Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, koleginice i kolege, pre nego što počnem da govorim o dve izuzetno značajne konvencije Međunarodne organizacije rada, pre svega moram svoje zadovoljstvo da izrazim što je ministar rada danas u Narodnoj skupštini i što ću, nadam se, odmah po završetku izlaganja dobiti bar neke odgovore na niz pitanja koje imam.
Dakle, danas su pred nama dve vrlo značajne konvencije Međunarodne organizacije rada. Prva je 181 o privatnim agencijama za zapošljavanje. Vrlo značajna konvencija, vrlo bitna za sve nas, jer njenim usvajanjem i njenom ratifikacijom će doći do uvođenja reda u rad privatnih agencija za zapošljavanje, ali će takođe doći i do veće zaštite zaposlenih u tim agencijama.
Inače, privatne agencije kod nas postoje od 2003. godine. Do danas ih ima 50. Godine 2003. Zakon o zapošljavanju je dozvolio rad privatnim agencijama. Međutim, privatne agencije danas su mogle da posreduju u zapošljavanju, ali nisu mogle i da zapošljavaju. Upravo bih se na ovome zadržala i ministru rada, odnosno inspekciji rada uputila jedno pitanje.
Naime, radeći posao koji radim, više od dve godine susrećem se sa nizom problema. Srbija jeste jedna država u kojoj se novi zakoni izvrgavaju, zaobilaze, te je to bio slučaj i kod nemogućnosti ovih agencija da zapošljavaju radnike, odnosno da ih iznajmljuju drugim poslodavcima. Neću da govorim paušalno, govoriću vrlo konkretno i reći ću vam na primeru "Morave in".
"Morava IN" jeste agencija koja radi nekoliko godina. Dakle, nije to ništa što je sada novo. Ona je iznajmljivala radnike Beogradskom vodovodu. Od Beogradskog vodovoda je uredno dobijala pun iznos na ime naknade zarada. Normalno da radnici zaposleni u ovoj "Moravi in" nisu dobijali pune nadoknade. Dobijali su 50% od zarade onih radnika koji rade u Beogradskom vodovodu, dok je 50% nadoknade koju im je davao Beogradski vodovod zadržavan u "Moravi in", odnosno zadržavao ga je vlasnik te agencije.
Mi smo se obraćali inspekcijama rada, urgirali, jer položaj i status radnika u ovim agencijama je apsolutno nezadovoljavajući, izloženi stalnom mobingu, bez ikakvih prava, neprekidna pretnja otkazima. Dovoljno je reći da u "Moravi in", posle ko zna koliko peripetija, uspeli smo da formiramo sindikat i onda kada smo pokrenuli neka pitanja, odnosno kada je predsednik sindikata počeo da postavlja pitanja, kada je animirao javnost, dobio je otkaz.
Koristim prisustvo ministra rada da prosto apelujem na njega, da zatražim veće angažovanje inspekcije rada, da do ovakvih slučajeva i ovakvih situacija više ne bi dolazilo.
Ovo nije jedini slučaj. To se isto dešava i u Parking servisu i u nizu drugih preduzeća. Zato zaista apelujem na sve poslanike, apelujem na Narodnu skupštinu da ovu konvenciju podrži, da joj damo apsolutnu podršku, jer se nadam da će usvajanjem i prihvatanjem ove konvencije doći do uvođenja reda u radu privatnih agencija, ali i do mnogo veće zaštite onih koji su zaposleni u ovim agencijama koje te agencije iznajmljuju.
U tom smislu bih ukazala na značaj člana 2, koji predviđa da posle konsultacije sa sindikatima i organizacijama poslodavaca država može da zabrani rad agencijama za određene kategorije radnika ili rad u određenim delatnostima. Član 10. ukazuje na to da nadležni državni organ mora da ispita žalbe i zloupotrebe u radu ovih agencija i da u to uključi i sindikate. Zbog svega ovoga, zbog mogućnosti koja se daje da dođe do veće zaštite radnika, a mislim da ne treba da podsećam kakva su danas prava radnika, koliko je položaj radnika u Srbiji težak, mislim da svi apsolutno moramo da damo podršku ovoj konvenciji.
Ono što je ne manje značajno i bitno, i ono što ja najmanje očekujem, to je da posle usvajanja zakona o potvrđivanju Konvencije međunarodne organizacije rada, Vlada mora vrlo brzo da donese prateće propise koji će obezbediti sprovođenje ove konvencije.
Osvrnula bih se i na Konvenciju međunarodne organizacije rada 150, koja se odnosi na administraciju rada. Takođe, vrlo značajna Konvencija. Cilj njen je uspostavljanje jedne efikasne administracije, odnosno davanje mogućnosti administraciji da deo svoje nadležnosti prenese na druge subjekte, pre svega na lokalnu samoupravu, ali i na sindikate.
Ono na čemu bih se po nekoj prirodi stvari zadržala jeste prenošenje nadležnosti upravo na sindikate, jer prateći i pošto sam dobro upoznata sa ovom materijom, već vidim sada unapred, zato unapred želim i da ukažem i upozorim ministra rada na sve probleme koji mogu da nastanu, ukoliko ne dođe do određenih predradnji, pre nego što mi određene nadležnosti prenesemo na sindikate.
Zbog narodnih poslanika i građana Srbije koji nisu u materiji, želim da vas informišem da ovo znači da će Ministarstvo rada registraciju sindikata preneti sa nadležnosti ministarstva u nadležnost sindikata.
Izuzetno je opasno ako ovu konvenciju iskoristimo za prenošenje ovlašćenja državnih organa u sprovođenju zakona na druge organizacije ili institucije, pa bile one i socijalno ekonomski savet ili organizacija radnika i poslodavaca dok u ovoj materiji ne uvedemo red. Pre svega, tu mislim na onaj problem koji je de fakto prisutan u Srbiji, sa kojim ste vi vrlo dobro upoznati, a to je utvrđivanje reprezentativnosti sindikata, rad socijalno ekonomskog saveta, odnosno učešće u socijalno ekonomskom savetu, reprezentativnih socijalnih partnera.
Pogledajmo danas naš socijalno ekonomski savet - dakle, u njemu je jedino Vlada legitimna. Ne govorim da nisu svi socijalni partneri reprezentativni. Jedan od sindikata sigurno jeste, ali je činjenica da je i on pred nelegitimnim organom dokazao svoju reprezentativnost.
S druge strane, imamo činjenicu da jedan sindikat, govoriću potpuno otvoreno, UGS "Nezavisnost", ne želi da dokazuje reprezentativnost. To je nešto što u državi Srbiji, mimo zakona i mimo propisa, jednostavno može da kaže – neću da dokazujem reprezentativnost. Imamo udruženje poslodavaca koji su onako reprezentativni na nivou jednog školskog dvorišta.
Kada govorimo o ovome, mnogima može da ne bude jasno zašto govorim na ovaj način, ali prosto, postavljam pitanje vama, ministre, postavljam pitanje Vladi Republike Srbije – zašto se konačno ovo pitanje ne reši? Zašto u jednoj državi u kojoj je milion nezaposlenih, u kojoj je radno mesto ravno dobitku na lutriji? Ne mogu da shvatim da niko nema interes da se za ovo pitanje zauzme, da dobijemo jedan socijalni dijalog, jednu formu, jedno mesto gde ćemo svi zajedno rešavati stravične probleme naših radnika.
Uvek kada govorim o ovome volim da kažem da ti problemi u novijoj srpskoj istoriji nikada nisu bili veći.
