandmana biti pažljivo razmotreni od strane ministarstva, pa zašto i da ne usvojimo.
U pitanju su četiri zakona koja će zaista pomoći u borbi protiv korupcije, četiri zakona koja će pomoći u reformi katastrofalnog pravosuđa koje je ova vlast nasledila od bivšeg režima i četiri zakona koja će definitivno približiti Srbiju EU.
Ako pogledamo parcijalno, jedan po jedan zakon, prvo moramo naglasiti da odlaganje primene Zakonika o krivičnom postupku nije za vijek i vijekova, u pitanju je odlaganje do oktobra sledeće godine.
Svi mi pravnici naročito smo uvek spremni da kritikujemo Zakonik o krivičnom postupku, spremni smo da kritikujemo rešenja koja se u njemu nalaze. Mogli bi verovatno danima da diskutujemo o razlozima za pritvor i mogli bismo da diskutujemo o tome da tužilačka istraga ima ove ili one mane, ali kada god su pravnici dobili pitanje naročito advokati, sudije i tužioci, koji u praksi primenjuju Zakonik o krivičnom postupku, kada god su dobili pitanje kako da se izmeni Zakonik o krivičnom postupku, onda je na snagu stupalo ono narodno – dva pravnika, pet mišljenja. Iz tog razloga mislim da nikako ne stoje kritike da predloženo odlaganje zakona nije korak napred. Daleko od toga, to je veliki napredak. Možemo videti i sa sajta Ministarstva pravde da je Radna grupa za izradu novog Zakonika o krivičnom postupku formirana, da tu radnu grupu čine najugledniji profesori, najuglednije sudije, da ima i advokata, da ima tužioca, znači, svi oni koji u praksi primenjuju Zakonik o krivičnom postupku.
Ministarstvo pravde je uvelo jednu praksu koju davno nismo videli, a to je da se na crti zakona periodično šalju i strukovnim organizacijama i advokatskim komorama. Pouzdano znam da je veliki broj advokata slalo svoja mišljenja. Dakle, postoji jedna javna rasprava i sigurni smo da će ta javna rasprava vrlo skoro rezultatirati jednim kvalitetnim izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku, koji će ući u Skupštinu Srbije, a posle toga biće potrebno i neko vreme da se edukuju tužioci, da se edukuju advokati, da se edukuju svi oni koji učestvuju u krivičnom postupku.
Sa druge strane, činjenica da je u proceduru po hitnom postupku moralo da uđe izmene i dopune Zakona o tužiocima odnosno Zakon o sudijama, je isključiva krivica i tu se moram složiti sa mnogim govornicima pre mene, Visokog saveta sudstva, isključiva krivica ljudi koji su sedeli u tom savetu sudstva. Sklonimo po strani one časne koji su na vreme napustili Visoki savet sudstva, sklonimo po strani one članove Visokog sudstva koji su u međuvremenu podneli ostavku ili bili najureni, pa čak i hapšeni, da bi na taj način bili od strane bivšeg režima naterani da napuste Visoki savet sudstva.
Naravno, u ovom momentu ustavno posmatrano nema druge mogućnosti nego da se prosto sve sudije, svi tužioci koji su izabrani prvi put reizaberu. Ne postoje pravilnici, ne postoje kriterijumi za njihovu ocenu, sve te pravilnike, sve te kriterijume treba da donese Visoki savet sudstva. Sada kada podvučemo crtu možemo u suštini da zahvalimo, otvoreno da kažem, Nati Mesarović. Ona nije donela, ona je na čelu Visokog saveta sudstva, protiv nje se vodi postupak pred Ustavnim sudom za ocenu ustavnosti njenog izbora. Upravo takvi ljudi su najviše i ovo ponavljam i potpisujem, radio sam gde sam radio, najviše doprineli katastrofi srpskog pravosuđa koje Ministarstvo pravde rešava onako kako može i kako mora.
