Zahvaljujem.
Poštovana predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, članovi Visokog saveta sudstva, poštovane koleginice i kolege, pokušaću da vam se obratim na malo drugačiji način. Naime, smatram da je neophodno i zbog građana koji nas posmatraju, premda je moja vokacija upravo ta, ustavno pravo, da se pozabavimo onim čime se danas zaista i bavimo, a to znači sprovođenjem jedne odluke Ustavnog suda.
Ima dosta mistifikacija u odnosu na to šta je Ustavni sud, kakve su njegove odluke, otkuda potreba da se one izvršavaju itd. Zato osećam potrebu da se zbog svog dugogodišnjeg iskustva u bavljenju ovim stvarima obratim građanima Srbije i da zbog toga pokušam da pojasnim o čemu se u stvari radi.
Dakle, šta je to Ustavni sud? Kakva je to vlast? Kako se ona definiše? Ustavni sud je jedna vrlo specifična vlast. Ona je hibridna po svojoj prirodi, pravno-politička vlast, ali svakako ne i četvrta vlast koja se ostalim autoritetima u državi, kakve su zakonodavna, izvršna i sudska vlast, može nametati kao neko ko je autoritet koji može uticati na njihove nadležnosti.
Ono što je činjenica, to je da je Ustavni sud organ koji odlučuje o ustavnosti zakona, pored ostalih svojih nadležnosti, a u ovom konkretnom slučaju to nas danas interesuje. Kao takav i on je organ koji mora biti pod samim Ustavom.
Dakle, Ustavni sud nije vlast koja se nekome nameće, on je prosto prirodni instrument za uravnoteženje vlasti, triju osnovnih vlasti – zakonodavne, izvršne i sudske. U tom smislu on ne predstavlja autoritet koji nam se nameće iz nekih metafizičkih razloga. Postojanje potrebe da se usklađuje pravni poredak i da se konstantovane neustavnosti uklanjaju iz pravnog poretka je nesporno.
Ono što je u ovoj stvari kojom se danas bavimo sporno, jeste činjenica kako ćemo postupiti i kome se Ustavni sud u stvari obraća. Ustavni sud to kaže lepo sam. Ako pogledate malo pažljivije, interesantno je da niko taj deo ustavne odluke Ustavnog suda nije pomenuo. Kaže da je, oglašavajući neustavnost člana zakona o kome danas govorimo, član 102. stav 5, pravna primena osporene odredbe zakona u potpunosti iscrpljena prvim izborom predsednika Vrhovnog kasacionog suda. Znači, time sam Ustavni sud kaže da je primena ove norme već konzumirana. Dakle, nastala je jedna pravna situacija koju valja pravno urediti i koju treba na pravni način pokušati razrešiti.
Ono što je takođe veoma značajno jeste da se Ustavni sud u stvari obraća nama, Narodnoj skupštini. Dakle, on se obraća donosiocu zakona i kaže – doneo si odredbu zakona koja je neustavna. Organ koji mora da postupi po ovome jeste Narodna skupština, a ne, uz dužno poštovanje, Visoki savet sudstva, ni njegovi članovi, a ponajmanje njegov član po položaju, uvaženi gospodin ministar, utoliko pre što je i preminentni pripadnik izvršne vlasti.
Šlagvort mi je u stvari dao sam ministar u svom uvodnom izlaganju. Vrlo pažljivo sam ga slušala, on je rekao da smatra da je pravno nelogično raspravljati o odluci Ustavnog suda. To nikako ne može biti stvar, pogotovo u ovom slučaju kada je naš ustavni sud nesporno sud koji retko obavlja svoju funkciju kao takozvani aktivni sud.
Dakle, pravi ustavni sud, a to će nesporni autoriteti ustavno-pravne nauke reći, je onaj koji ne samo da tumači odluke zakona i razmatra zakone u odnosu na to jesu li u skladu ili su u neskladu sa Ustavom, nego pokušava da i dalje tumači i razvija pravo kako bi ono funkcionisalo kao jedinstveni organizam. Ustavni sud se na to nije odlučio. Zašto on ne obavlja svoju ulogu stvaralački kreativnu, o tome možemo raspravljati. Zašto je ta kreacija Ustavnog suda negde izostala i koji su razlozi, takođe za ovu raspravu danas nije preterano važno.