U tom smislu apelujem i na vas da se o ovome ne pristupa na ovaj način, jer ćete izvršiti genocid sindikata i dovešćete do revolta svih onih drugih. Dakle, zakon, poštovanje zakona, zakon jednak za sve, socijalni dijalog, jer želimo svi da ova Srbija krene napred, da se dogovaramo i da imamo jedan pomak.
Podsećam vas da nema zemlje Evrope ni sveta koja je uspela da napravi ekonomski pomak, a da pre toga socijalni dijalog i rad socijalno ekonomskog saveta nije podigla na jedan viši nivo. Ovde se ne radi o pojedinačnim sindikatima, pojedinačnim poslodavcima, ovde se radi o potrebi da ova država krene napred, da se dogovaramo, da imamo jedno mesto gde Vlada, sindikati, poslodavci sistemski i dogovorno rešavaju ove naše ogromne probleme u kojim se danas nalazimo.
Nadam se da će ovo biti ovako, da ćete imati dovoljno sluha, jer to nismo imali ni od prethodnog ministra, ni od onog prethodnog, ali mislim da je stvarno minut do 12 da se ovom pitanju ozbiljno posveti pažnja. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Mirko Čikiriz. Izvolite.

Gospodine predsedavajući, potpredsedniče Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, SPO-DHSS će glasati za zakon o potvrđivanju Konvencije međunarodne organizacije rada o privatnim agencijama za zapošljavanje i o administraciji zapošljavanja.
Argumentacija koju je izneo potpredsednik Vlade i argumentacija koju smo dobili uz ove konvencije, ide u prilog svemu onome što mislimo da će u budućnosti ispunjavati naša zemlja u pogledu strategije zapošljavanja, u pogledu davanja sigurno veće važnosti privatnim agencijama za zapošljavanje i u pogledu jednog sistemskog okvira, u saradnji sa Nacionalnom službom za zapošljavanje, u tom smislu da će privatne agencije za zapošljavanje sa njima u budućnosti tešnje sarađivati, da će im davati izveštaje, sugestije, predloge i da će to biti jedan zajednički i objedinjen posao, što do sada nije bio slučaj.
Slična je situacija i sa administracijom za zapošljavanje. Koliko vidimo, do sada se nije, da kažem, iz jednog administrativnog centra se nije vodila politika zapošljavanja, to je često radilo nekoliko ministarstava, ali sigurno je da nismo imali iz jedne administracije celokupnu sliku ne samo o stepenu nezaposlenosti i problemima zapošljavanja. Očekujem da administracija da i neke predloge za rešavanje i kako poboljšati veliku stopu nezaposlenosti koja je najviša u regionu. Ako se ne varam, samo Makedonija ima nešto veću stopu nezaposlenosti i, čini mi se, da je tu negde i BiH.
Ono što su međunarodni standardi u tom pravcu, apsolutno je prihvatljivo za SPO-DHSS.
U ovom drugom delu bih pokušao da dam naše viđenje kako ćemo sa stanovišta naših političkih stranaka pokušati u narednom periodu da prevaziđemo ogromnu stopu ne zaposlenosti.
Mi smo i dalje, u velikoj meri, mentalno u jednopartijskom sistemu. Bez ikakvog ustručavanja, okolišavanja, spreman sam da iznesem stav naših političkih stranaka, sa čim verujem da će se složiti i većina građana i većina prisutnih poslanika, da je kod nas, nažalost, i dalje prisutno takozvano partijsko zapošljavanje. U tom jednopartijskom sistemu je bila potrebna moralna politička podobnost. Pričam, naravno, o zapošljavanju u javnim službama, u državnim ustanovama. Ne pričam o zapošljavanju u privatnim preduzećima, jer ona su u tom delu uradila ono što ja mislim da treba da uradi država, što se tiče javnih službi i državnih i javnih preduzeća i na republičkom i na lokalnom nivou.
Svedoci smo nečega što je jako dobro u pogledu politike zapošljavanja privatnih preduzeća. Postoje mnoge agencije za zapošljavanje koje bukvalno testiraju spremnost budućih radnika da obavljaju određene poslove i pored školske spreme, provere praktičnih znanja itd, vrše se često i psihološka testiranja. Recimo, kod nama naizgled benignih poslova, ali veoma odgovornih. Recimo, kod ljudi koji će imati posao vozača kamiona, to nije neodgovoran posao zato što su kamioni često velike vrednosti, 200-300 hiljada evra, velika je vrednost robe i velika je odgovornost za bezbednost ne samo robe i transporta, nego za bezbednost samog vozača, ali i bezbednost i ostalih učesnika u saobraćaju.
To je jedna novina koju mi nismo imali ranije u našoj praksi i znamo svi, recimo, da su vozačke dozvole često dobijala lica koja nisu ispunjavala elementarne psihološke predispozicije i da su često posledice sa kojima smo se suočavali bile jako teške. O tome sam detaljnije pričao kada je u ovom visokom domu bio Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima.
Ono što mislimo da je pored velike stope nezaposlenosti prisutno, mislim gospodine potpredsedniče da će ovo biti zajednički zadatak Vlade. U nama ćete, u pogledu svih ovih bitnih tema, kao što je zapošljavanje, uvek imati konstruktivnog i pouzdanog partnera, jer mislimo da ovo prevazilazi stranačke interese.
Rekao sam i ministru obrazovanja da onaj problem na koji svi ukazuju je nefunkcionalno obrazovanje, nedostatak saradnje visoko školskih ustanova. Ako pričamo o visoko školskom kadru i privrede, visoko školske ustanove često prave svoje programe, prijema određenog broja studenata ne vodeći računa o potrebama privrede i tako mi dolazimo do neke velike disbalanse.
Recimo, od ukupnog broja nezaposlenih lica najviše je ekonomista. Njih je preko pet hiljada, preko tri hiljade nezaposlenih pravnika, preko dve hiljade nezaposlenih menadžera, a sa druge strane, najčešće visoko obrazovani, a posebno lica sa srednjom školskom spremom danom zaposlenja nisu uopšte sposobna da rade posao za koji su se školovali, ne zbog vlastite nesposobnosti, već zbog obrazovnog sistema.
U svetu je sasvim normalno da neko ko studira da tokom studija od najmanje šest meseci, a taj raspon se kreće od šest meseci do godinu dana, provede na praktičnom radu u nekoj kompaniji. Onog momenta kada poslodavac reši da nekog ko je diplomirao zaposli, on već ima u potpunosti spreman kadar koji odmah može da uključi u proces rada.
Kod nas prava trauma nastaje tek posle diplomiranja zbog dugog čekanja na posao, a poslodavci, znajući ne funkcionalnost našeg obrazovnog sistema, često izbegavaju da prime nove radnike, jer znaju da ljudi koji su završili fakultete treba da prođu dug proces obuke da bi kompanija od njih imala onu korist i profit.
Drugo, kada pričamo o neusklađenosti potreba privrede i obrazovnog sistema, pored toga što školujemo kadrove za kojima nemamo potrebe, recimo Rudarsko-geološki fakultet stalno ima manjak zainteresovanih studenata, a to je upravo zbog toga što postoji taj sindrom fotelje koji je učauren u našem mentalnom sklopu zato što kod nas još uvek postoje zanimanja koja su prestižna i ona za koja se smatra da su manje prestižna, bez obzira što završiti Rudarsko geološko fakultet je i te kako prestižno i i te kako korisno.