Rokovi predviđeni Ustavom ističu, isteći će 31. decembra i nemamo druge kao Narodna skupština nego da usvojimo ove izmene i dopune zakona koje je predložilo Ministarstvo pravde, a da prepustimo Ustavnom sudu da kaže šta je to na prvom mestu Nata Mesarović kao predsednica VSS učinila u katastrofi reforme pravosuđa. Mislim da oko toga neće biti diskusije i da će ovaj zakon biti jednoglasno prihvaćen.
Mislim da će se uvažene koleginice i kolege složiti da kada je u pitanju ZKP da damo još malo vremena javnim raspravama, hvala bogu da imamo javne rasprave, nismo ih imali do nedavno i dobro je da se diskutuje a znate šta narod kaže – dva pravnika, pet mišljenja. Nikad nije lako utvrditi šta je najbolje rešenje.
Što se tiče Krivičnog zakona, definitivno je veliki korak napred i veliko popravljanje postojećeg Krivičnog zakona. Ne slažem se sa nekim komentarima koje smo čuli, da ne valja parcijalno rešavati, opet, i u ovom slučaju, imali smo jednu stručnu radnu grupu, imali smo javne rasprave, imali smo stav EU. Vidimo da je dosta debate izazvalo pitanje ukidanja krivičnog dela klevete. Moraću da iskažem svoj stav i stav poslaničke grupe SNS da klevetu treba ukinuti kao krivično delo, ne samo zbog Evrope, ne samo zato što je to evropska tradicija, već i zbog nas samih. Zašto?
Sa jedne strane, videli smo i sami da kleveta vrlo često ograničava novinare da rade svoj posao. Videli smo i to smo čuli i od strukovnih udruženja novinara da zbog klevete je ustavno pravo građana da budu informisani, bilo ugroženo. Nije tačno da ukidanjem klevete prestaje pravna zaštita, čast i ugled. Nemojmo zaboraviti da uvreda ostaje kao krivično delo, ostaje kao krivično delo nezakonito iznošenje ličnih prilika. Nemojmo zaboraviti da čitav niz krivičnih dela koje štite maloletnike a prvenstveno mislim na porodice ljudi koji su oklevetani i dalje postoji u našem pravnom sistemu. Ljudi koji smatraju da su oklevetani će kao u Americi moći da se obrate sudu i da traže naknadu materijalne i nematerijalne štete. Možemo apelovati i ovo je dobra prilika, na sudove da danas-sutra takve sporove sude što brže, da bi ostalo zaštićeno ljudsko dostojanstvo i čast i ugled.
Sa druge strane, zašto smo toliko protiv novčane odgovornosti za klevetu? Krivično delo klevete podrazumeva isključivo novčane kazne. Dakle, ne mislim da se nešto strašno dešava ako ukinemo klevetu. Smatram da će i dalje ostati mogućnost za zaštitu časti i ugleda i da će to biti veliki korak u našem evropskom putu, a opet, dobili smo jako dobre komentare od svih, GREK-a i nadležnih evropskih institucija. Sa druge strane, ponavljam, zaštita postoji, a naročito postoji ona zaštita koja je na zapadu najnormalnija, a to je novčana zaštita. Ako vas neko kleveće, tužite ga, uzmite mu milione, blokirajte mu imovinu, pa da vidimo kako će to u praksi izgledati.
Moramo podržati smanjenje limita za krivično delo sitne krađe. Sa 15 hiljada dinara Ministarstvo pravde je spustilo na 10 hiljada. Iskoristiću priliku da ministra obavestim da je došlo čak tri amandmana do sada od različitih poslaničkih grupa, ne bih se iznenadio da bude i više amandmana, da svi nekako konsenzusom dođemo dotle da bi trebalo smanjiti na pet hiljada. Verujem da ako to bude usvojeno, imaćemo jedan opšti konsenzus u Narodnoj skupštini.