Ono što je važno, to je da se primena ove norme na neki način konzumirala i samom činjenicom izbora prve predsednice Vrhovnog kasacionog suda i da je utoliko potreba da se iznađe pravno-logično rešenje nešto što je utemeljeno i u samom Ustavu i u zakonu, na šta bih ja gospodinu ministru posebno ukazala pažnju.
Ono što je takođe značajno, to je da ne treba da imamo nikakve mistifikacije ni kada je u pitanju iznalaženje razloga, pravnih osnova i slično za određena postupanja. Tu sad možemo da se na neki način takmičimo u tome ko je veštiji, ko je skloniji vratolomijama i akrobacijama. Ja lično tome nisam sklona. Smatram da su rešenja koja su najjednostavnija ujedno najčešće i pravno najčistija.
Pošto se Ustavni sud obraća Narodnoj skupštini, onda je bilo jasno da ćemo ili pokušati da krenemo u neko novo iniciranje promene zakona ili nekim drugim putem. Zašto to ne nazvati i razrešenjem? Od toga ne treba bežati.
Ova akrobatika koja govori o prestanku funkcije i naročito pozivanje kao pravni osnov, recimo, između ostalog to mi je upalo u oči, na član 202. Poslovnika Narodne skupštine, koji ste, gospodine ministre, citiram, nazvali svojevrsnim procesnim zakonom, nadam se da je omaška u pitanju, jer se nikako ta vrsta pravnog akta ne može nazvati procesnim zakonom, i ova poslednja argumentacija koju ste neposredno pred pauzu izneli, gde ste naveli član 154. Ustava i rekli da, pored ostalog, ako već pokušavamo da raspravljamo o tome može li se raspravljati o prestanku funkcije predsednika Vrhovnog kasacionog suda na ovaj način, učestvuje u postupku. Kao što i sami znate jer ste pravnik, postupak ima više faza, jedno je iniciranje, a sasvim nešto drug tok postupka. Samo toliko oko tih proceduralnih primedaba.
Ono što je za mene značajnije to je zašto biste morali ovim pravnim putem, koji bi bio logičan i ujedno nesporan, da se pozabavite i iz političkih razloga? Dakle, ne treba od toga pobeći. Ako ne bežimo i od činjenice da je Ustavni sud pravno-politički organ koji je po svom načinu delovanja par ekselans pravni organ, ali je po efektima svoga delovanja par ekselans politički organ, jer se meša u ono što je uređenje vlasti, onda mislim da je i za vas politički veoma nužno da se pozabavite tim pitanjem kako pronaći adekvatne pravne načine, ne ulazeći u vaše političke inspiracije, ambicije i slično.
Ako je vaša ambicija, u koju ja zaista verujem, da je potrebno nastaviti sa reformom pravosuđa, čak je i revidirati, o tome ste više puta u javnosti govorili, zašto da ne? Ali, da li je pravi način personalna obnova ili neka vrsta strukturne obnove, institucionalne obnove, kojom će na neki način prestati sa tim pritiscima na sudsku vlast. Dokle sa politizacijom sudstva? Dokle se ti eksperimenti mogu izdržavati? Dokle uopšte to sudstvo može više da izdržava? Zašto nova ishitrena rešenja? Zašto ponovo novi postupci i propisi?
Mislim da je krajnje vreme da se svi na neki način zapitamo je li vreme da izvršna i zakonodavna vlast, a to smo i mi ovde, na neki način odustanemo od prakse pritiska na sudske organe. Pri čemu, moram da kažem, bi ti sami sudski organi na neki način morali da pokažu način da se tim pritiscima odupru. Ja to još uvek, takođe, ne vidim.
Ono što je takođe značajno, a to je da se iz čitave slike gubi nešto što je, da kažem, ne samo strukturna, personalna obnova. Gde ćete naći toliki silni novac? Kako otvoriti budžet za sve te stvari koje se sada otvaraju? Dakle, gde su humani resursi koji mogu da odgovore na te neverovatne potrebe koje postoje, kada je u pitanju naš sudski sistem?