Za kreiranje novih radnih mesta, pored ovih pitanja o kojima sam pričao i dobrog poslovnog okruženja i olakšica kod osnivanja preduzeća, procedura za plaćanje taksi, troškova za izdavanja dozvola itd, mislim da su veliki problemi ta naša politička lutanja koja smo imali u periodu od 1990. do 2000. godine kada smo izgubili korak sa tehničko-tehnološkom razvojem evropskih zemalja, kada smo izgubili u velikoj meri tržište i taj oporavak naše privrede i celokupnog našeg sistema će dosta dugo potrajati.
Što se tiče stope nezaposlenosti u Srbiji, ona je najizraženija tamo gde je najveće pražnjenje stanovništva i upravo su ekonomski razlozi uslovili imigracije stanovništva. Radi se o južnoj i istočnoj Srbiji, centralna Srbija, a najmanja stopa nezaposlenosti je u beogradskom regionu i ona je negde oko 23-24%.
Verujem da će Vlada uraditi ono što možda nisu uradile neke prethodne Vlade, a to je da će se naš obrazovni sistem prilagoditi potrebama privrede. Verujem da će se naći dobar model da će makar u javnim službama, makar u državnim ustanovama, oni najbolji studenti, koji završe fakultete sa najboljim ocenama, imati neku vrstu prioriteta u zapošljavanju.
Skoro je bio tekst o jednom studentu generacije na Hemijskom fakultetu, ocena 10,00, nekoliko godina traži posao. Ne može da ga nađe ni u državnoj službi, ni u privatnim kompanijama. Najnepopularniji korak – odlučuje se za odlazak u inostranstvo.
U Titovoj Jugoslaviji je u periodu od 1960. do 1980. godine 23 hiljade doktora nauka otišlo iz te zemlje zbog moralno-političke podobnosti i zbog ekonomskog stanja, a imali smo i hiljadu jednu neprijatnu situaciju. Znam za nekoliko inženjera iz kragujevačke fabrike automobila, koja se tada zvala "Crvena zastava", koji su sedamdesetih otišli u Nemačku. Radili su u nemačkim dobrim automobilskim industrijama. Zbog političkih uslova u to vreme, koji su vladali, imali su naloge tadašnjih javnih policijskih službi da kada vide prijatelje iz "Zastave" da moraju da odu i da pričaju da su uslovi rada kod nas mnogo bolji, da se na zapadu vrši eksploatacija na najgori mogući način itd. To jeste vreme koje je iza nas, ali sama činjenica je da je u velikoj meri najosnovniji uslov za dobijanje radnog mesta partijska knjižica u državnim i javnim službama, bez obzira o kojoj političkoj stranci se radi.
Sve dok ne budemo napravili taj sistem u kome će stručnjak da se bavi samo svojoj strukom, gde ćemo najboljima da damo šansu da se na najbolji način dokažu, onda će i država od takvog sistema imati najviše koristi. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Milorad Mijatović.

Poštovani potpredsedniče, poštovani potpredsedniče Vlade, meni je veliko zadovoljstvo da se ove dve konvencije Međunarodne organizacije rada nalaze pred ovim parlamentom. Za to ima više razloga. Prvi i osnovni razlog je da ove konvencije govore o socijalnom dijalogu, govore o tome da u rešavanju značajanih i krupnih problema moraju učestvovati poslodavci, sindikati i Vlada.
Namerno govorim poslodavci, sindikati, a Vladu stavljam na treće mesto, iz prostog razloga što Vlada mora da stvori okvir da bi se poslodavci i sindikalci između sebe dogovarali.
Na samom početku želim da naglasim da će SDPS podržati obe ove konvencije, iz prostog razloga jer one znače i mogućnost da se poboljšava zapošljavanje. Naravno, neće konvencije poboljšati zapošljavanje, ali će stvoriti okvir da se lakše i brže dođe do radnog mesta.
Socijaldemokratska partija Srbije, kao partija koja traži socijalno odgovornu državu, i to upravo socijalno odgovornu državu u ovim kriznim vremenima, će podržavati sve ono što će značiti da se dođe brže i lakše do novog radnog mesta. To znači ne samo da imamo jasno gde su otvorena radna mesta, već da Vlada, poslodavci, a samim tim i socijalno odgovorni sindikalci podržavaju mogućnost da se stvara razvoj i da se otvaraju nova radna mesta.
Zato mi nismo imali dileme, a nemamo ni sada kao Socijaldemokratska partija da podržimo "Južni tok", iz prostog razloga što će to značiti nova radna mesta, novu mogućnost zapošljavanja. Isto tako, podržavaćemo sve one programe, pa čak i tamo gde država daje značajna sredstva za podsticaj zapošljavanja, jer to znači nova radna mesta. Ovoj Srbiji, ovakvoj kakva je u ovim kriznim vremenima, treba novo zapošljavanje. Treba zapošljavati mlade ljude, posebno one o kojima smo ovde govorili, koje je moj kolega Čikiriz malo pre spomenuo, mlade ljude koji izlaze sa fakulteta, koji su spremni da rade, a u ovoj našoj zemlji nema novih radnih mesta. Zbog toga mi podržavamo ove konvencije i staćemo iza njih.
Ove konvencije impliciraju i neka druga značajna pitanja. Koleginica Savić je o njima govorila. Mogu samo da kažem sledeće. Iz krize u kojoj se nalazi Srbija izaći ćemo ukoliko budemo razvijali socijalno ekonomski dijalog. To znači socijalni dijalog, gde će biti ravnopravni poslodavci, sindikati i država. Lično smatram da socijalni dijalog u Srbiji još nije razvijen u onoj meri u kojoj je neophodan i u kojoj bi bio potreban za ova krizna vremena. Nije socijalni dijalog samo da učestvujete u Socijalno ekonomskom savetu, socijalni dijalog je i mesto i socijalno ekonomski savet gde svi partneri preuzimaju svoj deo odgovornosti za razvoj ove zemlje. Prema tome, iz toga se ne mogu isključiti sindikati, ni poslodavci, jer lako je napadati, ali dajte da budemo konstruktivni i da nađemo najbolja rešenja koja će nam dati jedan korak napred.
Jedno od ovih pitanja koja su ovde pokrenuta u vezi socijalnog dijaloga jeste i šta znači reprezentativnosti Socijalno ekonomskog saveta? Tu materiju rešava jedan drugi zakon, a to je Zakon o radu. Znamo da se Zakon o radu priprema, radi se o jednom veoma bitnom zakonu koji je krucijalan zakon. Prema tome, taj zakon mora dobro da se pripremi i svi socijalni partneri moraju učestvovati. Mislim da se sve razlike koje postoje, a vidi se i sada da razlike postoje, radi se i o fleksibilnom zapošljavanju i o mnogo drugih stvari, moraju na Socijalno ekonomskom savetu usaglasiti i tek onda da dođu pred Narodnu skupštinu. Socijaldemokratska partija će tada sa zadovoljstvom dati podršku tim izmenama i dopunama zakona, a nadam se da će se i one političke partije koje imaju u svom prefiksu "socijaldemokratske" usaglasiti i da ćemo upravo ovde pokazati šta znači biti socijaldemokrata u stvarnosti, a ne samo u rečima kada se govori o svetu zaposlenih, kada se govori o penzionerima. Smatramo da treba biti vrlo konkretan i malim pomacima ići napred ka boljem vremenu, a ne davati velike reči, a na kraju od toga ne bude ništa.