Što se tiče ukidanja krivičnog dela nedozvoljenog javnog komentarisanja sudskih postupaka, za koje smo imali priliku da čujemo da se to uvodi zbog toga da bi najveći borci protiv korupcije u ovom momentu mogli da komentarišu sudske presude na televiziji, dame i gospodo narodni poslanici, da objasnimo javnosti. To nije tačno. U ovom momentu, od ukidanja krivičnog dela iz člana 336a. najviše koristi će imati Nata Mesarović, jer sam lično podigao deset krivičnih prijava protiv nje, jer je ona komentarisala presude u predmetima gde sam bio branilac. Dajem primer…
(Predsednik: Molim vas, gospodine Cvijan, pošto u Poslovniku stoji da ne možemo iznositi elemente iz privatnog života drugih lica, ovo ne spada u delokrug rada. Ne bih voleo da napravimo prekršaj.)
Malo pre su isto neka imena bila pominjana, pa niste reagovali, ali, u redu.
(Predsednik: Nemamo ništa protiv pominjanja imena. Ako pominjete ime u sklopu obavljanja profesionalne funkcije i kritike rada, to apsolutno imate pravo. Samo sam želeo da neko ne bi izneo nešto iz privatnih odnosa.)
To stanje je bilo i pre predizborne kampanje, bio je deo političkog rada, ali, u redu. Prihvatam vašu kritiku i izvinjavam se još jednom.
Dakle, javnost ima pravo da zna, naročito u vreme borbe protiv korupcije, šta se dešava u određenim predmetima pred sudovima. Vidimo i sami da je danas najnormalnije da advokati iznesu svoj stav, tužilac iznese svoj stav, analitičari svoj stav, sve je to sasvim u redu.
Ukidanje krivičnog dela nedozvoljenog javnog komentarisanja sudskih presuda, a uzgred i to krivično delo je bilo vrlo čudno definisano i teško za primenu, neće ništa ukinuti, ništa smanjiti prava ljudi koji su okrivljeni.
Moram da naglasim jednu drugu stvar koju bi trebalo objasniti i kolegama koji nisu pravnici i javnosti. Postoji jedno drugo krivično delo iz istog poglavlja Krivičnog zakonika, a to je povreda tajnosti postupka. To krivično delo nastavlja da važi. To je član 337. Krivičnog zakona i ko god bude u medijima iznosio tajne podatke iz krivičnih postupaka koji se vode, a svi podaci iz postupaka koji se vode pred specijalnim sudom su tajni, to će biti i ostati krivično delo.
Što se tiče drugih kvaliteta samog Krivičnog zakona koji je predložen, pridružiću se komentarima svih narodnih poslanika da uvođenje mržnje kao jedne vrste obavezujuće, otežavajuće okolnosti, ako se mržnja kao motiv i element krivičnog dela nedvosmisleno utvrdi, da to jeste otežavajuća okolnost i to je veliki napredak. Veliki napredak je i tu ću morati da iskažem neslaganje sa nekim mojim prethodnicima, to je činjenica da je uvedeno da će sada biti uslovnog otpusta posle odslužene dve trećine kazne za sve ljude koji ispunjavaju uslove.
Hajde još jednom da objasnimo građanima. Iz zatvora će biti pušteni samo oni koji se dobro vladaju, kao i u vojsci. Ko god je služio vojsku seća se da smo svi čekali zadnjih mesec dana da ako smo se dobro vladali, bili bi pušteni. Tako i sada. Sud je taj koji ocenjuje na osnovu dokumentacije koju dobije, na osnovu programa resocijalizacije, na osnovu svih drugih elemenata da li je neko zaslužio da dobije tu čuvenu jednu trećinu.
Što se tiče zloupotrebe službenog položaja, opet smo ispunili evropske zahteve, uslove iz evropskih direktiva. Čuo sam pojedine narodne poslanike da kritikuju postojeća rešenja iz novog zakona. Kao advokat, reći ću iskreno da te kritike nisam razumeo. Lično mislim da je zakon odlično napisan, da je odlično predložen. Jedino što ćemo sačekati je da vidimo na osnovu amandmana da li nešto i od toga treba prihvatiti.
Moram da naglasim, zloupotreba službenog položaja u nekoj formulaciji postoji i u zemljama EU, samo se ne zove tako. Postoji neka vrsta zloupotrebe ovlašćenog lica, odnosno odgovornog lica. S te strane, ovaj zakon je u potpunosti u skladu sa evropskim standardima.