Ono što se ovde veoma retko pominje ili ga neretko pominju samo članovi opozicije, najčešće upravo LDP, a to je - kako prevazići ovu stvar, ovolike defekte koji u stvari proizilaze iz samog teksta Ustava, zašto to kriti? Kako bez temeljne revizije ustavnog sistema mi na ova pitanja uopšte možemo da počnemo da odgovaramo?
Verujem, duboko verujem, da smo svi zainteresovani da se ovim pozabavimo na ozbiljan način. Zaista mislim da razvijati pravo u svrhu politike, jer je to život koji svi živimo, ne može biti ništa važnije za sve nas, bilo kojoj političkoj stranci ili načinu mišljenja da pripadamo. Prosto smatram da je neophodno i sa ove strane i kao neko ko se bavi ustavnim pravom, da vas pozovem da se ne krene putem otklanjanja neprava nepravom.
Dakle, debatovati o nečemu što je pitanje Ustava, primene Ustava, primene ustavno-sudskih zakona, karaktera ustavno-sudskih odluka, sve ono što se u stvari čini kako bi se pravo dalje razvijalo je debata koja je više, čini mi se, nego ikad potrebna u ovom društvu, u kojem politička vlast ima snažnu i potpuno neskrivenu tendenciju da instrumentalizuje pravdu i u svakom slučaju dovodi u neposrednu opasnost, bez obzira na istaknute dobre namere, u koje ja, prima facije, nisam sklona čak ni da sumnjam. Zahvaljujem vam se.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Dubravka Filipovski. Izvolite.

Hvala.
Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, uvaženi narodni poslanici, pred nama je danas zajednički jedinstveni pretres o predlogu četiri odluke i predmet interesovanja i rasprave narodnih poslanika danas u parlamentu je samo uglavnom Predlog odluke o prestanku funkcije predsednika Vrhovnog kasacionog suda.
Što se NS tiče, samo kratko želim da kažem da su za NS uvek bile i uvek će biti odluke Ustavnog suda obavezujuće. Za nas ovaj predlog odluke o prestanku funkcije predsednika Vrhovnog kasacionog suda nije političko pitanje. Pre svega ću se u svom izlaganju osvrnuti i istaći značaj Rezolucije 1325, koju ona ima i nadzornu ulogu parlamenta, koja je vrlo važna u njenoj daljoj implementaciji.
Mislim da je Srbija, posle prihvatanja Rezolucije 1325 i izrade Nacionalnog akcionog plana, sa nadzornom ulogom i sastavom komisije koji je predložen, otišla korak dalje. Smatram da ne smemo da zaboravimo činjenicu i da treba da ukažemo da su rezolucije UN, a posebno Generalne skupštine, neobavezujuće prirode, da je njihov osnovni cilj da se postigne opšta saglasnost o pojedinim pitanjima, da one nemaju snagu da nateraju ni jednu zemlju da bilo koju njihovu rezoluciju prihvati jer odluke koje donose nemaju pravo na obaveznost. Dakle, možemo da govorimo samo o dobroj volji i želji jedne države da odgovori na prepreke date u samoj rezoluciji.
Srbija je pokazala i dobru volju i želju i razumela poruku UN kada je prihvatila Rezoluciju 1325 i izradila Nacionalni akcioni plan i krenula u njegovu primenu. To smo uradili pre mnogih zemalja i time treba da se ponosimo, ali izgleda da nemamo naviku da u prvi plan stavljamo nešto što je dobro. Ne mogu a da ovom prilikom ne iznesem podatak da smo mi bili u prvih 17 zemalja u svetu koja je donela akt za implementaciju. Zahvaljujući NAP-u i pre toga prihvatanju ove Rezolucije, danas imamo jednu potpuno drugačiju sliku u Srbiji, imamo prve žene oficire u vojsci i policiji koje nas predstavljaju i u mirovnim misijama.