Bilo je naglašeno da u reprezentativnosti sindikata ima problema. Zaista ih i ima, ali se postavlja pitanje šta znači reprezentativnost sindikata? Prvo, treba se definisati šta znači biti član sindikata. Ne možemo uzeti neke članove koji su formalni, neke koji rade na pijacama ili nisu zaposleni, neke poljoprivrednike i ne znam ni ja koga staviti da su članovi sindikata i samim tim doći sa velikim brojem pristalica i reći – evo, mi smo sada reprezentativni. Smatram da reprezentativnost i sindikata, što je bolna tačka, a isto tako i poslodavaca treba jasno definisati. Nama su potrebni i jaki sindikati, udruženi, a ne razdvojeni, ali i jaki poslodavci koji će biti udruženi, koji znaju šta hoće, da odgovorno sednu i da se u okviru Socijalno ekonomskog saveta o tome razgovara. Ovako mi na sindikalnoj sceni imamo po nekad i razjedinjenost, različite interese, a različiti interesi sindikata u mnogim oblastima ne donose dobro, čak naprotiv, znatno pogoršavaju poziciju svojih članova.
Socijaldemokratska partija Srbije će se zalagati da se zaista i taj problem reprezentativnosti i sindikata i poslodavaca razreši, ali u skladu sa zakonom, sa zakonskim propisima, sa konvencijama Međunarodne organizacije rada, koji su tu jasni i precizni, i da nakon toga imamo i Socijalno ekonomski savet koji može i treba da radi u punom kapacitetu. Jako bih voleo i želeo da čak i u ovim konvencijama imamo ovde kao poslanici stavove Socijalno ekonomskog saveta, da li se oni slažu, ne slažu, šta bi promenili ili šta bi dopunili. Tada bi mi u parlamentu mnogo lakše i mnogo jednostavnije mogli da dignemo ruke.
No, u potpunosti verujem da će se dosadašnjim načinom kako se to rešavalo razrešiti, ali naglašavam – često je kod nas u Srbiji lakše napadati nego graditi. Lakše je razgrađivati nego nešto novo doneti, a posebno to izraženo na sindikalnoj sceni. I sam sam dugo vremena bio funkcioner sindikata i sad sam vezan za sindikat jer dolazim iz samostalnog sindikata koji je reprezentativan i gde nema nikakve dileme. Isto tako samostalni sindikat preuzima svoj deo odgovornosti za društvena dešavanja. On će biti i ostaje konstruktivan i to je ono što želim ovde u našem parlamentu da naglasim.
Podržavajući ove dve konvencije Međunarodne organizacije rada, isto tako očekujem od strane Ministarstva za rad i resornog ministra da ovi zakoni koji se najavljuju, Zakon o štrajku koji se već usaglašava, bolje je nešto mnogo usaglašavati i mnogo se dogovarati, pa tek onda da dođe na ovaj parlamentu, to očekujem, bar kako je meni najavljeno, do polovine ove godine, kao i onaj krucijalni zakon koji sam naglasio, a to je Zakon o radu koji moramo dugo usaglašavati, a između partija koje imaju socijaldemokratsku orijentaciju, mi već o njemu između sebe razgovaramo. Mislim da ćemo i u ovom domenu, kao poslanici u Narodnoj skupštini, u okviru odgovarajućih odbora, doći do onih rešenja sa kojima možda nećemo biti svi zadovoljni, ali će biti jedan kvalitetan korak napred.
Ovo naglašavam i zbog jedne druge činjenice, jer često imamo situaciju da se kritikuju zakoni koje donosimo. Polazim od stanovišta da je teško odmah sve brzo i lako promeniti. Vrlo teško je i prihvatiti reformski zahvat odmah, ali sam pristalica stava – korak po korak ka boljem rešenju. Polazim od toga, a to mogu da kažem i u ime vladajuće koalicije, da su zakoni koje smo do sada donosili bili bar za korak bolji od onih koji su bili ranije. Tu vidim ulogu i zadatak našeg parlamenta i ulogu i zadatak same poslaničke grupe Socijaldemokratske partije.
Na kraju ću reći da je veoma dobro da shvatimo da kao što je u politici broj glasova vrlo važan, to nas reprezentuje u parlamentu, tako je i u dokazivanju reprezentativnosti, broj članova jasno preciziranih u poslodavcima, u sindikatima znači njihovu reprezentativnost. To je alfa i omega svega onoga što radimo.
Na kraju da kažem, biću veoma zadovoljan da ovakvih zakona bude što više, na ovaj način podstiče Ministarstvo za rad da što više radi. Potrebno je jer je neophodno u ovoj našoj državi, u ovoj našoj zemlji, zakone koji će štititi one koji su zaposleni, koji će im omogućiti da mogu da rade i da žive od svog rada, to očekujem.
Zato podstičem Ministarstvo za rad, još jednom, da što bolje i kvalitetnije radi i da je što više tih zakona ove vrste ovde u našoj raspravi jer će to značiti da se ova zemlja okreće svetu rada, od onoga od čega se živi, a da ove velike političke teme ostavimo za kasnije. Rešićemo i njih, ako rešimo pitanje življenja, preživljavanja i pitanja da se može raditi, zaraditi i živeti od svoje plate. Zahvaljujem.

Zahvaljujem se.
Reč ima narodni poslanik Milica Vojić Marković. Izvolite.

Hvala gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, danas su pred nama dve konvencije - Konvencija Međunarodne organizacije rada broj 150 u administraciji rada i Konvencija Međunarodne organizacije rada broj 181. o privatnim agencijama za zapošljavanje.
Konačno smo u ovom mandatu Vlade dobili dva predloga koja imaju veze da se o njima zajednički objedinjeno raspravlja i to je dobra vest. Druga stvar, ovo su, što se DSS tiče, vrlo važna dva predloga zakona, ove dve konvencije i usvajanje ove dve konvencije, i stvarno mi je onako malo neprijatno kada vidim koliko poslanika jeste danas prisutno da govorimo o ovim zakonima.
Naravno, oblast rada i oblast zapošljavanja su vrlo ozbiljne teme. Mislim da je dobro da čujemo predstavnike svih političkih grupa jer danas u Srbiji, u kojoj ima skoro milion nezaposlenih, to kažu nezvanični podaci, preko 755 hiljada je zvaničan podatak, zaista je vrlo važno kada se u parlamentu nađu ovakve stvari i kada se o njima raspravlja.
Šta je zajedničko ovim konvencijama? Prvo, zajedničko je to što predstavljaju oblast rada. Drugo, zajedničko je to što su one utvrđene da o njima raspravljamo još Programom dostojanstvenog rada 2008. do 2011. godine, koji je usvojila prethodna Vlada. Za mene, kao poslanika, je stvarno vrlo čudno da prethodna Vlada može da govori o dostojanstvu rada. Vlada koja je ostavila 400 hiljada ljudi bez posla, u čijem mandatu su radili radnici kao u robovlasničkom periodu, danas se nešto mnogo vraćamo u istoriju, poslodavci koji nisu znali kako će izgledati zakon od danas do sutra i kako će izgledati budućnost njihove firme od danas do sutra, takođe nisu bili u mnogo bolje položaju, tako da prosto govoriti o dostojanstvu rada od 2008. do 2011. godine bi bio paradoks, što se tiče DSS. Treća stvar koja povezuje ove dve konvencije, one su se već nalazile u proceduri Narodne skupštine, već su bile u parlamentu, ali su zbog izbora tada povučene, pa se pokazalo da kada su u Srbiji izbori, ništa nije dovoljno važno da se nađe na dnevnom redu parlamenta.