Konačno, da se osvrnemo i na rešenja da se mogućnost ublažavanja kazni ispod minimuma odredi za sva krivična dela. Potpuno sam ubeđen da je svako drugo rešenje neustavno. Moram citirati ono što smo više puta ponavljali – zakoni nemaju ime, zakoni se primenjuju danas na jedna imena, sutra na neka druga, prekosutra na neka treća. Dakle, zakon nema ime i mora da važi jednako za sve. U tom kontekstu, teško je prihvatiti da pravila o nekom ublažavanju ispod minimuma mogu da važe za jedne a ne mogu da važe za druge.
Sigurno je to dovodilo do čitavog niza nepravičnosti, nepravednosti u našim postupcima i sam sam toga bio svedok.
U svakom slučaju, znam da je došlo dosta amandmana i to izuzetno kvalitetnih amandmana. Siguran sam da ćemo te amandmane sa ministrom pažljivo proučiti. Sigurno će mnogi biti prihvaćeni. Ali, nezavisno od toga, ono što je opšta ocena je da su ovi zakoni izuzetno kvalitetni. Oni zakoni koji su iznuđeni su takvi kakvi jesu, ali za to nije svakako kriv ministar Selaković i njegov tim. Za to je kriva situacija koju je nasledio od nekih prethodnih faktora koji su se bavili pravosuđem. U danu za glasanje očekujem da će jednom ozbiljnom većinom ovi zakoni biti usvojeni. Hvala.

Hvala.
Prva prijavljena za reč je narodna poslanica Snežana Stojanović Plavšić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Poštovane dame i gospodo, poštovani gospodine ministre, o ovom zakonu ću govoriti ne kao pravnik, ne kao advokat, jer nisam ni jedno ni drugo, ali iz dubokog uverenja da građani Srbije takođe imaju prava da znaju o čemu govori ovaj zakon, šta se u njemu menja, šta je u njemu dobro, a šta u njemu možda nije dobro.
Uverena sam da svaki sistem ne treba da uređuje sam sebe, pa tako kada donosimo zakone u oblasti zdravstva, ne treba da se pitaju samo lekari, kada donosimo zakone u oblasti školstva, ne treba da se pitaju samo profesori, jer centar sistema jeste učenik, jeste pacijent. U ovom slučaju, to je građanin.
Zbog toga želim kao građanka da govorim o ovom zakonu, o njegovim dobrim i lošim stranama. Svakako je dobro što se ovaj zakon sada donosi, ne samo zato što se on usklađuje sa evropskom praksom i normama, ne samo zato što se usklađuje sa zahtevima Saveta Evrope ili GRECO, nego zato što je to zakon koji je neophodan da bi pravna sigurnost u našoj zemlji bila podignuta na viši nivo. Verujem da je to njegov osnovni kvalitet, verujem da je ono što je dobro za građane i što je dobro za Srbiju ono što treba građanima naše zemlje.
U tom smislu, ovaj zakon doživljavam kao jedan instrument za zadovoljenje pravde i kao možda najvažniji instrument za zadovoljenje pravde. Ono što je dobro u ovom zakonu, to je svakako što se u njemu sada jasno definišu dela koja su vezana za terorizam. To jeste nešto što je globalni problem, a svakako jeste i problem Srbije kao deo sistema u kome svi zajedno učestvujemo.
Takođe, sigurno je dobro i ono što su mnoge kolege pre mene pohvalile, a to je jasnije definisanje zloupotrebe službenog položaja i razdvajanje na odgovorna lica i zloupotrebu službenog položaja, kao i to što će svaka protivpravna korist koju za sebe ili za nekog drugog omogući odgovorno lice biti sankcionisana.
Želim da naglasim još jedan aspekt ovog zakona o kome, čini mi se, kolege nisu puno govorile, a to je činjenica da on sada definiše i krivična dela koja su vezana za azilante. To je problem koji je bio veliki problem Srbije na putu ka EU i to sigurno jeste nešto što će ubrzati ovaj naš put. Mogu da kažem da sam u konsultaciji sa gospođom Grubješić, koja je vodila brojne razgovore u EU vezano za proces pridruživanja, dobila informacije da su naši partneri u EU veoma zadovoljni činjenicom da je ovo delo sada na ovaj način definisano.