Posebno treba istaći da je Rezolucija 1325 istakla jednu novu ulogu žene u sistemu bezbednosti i omogućila joj da bude aktivan činilac u uspostavljanju stabilnosti i bezbednosti jedne zemlje. Bez bezbednosti ni jedno ljudsko biće ne može da bude slobodno. S druge strane, ohrabrila je mnoge muškarce i žene da hrabro progovore o nasilju, o trgovini ljudima, o diskriminaciji uopšte i na neki način je naterala i obavezala i mnoge važne državne zvaničnike u svetu da kažu o ovoj temi. Posebno bih ukazala na značaj bivše premijerke Kanade Kim Kembl, koja je među prvima ukazala da žene i deca čine većinu onih koji su pogođeni oružanim sukobima.
Mislim da je veoma bitno prihvatiti činjenicu da su u postkonfliktnim periodima žene velika podrška u stišavanju i snižavanju tenzija i da je jednako učestvovanje muškaraca i žena važan način prevencije i rešavanja konflikata i promovisanja kulture inkluzivnog i održivog mira. Ali, od 1992. godine, pa do današnjeg dana, u mirovnim procesima u svetu učestvovalo je svega 14% žena, iako 52% žena čine svetsku populaciju.
Primenom Nacionalnog akcionog plana, povećava se vidljivost žena u sektoru bezbednosti, ojačava se njihova uloga u reformskih procesima i podržava se angažovanje žena u bezbednosnim strukturama na lokalnom, nacionalnom i regionalnom nivou.
Po mom mišljenju, jedan od najvećih uspeha u sprovođenju NAP-a je što je uspostavljena međuresorska saradnja i komunikacija između različitih institucija, kao i to što je formirana većina tela i mehanizama za sprovođenje NAP-a. završiću sa konstatacijom da je vrlo važna uloga ženskih organizacija civilnog društva i nezavisnih institucija u procesu sprovođenja NAP 1325 i da očekujem da će Komisija, u okviru svoje nadzorne uloge, raditi na daljoj primeni ove rezolucije, da će u okviru svojih nadležnosti dati značajan doprinos reformi sektora bezbednosti, ali i da će nastaviti sa uključivanjem što više žena u važna pitanja bezbednosti. Hvala vam.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Nenad Konstantinović. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre, članovi Visokog saveta sudstva, dame i gospodo narodni poslanici, siguran sam da će ovaj dan biti upisan u našoj istoriji kao dan kada je u Srbiji srušena demokratska država, demokratska država koja je zasnovana na podeli vlasti.
Vi imate mogućnost da sprečite to, tako što današnjim diskusijama bi mogli da pomognete vladajućoj većini da ne izglasa jednu malo je reći skandaloznu odluku, odnosno jedan skandalozni predlog i nezakonit predlog koji smo dobili od Visokog saveta sudstva. Prosto ne mogu da verujem da je vladajuća većina dozvolila i da svi mi ovde dozvoljavamo da se u Skupštini Srbije raspravlja o predlogu koji dolazi od neovlašćenog predlagača.
To nikad nije moglo u Skupštini Srbije. To ne može po Poslovniku. Dakle, Visoki savet sudstva nema zakonsko ovlašćenje da predloži prestanak funkcije predsednici Vrhovnog kasacionog suda i takav jedan predlog je morao da bude odbačen i nije mogao da se raspravlja u Skupštini Srbije.
Naravno, očigledno da vladajuća većina smatra da može da se smeni predsednica Vrhovnog kasacionog suda na inicijativu ministra pravde, dakle na inicijativu izvršne vlasti i očigledno da smatrate da je to normalno.
Zbog građana ću objasniti zašto to ne može po zakonu, zašto to ne može po Ustavu i zašto jedan ovakav predlog o kome mi raspravljamo je nezakonit. Dakle, Visoki savet sudstva nema prava po zakonu o Visokom savetu sudstva da predloži prestanak funkcije predsednice Vrhovnog kasacionog suda.
Funkcija predsedniku Vrhovnog kasacionog suda može da prestane na njegov lični zahtev i tada Skupština odlučuje o tom prestanku, može da prestane ukoliko joj prestane sudijska funkcija i tada Skupština utvrđuje prestanak funkcije, može ukoliko ne daj bože, umre ili izgubi poslovnu sposobnost i može da se vodi postupak razrešenja.