Nešto bih prvo da kažem o Konvenciji Međunarodne organizacije rada broj 150 o administraciji rada. To je konvencija prilično opšteg tipa. Ona daje mogućnost državi da pojedine poslove iz oblasti rada prenese na neki drugi oblik, znači na neku nevladinu organizaciju, neku lokalnu samoupravu, mada se ovde uglavnom sve svodi na pitanje sindikata. Nekako su se sindikati prepoznali u ovome, ali i mi ostali koji smo konvenciju čitali smo prepoznali i pročitali da se o tome zapravo radi.
Prethodni govornici su zaista naglasili mogućnost svih problema koji će nastati kada su u pitanju sindikati, jer neke prethodne stvari nisu dogovorene. Ne postoje standardi. Ovde smo čuli, vrlo pažljivo sam slušala prethodne govornike, dva potpuno dijametralna stava o tome šta je reprezentativan sindikat, šta ga to čini reprezentativnim. Da li su reprezentativniji članovi ako su doktori nauka, nego oni koji su zaposleni na pijaci za tezgom? Znači, to su sve otvorena pitanja o kojima neko treba da se izjasni. Meni je drago da je gospodin Krkobabić, koga inače u Odboru ne viđamo, došao ovde pa da o tome možemo da dobijemo i neke konkretne odgovore.
Vrlo je važno kada podelite i date nadležnost nekome da govori i da donosi odluke u kreiranju politike rada, a da prethodno nismo utvrdili da li je on nadležan za to, da li je reprezentativan. Ne znam nijedan sindikat u Srbiji, ja koja sam posmatrač kao narodni poslanik nisam deo te sindikalne mreže, u bilo kojoj oblasti koji je za sebe rekao – ja nisam reprezentativan. Nemojte, molim vas, gledati to šta članovi mog sindikata govore. Znači, nemojmo da napravimo sada usvajanjem ovakve konvencije na ovakav način dar-mar u državi, a bojim se da je to upravo put kojim ćemo ući u to vrzino kolo. To jeste priča o ovoj prvoj konvenciji.
Sada ću se malo više baviti Konvencijom Međunarodne organizacije rada broj 181, o privatnim agencijama za zapošljavanje. Volim da čitam obrazloženja koja predlagač daje, to su videle moje kolege u prvom delu sednice, zato što se tu mnoge stvari i saznaju, ali se pročita i ono što, recimo, predlagač zaista misli o onome što predlažu narodnim poslanicima da usvoje.
Kaže predlagač da je cilj usvajanje ove konvencije potreba da se naše zakonodavstvo usaglasi sa zakonodavstvom EU, mada predlagač, da budem poštena, ne kaže da usaglašava, nego harmonizuje. Uz to nas obaveštava da su sve zemlje članice EU već ratifikovale ove konvencije i da su osnovni pravni principi ovog dokumenta već pretočeni u pravne propise EU. To je sjajno, samo ne vidim kakve veze ima sa Srbijom. Srbija nije članica EU, a ako ne ispoštujemo onaj fantastičan uslov da predamo KiM na tanjiru, neće ni biti. Prosto mi se čini da je ovo neozbiljan argument, zbog čega srpski poslanici treba da raspravljaju o ovome.
Zatim, konvencija govori i o organizovanju privatnih agencija za zapošljavanje. Ona kaže da su te agencije samo zapravo posrednici u zapošljavanju i da lica koja žele i traže posao nemaju nikakve finansijske obaveze u odnosu na ove agencije, nego da su zapravo poslodavci i agencije u toj vrsti odnosa, a da onaj ko traži zaposlenje je razrešen te obaveze.
Stvarnost u Srbiji je malo drugačija. Sličan primer koji je gospođa Savić navela, ja takođe mogu da navedem jer upravo je jedna od takvih agencija koje u Srbiji postoje dovela ljude u prilično robovlasnički položaj jer ih u nekom velikom periodu tera da polovinu svoje plate plaćaju toj agenciji koja im je našla posao.
Ima li Srbija zakonsku osnovu da prihvati ovakvu konvenciju? Ima, zaista. I Zakon o radu prepoznaje još iz 2003. godine ove elemente. Imamo i Zakon o osiguranju za slučaj nezaposlenosti, koji takođe prepoznaje ove elemente. Dakle, zakonsku regulativu imamo u tom obliku. Ima li Srbija već privatne agencije za zapošljavanje? Ima. Ima ih od 2003. godine, ima ih 50-ak i vrlo različito rade. Neke rade prilično u okviru onoga što im daje zakon, dakle, jesu posrednici, dok neke koriste taj prilično nejasan zakonski status i rade ovo što sam već navela. Dobro je ako se ovakva konvencija usvoji, samo u tome što će prilično uvesti red u rad ovih agencija.
Srbija ima još nešto. Osim što ima ove agencije, ima i jednu ogromnu službu koja se zove Nacionalna služba za zapošljavanje. Ta služba ima direkciju, dve pokrajinske službe, 34 filijale, 21 službu i više od 120 ispostava u svim okruzima u Republici Srbiji. Kada sve saberete, to vam dođe blizu 178 raznih oblika i raznih nivoa. Znači, s te strane imamo tu sjajnu veliku službu organizovanu, predstavljenu kao najsavremeniju, a sa druge strane imamo 755.442 građanina Srbije koji nemaju posao. Nešto je u neskladu, ili to samo meni izgleda. Kažem opet, ovo je zvaničan podatak, nezvaničan je mnogo veći.
Iako je Srbija u vrlo nezavidnom ekonomskom položaju, hajde da budem blaga pa da ne kažem da je na kolenima i da je pred dužničkim ropstvom, ova služba ima velike troškove i pretenduje da ima sve veće troškove jer sam pogledala troškove u prethodna tri budžeta, pretenduje da ima sve veće troškove, a sa druge strane ima zanemarljivo male učinke.
Pogledala sam kako izgleda jedan Izveštaj iz 2012. godine, gde je Nacionalna služba za zapošljavanje potrošila 30 milijardi dinara, i samo ću pogledati delove, samo za javne nabavke potrošila 981 milion. Šta su javne nabavke? Usluge održavanja foto-kopir aparata, izgradnja i održavanje objekata službe, tekuće održavanje zgrada, nabavku motornih vozila, nabavku klima uređaja, obuku za menadžerske veštine za zaposlene u službi, nabavku mobilnih telefona. Sad kad je već nabavila motorna vozila sad i pranje vozila, podnih obloga, nabavku zidnih apoteka.
Pored toga, pojavljuju se izvesna "Kuća hrane Lazarević", koja je dobila 348 hiljada dinara, gde su sprovedeni brojni pregovarački procesu bez objavljivanja javnog poziva. Za plate zaposlenih je utrošeno dve milijarde, 16 miliona za nagrade zaposlenim, 143 miliona za kancelarijski materijal i materijal za higijenu, za troškove putovanja zaposlenih 41 milion.
Sada, prema istim tim podacima iz iste te službe oni kažu da su 2011. godine, uz njihovu asistenciju, zaposlenje pronašlo 50 hiljada ljudi, a da je u prošloj godini uz njihovu veliku asistenciju pronašlo 25 hiljada ljudi. Nemojte da budete naivni, ja ne optužujem službu za stanje u državi, zbog toga što ne može da se nađe posao i zaista što se nešto vrlo teško otvara i otvaraju nova radna mesta. Ali, izvinite, gajiti sa jedne strane toliku službu, zaista je gajiti, jer vidite sa čim sve oni raspolažu, a sa druge strane dobijati ovakve efekte malo je čudno i za mnogo bogatije zemlje.