Sigurno da su i javne nabavke i zloupotrebe u okviru javnih nabavki nešto što je jako važno i što ovaj zakon na adekvatan način reguliše. Želim posebno da naglasim još jedan aspekt koji je vezan za nedozvoljene polne radnje. Ovoga puta posebno smo izdvojili, to je sada novina u ovom zakonu, kao posebno otežavajuću okolnost nedozvoljene polne radnje koje se vrše nad decom od strane njihovih roditelja, staratelja, profesora, nastavnika ili njima bliskih lica. Ako znamo da je svaka peta devojčica bila zlostavljana tokom svog života, pretrpela neki oblik seksualnog zlostavljanja i da su najčešći izvršioci ovih dela upravo iz njihove neposredne okoline, onda znamo koliko je važno da ovo delo bude posebno kažnjeno i da ono bude posebna otežavajuća okolnost.
Svakako je pohvalno što je zločin iz mržnje takođe posebno sankcionisan, jer to jeste nešto što je za naše društvo još uvek otvoreno pitanje i nešto što postavlja jedan od temelja razvoja našeg društva.
Ima i stvari koje bih zamerila ovom zakonu i o njima ću takođe govoriti, imajući u vidu činjenicu da sam podnela i neke amandmane na njega. Spadam u onu grupu poslanika koji veruju da dekriminalizacija kleveta nije dobra ideja. Kolega su već dosta o tome govorile. Potpuno se pridružujem razlozima koje su oni naveli. Verujem da kleveta nije krivično delo koje je vezano samo za novinarsku profesiju. To je prosto jedno delo koje je vezano za odbranu časti i ugleda svih građana Srbije i želim da naglasim da ni slučajno u ovoj zemlji nisu novinari ti koji najčešće čine klevetu. To imate na svim nivoima, u svim našim sredinama. Snažno verujem da treba zadržati pravo svih građana da odbrane svoju čast i svoj ugled. Oklevetan može biti profesor, nastavnik u nekoj školi, lekar, bilo koji građanin, može ga oklevetati njegov kolega, komšija, bilo ko. Dakle, ovo delo nije delo koje se tiče posebno novinara, te ne vidim razloga da se upravo oni imaju u vidu kada se ovo delo dekriminalizuje.
Želim da kažem da ni na koji način ne doživljavam da je ovo delo upereno protiv novinara, niti da samo političari jesu ti koji su oklevetani. Lično, mnogo češće sam imala situaciju da budem oklevetana od strane kolega političara, nego od strane novinara, tako da verujem da apsolutno treba zadržati pravo svih onih koji žele da svoju čast i ugled brane, da to učine koristeći upravo ovaj instrument Krivičnog zakonika.
Da li možemo zadovoljenje dobiti time što ćemo u parničnom postupku tražiti visoke iznose u novcu od nekog ko je oklevetao našu čast i ugled? Lično ne verujem u to. Verujem da novac nije zadovoljenje. Zaista verujem da je ovo vrednost iza koje treba da stoji celo društvo i da društvo i država na taj način pokazuju šta je ono što je prihvatljivo, a šta je ono što nije prihvatljivo ponašanje. To nije pitanje koje se dešava između dvoje ljudi. To je pitanje jedne od osnovnih vrednosti i čitavo društvo treba jasno da pokaže da ono časti i ugled vrednuje kao temeljnu vrednost ovog društva i svakog pojedinca u njemu.
Podnela sam amandman u koji sam unela, imajući u vidu činjenicu da je obrazloženje dato vezano za novinare, i dodatnu zaštitu novinara, pa ćemo tokom rasprave u pojedinostima imati prilike da o ovome još razgovaramo.
Postoji još jedan stav koji se iz ovog zakona briše, za koji verujem da to nije potrebno, a to je ugrožavanje sigurnosti pretnjom onih lica koji se bave, mogu reći, javnim poslom. Tu se, pre svega, misli na državne funkcionere, na visoke državne funkcionere, misli se i na novinare.