Visoki savet sudstva je ovde nama naglasio da se ne radi o postupku razrešenja, da mi ovde ne odlučujemo o razrešenju. Dakle, nemoguće je da dođemo u ovu situaciju kojoj se mi danas nalazimo, a da na najgrublji način ne budu pregaženi i Ustav i zakon.
Zašto je ovo očigledno bilo potrebno? Ovo je bilo potrebno da se uvede u praksu u ovoj državi, da kada se promeni vlast i kada se promeni ministar pravde, on može preko Visokog saveta sudstva da traži prestanak funkcije predsednika Vrhovnog kasacionog suda, jer mu se ne sviđa, a da se za to navedu navodno neki drugi razlozi.
Svi imamo dovoljno mašte da možemo da zamišljamo kako bi to moglo da se dešava i ko koga zašta da optužuje, a da mi ovde menjamo, kao zakonodavna vlast, nekoga ko je na čelu sudske vlasti.
Ukoliko donesemo jednu ovakvu odluku, slobodno možemo da kažemo da je završeno sa nezavisnošću pravosuđa i nezavisnošću sudstva u ovoj državi.
Pokušali ste da se sakrijete iza Odluke Ustavnog suda Republike Srbije, samo javnost radi, građana radi.
Odluka Ustavnog suda Srbije odnosi se na član 102. stav 5, kao što je i Veroljub Arsić rekao, predsednica izabrana na osnovu člana 144. stav 1. Da li primećujete razliku u brojevima. 102. stav 5. a ona je izabrana na osnovu člana 144. stav 1. piše u "Službenom glasniku", objavljeno u "Službenom glasniku", sada se izmišlja kako je falsifikovan "Službeni glasnik".
Veroljub Arsić nam je takođe rekao da nije ni mogla na osnovu 102. stav 5. to što je oglašeno neustavnim, jer on nije bio tada na snazi. Dakle, ponudili su nam kao razlog zato što je oglašen neustavnim član zakona koji u vreme izbora uopšte nije bio na snazi, nije bio u primeni.
Dakle, mislim da je svima jasno da su razlozi lažni, a da su u stvari pravi razlozi politički motivi, o čemu smo imali prilike da slušamo od visokih funkcionera jedne političke partije, čak je i javno izjavio da je politička odluka doneta da se smeni predsednica Vrhovnog kasacionog suda. Ovo je sada samo tehnika, a ta tehnika je protivzakonita.
O tome smo govorili u Odboru za pravosuđe, dakle, nije da se nije znalo. Pre dva dana smo o tome govorili. Od članova Odbora za pravosuđe je bila sakrivena Odluka Ustavnog suda, u materijalu koji je stigao, predlogu koji se poziva na Odluku Ustavnog suda, nikada nije dostavljena odluka Ustavnog suda, niko od članova Odbora tu odluku nije imao prilike da vidi. Mi smo je pronašli i u toj odluci se ne pominje ni jednom jedinom reči ni predsednik Vrhovnog kasacionog suda, ni Nata Mesarević, niti ta odluka upućuje da njoj treba da prestane funkcija.
Da li je Ustavni sud hteo da da takvu instrukciju. On je mogao to da napiše, ali tako nešto nije napisao. Dakle, nemojte se sakrivati iza Ustavnog suda, nemojte se sakrivati iza Visokog saveta sudstva. Ovu odluku je inicirao ministar pravde i on je danas i došao da je obrazloži zato što stoji iza nje.
Smatram da ovakva odluka predstavlja urušavanje demokratskog poretka u Srbiji. Smatram da se rasprava o ovoj temi neće završiti danas u Skupštini Srbije. Mislim, da će nas ovakva odluka udaljiti od evropskih integracija, da je moguće da će ugroziti datum pregovora za pristupanje EU i siguran sam da će ona biti predmet rasprave pred Savetom Evrope koji inače radi monitoring vladavine prava, demokratije i ljudskih prava u našoj državi. Hvala.

Hvala.
Gospodina Đurić po Poslovniku. Izvolite.