Moram da kažem još jednu činjenicu koja zaista svakako mora da zabrine sve narodne poslanike, naročito treba da zabrine Vladu i ovo je jedan vrlo poražavajući podatak da je u ovoj armiji od 755 hiljada nezaposlenih 200 hiljada mladih ljudi koji nisu zaposleni do 29 godina. To je stvarno vrlo ozbiljan problem za jednu zemlju kojoj trebaju mladi ljudi da se pripreme i da je vode. Ali, ako do 29 godina nisu uspeli da nađu posao i najveći broj tih ljudi je sa visokom školskom spremom.
Sledeća velika kategorija koja predstavlja problem državi u smislu što ne može da im obezbedi posao, jesu osobe sa invaliditetom, ali ne prolaze bolje i žene između 45 i 55 godina koje su ostale bez posla usled tranzicije. Znači, za njih je radni vek završen, one ne mogu da nađu posao. To su zvanični podaci, a procene govore da su ovi brojevi još drastično različiti i veći. Kažu podaci da u regionu samo BiH stoje gore od nas kada su u pitanju rad i zaposlenje.
Čemu su služili ovi podaci? Ne da pokažem da ja čitam, nego da pokažem koliko zapravo jeste sa jedne strane veliki problem ogromna armija nezaposlenih. Država koja ne zna šta će da se dogodi sa njenim penzionim sistemom koji će da padne zbog toga što imamo problem sa malim brojem zaposlenih u odnosu na nezaposlene i penzionere. Još gomila problema koja se uz to otvara, a sa druge strane služba koja kažem radi svoj posao, sjajno organizuje. Vidite, ima 178 razno raznih ispostava koje treba da žive.
Sad se ponovo vraćam na obrazloženje predlagača. Kaže – prioritet Vlade ostaje postizanje dva cilja. Privredni razvoj, to sam razumela, a drugo je kreiranje radnih mesta. Ne znam kako mislite da ih kreirate ali ako sam dobro razumela vi mislite da zapošljavate ljude, pa vas zato molim da to i napišete – želimo da zapošljavamo ljude, da otvaramo nova radna mesta. Kreiranje radnim mesta zvuči nekako tehnokratski i nije mu mesto u zakonima.
Da bi se to i postiglo, da bi zaista dobili privredni razvoj i zaposlenje ljudi, potrebna je reorganizacija institucija nadležnih za poslove rada. To je potpuno jasno. To uključuje da se reguliše i status ovih privatnih agencija za zapošljavanje i ponovo kažem, njihov posao se delimično reguliše i ovom konvencijom.
Kažete u sledećem pasusu obrazloženja – Srbija je obavezna da kao jedan o prioriteta donese i ratifikuje konvenciju međunarodne organizacije rada broj 181 o privatnim agencijama za zapošljavanje. To je jedna od milion stvari koje sam čula za svog mandata poslanika, šta je sve Srbija obavezna i šta su joj prioriteti. Ne znam samo kako se određuju te vrste prioriteta zato što ja mislim da je prioritet Srbije u ovom trenutku da zaposli ljude, pre svega mlade ljude i da pokuša da nađe za ove dve kategorije koje sam navela, osobe sa invaliditetom i žene od 45 do 55 godina, mogućnost da nekako iskoriste njihovu radnu i kreativnu energiju, a ne da kreira radna mesta i da joj je prioritet da prihvata ovo ili ono.
Imam jako mnogo primera raznih organizacija koje su praktično u prethodnom periodu od 2003 godine radile na razno razni način ulogu posrednika u oblasti rada. Jedna od njih, bez želje da reklamiram bilo koga, ali mi se dopada primer i mislim da ga treba istaći je jedno udruženje čije ime neću govoriti iz Novog Pazara. Dakle, iz dela Srbije koji je zaista imao jako mnogo problema i sa zapošljavanjem i sa investicijama i sa siromaštvom i sa svim ostalim.
Ta organizacija, recimo, je uspela da prošlog leta sprovede stručnu i solidno plaćenu praksu studenata iz Raške u Nemačkoj. To su u početku naravno, pošto su studenti visoko obrazovani građani, doduše do sada je radila i njihovo zapošljavanje, upravo posredništvom što je zakon obezbedio, ne nekim drugim odnosima, kao što su odnosi o kojima smo govorili gde se sklopi sa poslodavcem takva vrsta odnosa, da zaposleni, novo zaposleni plaća u nekih sledećih 50 godina 50% od svoje zarade. Namerno, karikiram jer se u tim odnosima nikada ne pojavljuje koliko godina će plaćati tu vrstu duga, otplaćivati tu vrstu duga, ali govorim o tome da je to problem koji inspekcije naše prilično ravnodušno gledaju i kažu ne znaju kakav je status tih organizacija.
To su neke osnovne stvari o kojima sam htela da govorim. Rekla bih još, kada su ovakve organizacije u pitanju to su dobri primeri, to su dobri modeli. Vidimo kako može da takva organizacija radi na zapošljavanju ljudi jer ova o kojoj sam sada govorila je model koji je zaposlio hiljadu ljudi, kažem, ovog trenutka samo sa visokom spremom, ali kažu da će još hiljadu sledeće godine zaposliti, naravno u Nemačkoj i zemljama EU, u Srbiji neće. Ne znam iz kog razloga. To su oni koji su kuvari, ili imaju neku srednju mašinsku struku ili slične stvari.
To je možda dobar primer ali je očigledno da kada takav primer navedete da postoji i onaj koji nije dobar primer, a to je onaj o kome govorim sa ovoliko mnogo reči zato što stvarno doživljavam, naravno opet kažem ne generalizujem. Imate i u Nacionalnoj službi za zapošljavanje ljudi koji rade svoj posao jako dobro i kvalitetno i oni koji nemaju ni motiv, nisu zainteresovani da rade u toj službi na način na koji to zaista i treba. Kada dovedete službu za zapošljavanje da ne zapošljava ljude, onda se ona ne može nazvati službom za zapošljavanje.
To su neke naše osnovne primedbe i opet kažem, što se nas tiče, vrlo važna oblast rada. Vrlo važno je zapošljavanje, o tome treba govoriti u parlamentu. Svako od nas iz različitih političkih partija ima različito mišljenje, neka se slažu, ali vas molim da razmislite o ulozi organizacija privatnih, zvaničnih, javnih, državnih, kakvih god i njihovim efektima rada. Efekt rada je jedino merilo na osnovu čega treba da neka organizacija ostane ili ne ostane aktivna. Hvala.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Vladimir Ilić.

Poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, svakako da usvajanje ove dve konvencije jeste zgodna prilika da se razgovara i o radu i o zapošljavanju. Želim pre svega kao neko ko se bavio profesionalno time, naime bio sam direktor Nacionalne službe za zapošljavanje i državni sekretar, da  kažem nekoliko reči o poslovima zapošljavanja, o ulozi privatnih agencija, ulozi Nacionalne službe za zapošljavanje, o tržištu rada i o nekim ključnim parametrima koji se tiču ove problematike.