Zaista verujem da je obrazloženje, ako mogu tako da kažem, na neki način podilaženje javnosti. Kao poslanik podržavam snažno ovu Vladu, između ostalog i zbog toga što verujem da je to jedna od retkih vlada koja ima hrabrost da građanima kaže istinu. Duboko sam uverena da je to njena vrednost. Moja podrška ovom aspektu jeste veoma snažna. Ne očekujem od ove vlade da se povlači i podilazi nekim uverenjima koja su pogrešna. Pogrešno je uverenje da visoki državni funkcioneri ne treba da budu više zaštićeni od nekih građana. Zašto? Zato što je njihova izloženost opasnosti znatno veća. Prosto, oni predstavljaju institucije ove države.
Mi živimo u državi u kojoj je ubijen premijer, mi živimo u državi u kojoj je ubijeno nekoliko novinara, mi živimo u državi u kojoj se preti i dan danas visokim državnim funkcionerima i u kojoj se i dalje preti novinarima. Mislim da je to potpuno nedopustivo. Verujem da će svaki građanin biti mnogo sigurniji, ukoliko zna da ne može svako da preti institucijama ove države.
Ukoliko bismo pošli od činjenice koju navodite u obrazloženju, da se na ovaj način diskriminišu građani i da su svi građani potpuno jednaki, i da tako kažem, otišli do nekih krajnjih granica koje nekada mogu ličiti i na demagogiju, onda možemo da postavimo pitanje, prvo – zašto smo ostavili uvredu? Drugo – zašto predsednik Republike i najviši državni funkcioneri imaju prava na obezbeđenje, na pratnju i na sve ono što podrazumeva zaštitu njihove lične sigurnosti, a pre svega bih rekla, sigurnosti ove države?
Apsolutno se zalažem za to da ovo delo bude zadržano i da država vrlo jasno kaže da ne može svako pretnjom da ugrožava sigurnost visokih državnih funkcionera, ali i novinara koji odgovorno i časno rade svoj posao, ukazujući na brojne probleme ovog društva. Sigurna sam da se građani ne bi osećali diskriminisano, naprotiv, uverena sam da je to u njihovom interesu.
Intervenisala sam i u oblasti nedozvoljenih polnih radnji. Kao što sam već rekla, zakon je već predvideo jednu dodatnu otežavajuću okolnost. Međutim, takođe verujem da treba razdvojiti u još jednom aspektu, kada se delo odnosi na decu i maloletna lica, i to će takođe biti predmet intervencije, a odnosi se, u stvari, na najteži oblik izvršavanja ovog dela, kada nastupi smrt usled vršenja nedozvoljenih polnih radnji. Verujem da kada nastupi smrt maloletnog lica, treba predvideti strožu kaznu, i to je nešto što sam unela u amandman.
Takođe se zalažem za to o čemu su mnoge kolege već govorile, a to je da sitna krađa apsolutno treba da bude snižena do niže granice. Ta granica će, kako smo čuli, verovatno biti pet godina. Lično bih imala nulta toleranciju na ovu vrstu krađe i razbojništva, jer ako neko uđe u vašu kuću i odnese bilo šta ili ne odnese ništa, osećaćete se jednako nesigurno kao i da vam je odneo 10.000 ili 15.000 dinara. Mislim da to suštinski nije velika razlika, mislim da je sama činjenica da je narušena vaša privatnost na taj način i da je izvršen napad na vašu imovinu i na vašu privatnost, jeste nešto što treba da bude sankcionisano.
Ono o čemu želim posebno danas da govorim, dame i gospodo, i nije mi lako da o tome govorim, danas je u Leskovcu sahranjen mladi policajac, Miroslav Stamenković. To je dete sa srcem diva. Da li je on svoj život dao zbog šake zlata? Ne. Uverena sam da je on svoj život dao da bi u temelje ovog društva ugradio neke osnovne vrednosti, koje mi po nekad zaboravljamo. To su vrednosti časti i razlike između dobra i zla. To dete je znalo šta je dobro i zato je dalo svoj život.