Potpredsednice povređeni su članovi 106. stav 3. i član 107. stav 2. Tokom izlaganja gospodina Konstantinovića poslanici SNS, mislim i gospodina Arsić, su ponovo dobacili da je reč o falsifikatu. To se nekoliko puta ponovilo tokom današnje rasprave. To je uvredljivo za ovu Narodnu skupštinu.
Poslanici ove Narodne skupštine, doduše u prošlom sazivu su doneli odluku, a danas neko uporno ponavlja da je ono što su oni usvojili falsifikat ili da je falsifikat nastao nakon usvajanja te odluke prilikom objavljivanja u "Službenom glasniku RS". Falsifikat, pogotovo jedne ovakve stvari je ozbiljno krivično delo.
Niko ne može da optužuje ni narodne poslanike, ni one koji su učestvovali u tom postupku da su to učinili bez ozbiljnih dokaza. Verujem da gospodin Arsić zapravo ne zna šta je falsifikat. Na primer, ako neko na čudan način bez ozbiljnog rada, učenja, pristupanja ispitima, stekne diplomu, npr. master menadžmenta, to i dalje ne znači da je njegova diploma falsifikat. Ona nije falsifikat, jedino što ne odgovara realnom stanju, ali niko danas ne bi mogao da kaže da neko ko poseduje takvu diplomu, da je zapravo on falsifikovani master menadžment. Isto važi i u ovom slučaju.
Molim vas, da obezbedite da se u nastavku rasprave ili ne vređa ovaj dom i narodni poslanici optužbama da su počinili falsifikat ili da onaj ko to iznosi postupi u skladu sa zakonom. Postupak je jasna, napiše se i podnese se krivična prijava.

Moram priznati da sam pažljivo slušala prethodnog govornika i da nisam čula da je gospodin Arsić dobacio.
Gospodine Arsiću, vi želite repliku? (Da.)

Naravno, imam pravo čak na dve replike. Pošto vidim da uporno neko pokušava da stvar svede na političku priču.
Da raščistimo i taj deo priče da li je nadležan Visoki savet sudstva ili nije? Kaže se ovako u članu 162 Ustava – utvrđene su odluke Ustavnog suda, a konačni izveštaj obavezujuće. Član 171. stav da je svako je svako dužan da poštuje i izvršava odluke Ustavnog suda. Član 104. Zakona o Ustavnom sudu, vama je to smešno, a vi ste i napravili ovu papazjaniju – normirano je da državni i drugi organi, organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja, a Visoki savet sudstva jeste, dužni su da poštuju i izvršavaju odluke Ustavnog suda u skladu sa ovlašćenjima.
Ministar koji vodi jedno ministarstvo ima javno ovlašćenje. Ministarstvo ima javno ovlašćenje. Ali, kada postavljate pitanje o tome šta je Ustav, ko je predložio, na osnovu člana 144. Ustava Republike Srbije predsednika Vrhovnog kasacionog suda? Pa, Visoki savet. Našta se pozvao? Na član 102. stav 5. Zakona o sudijama. Onda je odjednom na sednici odbora koji ne sme to da uradi, ne sme da promeni predlog. Može da kaže da ste nam dostavili Predlog zakona koji se ne primenjuje i mi vam ga vraćamo. Uskladite ga sa Ustavom i zakonom od njegove primene.
Ne, naš odbor ili neko menja preambulu, pa evo, kako izgleda predlog odluke, da čitam i broj pod kojim je zavedena i primljena. Ali sad kako se ta odluka odjednom u "Službenom glasniku" menja, to više nije ta odluka. Mi odluku možemo da prihvatimo ili da odbijemo da je promenimo ne možemo, ona potiče od Visokog saveta, mi ne možemo da se pozivamo na Ustav, jer mi ne sprovodimo direktno Ustav nego u skladu sa zakonom koji mora da bude u skladu sa Ustavom. Mora tako, zašto bismo pisali zakon, onda ćemo da vrtimo samo Ustav.
(Predsedavajuća: Vreme, gospodine.)
Šta god, pogledajte pažljivo Ustav, znači iskreno, evo poslanik – Ustavna kategorija, jer se on bira na osnovu Ustava ili Zakona o izboru narodnih poslanika?

Vreme. Hvala.
Reč ima Nenad Konstantinović, replika.