Uvek je sporan broj nezaposlenih lica i uvek se vodi polemika oko toga koliko je zapravo nezaposlenih lica u Srbiji. Ta cifra se kreće oko milion nezvanično a zapravo nije tako. Čak mislim da je mnogo manje važno koliko je stvarno nezaposlenih lica u Srbiji i koliko zapravo ljudi radi u Srbiji.
Zvaničan podatak Nacionalne službe za zapošljavanje koje evidentira ona lica koja se prijavljuju njoj, kaže da je u ovom trenutku na njenoj evidenciji 761.000 nezaposlenih lica od kojih svi oni ne traže posao, ali velika većina da. Mnogo je tu onih koji se prijave da bi ostvarili neko drugo pravo iz oblasti socijalne zaštite ili nešto šta je uslovljeno statusom nezaposlenog lica, a da zapravo ne traže.
Jedini pravi podatak o broju nezaposlenih daje tzv. anketa o radnoj snazi koju radi Republički zavod za statistiku, i po pravilu ova cifra je daleko manja od broja nezaposlenih koje je evidentira Nacionalna služba i ona se kreće negde između 550 i 600.000 ljudi.
Pošto sam već napomenuo da je daleko, po mom mišljenju, važnije ko u Srbiji radi, to se uvek drži nekako po strani i ja ću malo veći akcenat staviti na to da i na taj način pokažem šta je, između ostalog, i dodatni problem tržišta rada u Srbiji.
Dakle, u ovom trenutku u Srbiji radi negde, ovo su grube cifre nisu precizne, oko 2,3 miliona ljudi, s tim što negde preko oko milion i 650 hiljada ljudi su oni na čije se zarade plaćaju porezi i doprinosi, odnosno obračunavaju.
Dakle, postoji jedna razlika značajna koja se naravno može objasniti zbog čega je to tako, a kada se uđe u strukturu onih koji rade u Srbiji videće se da je to zapravo jedan od ključnih problema u našoj zemlji.
Ko u Srbiji radi? Za platu kod privatnih poslodavaca radi svega negde oko 850.000 ljudi i zapravo ovo je ono što je poželjno na tržištu rada, ova cifra treba da bude što je moguće veća.
Nažalost, ona nije zavidna, praktično tih 850.000 ljudi na neki način izdržava čitavu populaciju i sve ono što zovemo državom, socijalom i svim ostalim. Oko 600.000 ljudi radi u javnom sektoru i državnoj administraciji, to je takođe gruba cifra ali je vrlo približna. Oko pola miliona radi direktno ili indirektno u poljoprivredi ili kao vlasnici domaćinstva ili kao pomažući članovi i negde prema procenama između 300 i pola miliona ljudi radi u sivoj i crnoj zoni, neki od njih privremene poslove, neki u kontinuitetu i imamo negde oko 300.000 preduzetnika.
Dakle, ono što je ključni problem tržišta rada u Srbiji jeste ta struktura onih koji rade. Imamo isuviše veliki broj zaposlenih u javnom sektoru i to je ono što opterećuje poslodavce, privatni sektor pravi ozbiljne probleme na tržištu rada jer, ako imate situaciju da je javni sektor na tržištu rada daleko atraktivniji, što je očigledno, masa nezaposlenih ljudi više teži da se zaposli u javnom sektoru, nego u privatnom. Prosečne zarade u javnom sektoru su za 20% više nego u privatnom sektoru. To sve otežava da se promeni ova nepovoljna struktura u kojoj svega oko 850.000 ljudi radi za platu kod privatnih poslodavaca.
Postavlja se jedno pitanje kako da uvećamo broj onih koji rade u Srbiji? Možda postoje jednostavni odgovori, ali ne postoje jednostavna rešenja. Najlakše je reći, to je politička fraza, treba otvarati radna mesta.
Postoji jedan paradoks i to je jedan od problema, zvuči neverovatno, ali je istinito. Ukoliko bi Srbija uspela da u toku sutrašnjeg dana otvori pola miliona radnih mesta, zaposlilo bi se svega 150.000 ljudi. Ukoliko bi se kojim čudom u Srbiji otvorilo pola miliona radnih mesta, koliko ima nezaposlenih, nešto više od toga, mi ne bismo uspeli da popunimo ta radna mesta, popunili bismo svega oko 150.000 ljudi i tu leži još jedan ozbiljan problem tržišta rada u Srbiji, a to je, gospodine Čikiriz je o tome govorio, ta neusaglašenost, potreba na tržištu rada za radnom snagom i onoga sa čime raspolaže naša radna snaga, odnosno nezaposlena lica.
Šta to zapravo znači? Zvuči vam neverovatno, morali bismo da uvezemo 350.000 radnika u takvoj jednoj hipotetičkoj situaciji.
To nije realno i to se neće desiti, ali je to pokazatelj da mi ozbiljno moramo da se vratimo unazad i da vidimo šta je sa našim obrazovnim sistemom, kakve on kadrove produkuje i kako da prevaziđemo taj jaz između potreba tržišta rada i onoga što imamo kao rezultat u obrazovanju.
Svi smo svesni toga da imamo ozbiljnih problema i u finansiranju obrazovanja i da je nedovoljno izdvajanja ispod 1%, bar za visoko obrazovanje i da tu nije nimalo lako rešavati te probleme. Kada pogledamo strukturu nezaposlenih, imamo ozbiljne probleme. Neko je spomenuo da je 200.000 mladih ljudi na evidenciji i to je tačno. Stopa nezaposlenosti je dvostruko veća u odnosu na ostali deo populacije, više od 45% mladih ljudi je nezaposleno, ali postoji još jedan podatak koji potkrepljuje ono što sam maločas govorio, više od 50.000 mladih ljudi na evidenciji Nacionalne službe je funkcionalno nepismena.
Prosto neverovatno, ili ima samo osnovnu školu ili nema nikakvo obrazovanje, niti bilo kakvu kvalifikaciju.
Ne bih sada o starosnoj strukturi, pola je pola, nešto je više žena, čini mi se 53% na evidenciji Nacionalne službe i ono što se dešava na tržištu rada koje nije statično kao što se stiče utisak, jer vi u periodu od četiri ili pet godina imate konstantan broj nezaposlenih lica na evidenciji Nacionalne službe i kreće se oko 750.000 ljudi, zvučaće vam neverovatno, ali imali smo 913.000, 2006. godine koja se smatra prosperitetnom.
Hoću da kažem, taj pokazatelj ne mora puno da nam govori. Šta je ono što je loše? Loše je što ljudi gube posao u Srbiji, njih je, i to je tačan podatak, negde oko 400.000 u prethodnom periodu, od kako je nastupila ekonomska kriza, vrlo teško moglo da se vrate na tržište rada, pa se i dešava takva paradoksalna situacija da je taj broj na evidenciji uvek isti, oko 750.000, a na drugoj strani imate ljude koji gube posao.
Ti ljudi koji gube posao se ne vraćaju na evidenciji, već neki ili odlaze u penziju ili odlaze sa tržišta rada, zbog toga što nisu u poziciji da traže posao, niti imaju šansu na samom tržištu rada, ili zbog godina ili kvalifikacija i čitavog niza drugih razloga. Ta situacija jeste vrlo kompleksna i kada se radi o zapošljavanju i o toj problematici, čini mi se da je potrebno da se tu svaka politizacija skloni u stranu.