Šta mi možemo pred tim, osim da pognemo glave. U najdubljem bolu, mogu samo da budem ponosna što sam njegova sugrađanka bila, ali mislim da treba da se postidimo pred tim. Zašto? Zato što možda nismo najjasnije u ovom društvu rekli šta je prihvatljivo, a šta je potpuno neprihvatljivo. Nismo jasno našoj deci rekli šta su uzori, a šta nikako ne smeju da budu uzori. Nismo jasno rekli da je neprihvatljivo tražiti pravdu za nekog Uroša ili nekog Miladina. Gde je pravda za Miroslava Stamenkovića? Pravda za Miroslava Stamenkovića mora biti u tome, da on bude uzor našoj deci, tako što neće sanjati o oružju, nego će sanjati o profesionalnosti, o znanju, o pravdi.
Zato verujem da ovo društvo treba snažno da pošalje poruku da je nošenje i posedovanje oružja nešto što nije prihvatljivo za ovo društvo, pogotovo nedozvoljeno nošenje oružja. Nažalost, imamo decu od 15 godina, koja vitlaju okolo i vi ne znate da li poseduju ili ne poseduju, da li će da izvade oružje ako ste ga popreko pogledali ili ste mu presekli put kolima, ili iz nekog potpuno neznanog razloga. Moramo da im kažemo da je to neprihvatljivo.
Ovaj zakon jeste jedan od načina da im to kažemo. Zato sam podnela amandman kojim želim da budu pooštrene kazne za one koji neovlašćeno nose oružje.
Znam šta ste želeli da postignete i znam da je to bila dobra namera. To je pravnički potpuno prihvatljivo, razdvojiti one koji uopšte nemaju dozvolu za posedovanje oružja i one koji imaju dozvolu za posedovanje oružja, ali nemaju dozvolu za nošenje. Pravo da vam kažem, za te kriminalce koji su ubili Miroslava Stamenkovića, mene savršeno ne interesuje da li su oni imali dozvolu za posedovanje ili nisu imali dozvolu za posedovanje. Oni nisu smeli da imaju oružje kod sebe. Oni nisu smeli da po Vlasotincu trče naoružani i ugrožavaju osnovne vrednosti našeg društva, pre svega, mlade živote. Mislim da je to nedopustivo.
Ne znam koliko ljudi poseduje oružje u ovoj zemlji, ne znam kako su dobili te dozvole i ne znam da li je neko u proteklom periodu, od trenutka kada im je dozvoljeno da nose oružje, možda pre 10 godina do danas, proverio šta se sa njima dešava, zaista, to sve ne znam. Možda jeste. Ali, imajući u vidu kako se olako oružje u ovoj zemlji poteže, sumnjam u to. Ne želim da se naša deca i naši policajci i svi koji se bore za prave vrednosti, suočavaju sa ovim.
Zato želim da im jasno kažemo, i ovo jeste prilika, da je apsolutno neprihvatljivo neovlašćeno nošenje oružja. Snažno se zalažem za to da ne ostavimo rešenje koje će omogućiti samo novčano kažnjavanje onih koji neovlašćeno nose oružje. Njima mora biti zaprećeno zatvorom, i to jeste jedan vid prevencije.
Da li ćemo rešiti problem? Nećemo rešiti problem na taj način, ali ćemo poslati snažnu poruku, a problem ćemo svi zajedno kao društvo rešavati drugačijim modelima, jednom snažnom kampanjom protiv oružja, koje celo društvo mora da vodi – i školstvo, Ministarstvo omladine i svi drugi, jer to je problem za čitavo društvo. Moramo da kažemo našoj deci ono što smo mi nekada znali, a to je, da parafraziram Ljubivoja Ršumovića – domovina se brani lepotom, i čašću, i znanjem i lepim vaspitanjem. To su naše vrednosti. Oružje ne, to nije naša vrednost i to ne može da bude naša vrednost.
Ministre, molim vas da podržite ovakvo rešenje. Uz znak, neću to reći, ali uz znak podrške svemu ovome o čemu sam govorila. Hvala.