Ovo je zaista najveći problem Srbije u ovom trenutku i njemu treba pristupiti ozbiljno bez pretenzija, da bilo ko koga optužuje zašto je to tako. Postoji čitav niz objektivnih razloga, ali postoje, naravno, veoma subjektivni razlozi, veoma velika odgovornost svih Vlada koje su bile u Srbiji, počev, evo, da kažemo 5. oktobra do danas. Naravno, ekonomska kriza je odigrala značajnu ulogu, ne samo u Srbiji već u čitavom svetu. U ovom trenutku, u svetu je više od 55 miliona nezaposlenih ljudi. Gotovo da se udvostručila stopa nezaposlenosti u svim zemljama Evrope, u nekim i više nego dvostruko. Taj rashod kod nas nije mogao da bude tako dramatičan, jer smo mi inače imali veliki broj nezaposlenih ljudi.
Dakle, tržište rada je dinamično. U svet rada ulaze i izlaze ljudi, od prilike kao u super – marketu, ne radi se o jednim te istim ljudima. Sada inače nisam planirao baš da se javim ni kao šef poslaničke grupe, ali me je prethodna diskusija naterala na neki način na to. Želim da kažem nešto i o Nacionalnoj službi za zapošljavanje.
Ima nesrećno ime i zbog tog nesrećnog imena ljudi često mešaju neke bitne stvari. Nacionalna služba nikada nikoga nije zaposlila, niti će zaposliti osim onih koji rade u samoj nacionalnoj službi. To pogrešno shvatanje, delimično iz neznanja, neobaveštenosti ili zbog samog imena, navodi ljude na takve zaključke, da kažu – pa koga su oni zaposlili? Ja kažem odmah – nikada nikoga, niti će.
Znači, ljude u Srbiji i svuda u svetu zapošljavaju poslodavci. Nacionalna služba posreduje u tom zapošljavanju i ja mogu sa ponosom da kažem da je ta nacionalna služba jedna od najboljih institucija u ovoj zemlji, ne iz razloga što sam ja radio u njoj. Još pre toga, i od 2000. godine na ovamo ona ima jednu konstantnu u kvalitetu i razvoju i mogu da vam kažem da ima i na međunarodnom planu ozbiljnih pohvala za svoj rad, prilično je uređena.
Istine radi, izneću vam podatak da se preko Nacionalne službe zapošljavanja svake godine zaposli između 50 i 70 hiljada ljudi, uz direktno posredovanje te iste nacionalne službe. Nažalost, mnogo veći broj ljudi gubi posao, pa taj efekat nije onakav bi se očekivao. Pred sobom imam i zvanični podatak koji kaže da je u 2012. godini, evo piše, zapošljavanje sa evidencije Nacionalne službe 205 hiljada ljudi, pa bi to nekome zvučalo neverovatno, da je toliko zaposlila Nacionalna služba. Nije, jer se ovde broje i oni ugovori koji se obnavljaju na tri meseca, na šest meseci, pa bi onda taj podatak bio nekorektan. Ono što je posledica direktnog zapošljavanja i posredovanja Nacionalne službe, jeste cifra između 50 i 70 hiljada u zavisnosti od godine do godine, što nije zaista malo.
Što se tiče troškova i rashoda Nacionalne službe, i tu moram da kažem da cifra kada vi kažete - 30 milijardi ili više, zvuči zaista impresivno, ali kada se vidi struktura, radi se zapravo o novčanoj naknadi koja je, čini mi se 80 ili 90% te sume, nešto što su aktivne mere zapošljavanja, čini mi se da je na nivou oko pet milijardi. Naravno, svaka institucija, pa i Nacionalna služba mora da ima troškove koji se tiču održavanja svih sistema, pa i fotokopir aparata i automobila, i svega ostalog. Zaista ne ulazim u to da li su ti rashodi iznad nečeg što je prosek manji ili veći, ali su nužni i neophodni.
Kada neko kaže da Nacionalna služba za zapošljavanje, koja zaista definitivno mora da promeni ime, ne radi dobro svoj posao i kada neko okrivljuje Nacionalnu službu zašto se ljudi ne zapošljavaju, to vam je isto kao kada biste okrivili babice što se u Srbiji ne rađaju deca. Dakle, tu su pomešane stvari. Nisu babice krive, nego se zna ko je odgovoran za tako nešto.
Što se tiče broja zaposlenih u Nacionalnoj službi, jedna je od retkih institucija, sticajem okolnosti to znam, koja je smanjila broj zaposlenih. U momentu kada sam preuzeo Nacionalnu službu bilo je tačno 2.340 zaposlenih, u trenutku kada sam izašao iz nje bilo je 1.980. Dakle, Nacionalna služba je smanjila broj nezaposlenih. Prema tom parametru kada uporedite, a to se gleda i to je za međunarodna poređenja, 750 hiljada nezaposlenih na dve hiljade zaposlenih u Nacionalnoj službi, to je više od, čini mi se, tri i po hiljade nezaposlenih lica po jednom zaposlenom. To je daleko ispod i evropskog proseka i nečeg što tu službu čini optimalno efikasnom.
Znači, standard u Evropi od 800 do 1.200 nezaposlenih maksimalno po jednom. Dakle, ta Nacionalna služba bi morala da ima bar trostruko više ljudi da bi bila na nekom evropskom nivou. To nije realno, to nije ni moguće, pa u tom smislu ne insistiram, ali kažem da je broj nezaposlenih smanjen.
Takođe, mogu da kažem da sam i kao direktor poreske uprave zatekao 8.200 ljudi kada sam došao 2004. godine. Kada sam napustio poresku upravu, broj je bio 6.800. Dakle, i ta institucija se smanjila za 15% što se tiče broja zaposlenih. Dakle, dao sam i lični doprinos smanjenju administracije i broja zaposlenih u javnim službama. Čini mi se da ne postoji ni jedna služba osim ove dve, možda grešim, koja je tako dramatično smanjila broj nezaposlenih.
Na kraju, želim da kažem šta je zapravo rešenje. Ono nije kratkoročno rešenje za nezaposlenost, jeste pre svega izmena odnosa prema radu, naravno koja podrazumeva i promene u Zakonu o radu, da idu u pravcu liberalnijeg zakonodavstva. Dakle, nama treba jedan liberalniji Zakon o radu, fleksibilniji u smislu lakšeg otpuštanja i lakšeg zapošljavanja ljudi. Sve zemlje koje imaju liberalno radno zakonodavstvo, imaju niže stope nezaposlenosti.
Nama treba ozbiljna promena obrazovnog sistema i ozbiljna reforma koja bi mogla da odgovori na ove paradokse i na ova nepoklapanja na tržištu rada. Čini mi se da ova vlada i sve buduće vlade moraju najozbiljnije da shvate da bez dobrog obrazovnog sistema, bez prognoza na tržištu rada, koje su takođe jedna od funkcija koja je u razvoju, i to je dobro što se razvija u Nacionalnoj službi, mi ne možemo da prevazilazimo. Potreban nam je poslovni ambijent, privlačenja investitora i sve ono o čemu pričaju investitori i šta nam sugerišu partneri iz Evrope.
Dakle, čitava Vlada i čitavo društvo mora da radi u tom pravcu da stvorimo preduslove da se otvore radna mesta i samo tako ćemo učiniti i ovu službu još efikasnijom i naravno, rešiti probleme hiljada, stotina hiljada, onih koji danas u Srbiji čekaju posao. Hvala.

Hvala.
Reč ima gospođa Milica Vojić Marković, vi verovatno želite repliku na izlaganje, mada vas nije prozvao lično. Izvolite.